Онај ко беспоговорно подржава политику садашње српске власти нема никакво право да икога назива издајником, усташом или криминалцем, већ да се покрије ушима и труди се да се што мање обрука
Фото: ФБ страница Владимира Коларића
Још један пораз је проглашен победом. Успехом је проглашено одлагање, али које свакако подразумева пристајање на услове непријатеља. Давно зацртане услове, на које се, не заборавимо, давно пристало, уз самообмањивање многих да је у питању само тактика.
Лепо је живети у илузији, али проблем је шта кад се она распрши и наступе веома опипљиве последице. Кад се власт није суочила са пуном одговорношћу још после потписивања Бриселског споразума, после је све ишло глатко.
Насловне стране о „победи над Куртијем“
Наравно, неки ће се и даље правити да власт није ни за шта одговорна, да се ради о мудрој реалистичној политици и да треба гледати ширу слику. А та слика некако увек подразумева да ова власт баш ни за шта није одговорна, већ искључиво они који је због било чега критикују, и да је нормално да се више бавимо Ираном, Палестином и Венецуелом, него нашим народом, где год живео. Мора се признати да је то веома оригиналан допринос политичкој теорији и философији – да постоји власт која баш ни за шта није одговорна.
Додуше, треба рећи да заузимање другачијег курса према одбрани српских интереса (читај – голог опстанка), не би коштао само власт, ову или било коју, него и све нас. Да би тражило жртву од свакога, бусао се тај у прса или крио у неком буџаку. Право питање стога није да ли је власт спремна да уради ово или оно, него да ли смо ми спремни да трпимо последице чвршћег супротстављања непријатељу? Поготово у данашњим лудачким глобалним околностима, где више нема простора ни за шта друго осим за најогољенију силу.
Ипак остаје то да онај ко беспоговорно подржава политику садашње српске власти нема никакво право да икога назива издајником, усташом или криминалцем. Већ само да се покрије ушима и труди се да се што мање обрука. Не мора да подржава никога од оних који су сада против власти, нити је свако ко је против власти у праву, али беспоговорну подршку њеним опредељењима нипошто не може да сматра патриотским или етичким императивом.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Владимира Коларића)
Categories: Гостинска соба
На жалост, по ко зна који пут, читам јалове и бесплодне критике (дубински врло јасних и очигледних) последица многих политика које се тичу нашег Светог Косова и Метохије – још од тзв. Милошићеве победе над НАТО агресијом, Кумановског споразума… Али и многих споразума – а потребно је отићи и историјски уназад – од завршетка Првог светског рата до данашњих дана…
Али оно што не видим ни у овом чланку, ни у многим, јесте: конкретна стратегија, нити било конкретно шта и како радити и урадити.
Боље је ћутати, када немамо шта паметно и конкретно да кажемо. И бити миран и сабирати снагу, када не можемо нити да узвратимо нити заратимо нити да „снагом“ освојимо и заштитимо наше Светиње и народ…
До, верујем, трена и часа када ћемо то моћи. Али до тада – најпаметније ЋУТАЊЕ.
И, уместо оваквог ломотања – неко прагматично пролонгирање времена до ТРЕНА и ЧАСА који ће, сигуран сам, све који ослушкују – призвати…
Заиста, мислим да је АВ врло мало битан у овој предапокалиптичној или већ апокалиптичној збрци која се узкомешала у целом свету, па и код нас, наравно. Посебно зато што све више и више и више… говори у једнини: да је ОН изградио путеве, ОН довео инвеститиције, послове, паре, да је ОН предвидео ово и оно, да је ОН и ово и оно…
А не: МИ!
Несвестан, управо због тога, да је паметном довољно само притиснути мало дугменце на даљинском управљачу и пребацити на било који други канал и не гледати и не слушати самохвале, не баш здраве и болне, то је свима јасно.
А то ће довести и до тога да ће он САМ постати свој највећи противник, а његови најближи сарадници – највећи противници. Тако ће се и завршити његова владавина.
Дакле, из ове данашње перспективе: и без недоречених и незнаних Анонимуса студентских, а посебно и без тзв. опозиције, у комплету, безвредно је и помињати их (посебно ми који смо одрастали у Милошићево време и који памтимо каквог је квалитета била опозиција, било ког правца и смера била).
Ведро и озбиљно и што храбрије и што радосније: чекајмо Васкрсење мртвих и Живот Будућег Века! Маран Aта! Амин!