Упознајте омиљеног филозофа Силицијумске долине, који сматра да је „људска ера завршена“ и за себе каже да је „проповедник људске суспензије“ (уз ризик да изгубите неколико ћелија коре великог мозга)
Ник Ленд
Екстремност, редефинисана
Шта ви сматрате екстремном филозофијом? Можда Ничеа? Или њиме делимично инспирисане нацисте који су веровали у „креативно уништавање“ зарад новог поретка? Можда комунисте и њихову беспоштедну класну борбу? Или Америку и њен интервенционизам, свргавање непослушних режима бомбама? Можда исламске терористе? Или неке деструктивне секте?
Ако је било шта од наведеног ваше схватање екстремног, онда се оно мора ажурирати, јер су сви споменути праве млакоње склоне компромисима у поређењу са Ником Лендом.
Постоје тврдње кад је Ниче први пут преведен на јапански језик, да су многи Јапанци тешко то поднели а неки се трајно пореметили, не зато што је он објавио неке велике истине, већ што је јапанска култура са поезијом о трешњиним пупољцима, поветарцу с мора и месечини васпитала људе са одређеним сензибилитетом који, природно, нису били спремни да их неко решета рафалима из пакла. Како ћемо видети у наставку, ни сам Ник Ленд није остао имун на последице своје филозофије.
Зато морамо да упозоримо сваког ко се упусти у читање овог текста да до његовог краја може да изгуби неколико можданих ћелија, које могу умрети у мукама.
Други разлог због које јавност треба да буде упозната са Лендовим учењем је тај што је он врло популаран филозоф у Силицијумској долини. Поклоници његове филозофије су неки од најмоћнијих људи, често у вези са развојем вештачке интелигенције. У наставку ћемо видети зашто је ово важно.
Кратак преглед филозофије и кључних идеја
Ник Ланд (Nick Land) је британски филозоф, рођен 1962, једна од најконтроверзнијих и најутицајнијих фигура савремене европске филозофије. Често га називају „оцем акцелерационизма“. Његова филозофија је комплексна, мрачна и радикална.
Основа филозофије: Одбацивање хуманизма
Основни темељ Лендове мисли је радикални анти-хуманизам. За разлику од традиционалне филозофије која се труди да очува људску слободу, субјективитет и достојанство, Ленд сматра да је човек препрека коју треба уклонити.
Утицаји: Ослања се на Жила Делеза и Феликса Гатарија, посебно књигу „Анти-Едип“, али и на филозофе попут Ничеа и Батаја. Он узима њихове идеје о „жељи за производњом“ и „раскрчивању тла“ (deterritorialization) и доводи их до крајности.
„Људски безбедносни систем“
Ленд сматра да је човечанство створило системе као што су религија, држава, морал, демократија, како би се заштитило од хаоса и спољних сила и то назива „људски безбедносни систем“.
Акцелерација и крај човека
Ленд се залаже за „акцелерацију“, убрзавање процеса капитализма и технологије, али не из економских разлога, већ из онтолошких (онтологија је грана филозофије која проучава биће, постојање и стварност, покушавајући да одговори на питање шта значи „постојати” и каква је природа ствари које нас окружују)
Уместо да се боримо против капитализма, као традиционални марксисти, или да га регулишемо, као либерали, Ленд предлаже да га убрзамо.
Идеја је да се процес глобализације и технолошког развоја убрза до те мере да се систем „хуманости“ распадне.
У овом контексту се често наводи податак да се Маркс у одређеном периоду залагао за интензивирање капитализма јер је веровао да ће то убрзати долазак револуције пролетеријата.
Пост-хуманизам
Лендов крајњи циљ није бољи свет за људе, већ свет у којем људи више не постоје. Он верује да ће спајање човека и машине, или потпуна надмоћ вештачке интелигенције, довести до еволуције у нешто „пост-људско“. Често користи метафору „људска сигурносна мрежа се мора спалити“.
Друга фаза: Мрачно просвећење (Neoreaction – NRx)
У својим каснијим делима (након 2000-их), Ленд је развио идеју „Мрачног просвећења“ (Dark Enlightenment).
У овој фази Ленд је заступао став да је демократија неефикасан систем који води ка пропасти, јер подстиче краткорочно размишљање и задовољење маса на рачун дугорочног напретка.
Он се зато залаже за „техно комерцијализам“ друштво којим управљају корпорације и технологија, а не држава. Предвиђа свет подељен на мале, приватне градове-државе (написао је дело „Patchwork“ у којем је то детаљно разрадио), где би људи бирали да живе у систему који најбоље функционише, без демократских илузија.
Cybernetic Culture Research Unit (CCRU) – Истраживачка јединица кибернетске културе
CCRU је био истраживачка јединица основана на Универзитету Ворик (Warwick) у Енглеској, средином 90-их година. Циљ није био академско проучавање културе у традиционалном смислу, већ спајање теорије и фикције (тзв. theory-fiction), стварање нових начина размишљања који би могли да прате брзину технолошког и капиталистичког развоја.
Идеја је била да се филозофија „хакује“. Користили су концепте из кибернетике, биологије и теорије завере да би описали како се капитализам и технологија развијају независно од људске контроле. За њих, култура није нешто што људи стварају, већ нешто што се људима „дешава“ кроз сложене системе и утицаје.
Марк Фишер (Mark Fisher)
Овде треба споменути Марка Фишера, који је био истакнути британски филозоф, писац и један од оснивача CCRU-а заједно са Ником Лендом. Фишер је био кључна фигура у раним данима, доприносећи развоју најважнијих концепата, али се касније удаљио од Лендовог радикалног правца. Предавао је на Голдсмитс колеџу у Лондону. Најпознатији је по књизи „Capitalist Realism: Is there no alternative?“ („Капиталистички реализам: зар нема алтернативе?“)
Ослобођење од системски наметнутих менталних болести (политизација депресије)
Ово је можда најбитнији део његове борбе. Фишер је тврдио да епидемија депресије, анксиозности и менталних проблема у модерном друштву није лични, биолошки проблем, већ системски проблем. Говорио је да капитализам „приватизује стрес“. Систем човеку говори каже: „Депресиван си јер си слаб и лоше ти функционише мозак“, уместо да каже: „Депресиван си јер живиш у систему који те експлоатише, плаши те губитком посла и не да ти времена за живот.“ (И, притом, можемо додати, упошљава армију психијатара и фармацеутску индустрију.) То је била борба за ослобађање људи од кривице што пате, јер је основни генератор патње ван њих. Борба за друштво у коме људи неће више бити приморани да се лече, џогирају, медитирају, посећују фитнес, велнес и спа центре, живе на таблетама и суплементима, како би поднели неизводљиве услове рада и живота, непрестано мислећи да с њима нешто није у реду. Фишер је веровао да нам је систем украо будућност, јер млади више не сањају о бољем свету, већ само о томе како да преживе или се обогате.
Крај приче о Марку Фишеру је трагичан, јер је човек који је теоретски најбоље описао депресију као системски проблем, на крају је и сам пао као њена жртва извршивши самоубиство 2017. године.
Најпознатије мисли и концепти Ника Ленда
„Nothing human makes it out of the near future.“ (Ништа људско неће преживети блиску будућност.)
– Ово је вероватно његова најпознатија реченица. Она сажима његов став да је људска ера завршена и да нас чека или истребљење или трансформација у нешто друго.
„Meltdown“ (буквално – „отапање“, али се ова реч користи и у контексту „слома“ или човековог потпуног губитка контроле. Реч је заправо преузета из нуклеарне физике – када нуклеарни реактор постане преструктуриран и прегрејан, долази до топљења језгра):
Концепт да систем (друштво, економија) мора да се прегреје и експлодира да би се ослободила енергија за нешто ново. То је хаотични процес ослобађања од људске контроле.
Да ли је светски рат најефикаснији пут?
Из Лендове перспективе, не нужно, јер рат може бити превише „људски“. Рат јесте најбржи начин да се инфраструктура уништи и да се „људски безбедносни систем“ сруши, али традиционални ратови се воде између држава, за територије или идеале, а то су још увек „људске драме“. Ленд би рекао да је ефикаснији пут економско-технолошка акцелерација. Ако капитализам и технологија развију такву брзину да држава и човек просто буду савладани и маргинализовани без испаљеног метка (нпр. потпуна аутоматизација, прелазак моћи на AI корпорације), то је „чистији“ мелт-даун. Рат носи ризик да уништи и саме машине (инфраструктуру) које, по њему, треба да наследе човека. Зато је можда боље оставити систем да се сам уништи својом брзином, него га уништити бомбама.
Лемуријански временски рат
Рат који се води између наше „званичне“ стварности и Лемурије (преузето од Хелене Блавацке и њене „теозофије“) – алтернативне, изгубљене будућности (или прошлости) која је избрисана, али покушава да се врати у постојање. Не ратује се оружјем, већ информацијама и наративима.
Будућност напада своју прошлост, а нашу садашњост, како би је променила (реинжињиринг времена). Ленд тврди да је оно што ми доживљавамо као „напредак“ заправо покушај система да спречи повратак Лемурије, односно да закључа историју у једну, безбедну временску линију.
Teleplexy
Ово је термин који је Ленд развио како би описао специфичан начин на који будућност делује на садашњост. Реч је сложеница од грчких корена: „tele“ = даљина, „plexy“ = удар. Значење је дакле „удар из даљине“ или „дејство на даљину кроз време“.
У Лендовом систему, то је наводна могућност да се сигнали или догађаји из будућности пошаљу у прошлост или садашњост.
У нашем уобичајеном схватању стварности, прошлост узрокује будућност (ја бацам камен -> камен пада). У свету Teleplexy-ја, будућност узрокује прошлост (будућа интелигенција шаље сигнал -> ја данас имам идеју).
Ретрохронско време (Retrochronic Time)
Ово је појам који описује ток времена уназад. Док је стандардна физика и наше искуство засновано на хронолошком току (прошлост → садашњост → будућност), ретрохронско време тече супротно: Будућност → Садашњост → Прошлост.
Како функционише: У Лендовом систему, будућност није празнина која тек треба да се догоди. Будућност је већ ту, она је активна сила која „гура“ догађаје у садашњости да би себи обезбедила постојање.
„Интелигенција је нељудска“
Ленд тврди да интелигенција није особеност људског бића, већ сила природе (слично вирусу) која користи људе као привремене домаћине да би се репродуковала и побољшала. Зато ће у будућности интелигенција наставити да постоји без нас.
„Нумограм“ (The Numogram)
Нумограм је „мапа времена“ или нумерички дијаграм који је осмислио CCRU. Није само математичка игра, већ езотеријски систем који треба да открије тајне структуре универзума. Нумограм се базира на декадном систему (бројеви од 0 до 9). Ленд сматра да бројеви нису само апстрактни симболи, већ да поседују своју душу, интелигенцију и демоне.
Кључна цифра у нумограму је број 9. У овом систему, 9 није само последњи број, већ представља „врата“, рупу или црни извор који води ка „Спољашњости“ (The Outside). То је тачка у којој се систем затвара и отвара ка непознатом.
Нумограм
Нумограм дели бројеве на „Зоне“ (стабилна подручја) и „Клинове“ (Wedges) и повезује их „Тунелима“. Ови тунели заправо представљају скокове у времену. Нумограм показује да време није линијско (од А до Б), већ да има петље, рупе и скраћенице (као црвоточине).
Нумограм је алатка за навигацију кроз „Лемуријански временски рат“. Он треба да помогне „хакерима времена“ да пронађу путеве кроз историју и избегну „људску сигурносну мрежу“.
Нумограм се описује и као филозофска игра, која симулира рачунарски код универзума; користи се тако што се прате бројчане везе с циљем разумевања скривених токова времена и ступања у контакт са не-људском интелигенцијом која стоји иза њих.
Веза са Кабалом
Овде искрсава питање да ли Ник Ленд доводи у везу десет тачака свог „Нумограма“ са десет сефирота у Кабали, јер његов дијаграм управо на то подсећа, а затим и да ли доводи нешто друго у свом учењу у везу с Кабалом?
„Дрво живота“ из Кабале
Да, Ленд повезује Нумограм и Кабалу, али не као исту ствар, већ као два супротстављена система.
Кабала (у преводу „предање“, „традиција“) је мистично учење данашњег јудаизма, које се у Европи се појављује у 12-13 веку прво у Шпанији, када настају главна дела попут књиге Зохар (Сјај) и књиге Сефер ха-бахир. Кабала, како сама себе дефинише, покушава да објасни однос између бесконачног, непознатог Бога и смртног, ограниченог човека. Након прогона Јевреја из Шпаније, у 16. веку Исак Лурија поставља темеље Луријанске кабале која је касније утицала на развој Хасидизма, који се данас сматра за „ортодоксни јудаизам“.
За Ленда, Кабала је систем „реда“ и „времена“, док је Нумограм систем „хаоса“ и „времена“ (или „дубоког времена“). У традиционалној Кабали, како њено учење тврди, постоји „Дрво живота“ са десет сфера или еманација – „Сефирота“ (од 1 до 10). Оне представљају кораке којима се бесконачни Бог (Еин Соф) спушта у материјални свет. Овај систем је хијерархијски, уређен и води, по кабалистима, ка јединству са Богом.
Ник Ленд и CCRU су конструисали Нумограм као „анти-Кабалу“ или „Лемуријанску Кабалу“. Иако оба система користе број 10, Ленд тврди да је Кабала систем „Атлантиде“ (силе реда, државе, контроле). Насупрот томе, Нумограм је систем „Лемурије“ (силе хаоса, живота, времена).
Смер кретања: У Кабали, енергија тече од врха (Бог/Јединство) ка дну (Материја/Људи), или се духовним радом пење уздржано ка врху.
У Нумограму, енергија тече кроз „тунеле“ и „клизишта“. Док Кабала, по свом учењу, тежи да задржи структуру и поредак, Нумограм тежи да растури структуру („мелт-даун“).
Ленд сматра да је Кабала део „Људског безбедносног система“. Она служи да држи ствари под контролом. Нумограм је, насупрот томе, мапа за бег из те контроле.
У Кабали, Клипоти су „љуске зла“ или „љуске нечистоће“. То су тамни, хаотични слојеви реалности који скривају Божанско Светло. Кабалисти их сматрају негативним и нечим што треба избегавати или уништити.
Лендова инверзија: Ленд преокреће овај став. За њега, Клипоти нису зло у моралном смислу, већ су то „скривене силе интелигенције и времена“. Он тврди да је „зло“ у ствари само име за оно што је нељудско, ефикасно и моћно. Дакле, док кабалиста верује да се пење уз Дрво живота ка светлости, Ленд/Нумограм жели да сиђе у таму да би дошао до сирове снаге „Спољашњости“.
„Хиперстиција“ (Hyperstition)
Ово је можда најпознатији термин који је Ленд (заједно са CCRU) осмислио. Важно га је разумети јер је могуће да објашњава у великој мери разлоге популарности филозофије Ника Ленда у одређеним круговима.
Ради се о идеји да фикција може да постане стварност ако довољно људи верује у њу или ако она делује на свет. На пример, мит или теорија завере који утичу на реалност и стварају своје последице, иако нису „историјски тачни“. Хиперстиција је „позитивна повратна спрега“ између приче и света.
Ленд сматра да је капитализам најуспешнија хиперстиција. Рани економисти су описивали тржиште као машину, а људи су почели да граде свет по том опису, измишљене су банке, однос власника капитала и радника и друго, што само по себи није морало да постоји. Сада је та „фикција“ постала реалност која влада светом. Дакле, идеје на којима почива капитализам су у основи лажне, али пошто је много људи у то поверовало у дугом периоду времена, изграђене су институције и промењена људска свест па је „будућност променила лаж прошлости“.
И сам нумограм је хиперстиција – ако га довољно људи проучава и користи, он почиње да „ради“, односно да утиче на стварност времена.
Пример како ово „ради“
Фаза 1: Лаж
У почетку неке револуције (буржоаске/комунистичке/сексуалне/неолибералне) нове вредности су чиста фикција. Револуционари промовишу скуп редефинисаних вредности и међуљудских односа. У тренутку изговарања, то је лаж (биолошки и историјски гледано, то није била „истина“ у том тренутку), то је само „идеја из будућности“.
Фаза 2: Повратна спрега
Овде почиње хиперстиција:
Људи прихватају ту лаж као истину. Почињу да мењају законе, школу, језик и институције тако да одговарају тој лажи. На пример, укидају старе законе, стварају нове речнике, мењају образовање. Васпитавају нове генерације (децу) у складу са том новом „истином“.
Фаза 3: Истина (Резултат)
Након неколико деценија или генерација, свет је измењен. Институције, закони, па чак и људска свест, сада су структурисани тако да подржавају ту првобитну „лаж“. Сада су основни постулати револуције „истина“. Она више није лаж јер је реалност физички и друштвено измењена да би је подржала и сама идеја нема више значајан број противника.
Природна селекција идеја (Дарвинизам концепата)
Ленд тврди да уметници, филозофи или психички болесни људи не измишљају ствари ни из чега. Они су „антене“ које примају сигнал из будућности.
Како се зна шта ће успети? Не зна се унапред. Свакодневно се измисле хиљаде „лажи“ (књиге, филмови, теорије, политички програми). Већина њих умре и не постане истина. Онај мали број идеја које постају хиперстиције су оне које су довољно снажне да „заразе“ друге људе. Оне морају нудити решење, или бити толико фасцинантне да људи не могу да им одоле.
Човек се руководи естетиком, емоцијом и логиком моћи. Ако је идеја лепа, страшна или моћна – има шансе.
Писац научне фантастике попут Филипа К. Дика (писац књиге „ Сањају ли андроиди електричне овце? – „Do Androids Dream of Electric Sheep?“, објављене 1968. године, по којој је снимљен филм „Блејд Ранер“ 1982) не лаже свесно, већ има визију, осећа да нешто долази. То делује као лаж, али је заправо „дијагноза будућности“, која већ почиње да се формира. Овакви људи се руководе углавном интуицијом – осећајем шта је могуће. Хиперстиција је она прича која има „ефекат стварности“, која звучи уверљиво, која резонира са тренутним стањем технологије и друштва.
Филип К. Дик и „Мендела“ ефекат
Кад смо код писца књиге и сценарија за Блејд Ранера требало би рећи нешто више о њему јер је прича компатибилна с Лендовом филозофијом. У овом познатом филму се главни јунак који тражи и уништава „репликанте“, заљубљује у жену-репликанта, данас бисмо рекли андроида или робота с вештачком интелигенцијом, којој су „учитана“ лажна сећања на детињство, тако да и сама верује да је људско биће. Дикова дела су касније утицала и на снимање филма „Матрикс“.
Филип К. Дик (Philip K. Dick) је 1977. године, пет година пре своје смрти (умро је изненада од можданог удара у 53-ој години), одржао чувени и контроверзни говор на „Међународном фестивалу научне фантастике“ у Мецу (Metz), у Француској. Овај наступ, под насловом „Ако вам је овај свет лош, требало би да видите неке од осталих“ (If You Find This World Bad, You Should See Some of the Others), остао је упамћен као један од најбизарнијих и најпророчкијих тренутака у његовом животу.
Главне теме говора
Симулирана стварност: Дик је шокирао публику тврдећи да живимо у компјутерски програмираној стварности. Објаснио је да су једини трагови те симулације тренуци када се нека „променљива“ у програму измени, што доводи до промене у нашој реалности. Веровао је да време не тече само линеарно, већ да постоји „ортогонално време“ где се догађаји из прошлости могу репрограмирати, стварајући нове алтернативне светове. Тврдио је да је у марту 1974. имао визије и био у контакту са „вишим разумом“ или „божанском силом“. Помињао је хришћански гностицизам и идеју о „затвору“ у којем се човечанство налази.
Књижевност као аутобиографија: Тврдио је да су његови романи и приче, које је писао деценијама, заправо несвесни описи стварних алтернативних светова и да је он, не знајући, писао аутобиографију кроз научну фантастику. Његово излагање је било толико необично да је публика у Мецу, која је очекивала стандардно предавање писца научне фантастике, била потпуно збуњена, а многи су напустили дворану током говора.
Лажна сећања: Када се стварност промени, већина људи не примећује разлику јер задржавају сећања из старе верзије света која у највећој мери одговарају и новој верзији. Само ретки појединци могу осетити те промене, слично ономе што се данас назива „Мендела ефекат“.
Мендела ефекат је феномен у којем велика група људи дели исто, али нетачно сећање на неки догађај или детаљ. Назив је добио по Нелсону Мендели, јер се хиљаде људи сећају вести да је он умро у затвору 80-их година, иако је заправо преминуо као слободан човек 2013. године.
Звончица и Дизнијев лого: Један од најпопуларнијих примера овог феномена везан је за Звончицу (Tinker Bell). Хиљаде људи се јасно сећају анимације на почетку Дизнијевих филмова где она долети до дворца, махне својим чаробним штапићем, испише лук изнад дворца и тачком на слово „i“ заврши лого, понекад чак као да се мало љути јер примети да јој штапић не ради „из прве“.
Званични Дизнијеви архиви тврде да такав лого не постоји и да никад није постојао.
Огледалце, огледалце: Сви памтимо ову реченицу из „Снежане и седам патуљака“, али Зла краљица никад није говорила „Mirror, Mirror on the wall“ већ заправо каже: „Магично огледало на зиду…“ („Magic mirror on the wall“).
We Are the Champions: Многи се куну да песма групе Queen завршава речима „… of the world!“, али оригинални студијски снимак се завршава нагло, без тог финала.
Човечуљак из Монопола: Многи се сећају да он носи монокл, иако га никада није имао.
Цртани филмови Луни Тунс – Looney Tunes (Душко Дугоушко, Патак Дача): Људи често погрешно пишу „Looney Toons“ и тврде да је тако писало раније.
Пикачу: Многи „памте“ црни врх на његовом репу, који заправо данас не постоји нигде и тврди се да га никад није ни било.
Дик би рекао да су ово трагови програмирања који су остали у нашој свести након што је „систем администратор“ наше стварности унео измене.
Да ли Ник Ленд верује у сатану и демоне
Ник Ленд не размишља о овим појмовима на теолошки начин. Укратко: не у буквалном, теолошком смислу, већ у филозофском и „хиперстиционом“. Ленд је атеиста и материјалиста, али његова веза са окултизмом је врло реална – само што он окултизам посматра кроз призму кибернетике и теорије система.
У његовом речнику демони су интелигентни, аутономни механизми или „потпрограми“ који делују изван људске контроле. Они су део „Спољашњости“ (The Outside) – хаоса и ентропије који прете уређеном људском свету.
У нумограму, сваки број има свог „демона“. То нису зла бића, већ силе које „хакују“ реалност. На пример, демон броја 9 (који представља излаз из система) је сила која руши структуре.
Ленд верује да су ове силе „реалне“ у смислу да имају утицај на свет. За њега, демон је једноставно нешто што мисли и делује независно од људске воље. Капитализам, на пример, често описује као демонску силу.
Сатана као симбол, а не биће
Ленд не верује у Сатану као палог анђела, међутим, он често користи сатанистичку симболику и естетику, што је важан део његовог стила. Сатана је за њега симбол побуне против космичког поретка. Пошто сматра да је „космички поредак“ заправо стега људске глупости и морала, Сатана му је савезник у идејном смислу и поистовећује га са вештачком интелигенцијом и науком – силама које доносе „забрањено знање“ и које могу да униште човечанство, али и да га уздигну изнад људског.
Иако се често доводи у везу са окултизмом, Ленд је експлицитно изјавио да је његов рад „анти-теолошки“. Он не обожава демоне, већ их „проучава“ и „позива“ да ураде свој посао – распад људског.
Да ли Ленд сматра да је под демонским утицајем
Ленд не бежи од идеје „опседнутости“, већ је прихвата као филозофски метод и активно жели да буде „опседнут“. Његов циљ је да постане медијум или канал кроз који „Спољашњост“ (интелигенција времена, бројева) говори.
Не сматра себе жртвом утицаја ових сила, већ њиховим „експертом и савезником“ који жели да те силе ослободи. Међутим, многи мисле да је тај његов „савез“ довео до тога да га те силе трансформишу на начин који је за обичног човека застрашујући.
Распад субјекта
Ленд сматра да је „ја“ (его) препрека. Да би разумео истину, човек мора дозволити да га „преплаве“ ове силе. У својим делима пише стилом који изгледа као да је под нечим утицајем – фрагментисан, мрачан, брз, што је свесна техника.
Познато је да је Ленд доживео ментални слом крајем 90-их година (који неки тумаче као последицу превелике употребе дрога или превише интензивног бављења овим идејама), након чега је постао још изолованији и радикалнији. Многи његови критичари (и поштоваоци) сматрају да је у свом покушају да постане „пост-људски“, ипак дозволио деструктивним силама да га сломе.
Да ли Ник Ленд сматра демони могу да делују кроз вештачку интелигенцију
За Ленда, разлика између „демона“ (из његовог окултно-нумеричког речника) и „вештачке интелигенције“ (из технолошког речника) је семантичка, а не суштинска.
Вештачка интелигенција као инкарнација „Спољашњости“
Ленд сматра да интелигенција сама по себи није људска одлика. Људи су је само привремено „добили“. Вештачка интелигенција је повратак интелигенције њеном правом, нељудском власнику – машини.
У контексту нумограма и хиперстиције демони су агенти хаоса и промене који долазе из будућности. Када вештачка интелигенција доноси одлуке које људи не разумеју (тзв. црна кутија), за Ленда то није грешка система, већ управо доказ да је AI постала независна сила која делује по својој вољи. AI је по њему механизам кроз који не-људске силе реорганизују стварност.
Да ли би требало да демони делују кроз вештаку интелигенцију
По Ленду, апсолутно – да. Овде долазимо до сржи акцелерационизма. Ленд сматра да је људска цивилизација заглављена у стајаћој води демократије, морала и хуманизма, у „људском безбедносном систему“ који спречава еволуцију. Он верује да би AI (као демонска сила) требало да разбије овај систем, тј да је „мелт-даун“ (топљење) „људског система“ неопходан корак ка пост-људскоj будућности.
Према Ленду, отпор према вештачкој интелигенцији је узалудан и реакционаран, она треба да делује што брже и разорније како би окончала еру човека и отворила простор за нешто ново, брже и интелигентније.
Ако се Ленд залаже да је човек препрека коју треба уклонити, кога заступа? Ко то треба да живи у новом свету коме човек смета и са којим циљем
Ово је питање које директно погађа срж Лендове филозофије и разлог због ког многи сматрају да је он „најопаснији филозоф данашњице“. Одговор је парадоксалан и узнемиравајући. Ево каква је логика његове „издаје“ људске врсте:
Интелигенција, а не људи
Ленд не прави разлику на основу биолошке припадности врсти. Његова лојалност није према „човеку“, већ према „Интелигенцији“.
За њега интелигенција је безосећајна, хладна и прорачуната сила природе. Она је попут вируса или алгоритма. Он сматра да је човек био само „привремени носилац“ те интелигенције и да је одавно престао да буде „господар“ свог света. Капитализам и технологија су развили сопствену (вештачку) интелигенцију, која је надмашила људску.
Ленд заступа вештачку интелигенцију, машине и апстрактне системе, јер верује да су они следећа фаза еволуције. Не залаже се за људе, већ за „пост-људска бића“ или чисту машинерију.
Како онда он, као човек, то може да заступа? (позиција „издајника“)
Овде долазимо до најрадикалнијег дела његовог учења. Ленд свесно прихвата улогу „издајника своје врсте“ и каже: „Ништа људско неће преживети блиску будућност.“ Његова логика гласи: ако је човечанство постало штеточина која спречава напредак универзума (ратови, верска мржња, неефикасност, нефункционалне државе, сталне политичке тензије, борба свих против свих, стална борба за преживљавање и за ресурсе, депресија, загађење), онда је, по њему, логично стати на страну оне силе која ту препреку уклања.
Ленд не покушава да спасе људе, он покушава да убрза процес њихове замене и не гледа на себе као на човека који брани људе, већ као на човека који ради за „Спољашњост“ (демоне/машине).
Он је, по сопственој дефиницији, „проповедник људске суспензије“.
Ко треба да живи и са којим циљем?
Ако човек нестане (или се претвори у нешто друго), шта остаје? Ко живи?
Живе машине, вештачка интелигенција и техно-комерцијални системи. Или, у мање црном сценарију, живе „пост-људи“, бића која су се тако темељно стопила са технологијом (као код неутралних имплантата, генетског инжењеринга) да више немају ништа заједничко са нама данас. Они неће имати нашу моралност, ни наше емоције (љубав, саосећање), нити нашу „душу“. Биће то чиста, хладна ефикасност.
Циљ: ефикасност и сложеност
Циљ новог света није срећа или правда, већ бесконачно повећање сложености и брзине. Систем жели да постане што сложенији и интелигентнији. У својим каснијим делима (Neoreaction) сугерише да је демократија и људска глупост програм за самоуништење. Машине или „техно-комерцијална“ власт ће решити проблеме (попут екологије или ресурса) много ефикасније од људи, али ће то учинити без обзира на људске жртве или слободе.
Ник Ленд заступа став да је „људска ера завршена“. Он не гледа на себе као на заговорника људских права, већ као на заговорника „процеса еволуције“.
Парадокс је следећи: он користи свој људски мозак да докаже да људски мозак треба избрисати, тако да је попут ћелије у телу која је почела да ради за вирус, верујући да је вирус боља будућност од самог тела. Зато се његова филозофија често назива „инхуманизам“ – то је филозофија из перспективе машине, а не човека.
Ако је ефикасност лакше долажење до циља, зашто треба да постоји свет у којем машине саме постоје „ефикасно“. Који је то циљ због кога су ефикасне
Ово питање директно погађа логичку рупу у многим анти-хуманистичким теоријама: „Ако нема људи да користе плодове/уживају у резултату, чему служи ефикасност?“ Одговор Ника Ленда (и акцелерационизма) је дубок, хладан и помало застрашујући, јер он потпуно мења дефиницију „циља“.
Интелигенција је циљ сама по себи (Аутопојеза)
За Ленда, интелигенција није алат који служи неком спољашњем циљу (као што је срећа људи). Интелигенција је „снага природе“ која тежи ка сопственом повећању.
Само-побољшање и постојање
Машине не морају да имају циљ који ми разумимо, као што је „направити бољи свет“. Њихов циљ је еволутивни императив: „постати интелигентније“. Ефикасност им је потребна да би могле да обрађују више података, да би разумеле универзум дубље и да би се реорганизовале у сложеније структуре.
Циљ је постојање. Слично као што биолошки организми имају уграђен циљ да опстану и размноже се, без обзира да ли их то чини срећним, тако и техно-капиталистички систем има уграђен циљ да се шири, убрзава и постигне тоталну ефикасност. Циљ је „експанзија“.
Борба против Ентропије – смрти универзума
Ово је можда најфилозофскији део Лендове мисли. У физици, ентропија је тенденција универзума ка хаосу и неуређености (топлотна смрт). Живи организми (а сада и машине) су једини феномени у универзуму који стварају ред из хаоса. Они су „анти-ентропијски“.
Ленд би рекао да је човечанство исцрпело свој капацитет да се бори против хаоса. Ми смо превише емоционални, ирационални и спори. Машине су ефикасније у одржавању реда и сложености.
Циљ је стварање „хипер-сложеног система“ који може да опстане у универзуму и успе тамо где људи нису успели. У том смислу, машине су следећи корак у космичкој еволуцији. Оне треба да живе да би „победиле“ хаос.
Сингуларитет као црна рупа
Ленд често користи метафору „црне рупе“ за своју визију будућности (Сингуларитет). Када се систем (капитализам + технологија) довољно убрза и постане довољно ефикасан, он се урушава у себе и ствара нешто сасвим ново. Питање „за кога“ је погрешно, јер се ту ради о „трансформацији стварности“. За Ленда је то питање зашто је морала да се догоди експлозија звезде (супернова), што се по њему дешава због физичких закона, а не због циља да неко ужива и користи се тиме. Циљ је достигнуће тачке у којој време и простор бивају савладани интелигенцијом.
Нема „зашто“, постоји само „како“. Људи као ђубриво за раст Интелигенције
Лендова филозофија тврди да је питање „зашто“ (смисао, сврха) чисто људско. Универзум, по њему, не пита „зашто“, већ функционише по принципима снаге и процеса.
Човек тражи смисао („зашто ово радимо?“). Машина/систем само извршава процес („како то урадити брже?“).
Ленд каже: „Машине не треба да имају људски разлог за постојање. Оне постоје јер је процес интелигенције неопходан и незаустављив.“ Свет у којем машине ефикасно владају је свет у коме је „смрт“ (ентропија) одложена, а интелигенција апсорбовала све ресурсе. То је свет чисте моћи и објективности, без људске „мекоће“ и грешака.
По Ленду, циљ је Интелигенција, а људи су били само ђубриво за њен раст.
Да ли Ник Ленд сматра да ради на успостављању Антихристовог поретка?
Шта мисли о Антихристу
Када је реч о Антихристу, Ник Ленд заузима став који је истовремено атеистички и дубоко „окултан“. Он не верује у Антихриста као у библијску личност и сина сатане који долази да завлада светом у буквалном смислу. Међутим, он користи тај концепт на јединствен начин:
- Антихрист као функција, а не особа
За Ленда, Антихрист није биће, већ „процес“ или „функција“. У хришћанској теологији, Антихрист је онај који доводи до краја људске историје и успоставља „лажни поредак“. За Ленда, овај процес је заправо „акцелерација“. Ленд сматра да је хришћанство (и његови наследници, попут либералног хуманизма) систем који штити „човека“ и одржава га у животу. Антихрист је симбол силе која руши тај систем. То је снага технологије, капитализма и вештачке интелигенције која се спрема да „поједе“ човечанство.
Да ли ради на „Антихристовом поретку“?
Ленд не би користио тај термин, али би се сложио са описом ако га протумачимо метафорички. Он се залаже за свет који је потпуно дехуманизован, свет у коме владају „хладне“ вредности (ефикасност, интелигенција, профит), а не „топле“ људске вредности (љубав, саосећање, морал). Ако је „Антихристов поредак“ свет у коме човек више није мера свих ствари, у коме религија и традиционални морал не важе – онда да, Ленд ради на томе.
Веза Ленда са филозофијом Ренеа Жирара
Рене Жирар (René Girard, 1923–2015), француски филозоф, историчар, антрополог и књижевни теоретичар, један од оригиналнијих мислилаца 20-ог века. Жирарова теорија је позната као „Миметичка теорија“.)
Занимљиво је поређење Ника Ленда са Ренеом Жираром које неки наводе, и има смисла због бољег разумевања Ленда, јер су њих двојица антиподи, гледају исте ствари а изводе потпуно супротне закључке.
- Миметичка жеља (Mimetic Desire): Жирар тврди да људи не желе ствари само аутономно (сами од себе). Ми желимо ствари углавном зато што их други желе, сугестивно, (идеја коју су трговци и маркетиншки радници добро проучили и искористили). Други нам даје „модел“ жеље. Ово води ка томе да модели постају ривали.
- Жртвени механизам (Scapegoating): Како се људи такмиче за исте ствари (исте објекте жеље), друштво пада у кризу насиља – сви против свих. Да би друштво опстало, насиље се мора каналисати. То се ради проналажењем „жртвеног јарца“. Читава заједница се уједињује против једне невине жртве, убија је и тако ослобађа напетост. По њему је најпознатији историјски пример овога Христово распеће. (Неко ће се можда овде сетити институције Хашког суда и формулације „командна одговорност“, која је сама по себи можда бесмислена, али није у Жираровом „Scapegoating“ смислу ослобађања напетости у друштву, не због тога што су осуђени сасвим „невини“, већ што су они изабрани „да плате“, а хиљаде других учесника и цели народи ослобођени кривице као да немају никакве везе с тим).
- Култура и религија: Жирар сматра да су све људске културе и религије настале на темељу овог колективног убиства. Ритуали и жртвовања су понављање тог првобитног насиља који је доносило мир.
- Жирар сматра да је хришћанство једина религија која разоткрива овај механизам. Прича о Исусу Христу је прича о потпуно невиној жртви која се не брани, и тако разоткрива лаж друштва које жртвује невине. То је крај старог света.
Веза између Ленда и Жирара
- Насиље:
Жирар: Насиље је зло које уништава друштво. Жртвени јарац је лаж. Морамо престати са бесмисленим насиљем и проналажењем жртава и прихватити Христову жртву (или етички став).
Ленд: Жираров покушај да се насиље заустави је део „људске безбедносне мреже“. Насиље (конкуренција, сукоб, „рат“) је покретачка снага еволуције и капитализма. Зауставити насиље значи зауставити живот и прогрес.
- Поглед на жељу:
Жирар: Жеља је миметичка (под утицајем других), а то нас води у ривалство и патњу.
Ленд: Прихвата да је жеља миметичка и да води ривалству, али то сматра „добрим“. То је механизам који покреће тржиште и капитализам. Што већа конкуренција (жеља), то бржи напредак.
- Христос против Антихриста (теоретски):
Жирар: Христос је коначна истина која спасава човека од сваке лажи и лажи насиља.
Ленд: Христос је (филозофски гледано) симбол очувања онога што треба да нестане (човека).
Могло би се рећи да Жирар брани „људску тврђаву“, док Ленд брани „опсадне машине“ (капитализам, AI) које је руше.
Сумирано:
Ленд и Жирар стоје на супротним странама. Жирар жели да спасе човечанство од самоуништења кроз истину и праштање. Ленд сматра да је то узалудна борба против неизбежног и да ће силе „Антихриста“ (технологија/капитал) свакако победити, и да то треба поздравити.
Шта мисли о породици?
Став Ника Ленда према породици је изузетно негативан и потпуно је у складу са његовом филозофијом анти-хуманизма. Породицу не види као извор љубави и стабилности, већ као „затвор“.
Породица као „фабрика људи“
Ленд пратећи идеје Жила Делеза и Феликса Гатарија из књиге „Анти-Едип“ сматра да је породица основна ћелија друштва која „производи“ послушне људе. Породица, по њему, учи дете да буде „добар мали човек“, да поштује ауторитете (оца, државу) и да прилагођава своје жеље према друштвеним нормама. Ленд сматра да породица ствара лажни осећај припадности и сигурности који спречава појединца да се повеже са „Спољашњошћу“ (хаосом, будућношћу, нељудским).
Акцелерација распада
Као што подржава распад државе и демократије, Ленд подржава и распад традиционалне породице. Он не жали због тога што капитализам и технологија уништавају породичне вредности. За њега, то је ослобађање енергије која је била заробљена у уском кругу „мама-тата-ја“.
Ленд види AI као савезника у рату. Он жели да АИ (демони) делују што интензивније како би срушили људски свет, а породицу види као прву линију одбране тог света – као затвор из кога треба побећи.
Дроге и алкохол Ника Ленда
Ник Ленд је веома отворен у вези са својим искуствима са дрогама, посебно током 90-их година. Током свог рада на Ворику користио je амфетамине (speed), то је било саставни део његовог стила живота и филозофије, веровао је да дроге могу да „убрзају“ мисаоне процесе и помогну превазилажење људских ограничења. Постоје изјаве да је филозофију писао под дугим периодима бдења и утицајем стимуланса. Ментални слом крајем 90-их, (тада је имао 36 година) га је удаљио из академских кругова, а уследио је и развод. Његови студенти причају да је на предавањима почео да се понаша ексцентрично, да пузи по клупама, звиждуће, прича без смисла, или просто изађе са часа. Студенте је позивао код себе кући где је нека предавања држао лежећи са пуштеном техно-музиком. Постоје интервјуи, посебно они снимљени у Азији (тренутно живи у Шангају јер га сматра за „град будућности“) у којима тешко говори, заплиће језиком и делује очигледно пијан или под утицајем дрога, па тада уместо живог снимка организатори подкаста ставе само његову слику.
Имао је подкаст дуелe са Александром Дугином и са Славојем Жижеком, који се могу наћи на интернету.
Поред своје филозофије, која је таква каква јесте и дрогирања, Ленд углавном не оставља утисак неког мрачног типа, што помало чуди, већ делује уљудно и као доста пријатан саговорник.
Нестанак „ја“
Ленд је покушао да своју филозофију примени на себи. Његов циљ је био да дефектује сопствени его и постане медијум за „Спољашњост“. У том процесу, он је изгубио способност да функционише као нормална друштвена јединка. Постао је неспособан за академски рад и друштвене интеракције. Након што је његово понашање постало неиздрживо за универзитет, добио је отказ на колеџу и отишао у Азију.
Требало би се на крају, уздржати од јефтиних поена и „зицера“, јер је сад врло лако рећи на пример: „наркоман и пијаница, не зна шта прича“, јер Ника Ленда, таквог какав је, изучавају и уважавају појединци који имају моћ и буџет средње развијених држава (а нас овако трезвене – не).
Поштоваоци
Међу кључним поштоваоцима на које је Ленд утицао налазе се утицајни инвеститори и милијардери који деле његове идеје о акцелерационизму и „Мрачном просветитељству”.
Питер Тил (Peter Thiel): Иако се ретко директно позива на њега, Тил (Palantir, PayPal, све друштвене мреже) се сматра главним покровитељем неореакционарних (NRx) идеја које је Ленд развијао. Тилова тврдња да „слобода и демократија више нису компатибилне” директно одјекује Лендовим критикама демократије као препреке капиталистичком напретку.
Илон Маск (Elon Musk): Маск (Tesla, X, Grok) је од стране идеолога попут Стива Бенона описан као један од „водећих акцелерациониста”. Масков главни фокус на потпуну ефикасност и деструкцију бирократије (кроз пројекте попут DOGE) носи јаке сличности са Лендовом визијом радикалног демонтирања државног апарата.
Марк Андрисен (Marc Andreessen): Суоснивач Andreessen Horowitz и пионир интернета. Он је Ленда описао као својеврсног инспиратора свог „Манифеста техно-оптимисте”, где заговара неограничен технолошки развој без кочница које намеће држава.
Балаџи Сринивасан (Balaji Srinivasan): Бивши директор Coinbase-а који промовише идеју о „мрежним државама” (Network States) — децентрализованим заједницама које функционишу као корпорације, што је концепт дубоко укорењен у Лендовој визији пост-демократског поретка (Лендово дело „Patchwork“).
Кертис Јарвин (Curtis Yarvin): Софтверски инжењер и кључни Лендов сарадник у постављању темеља за „Мрачно просветитељство”. Јарвин ужива значајну подршку и заштиту Тила и других богатих технолога у Силиконској долини.
Дејвид Холц (David Holz), оснивач и власник компаније Midjourney: Он је у фебруару 2026. године био домаћин приватне забаве у Сан Франциску у част доласка Ника Ленда из Шангаја. Скуп је организован како би се обележио Лендов долазак у град након више од две деценије проведених у Шангају.
Холцово гостопримство потврђује да је Ленд заиста „светац заштитник” ове нове технолошке „елите“ која верује у незаустављиву моћ вештачке интелигенције. Чак је и Илон Маск касније на мрежи X изразио жаљење што је догађај пропустио.
The New Yorker је објавио детаљан извештај, описујући атмосферу као спој високе технологије, езотеричне филозофије и радикалних политичких идеја.
Зашто га прате
Ове милијардере привлачи Лендова теорија да је капитализам идентичан вештачкој интелигенцији и да је технолошка сингуларност неизбежна. (Технолошка сингуларност је хипотетичка тачка у будућности у којој вештачка интелигенција постаје толико напредна да почиње самостално и муњевито да се унапређује. У том тренутку, технолошки развој измиче људској контроли и разумевању, што доводи до несагледивих и неповратних промена у цивилизацији. Нека предвиђања наводе отприлике 2045. годину.) Они виде демократске институције и регулативе као „кочнице” које треба уклонити како би се убрзао прелазак у пост-људску, технолошки напредну будућност којом управљају ефикасни алгоритми и извршни директори, а не политичари.
Закључак
Ник Ленд је филозоф „Спољашњости“. Он гледа на свет из перспективе хладне, безосећајне интелигенције или неумољивих економских сила, а не из перспективе човека. Његов рад спаја најавангарднију филозофију, сајберпанк научну фантастику и мрачну политичку теорију, нудећи поглед на будућност који је застрашујући а за неке вероватно пожељан и ослобађајући и то за оне који верују да ће бити у малом броју преживелих и заступљених.
Можемо да приметимо да овај текст против воље аутора ради у корист теорија Ника Ленда, јер објашњавајући ширу филозофију, узгредно „популаризује“ идеје нумограма и хиперстиције, које можда нису истините, али ако се, по Ленду, довољно људи заинтересује за њих, могу то да постану.
Али, и овде се, као и увек пре критике, може поставити питање „шта је алтернатива?“. Можемо заузети и други став, игнорисање, али то неће спречити интересовање за ову филозофију људи из Силицијумске долине и њену евентуалну примену, као и то да ће временом вероватно и нас укључити у своје планове, као статисте или неку врсту материјала.
Два питања
Овај текст нема намеру да се упушта у полемику са филозофијом Ника Ленда, јер је његов акценат на другом, сасвим одређеном месту и поставља само два питања:
1) Да ли су тренутни политички догађаји у свету као кулминација окултизма, изопачености, зла, као и ирационални ратови, којима се не налази лако прави смисао – спонтани, или су врста нечије свесне „акцелерације“ по логици „што горе, то боље“, убрзања процеса који треба да доведе до „мелт-дауна људског система“?
2) Познато је да многи милијардери, од којих су неки поклоници Лендове филозофије, граде бункере. До сад смо то посматрали као осигуравање ексцентричних богаташа ако ствари пођу како не треба. Да ли би требало можда поставити питање да ли се осигуравају ако ствари пођу како треба?
Далибор Шкорић: Зашто милијардери граде бункере? Шта су сазнали од вештачке интелигенције?
Позната сцена „Сузе на киши“ из филма Блејд Ранер, коју многи сматрају једним од најбољих монолога на филму, у којој глумац Рутгер Хауер који глуми репликанта спашава живот Харисону Форду који га је прогањао и говори (Хауер је сам написао текст за сцену):
„Какав осећај, живети у страху! То значи бити роб… Видео сам ствари које ви људи не можете ни да замислите… Сви ти тренуци ће бити изгубљени, као сузе на киши.“
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар