Да је покојнициа била атеиста о њој би извештавали сви светски медији, а наши изроди били би у првом реду. Да је била масонка – била би „фатална дама“ . Али она је била монахиња. А то је изазов
Олга Игорјевна – монахиња Олимпијада (Извор: ФБ Ж. Никчевића)
Усред свакодневних прича о томе ко је прошетао модном пистом без доњег веша, или ко је где сахранио жртву коју је убио, промакла нам је вест о недавној смрти унуке Станиславског (изговорите ово име уз притајени дах, баш као и речи „Чехов“, „Галеб“ итд.).
Испоставило се да је покојна унука позоришног генија, Олга Игорјевна, била не само унука Станиславског и рођака грофа Лава Толстоја (изговара се на исти начин, уз притајени дах, као „Чехов“, „Галеб“ итд.), већ и монахиња по имену Олимпијада. Потомак угледних култур-трегера умрла је као монахиња!
За оне који реч „Олимпијада“ изговарају притајеног даха, истаћи ћу да то име није референца на чувене Олимпијске игре. То је референца на знамениту свету ђаконицу Олимпијаду, верну сапутницу Светог Јована Златоустог.
Ђакониса Олимпијада (Извор: Пријатељ Божији)
†
Дакле, умрла је унука Станиславског и Толстојева праунука!
Либероиди, који тако гласно уздишу на звук „Толстој“ и „Станиславски“, могли су/требало је да експлодирају говорима и блог-објавама. Али не. Непристрасна лента је известила о смрти, а нико „узвишен“ или „бистар“ није се узбудио. Зашто је то тако? Да ли је то случајно?
†
Није случајно, и ево зашто.
Наша култура је у основи безбожна. „Светлолики“ – то су једноставно прикривени сатанисти. Наравно, постоје религиозне културне личности које следе тајни пут у вечном контра-покрету. Али то је лично достигнуће неколицине. Остали лебде као измет, лутајући у познатим клишеима о томе како су „декабристи пробудили Херцена“; како је „средњи век био мрачан“… „Бог је измишљен“ итд.
Да је покојница била атеиста, онда – извол’те! О њој би извештавали сви светски медији, а наши изроди били би у првом реду. Да је била масонка… Била би „фатална дама света“ са милион љубавника! О, да!
†
Тада би јој наказе свих врста на сваком каналу под својом контролом певале дугачке оде. Али она је била монахиња. А то је изазов, и опасно.
Ако би се таква истина проширила по целој Васељени, то би значило да би сви поштоваоци Станиславског временом могли постати монаси. (Дај Боже.) И сви они који одушевљено говоре о Толстоју могли би се такође вратити Истини, одбацујући своју арогантну и ситну љубав према истини.
†
Ова жена је живела не хвалећи се својом везом са највећим личностима 19. века. Преминула је у дубокој старости, у чину монахиње! То и јесте прави Руски Човек присилне емиграције! Молим вас, запамтите ову дефиницију.
Протојереј Андреј Ткачов: Најважније ствари које човек треба да научи до старости
†
Остали, који воле Толстоја и раде по Станиславском, просто су сујетни пигмеји у поређењу са монахињом Олимпијадом. На њеном месту, пукли би од ароганције и никад не би помислили на монаштво. Не би имали храбрости.
А ова истинска представница аутентичне Русије изненада нас је, између редова, подсетила какви су прави руски људи, који одлазе на Запад, а који се са таквим мукама рађају у својој домовини.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)
Categories: Гостинска соба
„Усред свакодневних прича о томе ко је прошетао модном пистом без доњег веша, или ко је где сахранио жртву коју је убио, промакла нам је вест о недавној смрти унуке Станиславског“
Аутор потврђује оно што знамо. Русија је део глобалне матрице. Ова матрица нас затрпава перверзијама и бизарним „ивентима“, а гади се од хришћанских монахиња и представника аутентичне Русије, баш као што стоји у цитату горе.
Али нам Протојереј опет не рече како је РПЦ обележила тужан догађај, ако је обележила.
Или можда РПЦ не стиже од „Спремите се да видите цркве пуне регрута и војника по уговору“, о чему је писао у претходном допису.
„Остали лебде као измет, лутајући у познатим клишеима о томе како су „декабристи пробудили Херцена“; како је „средњи век био мрачан“… „Бог је измишљен“ итд.“
Жацнула ме ова рѣченица. Колико год га нѣки називали „црквеним Жириновским“, ипак ми би необично да Ткачов људе назове „изметом“, па потражих оригиналан чланак. Написан је још у првој половини јуна, и та рѣченица на руском гласи овако:
„Остальные плывут, по течению привычных словес о том, что „декабристы разбудили Герцена“; что „Средневековье – темное“ и не иначе; „Бога выдумали“ и т.д.“
То јест:
„Остали се окрећу како вѣтар дува, са брбљаријама о томе да су „декабристи пробудили Херцена“, да је „срѣдњовѣковље мрачно“ и никако другачије; да је „Бог измишљен“ итд.“
Уби нас површност и ошљарење.
Да нѣ испадне како само зановѣтам, ево вам на поклон једног свѣжијег Ткачовљевог чланка (од 23. септембра). Веома занимљива причица.
октобра 1884. године, папа Лав XIII је по обичају био одслужио мису у једној од ватиканских капела. Послѣ службе изненада мртвачки прѣблѣде и сруши се на под (у том тренутку папа Лав XIII имађаше 74 године; умръо је у 93. години живота). Узрок пада нѣ бѣху болест нити старост – по папиним рѣчима, чуо је спор између ђавола и Христа. Као на Тајној вечери, гдѣ Христос рѣче Симону Петру да сатана иште (!) да му се дадне власт над ученицима како би их „вѣјао као пшеницу“ (Лк. 22:31), тако и тада сатана поново искаше да му се дадне више власти. Подаци о том мистичном дијалогу, о исказаним захтѣвима и о Христовом одговору, унеколико се разликују у разним иначицама приче, али суштина је иста. Када је дошао к себѣ, Папа је рѣкао: „О, какву страшну слику ми је било дато да видим!“
Кажу да је Лаву XIII у сажетом облику било откривено шта чека свѣт и Цркву у долазећем XX веку. Осврћући се уназад, сложићемо се да тај вѣк бѣше заиста беспримѣрно ужасан.
Сматра се да је Лаву XIII откривен ужасни призор опадања духовних и наравствених врѣдности унутар Цркве и ван ње. Папа је на крају саставио молитву коју је наредио да се чита на крају „ниске мисе“ у цѣлој латинској Цркви. Ниска миса, за разлику од високе, служи се једноставније – без пратње хора и саслуживања ђакона. Она се служи у најобичнијим жупама, којих је у свету прѣтежна већина.
Важно је напоменути да је посвемѣстно читање те молитве прѣстало 1964. године. Лакше, међутим, нѣје постало. Прѣ ће бити обратно. Али католицизам је тада објавио тзв. „ађорнаменто“, тј. „обнову“, и читав Други Ватикански концил (окончао рад 1965. године) прошао је у знаку екуменизма. Данашњи католицизам више нѣје тридентски, већ „обновљени“. Многи католици уопште нѣ прихватају одлуке Другог Ватиканума, или их прихватају с муком и оградама.
То јест, ствар стоји овако: крајем XIX вѣка католичком свѣту било је обзнањено да ће Христос и Његови слѣдбеници бити изложени нѣвиђеном нападу сила зла. Но, с врѣменом, католици су прѣстали осѣћати жар те борбе и почели се понашати као да је „све у реду“. Приче о љубави према свѣма и свему замѣниле су напету духовну борбу.
*
Ми, дабоме, и без папиних откривења знамо да ђаво, свргнут с неба, сиђе на земљу у јарости великој, знајући да мало времена има (Откр. 12:12). А горчину, исто као и опасност духовне борбе Православна Црква је и те како искусила у минулом вѣку. Но, и свѣдочанство друге стране је такође важно.
Узгред, ево текста молитве коју је саставио папа Лав XIII:
О, Свети Михаило Арханђеле, заштити нас у боју.
Буди нам заштита од зла и замки ђаволских;
нека га Бог обличи, смирено молимо;
а ти, кнеже Небеског воинства, силом Божијом низвргни у ад сатану и све зле духове што лутају свѣтом на погибељ душама. Амен.
Смисao ове молитве сасвѣм је прихватљив и за православне. У њој, како ми се чини, нѣма ничег нарочито западног. Најважније је схватити како се око нас, у нама и поред нас, нѣпрѣкидно води љути духовни рат, и нѣ прѣстајати исповѣдати име Господа Исуса, призивајући у помоћ Прѣсвету Богородицу, бесплотне Архистратиге, свете мученике и све свете.
Омашком испустих на самом почетку прѣвода тачан датум служења мисе: 13. октобра. Нѣ приметих да ми је бројчана тастатура била искључена. Извињавам се читаоцима.