Куда нас води овај пут разбијања свих табуа и истицања сексуалности као примарне одлике идентитета савремених људи. Хоће ли се људи сручити у варварство бесконачне оргије
Миша Ђурковић (Извор: Печат)
Ако ишта дефинише нашу цивилизацију данас, то је апсолутна опседнутост сексом и сексуалношћу. Овај процес описао је још пре скоро седамдесет година социолог Питирим Сорокин у књизи „Америчка сексуална револуција”. Свега неколико година након објављивања озлоглашених Кинсијевих „извештаја” о сексуалном понашању мушкараца и жена, врло лепо је ухватио основну тенденцију и показао како се разни простори људске делатности од уметности и науке до свакодневних односа и религије изразито сексуализују.
У међувремену је наметнута мода према којој сексуални идентитет постаје најважнији облик испољавања неке личности у јавном простору. Наиме, постоје случајеви бројних познатих личности из историје који су били хомосексуалци, али како то обично бива са пристојним људима, нико од њих није хтео да тиме маше у јавности, већ су то чували као део своје приватности, а у јавности су се трудили да остану упамћени по свом раду, стваралаштву и друштвеним и професионалним улогама. Савремена мода и идеологија инсистирају да такви људи што више морају идентитет и јавну представу о себи да граде пре и изнад свега на основу свог сексуалног усмерења и да са тиме парадирају у јавности.
Но, још занимљивији и важнији феномен је стално померање граница у разумевању тога шта су прихватљиви облици сексуалности. Још 1991. године, у својој последњој књизи „Модерност на сопственом испиту”, Лешек Колаковски је указао на то да смо у модерно доба укинули већину сексуалних табуа и толико детабуисали сексуалне праксе да су на листи табуа у то доба остали само инцест и педофилија. Уз њих би требало додати и зоофилију.
Ако обратимо пажњу на дискурс и производе популарне културе, видећемо да постоје индиције укидања и ова три последња табуа. Прилично брутално се деца још у млађим разредима основних школа бомбардују призорима секса и инсистира се на увођењу сексуалног образовања на што ниже нивое, у што ранијим годинама. Многе истакнуте феминисткиње попут Андрее Дворкин или нпр. квир теоретичари отворено инсистирају на томе да је „добровољно” ступање у сексуалне односе малолетника и одраслих људи сасвим допуштено. У САД постоји и легално делује озлоглашена организација НАМБЛА („Северноамеричка асоцијација за слободну љубав мушкараца и дечака”), чији је подржавалац био и познати хипи гуру Ален Гинсберг. Владимир Набоков је својом Лолитом фактички легитимизовао у уметничким круговима педофилију.
Извор: AP/MGM Entertainment
Кад је у питању инцест, сетићемо се како још у првој епизоди најгледаније ХБО серије „Игра престола” сведочимо сексуалном чину брата и сестре, да бисмо у каснијим епизодама сазнали да њих двоје имају чак троје деце. На прихватљивости инцеста ради и савремена књижевна продукција, па ћемо у низу култних остварења, од „Сто година самоће” до романа Арундати Рој „Бог малих ствари” наћи инцестуозне односе описане на крајње позитиван начин. Ко укаже на погубност и болест ових подухвата, добиће по носу као варварин који не разуме високу уметност. Наравно, све се ово покрива и наводном борбом за слободу говора и за универзалну сексуалну еманципацију. Последњи крик моде у овом лудилу савремене цивилизације јесте процес на коме се увелико ради и у погледу јавне легитимизације, а чак и законске прихватљивости полиаморије. То заслужује посебан текст па ћемо се на ову тему вратити неки други пут.
Но, питање је заиста куда нас води овај пут разбијања свих табуа и истицања сексуалности као примарне одлике идентитета савремених људи. Хоће ли се људи сручити у варварство бесконачне оргије, у којој се сви ресурси и све енергије усмеравају ка неограниченом упражњавању различитих облика секса и сексуалних односа? Недавно смо имали прилике да читамо како се у играоницама на рођенданским прославама предшколске деце или нижих разреда слушају хитови Ај-Ди-Џеј телевизије па тако ова деца „лудују” уз песме о оружју, кокаину, лајнама, промискуитету итд. Најбизарније је што се родитељи радују што су деца срећна и модерна као и њихови другари. У ту врсту бизарности спада и сада већ раширена пракса да се на утакмицама наших националних селекција као пример српске музике пушта Баја са већ легендарном полиаморном химном „Коктел љубави”, у којој певач наговештава како ће те ноћи њих троје да буду сви заједно у коктелу љубави. Наравно, ово се слуша и по матурским прославама, играоницама…
У време када медији и корпорације своју систематску сексуализацију изливају преко друштвених мрежа и у образоване просторе, ово је пре свега питање за родитеље. Неопходно је да пратите на чему расту ваша деца. Овакав третман опште сексуализације, једнак је ширењу наркоманије у друштву. Родитељи, верске заједнице и други којима је стало до елементарног очувања морала, пристојности и опстанка цивилизације морају да се организују, умрежавају и бране душе, а богами и тела своје деце од сексуалних предатора који данас слободно могу да користе јавни простор за пропаганду и легитимизовање сопствених болесних жеља.
Научни саветник; Институт за европске студије
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Kako – kuda nas vodi? Mediji mogu da nude štagod hoće, škole i vrtići se mogu korigovati, porodica je ključna. Znači, prvenstveno od nas zavisi, i nisu sve kulture isto. Naša, verujem, neće dozvoliti panseksualizaciju, jer je, istovremeno, to ukidanje seksualnosti, putem njenog obesmišljavanja svođenja na čistu telesnost… Ne može da prođe, nismo toliko glupi…
6
Текст написан са мање труда и информација неко просечан коментар, и уз доста грешака.
Аутор употребљава израз „полиаморија“ синонимно са „полигамија“, што збуњује. Полиаморија је када жена има више мушкараца. Затим наводи песму у којој се помиње групни секс који сматра полигамним, употребљавајући поменути израз. Том логиком можемо посету јавној кући називати браком. Како од исламске заједнице очекује осуду полигамије, зашто му је полигамија уопште проблем, и где је код Срба види, то сам Бог зна.
Андреа Дворкин сматра сваки хетеросексуални секс насиљем и опресијом над женом, не знам где је нашао да се она залаже и за какав секс.
Аутор не зна да је малолетнику већ легално да са навршених 14 година сме да спава са киме хоће. Треба јавити човеку, чуо сам да је родитељ.
Није ни то суштински проблем, проблем је што је малолетницима забрањен брак. О томе нећемо чути ниједног од збуњених конзервативаца ни абера. Брак је у тексту поменут нула пута.
Ово лајковање је инспиративно за још један леп пример западне демократије: Сви се нешто жале на неморал, неправду, желе промене, кукају… Буду избори и опет победи Вучић.
Како? Три разлога. Прво људи причају једно, а раде друго. Друго, многи само ћуте, и свиђа им се ситуација. Трећи, једнако бројни, уплашени су да горе не буде. Постоји знатна групација очигледно подмићених разним услугама. И на крају, нико не зна колико је гласова фабриковано, пошто се сама тајност гласања заснива на ненаучној и неморалној методи, где људи једни од других крију свој прави став, а цена тога је међусобно неповерење и суштинска нелегитимност целог процеса. Али зато власт има своквин лист “демократске” легитимности.
Ради поенте овде апстрахујем то што је “опозиција” под контролом, већина чак директно на буџетима, домаћим или страним.
Основно је једно, а то су две ствари: ред, рад, и дисциплина.
Такве грешке се дешавају када се у писање текста издвоји пет минута, што је још један доказ мојој тези у прилог.
Онај Милане, помешао си полиаморију и полиандрију.
Нисам ја ништа помешао – у левичарским круговима се полиандрија најчешће назива генералним називом полиаморије, да би се добило на семантичком сензибилитету, и нормална појава изједначила са ненормалном – обоје, као, има везе са “аморе”, односно љубављу. Није него.
Ђурковић је први код којег сам тај новокомпоновани израз видео када се говори и о полигамији и о групном сексу. Бабе и жабе, па на квадрат. Толико о бркању, а да не улазимо сад у бркање теза, то је осетљива тема.
Расправљате у коментарима о појмовнику, без да сте га васпоставили пре расправе. Не може то тако. Узмимо на пример реч „секс“. Ми (неки) знамо да је изведена из корена „сек“ и да је значила „сек“, тј. поделу на мушко и женско. Шта бре вама (учесницима рас-праве) значи? Како творите накнадне изразе из сека на мушко и женско? Па, ви изгледа појмите да је секс нешто друго, да је „сексуални однос“! Преузели сте од мумлавих и није вас брига што не мућкате својом главом, а ми треба исто тако да је климамо и не мућкамо њоме. И онда изведете израз „хомосексуалност“ – сек код човека (врсте) на мушко и женско. То ли је наука?
Нажалост, нисмо били у прилици да одређујемо параметре дискусије.
Ипак, мора или на латинском, или без помињања “срамотних речи”, као и у “коктелу” који је Ђурковић навео. Од свег вриштања бенда Ејсидиси са сличним оргијашким текстовима, забрањено је само једно од бенигнијих, и то јер се у њему спомињу balls. Остало дају и деци у вртићу да слушају, што можете видети ако претражите фразу “kids react to ac/dc”.
@ Онај Милан
Полиандрија је значила, како су стари говорили “многомуштво”, а полигамија “многоженство”! Ти основни изрази нити значе љубав нити само полно општење, строго узев ради се о разним облицима брачне заједнице! И једно и друго могло би бити синоним за полиаморију, нов, чудан и. по мом мишљењу, сасвим неадекватан израз, јер у свему на шта се примењује и што Ђурковић помиње не видим љубав, него оно што се некад звало разврат и перверзија. Из контекста се не види да је Ђурковић израз употребио у значењу које сте му Ви приписали, него као ознаку свих могућих варијаната полног општења, и у погледу броја и у погледу пола учесника. Само оно amor се не уклапа баш најбоље, али и то је само доказ лицемерја свих оних који промовишу све то.