Надам да ће доћи до промене у понашању наших архијереја, и да ће им Бог помоћи да боље сагледају ситуацију, и кад схвате шта треба да раде, да у себи нађу снаге да то и раде
Доносимо препис гостовања академика Слободана Вукосавића у емисији „Пробуди се“ на телевизији Nova S
Процес претварања Србије у рударску колонију почео је још тамо негде 2005-2006. године, кад смо почели да доносимо законе који иду у прилог рударским компанијама, али не иду у прилог грађанима Србије. Замолио бих све који нас слушају да размисле: можемо ли да користимо претходна искуства да бисмо закључили шта ће се догодити у будућности, јер колико год да се ствари мењају, не мењају се тако брзо.
Конкретно, ми већ имамо искуства са рударењем у источној Србији – пре свега мислим на рударски басен Бор – тако да вреди погледати шта се тамо догађа да бисмо имали исправну слику шта се спрема западној Србији.
Негде 2018. године, кад су почели да долазе утицајни људи из Кине и компанија Зи Ђинг, медији су били пуни оптимистичких вести како ће то „сјајно утицати на БДП“, како ће „повећати запослење“, како ће се „посебна пажња водити о животној средини“, како ће бити примењени „највиши стандарди заштите животне средине“ – а оно што се догађа можете лако да утврдите ако одете у Бор. Тамо ради око пет до шест хиљада наших грађана, око двадесет хиљада Кинеза, укључујући запослене у компанији Зи Ђинг, и подизвођачи, који листом долазе из Кине, и узимају посао нашим некадашњим подизвођачима који су радили за тај рударски басен. Према подацима за 2021. годину које нам даје рударски инжењер Велизар Станковић, и који су званични, Србија је по основу рудне ренте у 2021. години добила око 13,6 милиона евра, што представља приближно један посто вредности продатог бакра, не рачунајући притом злато. Не само да нема никакве индустрије која би уследила и користила тај бакар, него чак не извозимо ни бакар – ми често извозимо концентрат, који је пун, између осталог, и злата, па смо доведени у ситуацију да откупљујемо назад своје злато.
Руска компанија „Ју голд“: Дали смо бољу понуду за РТБ „Бор“, изабрали сте гору по Србију
Шта се догађа у Бору можете да видите по концентрацијама арсена и кадмијума, које су десетинама пута веће од дозвољених вредности. У граду од око двадесет осам хиљада становника имате скоро четири хиљаде онколошких болесника, а, колико сам чуо, а то вас молим да проверите, потписан је неки званични споразум о „разумевању за повећане емисије“ у току неког прелазног периода, који уопште није дефинисан.
Дакле, ми, практично, своје људе стављамо у ситуацију где је сваки четврти, према колегиници Ирени Живановић и Институту за јавно здравље, оболео од неке врсте канцера, који раде за компанију коју не смеју да критикују – свако ко је запослен код њих мора да ћути. Дакле, то је будућност која нам се спрема и у западној Србији.
Рударење као начин зараде за једну земљу, као начин стицања прихода за једну земљу, јесте најпримитивнији облик. Он показује изузетну неспособност власти да пронађе некакав други начин да земља опстане, а да се притом очува животна средина. Врло је илустративно погледати које су то земље које живе од рударења. Узмите првих, на пример, седам земаља које имају значајан удео рударења у свом БДП-у, значајан удео продаје минералних ресурса. Видећете да је у тим земљама животни век краћи до петнаест година, да младе жене веома тешко одржавају трудноћу, да су приходи на нивоу два и по пута мањи него што су сад чак и у Србији. Дакле, ради се о томе да је то практично потпуни слом друштва и масовно нарушавање интереса грађана.
Највиши стандарди очувања животне средине могу се наћи у свету и у области рударства. Имате, изненадићете се можда, кинеске компаније које, да би освојиле што више рудника у Африци, морају да заиста примене највише стандарде у рударењу. Они подразумевају, пазите: нема никаквих депонија, и нема никаквог испуштања воде у околину. Испуштање воде у околину ствара могућност да у ситуацијама кад имате неочекиван, непредвидиви вишак токсичних вода, ви њих испустите у околину, јер би другачија ваша акција вама нанела велику финансијску штету. Ја се бојим, будући да у Бору имамо свакодневно десетоструке вредности арсена, и то се толерише, немам разлога да верујем да се испуштање токсичних вода неће толерисати, просто по аналогији. Код нас, на жалост, не функционишу закони, немамо довољно рударских инспектора. Еколошко рударење значи, дакле: нема никаквих депонија. Депоније су еколошке бомбе. Депоније ће, пре или касније, неког оштетити, узети му здравље или га убити. Ми можемо да причамо како ћемо да пазимо да из тих депонија ништа не цури, али депоније нису ту десет година, и нису ту ни педесет година – кад направите једну депонију, да она не би тровала околину, морате да обезбедите оперативне трошкове, инвестиционе трошкове њеног одржавања, одржавања опреме, следећих десет хиљада година, много након што рударска компанија која је дошла код вас закључи да јој је најисплативије да банкротира како не би морала да сноси неке даље трошкове.
Сви планови рудника у Србији које сам видео, а планира се веома велики број рудника, имају депоније – чак и рудник у Јадру, који се толико хвали да ће бити по највишим стандардима, има депоније, и то не само једну. Он испушта воду у околину – то је потпуно неприхватљиво. Тврдња да рудник који има депоније на површини ради по највишим еколошким стандардима је нетачна тврдња, смишљена да дезоријентише јавност и да обезбеди оном ком је то интерес да донесе одлуку, а да притом не изгуби популарност и рејтинг.
Шта је са отпадом направљеним од ових петсто бушотина у току испитивања?
О том је говорио адвокат Сретен Ђорђевић. Он је утврдио да је дошло до кршења кривичног закона од стране компаније. Веома забрињава што држава не предузима кораке када компаније крше законе. О случају Рио Тинта више информација има адвокат Сретен Ђорђевић.
(VIDEO) Vučić još u junu javno priznao da je Nemcima obećao litijum
Оно са чиме сам ја упознат је да компанија Зи Ђин отворено крши одлуке Управног суда, и за то не сноси никакве санкције. Дакле, ми смо на милост и немилост рударским компанијама, и ово што се догађа је заиста у негативном смислу један рударски десант. Да ме не схвате погрешно колеге са Рударско-геолошког факултета, то нема везе са струком, али ово је рударски десант. Србија је у замци. Ја се, бар, тако осећам.
Део каријере сам провео радећи за мултинационалне компаније, тако да сам, не својом вољом, имао искуства у доласку у земљу Трећег света где треба да се отвори прљаво постројење. Највише посла око тога немају инжењери, него психолози, који проучавају људе на власти – министре, службенике – како им прићи, како их навести да донесу одлуке које ће бити у интересу компаније. Е, сад, да не мислите да сматрам да су компаније зле – људи само желе да зараде новац. Нажалост, они зарађују новац на конто масовне девастације животне средине у циљаној земљи и, практично, за никакав приход. Говори се о неким сјајним приходима – опет помињем, рудна рента из Бора у 2021. години је један посто од вредности бакра који је ископан, не рачунајући притом злато.
Својевремено сам правио неки прорачун, у који сам урачунао и такозване изгубљене екосистемске услуге – ако ангажујете неки простор да ту буде депонија, рудник, онда губите читав низ значајних функција, као што је апсорпција угљендиоксида, стварање кисеоника, спречавање клизишта, омогућавање издана… Кад то саберете с изгубљеном пољопривредном производњом, и изгубљеним приходима који би се могли остварити од туризма, нама је ископавање литијума које се планира заправо губитак.
Тренутна власт у Србији има свој циљ и веома паметно и организовано ради ка том циљу. Ако неко угрожава ваш циљ, то може да буде некакав политичар који жели да артикулише једну аутентичну демократску вољу народа. Онда га треба дискредитовати, јер он може да постане опасност, може да вам узме власт. Ако имате људе, професоре универзитета, који говоре отворено и поштено о питањима рударења у Србији, онда су они нестручни, нису завршили тај или тај смер рударског факултета, тако да је дефиниција квалификованог научника у последње време, кад гледам режимске медије, искључиво онај који подржава компанију која жели да дође у Србију.
А што се тиче тога да ће копање да почне само за четири године, ја то доживљавам као специфичну анестезију. Наиме, према искуству које имам из своје инжењерске каријере у мултинационалним компанијама, ствари се решавају у наредна два месеца. Ако власт успе да прогура оно што жели у следећа два месеца, ствар је дефинитивно готова и ми, практично, касније то нећемо моћи да зауставимо.
Морам да вам кажем нешто по питању литијума. Ради се о једној доброј пропагандној идеји – да ви сад повежете рударење са нечим зеленим. И онда то, наравно, може да изгледа прихватљиво. Међутим, шта је, у ствари, литијум? Литијум се користио у батеријама за електричне аутомобиле. Због добро познатих проблема, са великим ризицима, пожарима који се не могу угасити, он се све чешће мења са натријумским батеријама. Међутим, ни ту није крај – и натријумске батерије морају доста дуго да се пуне, морате да станете негде, па да чекате по пола сата или дуже да вам се напуни батерија. Управо се развија технологија такозваних редокс или флоу батерија, прво на бази ванадијума, али се већ појављују и батерије на бази гвожђа, где ћете доћи на пумпу, источити течност из свог редокс акумулатора, уточити нову течност, као кад сипате бензин, и ићи даље. Дакле, врло брзо ће литијум у електричним батеријама бити ствар прошлости. Управо зато је цена литијума у задње две године пала, мислим, више него шест пута – толико да људи који планирају да направе фабрике батерија, а имате компанију Вега солар у Албанији – Албанци праве фабрике батерија, Мађари праве фабрике батерија – они уочавају да је цена литијума тако мала да се не исплати размишљати о некој експлоатацији, него га треба купити на тржишту.
Ако бисмо ми имали доброг домаћина, који заиста жели да прави батерије и електричне аутомобиле, он би направио фабрику батерија, где би куповао литијум. Имајте у виду да је у овим електричним аутомобилима које имамо данас вредност тог литијума у једном аутомобилу свега четрдесети део цене аутомобила. То се купује – не морате да раскопавате земљу због тога. Ако једног дана цена литијума скочи, на пример, десет пута, то може да буде добар разлог да се евентуално размишља о копању литијума. Међутим, домаћински однос подразумева да ако имате породичну сребрнину, а минерални ресурси нису обновљиви – кад их ископате, готово је – добар домаћин чува породичну сребрнину за време када ће та сребрнина да буде веома скупа. Добар домаћин не би убрзано експлоатисао бакар, који ће већ за пар деценија стреловито порасти по цени, јер улазимо у кризу, несташицу бакра. Ја очекујем да у време када се планира окончање експлоатације литијума у Србији – за неколико деценија – научници и стручњаци ће, вероватно, успети да реализују фузију. Да би та фузија радила, из одређених разлога неопходно је да имате литијум, и то у количини толикој да светске резерве можда неће да вам буду сасвим довољне. Тако ће у време када је овде планиран крај експлоатације литијума цена литијума стреловито да порасте. Добар домаћин би сачувао тај литијум за тада.
Е, сад, да ли је наш домаћин условљен, или можда не зна, или је лоше информисан, или је упао у замку – мултинационалне компаније имају психологе који људе уверене да су они најпаметнији ухвате у замку… Могуће да се то догодило, надам се да није.
Тигањ: Нама ће остати пустош, јаловина и „наш“ председник као маскота колонијалне управе
Ми смо у озбиљној ситуацији. Ја ову опасност сматрам већом него деветсто четрнаесту и деветсто четрдесет прву. У озбиљној ситуацији нема места емоцијама. Мени се не свиђа што је читав дискурс отишао у поље политике, јер нас он спречава да размишљамо. Власт мисли да неко хоће да јој отме власт, опозиција мисли да ће користећи тему литијума успети да дође на власт, целокупан дискурс у медијима није добар.
Размишљајући о Европи морамо да будемо реални. Европа није ни црна ни бела. У Европи имамо неке пријатеље. Међутим, добар део људи који у Европи данас доноси одлуке нас гледа на један начин који није добар. Они нас не виде тако великим као што смо сада – желели би да будемо исцепкани на две, три или четири мање површине. Они отворено кажу – они који су поштенији, Немци, на пример, или амерички официри: Српска православна црква је наш непријатељ на Балкану. Људи поштено кажу шта мисле. Немојте их игнорисати – они то стварно мисле. Европа жели, и то не зато што је зла, него то јој је интерес, да има једну земљу, на пример Србију, где може да одлаже отпад који не може да рециклира, и где може на нееколошки, на неприхватљив начин да експлоатише минералне ресурсе тако да их има близу својој територији, да их може лако добавити. Тако да та прича како ће нам Европа гарантовати некакве „највише стандарде“ – чим чујете реч „највиши стандарди“, „биће добро“, „мора бити да ће бити добро“, „очекујемо да све буде у реду“ – то су ствари без обавеза.
Морам да дам пример кад се ради о опасним стварима, као што су рудници. Знам шта је радила генерација мог оца – они су правили мостове. Када правите мост, и ви сте пројектант, знате како се тестира мост? Ви сте доле, између стубова, испод моста, док камиони прелазе мост. Тако да бих волео да свако ко ми саветује да се сложим са копањем у Србији преузме на себе одговорност да живи на том месту где ће да буде рудник, да ту гаји своју децу, да ако је инжењер, па потписује неки пројекат, да то гарантује својом лиценцом која му може бити одузета; да, као у другим државама Европе, гарантује финансијски за оно што потписује. У Србији то, међутим, није случај.
***
И ми смо жртва те фине психологије коју су још 2005-2006. у Србији посејале мултинационалне компаније. Људи обично помињу Рио Тинто – пазите, тих компанија има пуно, и све раде на исти начин. Ми се припремамо да то прихватимо. Ми прихватамо дискурс који нам се нуди, и не уочавамо оно очигледно.
Да ли је вама нормално да кад у Србију дође једна компанија која треба да ради нешто што је потенцијално опасно да ви организацију израде студије (о утицају на животну средину, нап. СтСт) поверавате тој компанији? Да вам то упростим: ја сад хоћу да за неки ситан новац у ваше двориште ставим једну бомбу – јер свако индустријско постројење јесте бомба, може да направи штету. Сад ћу ја да вас убеђујем: та бомба, пазите, она је направљена по највишим стандардима; ја вама гарантујем да она неће експлодирати. Међутим, логично питање је: шта ће вама бомба у дворишту?
Пошто сам служио војску, мислим да има једна ствар која је гора од лошег команданта, а то је анархија. У војсци сте научени да слушате свог капетана чак и кад видите да он греши, јер је алтернатива гора. Отуд склоност, можда погрешна, да покушам да имам поверења у власт. Међутим, у последње време сам збуњен – јер, ако слушам власт, у пет минута добијем контрадикторне сигнале од њих. Најпре се говори о томе како су „жути“ донели законе, довели Рио Тинто – што јесу; то је тачно. И онда из тог дискурса, где се оптужују и именују ти политичари, ја стичем утисак: значи, тај Рио Тинто, који су довели ти „жути“, то је нешто страшно лоше. Али, одмах пар минута после тога, глорификује се шта ће све бити сад кад почнемо да копамо литијум. Ја сад не знам коме од та два сигнала да верујем.
Међутим, оно што је јако важно, то је да у овим тешким временима очувамо, ако ништа друго, памћење. Историја нас учи да нам се лоше ствари понављају зато што ми не памтимо. Битно је знати ко шта ради, ко се за шта данас залаже – како би сутра, када буду суви бунари, знали ко је за то крив. То не треба да заборавимо.
***
У власти је присутна нервоза. Тај интензитет пропаганде ја до сада нисам видео. Мени је жао што апаратура власти није ангажована у оволикој мери на решавању неких других наших кључних националних проблема, јер би онда они вероватно били много боље решени него што јесу. Постоје резултати неке анкете која је данас изашла или ће изаћи, где отприлике педесет пет посто грађана Србије не подржава копање литијума, двадесет пет посто подржава. Значај те анкете је онолики колико су грађани информисани, наравно, али тај резултат властима, које су веома осетљиве на рејтинг, вероватно ствара нервозу, и онда они покушавају, врло тактично, врло смирено – приметили сте у последње време да је пао интензитет пропаганде мало, мало је агресивност пала, па имате и људе са Рударско-геолошког факултета који пропагирају рудник који кажу „не постоји пројекат“, „у ствари ми не знамо колико ће се копати руде“, „у ствари још увек је све неизвесно“…
Извор: НСПМ
Шта се може радити? Имате ону максиму да кад се пробудите ујутру размислите шта је оно што током дана можете да урадите, и кад током дана већину тога урадите, онда можете мирно да спавате. Одговорност је поготово на старијим људима, који имају много мање тога да изгубе. И одговорност је на људима који су на вишим позицијама у институцијама и који су интелектуалци. Јер, оно што нас уче: Бог тражи много више од оних којима је више дао.
Ја се надам да ће доћи до промене и у понашању наших архијереја, који су досад имали један став који ја нисам очекивао, и да ће им Бог помоћи да они мало боље сагледају ситуацију, и када схвате шта треба да раде, да у себи нађу снаге да онда то и раде, јер заиста мислим да се налазимо у једном тренутку када морамо као народ да се ујединимо, и чак, ако је неко ко доноси одлуке на неки начин условљен, у тешкој ситуацији, или уцењен, не треба га нападати, него треба да му помогнемо да и себе и нас из те ситуације избави.
Много више информација о самом Јадру можете пронаћи у књизи Пројекат Јадар – шта је познато Српске академије наука и уметности.
Врхунски научници, који су у свету два, три реда величине више препознатљиви по индексу цитираности од људи које ћете наћи на документима што препоручују рударење, састали су се 2021. године. Ту је било и представника рударске компаније, ту је била и министарка Зорана Михајловић, и Весна Продановић, директорка (испоставе Рио Тинта у Србији, нап. СтСт), ту је био колега Динко Кнежевић, који позитивно говори о рударењу, и колега Александар Цвијетић, ту је био и академик Владица Цветковић, сви су били присутни на том скупу, ту је био и Александар Јововић – они су донели један закључак, који је овде записан, и, ако дозволите, ја бих га накратко прочитао:
„Група еминентних истраживача у свом тексту закључује да би реализација пројекта водила ка масивној девастацији простора, трајној промени карактера предела, деградацији биодиверзитета земљишта, шума, површинских и подземних вода, расељавању домаћег становништва, престанку одрживих и исплативих пољопривредних активности…“
Зборник САНУ Пројекат Јадар – шта је познато?
Ја сам писао рецензију за овај зборник, и откако је објављен, ни од једног, укључујући и поменута имена, нисам добио никакву примедбу на овај закључак.
Препис и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Odlican akademik. Svaka mu je Njegoseva. Nazalost mislim da gresi kada ocekuje reakciju Porfirija i vladika iz sabora. Oni su kupljeni luksuznim zivotom i njih nista zivo ne interesuje. Ni narod ni crkva. Od kako su umrli Amfilohije i Atanasije mi vise nemamo dobrih vladika, nazalost.
@Neven „Nazalost mislim da gresi kada ocekuje reakciju Porfirija i vladika iz sabora“
-Naravno da gresi.
Cutace kao zaliveni.
U najboljem slucaju, cucemo neku izjavu koja nece imati sadrzaj.
…а у најгорем ће трбухозборити о богоугодности ископавања литијума или дати прећутну сагласност, као и за све друго досад.
„Србија и ЕУ потписале Меморандум о стратешком партнерству о одрживим сировинама, ланцима производње батерија и електричним возилима“
Нажалост изгледа да је „Марко опет закаснио на Косово“.
Као што се из данашњег Политикиног наслова види „врховник“ још једном показао да је паметан.
Овога пута је то показао, не гурајући прст у око него гурајући све прсте у очи свима нама.
Нажалост, како свака акција изазива реакцију плашим се да ће на сво ово насиље и безакоње бити одговорено истом мером.
Нека нам свемогући Господ буде у помоћи и сачува нас од међусобица.
„Ко је професор Ненад Костић највећи Ћутин савезник у борби против литијума“
„У друштву са Јовановићем био је и академик Ненад Костић који је истакнути противник рударења литијума и чест гост на медијима Јунајтед групе. Нешто већу неславну популарност Костић је стекао у САД где је 2005. године на Универзитету у Ајови добио отказ због сексуалног злостављања студенткиња. Костић је злостављао најмање две студенткиње од којих је једна остала у другом стању, а он је потом натерао на абортус, према наводима америчких медија. Убрзо по добијању отказа и доказивању тешких оптужби Ненад Костић је уписан у Регистар сексуалних напасника у САД.“
Овај текст је објављен у данашњој Политици. Текст је непотписан што значи да се приписује редакцији.
Е сад, неко ће се питати какве везе има намеравано копање литијума са наводним „поваљивањем студенткиња“?
Па циљ је дискредитација свих оних који се противе пројекту Јадар.
Закључак: „Ко год је икад спавао са студенткињама или је био осумњичен по том основу, тај је за сва времена изгубио морално право да се бори против ископавања литијума“. :))
Није био довољан осиромашени уранијум. Удри Србина до краја.
Ово што су уложили у вишегодишњу, манијакалну изградњу путева гледаће да наплате како знају и умеју.
То плаши, јер су уложили прилично.
Ипак, мислим да је све у рукама (здравог дела) народа.
Сетимо се оне, какве такве, одбране слободе од пре пар година пред скупштином.
Наравно, на првом месту, уздање у Бога.
@Миле
Кад су изроди у питању ту нема међусобица, већ само прочишћења здравог народног и одстрањења канцерозног ткива. У супротном се канцер рашири и поједе здраво ткиво. То је и вечни Његош схватио када је ставио ту тешку хамлетовску дилему у Горски Вијенац свом главном лику, као избор између „међусобица“ то јест истраге потурица или толеранције према њима, чиме би се одрекао свега српског, светог и хришћанског што је чинило суштину Црне Горе и тиме на крају довео до њеног уништења (и монтенегризације). Јер као што је још Иван Иљин у свом делу „О супротстављању злу силом“ лепо приметио, несупротстављање злу под изговором пацифизма на крају доводи до ултимативне победе зла.
Тито се пита, народ се не пита!
Вучић се пита, народ се не пита!
И после Тита – Тито /пропаст!
И после Вучића – Вучић/пропаст!
Психијатрија “бацила рукавицу“ народу у лице!
„Група еминентних истраживача у свом тексту закључује да би реализација пројекта водила ка масивној девастацији простора, трајној промени карактера предела, деградацији биодиверзитета земљишта, шума, површинских и подземних вода, расељавању домаћег становништва, престанку одрживих и исплативих пољопривредних активности…“
Наведена је реченице, која би биле довољна да се свако призове разуму ко пристаје на пројекат Јадар.
Чињенице академика Слободана Н. Вукосавића су исцрпна и савршена одбрана против рударења у Јадру.
Свако на власти у Србији, ко и после овог објашњења не спречи рударење литијума у Јадру, треба да буде проглашен учесником геноцида над народом у Србији.
И мала је казна за учесника таквог зла , чак и кад би пристао на предлог да живи близу рудника.
“ Тако да бих волео да свако ко ми саветује да се сложим са копањем у Србији преузме на себе одговорност да живи на том месту где ће да буде рудник, да ту гаји своју децу“
@Када војска на Дедиње сврати
“Мир у злу и спокојство у слабостима је рђав мир.“’
“Бољи је рат који приближава душу Богу
од мира који је удаљава од Бога.“
Патријарх Порфирије (Првослав Перић) и Александар Вучић
су за копање литијума, по сваку цену – цену “мира“ који
удаљава душу од Бога.
Jedna od njih je prikrivanje kapitalizma parcelisanjem industrije, pa nas je Ajzenhauer plasio vojno-industrijskim kompleksom, pa su dosle Mreze, pa Big Farma, i sada su tu ovi kiberneticari-roboticari – sta li! Svaka od ovih industrija izrazava sustinu kapitalistickog napretka: 1) preti unistenju coveka, 2) preti unistenju slobode coveka, pri cemu kapitalizam ostaje uvek prikriven, a kapitalisti maskirani „dubokom drzavom“, „globalistima“, „tajnim drustvima“, cime se odrzava utisak da (duboka) drzava ili neka drustva imaju vlast i interes mimo oplodnje kapitala, pa se time jos kapitalizam ojacava (npr. ono sto Amerikanci nazivaju „levicom“, a kod nas ponavljaju kao bezumnici, unistava levicu pervertirajuci je, a posustalom kapitalizmu daje novu snagu kroz povratak ne znam cemu, jer kapital se globalizovao i ne moze se vratiti, ali se moze parcelisati regionima sukobljenim po vrednostima, dakle politikom i ratom). Nekada su se ljudi plasili vozova, verujuci da ljudsko telo ne moze da izdrzi brzine od par desetina kilometara na sat, ali to nije bio strah od tehnologije, kao ni ludisticki pokret, vec je bio strah od toga sta kapitalisticki poredak vec radi coveku i njegovom telu. Podudarnost izmedju tog straha i realne opasnosti od tehnoloskog napretka je bila samo stvar vremena i danas je realna.
Napad na slobodu se ogleda u tome sto se priroda razume iz pozicije sukoba prirode i oplodnje kapitala, predstavljenog (sukoba), kao sukoba prirode i coveka (sustina kulture u kapitalizmu je da perspektivu vladajuce klase prikaze kao totalnu perpektivu, pa zato imamo coveka, a ne kapitalistu). Ocuvanje prirode koje nudi kapitalizam ostaje unutar ovog sukoba coveka i prirode, pa je resenje isto – tehnologija, utopijsko resenje svih problema kojim kapitalizam cuva sebe, a ne prirodu, 2) cuvanje prirode, a ne njeno oslobodjenje, jer cuvanje je cuvanje od coveka, za coveka, covekom nad covekom, dakle krajnja zavisnost prirode od coveka i coveka od coveka, dok je oslobodjenje, oslobodjenje prirode od coveka, a to je moguce samo oslobodjenjem coveka od coveka i time covekove prirode!
Jos jedan oblik napada na slobodu je parcijalizacija znanja (odsustvo politickih ideologija) i pretvaranje parcijalnih problema u strucne rasprave, a strucne rasprave u advokatsku retoriku odbrane unapred postavljenih ciljeva i privlacenja ciljnih grupa. Sa tehnologijom kao utopijom, kapitalizam sve sfere parcelise u struke/zanate, kako bi demokratija bila konacno odsecena i vladanje drzavom postalo upravljanje kompanijom od strane strucnjaka i investitora!
Posle skoro cetvrt veka gasenja industrije i njene zamene prljavom industrijom, prodaje prirodnih resursa, celokupnog bankarskog sektora, ideja da ce na slucaju Jadar jadare ostvariti neku pobedu je groteskna.
Jedina dobra stvar je sto nam se pitanje zemlje sada svelo na nivo razumljiv neinteligentoj vecini, na pitanje zemlje u bukvalnom smislu – zemljista i kljucni problem Srbije danas – da li se obogatiti prodajom zemljista, dakle dobar zivot, ili se odluciti za nesto van licnog boljitka, pa mozda dodjemo i do zemlje, kao drzave.
Jasno je da je resenje politicki program koji se kao celiovit pogled na celinu odnosi prema kapitalizmu, „resursizaciji“ ljudi, prirode, finansija i njihovom prepustanju kolonistima ili domacim kapitalistima! E, sada, da li ce to obaviti oni koje zemlja interesuje samo u smislu iskopavanja partizanskih leseva…ili neko od ogromnog broja prijatelja EU ili neko ko je unisten, kako bi kapitalizam ostao netaknut u bilo kom scenariju!