Смјењивали су се дани обуке и редовних задужења. Догађаји су се муњевито одвијали. Пролазили су мјесеци, смјењивала су се годишња доба. Пушка је била продужени дио моје руке, одлагао сам је само док сам спавао

Велиша Миљановић (Фото: Јутјуб/Снимак екрана)

Од памтивијека је оружје светиња у свакој српској кући. Чувало се са највећом пажњом и преносило са кољена на кољено. У тешким временима се сакривало у близини куће или се закопавало. У слободи се држало окачено на зиду, у близини гусала. То двојство оружја и гусала узносило је борбени дух народа. Младим момцима је заједница признавала мушкост тек након одслужене војске, то је био животни испит зрелости. Сваки важан породични догађај се оглашавао пуцањем из оружја. Гледајући од малена тај свијет одраслих, чезнуо сам да што прије одрастем, уђем пуноправно у свијет одраслих и добијем своје оружје.

Вођен жељом да помогнем свом народу када му је најтеже, прикључио сам се једној групи момака из Црне Горе који су кренули пут западних српских крајева. Био сам упадљиво млађи од њих, али сам покушавао да додам себи на важности објашњавањем разних појединости о оружју и војсци, које сам чуо од оца и његових пријатеља. Одрастао сам у војном насељу, па сам био упућенији од обичног човјека. Мој највећи страх био је да не открију да нисам служио војску. Плашио сам се да ће ме исмијати и вратити кући. Послије више дана путовања, са дугим ноћним труцкањем и бучним дневним разговорима, стигли смо у градић. Све је врвило од војске у различитим униформама. То ме додатно збунило. Замишљао сам тај градић много већим. Пар већих улица и тврђава на брду биле су све што се могло видјети. Дивио сам се људима у шареним униформама, остављали су на мене велики утисак. Војску у једнобојним униформама сам доживљавао врло обично. Одвезли су нас у оближњу касарну. Распоредили су нас по спаваоницама и упутили у распоред за задуживање униформи. Задужио сам стандардни комплет униформе ЈНА – имао сам проблема да нађем одговарајуће мјере, јер сам био висок мало мање од два метра, са свега седамдесет килограма. Послије заједничке вечере и дружења, нисам могао да спавам од узбуђења. Остали су спавали, чуло се повремено хркање, редовне смјене страже и лавеж паса. Ујутру је група отишла на доручак, а потом су нас постројили и прочитали наредбу. Прозвани су за 10 минута били испред објекта с опремом, чекајући долазак камиона. Брзо су се укрцали и нестали у облаку прашине. Остао сам са пар људи, које брзо позваше и подијелише им задужења. Мене обавијестише да сам слободан до доласка капетана. Могао сам да пођем у обилазак градића. На изласку из касарне свратих до пријавнице, замолих дежурне да ми позајме модеран опасач и јакну, „због хитног рапорта“ – слагах их. Злоупотребио сам љубав тих дивних људи ка добровољцима. Са лажним самопоуздањем, које ми је пружао озбиљнији изглед униформе, ходао сам градићем. Памтио сам називе улица и зграде у којима се окупља већи број људи. Окупан сунцем, заогрнут пјесмом и украшен каменом, градић ми је заувијек остао у срцу. Послије пар сати вратио сам се у касарну, вратио позајмљену јакну и опасач, попио кафу на пријавници и сазнао много драгоцјених појединости. Док сам уживао у сунцу послије ручка, позваше ме код капетана. У уској и мрачној канцеларији морао сам одговарати на уобичајена питања о себи, премирући од страха да ми не нареди повратак кући. Капетан је био народски човјек, забринут постојећим догађајима. Занимао се за моје презиме, објасних му породичну историју, на коју се он надовезао, причајући ми о свом другу из младих дана, од кога је то чуо. Бијаше то наш даљи рођак, којега одмах посвојих у причи. Дио другарске љубави капетан је прелио на мене. Рече ми да чека човјека којем је одлучио да ме придружи. Послије неког времена се појавио стамен човјек са брадом. На њему је била мјешавина различитих дијелова униформи. Имао је беретку са старим српским знаком. Из њега је зрачила природност и непосредност. Рекоше ми да је наш задатак да два пута дневно пролазимо између двије тачке фронта камионом. Објаснише ми да ћемо увијек ићи при слабијој видљивости, јер је пут којим идемо у видокругу и домету непријатељске војске. Они су често пуцали на камион. Питао сам када ћемо кренути. Насмијали су се, казавши да сам прошао провјеру. Било је добровољаца који су одбили тај задатак. Пред сусједном зградом чекао нас је нови камион. Претходни је био онеспособљен. Мој нови командир га је довезао и ускоро смо утоварили опрему у задњи дио. Затим ме позвао, скинуо сандук са камиона и положио га на земљу. Подигао је поклопац – угледао сам више различитих пушака, пиштоља и бомби. Рече ми да одаберем оружје. Објаснио ми је гдје се држи оружје и гдје се врши попуна муниције. Испунила су ме помијешана осјећања. Понос због добијања оружја, а и нека разочараност, јер га је дужио мој командир. Ускоро смо кренули. Прелијепи каменити предјели смјењивали су се са зеленим  долинама. Предвече смо стигли у мало мјесто, чије име ме подсјећало на смокву. Ујутру смо требали на задужење, да ризичним дијелом пута пребацимо неку опрему. Поред отварања ватре по камиону, постојао је и ризик убацивања диверзаната. Кренули смо још по мраку, напетих чула и са прстом на обарачу. Прошли смо без проблема. Пут је био поприлично прав, без великих кривина. Највећу опасност представљао је пролазак кроз село које се налазило на половини пута. Постојао је ризик да непријатељски диверзанти неопажено уђу и поставе засједу или мине изненађења. Могли су и да нас гађају противоклопним оружјем с мале удаљености. Следеће ноћи смо се вратили и отишли у најближу касарну да преуредимо камион. Поскидан је сав сувишни метал, тапацирунзи, стакла и ознаке. Стављене су челичне плоче на брата и по поду, наварени челични профили у задњем дијелу. Појавило се доста мјеста за стављање оружја. Каросерију смо офарбали тамним спрејовима. Изглед камиона потпуно се промијенио. Сада сам имао ладице за оружје свуда око себе. Свакодневно смо наставили са задужењима. Скоро да смо упали у колотечину, кад је један догађај изазвао пажњу свих. Једне ране зоре, још по мраку смо кренули на задатак. Путем је одзвањао само звук нашег камиона. Било смо напети, потпуно усмјерени на могућност напада на нас. Држао сам прст на обарачу аутоматске пушке, док ми је друга лежала у крилу. Командир је возио с пиштољем у руци и пушком на сједишту између нас. Пред улазак у село, на половини пута, успорили смо због кривине која се налазила у центру села. У тренутку сам крајичком ока примијетио помјерање, окренуо главу, видио руку у замаху са бомбом, и махинално повукао обарач. Командир је додао гас и брзо смо прошли кроз село. Возили смо се ћутке, желећи само да стигнемо на одредиште. Наша војска је већ знала за пуцање када смо стигли. Сјатили су се око мене да питају шта се десило. Рекао сам само да сам видио руку са бомбом, али да нисам чуо експлозију тамо. То је додатно појачало будност војске на линији. Тог дана је интервентни вод послат да утврди има ли опасности око пута и да покушају да нађу трагове непријатељских извиђача и диверзаната. Предвече су јавили везом да су на мјесту и да станемо при пролазу. Када смо стигли, заклонили смо камион иза највеће камене куће и кренусмо са војником који нас је сачекао. Ишли смо између кућа и прескакали неке ниске камене подзиде. Војник је питао ко је пуцао. Сав поносан се исправих и потврдих да сам ја. Погледао ме знатижељно и оћутао своје мишљење. Окружи нас група војника и почеше да ме тапшу по рамену. Примао сам похвале са свих страна. Растао сам од сујете. Обузела ме радозналост, сујета и узбуђење. Једва сам чекао да видим шта су пронашли. Момци су се и даље смјењивали у честитању. Позва их њихов старјешина и они се размакоше. Остао сам потпуно изненађен призором. Између камене подзиде и плетене ограде лежала је убијена крава. Трепнуо сам више пута од изненађења. А онда се проломио смијех са свих страна. Стоички сам издржао неких пар минута зезања. А онда ме главни позва руком. Дођосмо до краве. Показа руком ка њој. Није ми било јасно шта показује. „Погледај, сваки метак је погодио. Никада то нисам видио. Пуцано из возила у покрету. Алал ти рука“, рече. Сви су чули шта је рекао. Сва лоша осјећања нестала су истог трена. Поново ме испуни понос. Сада сам се са свима братски загрлио. Ускоро се поздрависмо и настависмо даље. Овај догађај брзо се прочуо међу војском и народом. Војска нас је зезала да морају да скривају краве од мене, док су људи и дјеца махали док би камион пролазио. Сада су сви знали да смо обојица добровољци, који су на задатку који су многи одбили. Били смо познати и прихваћени, неко ко је њихов. Људи су почели да нас позивају у куће, часте, спремају храну и воће. Увијек је било ракије и сувих смокава. Нисмо пили, што би изазивало подозрење домаћина, али сам имао изговор да могу промашити коју краву ако попијем. Много сам завољео тај дивни дио српства, који је опстао у најсуровијем камену. Прославио се у вјековној борби на размеђи Млетака и Османлија. Њихове тврђаве су омеђиле западне српске границе. Добили су моје срце заувјек.

Вријеме је муњевито пролазило. Дани и ноћи су се смјењивали у сталним дешавањима. Једног сунчаног дана, свратили смо у оближњи заселак који је водио ка путу којим смо стално пролазили. Заселак је био смјештен испод каменитог брда, заклоњен од сунца. До њега је водио земљани пут, прав као стријела. Познавали смо све мјештане и радо људовали с њима. Уживали смо у њиховом гостопримству и пажњи. Традиционално, сматрали су обичајем да хране војску, а ми смо им били миљеници. Све је родило те године, све је мирисало, мамило и опијало чула. Стара домаћица ме стално запиткивала чиме да ме части и које јело да ми спреми. Замолио сам да ми насјече парадајз и нешто кувано. Убрзо сам мљацкао и уживао у укусима домаће кухиње. У тренутку се отворише врата на кући и у оквиру од врата се појави непознати човјек. Застао је и ћутке гледао у мене. Поздрави ме и ја му тихо одговорих, не устајући. Нисам прекидао са јелом. Нисам скидао ока са њега. Имао је на себи неку чудесно лијепу униформу, коју сам видјео први пут. А онда сам гледао у опрему и наоружање које је имао на себи. У руци је држао аутомат стране марке, који сам имао прилике да видим на филму. У том за њим уђе и домаћин. Представио нас је међусобно, устао сам и руковао се, нисам добро чуо његово име. Имао је униформу специјалца. Извинио се и изашао са домаћином. Чуо сам да нешто причају напољу. Хтјео сам да завршим оброк. Јави ми се мисао да би то могао да буде неко из најпознатије специјалне јединице, о којој се су већ причале легенде. Из те приче сам закључио да је ријеч о ванредним људима, који су посједовали нешто што је мени недокучиво. Ускоро се врата поново отворише. Домаћин и гост сједоше преко пута мене. Са осмјехом су гледали како хљебом мажем дно тањира. Затим домаћин поче да му прича о мом командиру и мени. Током приче специјалац ме пар пута загледао са чуђењем у очима, а онда ме питао како је стварно било. Рекао сам му да су то приче народа, а детаљи имају у извјештају мог командира. У том се појавио мој командир и поздравио их. Обишао је сто и сјео поред мене. Послије пар минута, специјалац је погледао на сат и рекао да је свратио да нас види, јер је чуо да смо овдје. Нешто се откиде у мени и само излети: „Команданте, ја сам овдје дошао да будем међу твојим момцима, а не да једем џабе народни хљеб“. Погледа ме озбиљно и рече: „Узми пушку и крећемо“. Махинално кренух ка пушки, узех је у руку и кренух ка свом командиру. Гледали смо се братском љубављу, свјесни да послије свега проживљеног, наши путеви се разилазе. Загрлили смо се, дуго тапшали по рамену, нисмо могли да се растанемо. Код нас горштака, мушкарци никада не говоре о љубави, али се све види у очима. Изустих тихо „Опрости ми“, окренух се и закорачих. Домаћин се умијеша и рече да командиру оставим оружје. Тек тада се тргнух, као из сна. Он се насмија и рече да мора да га врати. Приђох ивици стола и све ставих у линију. Специјалац ми рече да скинем све и оставим, да ће ми он дати све ново и боље. Још једном се загрлих и пољубих са свима. Специјалац је већ одмакао ка свом командном возилу. Убрзо га стигох и ћутке сједох на сједиште иза њега.

Моја претпоставка се показала тачном. Нашао сам се у јединици о којој су сви причали са дивљењем. Специјалац је, у ствари, био командант. Одвео ме у магацин, одвојио униформе и чизме за мене. А онда смо отишли ка сандуцима с оружјем. Отворио је један сандук, у коме су се налазиле потпуно нове аутоматске пушке и рекао ми да узмем неку с лијепим серијским бројем. Послије пар тренутака одабрах. Када сам хтио да кренем, зауставио ме и рекао да бирам даље, за сваки комад који сам оставио на столу јучер. Насмијао се и рекао: „Ријеч је ријеч“. Тог дана сам пушку извадио из најлона и потопио у канту с бензином да бих је одмастио. Навече сам је очистио и осушио, напунио магацин и стао у строј. Била је то моја прва пушка.

Смјењивали су се дани обуке и редовних задужења. Догађаји су се муњевито одвијали. Пролазили су мјесеци, смјењивала су се годишња доба. Пушка је била продужени дио моје руке, одлагао сам је само док сам спавао. Носио сам је кроз све битке.

Послије толико времена дошло је вријеме мог растанка с јединицом. тешка срца и јаких осјећања сам се растајао са старим друговима. С истим тешким осјећањима сам се упутио у магацин. Пушку сам носио у наручју. Полако сам је растављао, као и стотине пута раније. Загледао сам дијелове, као да их први пут видим. Њежно сам их мазао машћу, више их милујући него мажући. Пред очима су ми играли толики догађаји гдје ме чувала. Не знам ни колико је то трајало, када се тргнух из поплаве сјећања и ставих пушку у најлон. Стадох изнад и изговорих ријечи Вука Мандушића из Горског вијенца док тужи над својим џефердаром: „Ере бјеше пушка мимо пушке, / срећан бјеше, а убојит бјеше, / око њега руке не превијах, / свагда бјеше као огледало“. Затим узех папир и крупним словима написах: „Када дође млади добровољац са 18 година да задужи ову пушку, да му буде срећна, као што је мени била“. Потписах се надимком. Дуго стајах на вратима, дубоко уздахнух и изађох напоље.

И данас памтим њен број.

Фото: Стање ствари

Из књиге Велише Миљановића Добровољци, Духовни луг, Крагујевац, 2024.

Велиша Миљановић (1972), дипломирао на Полицијској академији у Београду. Од 1991. до 1995. учествовао у рату као добровољац. Био припадник двије најпознатије специјалне јединице. Успјешно се бавио врхунским спортом. Био дугогодишњи предсједник ASIS Србије, најпрестижнијег струковног удружења на планети. Дао допринос раду и сарадњи Борачке организације Републике Српске на међународном плану. Један од оснивача Савеза козака Балкана. Живи и ради  у Београду

Књига Добровољци може се поручити на телефон 064 1825 857 или електронском поштом на risseccons@gmail.com

Categories: Гостинска соба

Tags: Велиша Миљановић, добровољци, пушка