Ето, и он је удбаш, али се и сам чудио на шта су спремни комунистички првоборци. Накитили те ко да си најцрња четничка банда из читанки. Чувај се безбожника, јер кажем ти погана је то сорта

У издању „Виогора“ из штампе су изашла „Затурена искуства“ Витомира Пушоњића, књига прича и сведочанстава из комунистичког и посткомунистичког периода. Из ње доносимо причу „Удри банду или Чувај се безбожника“, из одељка „Приче из окружења“

Многи се одушевљавају идејом „револуције“ и у њој виде истински пут у човекову срећну будућност. Мене та реч подсећа на ужас легализације зла у људској заједници. Кад год је чујем аутоматски је повезујем са комунистичким послератним изразом „Удри банду“. Реч „банда“ је колико знам италијанског порекла и у изворном облику се односи на људску скупину која има неке заједничке интересе, дакле не мора обавезно значити нешто лоше, а у српском језику комунисти су јој дали значење оваплоћеног зла у виду „идеолошки неизграђеног човека“.

Иако су били илегални покрет, а четници легална војска Краљевине Југославије, комунисти су себе прогласили легалним „ослободиоцима“, а четнике зликовцима. У систему вредности којим су канили да „усреће човечанство“ постојале су само две врсте: комунисти – оличење добра и четници – оличење зла. Освајање, убијање, клање, силовање и све најгоре што се чини у рату везали су за појам четника, док су себи, партизанима, приписали сву величину „ослободилаца“. Спрам жестоке пропаганде о „зликовачким“ четницима, стицао се утисак да су партизани у рату извојевали победу толико племенито, такорећи неукаљаних руку и без опаљеног метка. Спајајући реч „банда“ са речју „четник“ у свест народа су укоренили прототип свега најгорег што постоји на земљи. Под паролом „четничка банда“ убијали су или пребијали домаћине, свештенике, учитеље, лекаре и друге „непријатеље народа“, без милости и размишљања, као да се ради о тако очигледном злу да га не треба ни доказивати. Сасвим „логично“, уз такав израз није ни ишао други глагол сем „ударити“. Удри банду! – постала је морална обавеза поштених људи, то јест комуниста чија је револуција трајала док су и они трајали. Једна од првих жртава комунистичке „слободе“ у области Доњег Полимља био је Михаило Јевђевић, свештеник из Прибоја, а у вези са њим, али скоро четири деценије касније, и Василије Пушоњић, мој десет година старији брат, квалификовани машинбравар прибојског ФАП-а.

Прота Михаило Јевђевић родио се, одрастао и службовао у Прибоју као православни свештеник. Завршио је призренску богословију, говорио три страна језика. Као узоран свештеник и домаћин уживао је углед не само код парохијана, него и код муслимана. Осим Прибоја, његова парохија се простирала и по околним селима. Обављајући верску службу упознавао је праве тегобе сељачког живота, те је настојао да сељацима осим у духовном помогне и у свакодневном животу. Причао им је о „времену које ће доћи“, пророчки најављивао индустријализацију и говорио да ће „најбоље бити онима који буду имали неки занат у рукама“. Ваљда је зато, користећи своје везе и утицај, помагао деци са села да постану шегрти и калфе по Сарајеву и другим местима. Врло радо је чинио сваки додатни труд ако би он био од помоћи човеку, без обзира да ли је православне или мухамеданске вере.

Рат га је затекао на свештеничкој служби у Прибоју који су одмах заузели Италијани. Ни смутно време није га омело у његовом свештеничком позиву, који је обављао одговорно и трудољубиво, не штедећи се да у свим околностима буде истински народни пастир. Као пре рата, тако ни сада није марио за идеологију нити знак на капи уколико је човеку помоћ била потребна, а он могао да је пружи. Црквена порта била је под највећом окупацијом, пошто се у њој сместила главна италијанска база са свим наоружањем, али су отац Јевђевић и његов пријатељ, муслиман Хасанагић, мудрим и стрпљивим заузимањем држали равнотежу међу народом и помагали свима, чак и онима који су се по „ослобођењу“ открили као предратни комунисти.

Међутим, по завршетку рата комунисти су убрзо по доласку на власт у Прибоју са осталом „бандом“ ухапсили и свештеника Јевђевића и спровели га у Нови Пазар. До затвора у Новом Пазару пратио га је мој најстарији брат Душан, двадесетогодишњак, кога су после више четничких мобилизација напослетку мобилисали и партизани, 1944. године, с којима је и дочекао крај рата. Душан се силно запрепастио када су му наложили да као вођа патроле спроведе свог бившег добротвора, који је њега и стрица Новицу о свом трошку наместио код газде у Сарајеву да изучавају трговачки занат, што је тада била велика услуга њима лично и олакшица за многочлану породицу. Сада је за тако „мрачан“ и „злочиначки“ гест оца Јевђевића Душан морао да се одужи спроводећи га у затвор, због чега се ждрао у себи, а није имао начина да се томе одупре, камоли да му помогне. Са „злочинцем“ није смео ни људски да разговара током пута, јер би другови из патроле одмах реферисали о томе. Није имао снаге ни да га погледа од стида и само је чекао када ће га отац Јевђевић пљунути као ништарију. Кришом га је погледивао, док је свештеник мирно седео, без наговештаја беса или срџбе на лицу. Душана је тешила мисао да ће га можда ослободити, пошто није био у четницима, али је стрепњу изазивало искуство да ни свештеници немају бољи третман од четника. Када га је предавао надлежном у Пазару, отац Јевђевић је упитао Душана, док их нико није слушао, за судбину и здравље ђеда Мила и оца Милована. Душан му је одговорио да су живи и здрави, а свештеник је рекао: „Поздрави их, ти се пази, а ја одавде жив изићи нећу“. Душан је остао зачуђен да је неко у таквим околностима остао благ, без љутње, пун разумевања, те је осетио још већу жалост за њим.

Тај и такав Михаило Јевђевић стрељан је „у име народа“ одмах по привођењу. Да стрељају било ког свештеника, а поготово тако узорног и племенитог, комунисти нису имали других разлога сем идеолошких, у чијој основи је био онај познати дахијски принцип формулисан у Почетку буне Филипа Вишњића: побити „све попове српске учитеље“, а „само луду ђецу оставити“ и од њих направити „добру и покорну рају“. Да је тај злочин над свештеником Јевђевићем био дело „луде ђеце“ која су извршавала „директиве одозго“, сведочи и чињеница да је други дан по одвођењу у Нови Пазар шеф прибојске Озне Милорад Масалушић, добро знајући ко је отац Јевђевић и колика је његова људска вредност, одјурио са доказима о његовој невиности, али је стигао касно пошто је „злочинац“ већ био стрељан.

Из Житија новопросијавших исповедника и мученика Митрополије Дабробосанске

Ово се догодило крајем 1945, у време када је мој брат Василије Пушоњић био деветогодишњи дечак у родном Врбову. Иако рођен у православној патријархалној породици, радознала младалачка природа, као и жеља за новим, напредним и светским, привукла га је идеалима социјалистичке обнове и изградње. Као одличан ђак основне школе са лакоћом је завршио машинбраварски занат у Суботици и одмах се запослио као квалификовани мајстор у прибојском ФАП-у. За дете из најзабитијег села пријепољске општине беше то голем успех. Ваљан мајстор, а вредан радник у моћном индустријском гиганту какав беше ФАП,^[1] Василије је имао добре приходе, па би и оцу, вазда у оскудици с новцем, често слао повелике суме, а због чега сам није оскудевао. Имао је за биоскоп, за друштво, за девојке, и тај поредак у коме осам сати радиш, а након тога уживаш, уместо да на селу диринчиш по цео дан, у потпуности је омогућио његов сан о срећном господском животу какав су комунисти обећавали од четрдесетпете. И то је доприносило да се утврди у њиховој вери, где је бог био Тито а пророци Маркс и Енгелс.

Ускоро је постао и члан Партије. Зашто да не? Сазрео је и стасао толико да му се комунистички поглед на живот није косио са оним хришћанским, понетим из родитељског дома. Напротив, толико су се подударали у људским вредностима да му заправо није било јасно зашто су икад били супротстављени. Слободу, правду, једнакост на којој су инсистирали комунисти није забрањивао ни Бог, чак је преко својих апостола и следбеника и он то са истим жаром захтевао од људи. Они су проповедали љубав међу људима, а комунисти другарство, а то је у суштини једно те исто, па му је изгледало да би Бог могао комотно бити и неки партијски руководилац. Комунистички програм ничим није сметао постојању Бога, па му се чинило излишним да га човек по сваку цену помиње и петља. Осим тога, наука о Богу је све објашњавала уопштено и апстрактно, а комунистички програм, заснован на бази највећих научних и техничких достигнућа, доводио је до сасвим конкретних решења и омогућавао да и деца из сиромашних врбовских кућа живе као господа. Прибојски ФАП је био пун врбовских гологузана с којима је растао и учио школу, а сада су сви постали платежници, подобијали станове у зградама и живели онако како у својој младости, испуњеној тешким радом од јутра до мрака, жељни меса, слаткиша и других угођаја, нису могли ни да замисле. Сад су му приче неких Врбоваца да попови „траже од људи да посте, а сами не посте ни часне посте“ биле уверљивије. Оно што се у школи причало против „буржоаске државе“, „класне подељености“ и „религијске затуцаности“ прихватао је као тачно, поготово што је често за ужину имао само комад овсеног хлеба и тврдог сира, док су деца из имућнијих кућа уз јечмен хлеб имала масни сир, кајмак и пршуту. Чинило му се на крају крајева да оно што је Божија наука само проповедала, комунизам је сасвим реално остваривао, у конкретном животу.

Вредан и примеран у сваком послу, у фирми је унапређен у контролора резервних делова, а у Партији изабран за секретара њене организације у Погону механичке обраде. Критику и самокритику схватао је као најнормалнији начин одбране социјалистичких вредности, а не као повод за напад на било кога, рат или смицање глава. Вођен „партијским идеалима“ на једном састанку је мирне душе критички распалио по руководству Погона. Као савестан комуниста желео је да спречи злоупотребе положаја за стицање материјалних и других привилегија како би социјализам у његовој фабрици остао у својој прокламованој чистоти и лепоти. Сматрао је да у Погону механичке обраде морају владати правда и истина, а не неправда, лаж и лицемерје, па је критички поткачио и Секретара Партије који се толико дубоко „завалио у фотељу“ да не види очигледне малверзације и злоупотребе у фабрици. Притом није ни помишљао да ма коме нашкоди, већ да укаже на „негативне појаве“ ради њиховог отклањања. Зато се немало зачудио када га је исти Секретар Партије, кога је прозвао на састанку, позвао на саслушање започевши га врло гневним питањем:

– Добро Василије, шта сам ја теби скривио да ме онолико нападаш!

Узалуд је Василије покушавао објаснити да је реаговао против „негативних и несоцијалистичких“ појава, а не против Секретара лично, овај је остао увређен и испалио сав репертоар квалификација који се користио против „непријатеља Тита, Партије, Народа и Државе“. Василије беше немало изненађен што уместо похвале за смело указивање на елементе „несамоуправног понашања“, испаде да је баш он тај „несамоуправни елемент“. Остајући и даље на „партијској линији“ закључио је да Секретар својом свешћу није дорастао да буде ни члан Партије, а камоли Секретар. Није тада знао, јер се није јавно прокламовало, да рећи и највећу истину против Секретара или неке друге „изабране и проверене личности“ значи сврстати се у „непријатеље народа и државе“ и осудити себе на прогон и пропаст. Наставио је правцем којим је кренуо, уверен да ће Партија схватити недораслост Секретара тако значајном месту. Зато његовом изненађењу није било краја када је и Партија, чију је он чистоту штитио, стала уз Секретара и пронашла да он, Василије, а не Секретар, није на висини „партијске свести“. Претворило се то у жестоку борбу у којој су га догурали скоро до слома живаца, а напослетку је бацио партијску књижицу.

Из те битке изашао је обогаћен сазнањем да ни комунистички „попови и проповедници“ не „посте оне посте“ које траже од осталих партијских верника. То је изазвало огроман гнев и разочарање да се сва комунистичка прича о праведном друштву срушила уз велику ломљаву у њему. Нестала је воља за било каквом „друштвеном активношћу“, те се потиснути Бог из детињства вратио у његов дух и заузео цео простор у њему. Василије се сасвим окренуо религији за коју је сада био сигуран да човеку даје више шансе.

Корице књиге „Затурена искуства“

Постао је агилан у цркви једнако као раније у фабрици, па за кратко време бива изабран у Одбор цркве у Прибоју, а потом и за његовог председника. У то време старешина цркве је био стари прота Василије Петровић, који је прибојску цркву једва одбранио од послератног комунистичког терора, када су цркву са спомен-костурницом, у којој су се чували посмртни остаци 107 бораца из Првог светског рата, комунистички „ослободиоци“ хтели да претворе у магацин соли, не би ли народ одвратили од „религијског опијума“. „Нећеш ти попе више заурлавати туда“ говорили су проти Петровићу док је покушавао да заштити богомољу од скрнављења, а у тој неравноправној борби некако је победио уз помоћ секретара ужичког среза Сретена Цвијовића. То је код прибојских комуниста изазвало додатни револт, па су на цркву вршили притисак кад год су могли. Стога је и протин имењак Василије Пушоњић, као новоизабрани председник Црквеног одбора, видео грдне муке док је одбранио неограђени део црквене порте кога су „најбољи синови свих народа и народности“ хтели да претворе у паркинг, што му је једва успело уз помоћ Завода за заштиту споменика културе са седиштем у Краљеву.

Поред редовног присуства на верским обредима, Василије је радио и на осталим црквеним активностима, па осим што је подигао ограду око црквене порте, да би је једном засвагда сачувао од нових покушаја узурпације, међу прибојским верујућим светом постаје врло поштован због кључног доприноса у изградњи црквеног конака и других грађевина у порти, као и на другим организационим пословима. Што време више одмиче и комунистичка вера се тањи, све је више оних који се враћају православној вери и посећују цркву, чему је Василије као мирјанин доприносио колико год је могао. У томе је имао несебичну и свесрдну помоћ Гојка Јовановића, такође члана одбора, који га је возио колима и у Краљево и где год је требало, довозио материјал, а добровољно се прихватао и физичких послова током изградње парохијског дома и поправки на самој цркви. Оскудна средства којим је црква располагала и одсуство било какве помоћи општинских институција, Василије и Гојко су надомештали несебичним трудом и еланом. Да их је у томе пратио Божији благослов потврђује чудесан догађај када је мајстор из Рудог, кога су ангажовали да прекрије оронули кров цркве који је прокишњавао, пао с крова на земљу током радова и остао неповређен, без огреботине.

Али кад људе сабере добра воља и кад сложно „ударе на један јарам“, како се говорило у Врбову, то не може да не смета ђавољој сили, која је само чекала прилику да свему науди и напакости. А она се указала када је у договору са новим старешином, оцем Драгим Раковићем, Василије услишио молбу Даре Јанковић да се просторија намењена за обедовање и окупљање верника у новоизграђеном парохијском дому украси сликом њеног брата, проте Михајла Јевђевића, свештеника кога су комунисти стрељали на правди Бога. Слика оца Јевђевића на трпезаријском зиду, окачена септембра 1983, није изазивала никакво узнемирујуће дејство код посетилаца, а тако би и остало да за њу није сазнао Милојица Дивац, председник прибојског СУБНОР-а, а затим и други комунистички првоборци из града. Заслугом те „луде ђеце“ после тачно четрдесет година, пет година после Титове смрти, опет је пуном паром прорадио систем раније познат као „достава одоздо“, „директива одозго“ и „удри банду“. Кивни због ранијих неуспеха у вези са црквом, једва су дочекали овај „четнички испад“ са сликом „ратног злочинца“ Јевђевића да на делу покажу своју будност и ефикасност, а „попу Драгом и његовима“ најзад покажу ко је газда у Прибоју.

Најпре су преко партијских и других састанака обезбедили друштвену подршку, а преко средстава информисања алармирали локалну јавност да је у прибојској цркви дошло до „повампиривања авети прошлости“. Затим су о свему обавестили највиши државни ниво, тако да су ту страшну вест врло брзо објавили Политика и РТС у ударном Другом дневнику. Иако је од ликвидације последњих „четничких банди“ прошло више од тридесет година, свест људи је поново окупирао застрашујући лик брадатог чудовишта са камом у зубима и реденицима преко груди уз пропратни текст „кољач, зликовац, злочинац“, који се са некадашњих комунистичких летака преселио на новинске ступце и екране, па је овај позив на страх многе заиста уплашио. Почело се причати, упирати прстом, осуђивати и ишчуђавати „како је то и после толиких деценија могуће“. Алармиран је и СУП да у складу са својом безбедносном улогом предузме „одговарајуће мере против ове опасности“. И почела су привођења, саслушавања и остала малтретирања „четничких бандита и њихових помагача“ као неколико деценија раније. Осим главних „злочинаца“ саслушавана су и деца познаника и пријатеља која су залазила у „кужне домове“.

Део текста „Откуд ђаво међу свецима“ из „Илустроване политике“ од 26. фебруара 1985.

Због „злочина“ са сликом, дојучерашњи Василијеви познаници и пријатељи, који су му редовно долазили у госте, сада више нису смели код њега да привире. Једни што су стварно поверовали да је Василије, иако нема брадурину и каму у зубима, ипак онај са комунистичких летака, само углађен и прикривен, а други зато што су знали из искуства да би затечени у кући „четничког бандита“ и сами могли бити оквалификовани. Напрасно је у Прибоју средином осамдесетих оживела атмосфера „Удри банду“ из средине четрдесетих, када су Ознини људи и разни агенти и активисти „чистили земљу од остатака четничких банди“. За Василија и његову породицу настало је време страха, неизвесности и мучнине, јер осим привођења и саслушања на надлежним местима, Василије је трпео прекоре или отворен бојкот колега на послу, а кућу су отворено избегавале комшије и пријатељи. У вечерњим сатима су он и супруга Рада слушали нимало угодна довикивања са улице, а једном им је одатле каменица разбила прозор стана и пала у дневни боравак.

Василије је знао да је отац Јевђевић стрељан као „злочинац“, али никада није чуо ни за један његов злочин. О његовом племенитом лику знао је из приче старијег брата Душана. Послератној Озни ваљда беше довољно што је свештеник да га сматра за „злочинца“, па је и четрдесет година касније исти аргумент био довољан да се још један свештеник и председник Црквеног одбора прогласе „непријатељима народа, државе и социјалистичког друштвеног поретка“. Отац Драги Раковић је као старешина цркве сматран за најодговорнијег па је осуђен на два месеца, а Василије Пушоњић и звонар цркве Чедо Ступић, који је помагао у качењу слике, осуђени су на по месец дана робије у Окружном затвору у Ужицу, по свим „прописима“ политичких осуђеника, јер се у „правно уређеној“ Држави нису имали коме жалити. Ваља поменути људски гест Гојка Јовановића, Василијевог најближег сарадника из Црквеног одбора, који је отишао у полицију и тражио да и њега затворе, у знак солидарности са окривљенима, што нису услишили пошто није имао директног удела у качењу слике у парохијском дому.

Да је уместо затвора у Ужицу могла бити донесена много гора „правна мера“ која се изрицала „четничким бандитима“, а коју је спремала Удба без суда и суђења, Василије је сазнао тек касније. Као „повампирени четнички бандит“ био би тајно ликвидиран да га судбина није спасила помоћу машинбравара Изета, колеге са посла. Пошто је одлежао затворску казну и све се примирило, колега и пријатељ Изет му је много касније испричао причу која га је додатно пренеразила. Изет је играо у прибојском фолклору с којим је путовао по земљи и наступао на културним смотрама, па је у време Василијевог прогона, док још није био осуђен, отишао на једну такву у Београд.

– Задржали смо се у Београду неколико дана, а увече смо ишли по кафанама, где смо се дружили и са члановима других КУД-ова.^[2] Тако сам се упознао са једним врло љубазним и предусретљивим човеком који ми је своја кола позајмљивао кад би ми затребала. Ипак беше необично што смо се некако брзо спријатељили, више на његову него на моју иницијативу, а све се разјаснило када ми је у поверењу рекао да ради за државну безбедност, упитавши ме одмах после тога: „Када се враћаш за Прибој?“ Одговорио сам да се враћам за два дана са фолклорном групом, на шта он рече: „Ићи ћеш колима са мном, пошто тамо никад нисам био, а имам да обавим један задатак“. „Какав задатак?“, питам га и не очекујући богзна шта, кад имам шта чути. Вели: „Доле су открили неког четничког бандита, треба да га проверим и ако се покаже као истина, да га ликвидирам“. Знам да су о теби тих дана причали тако нешто по Прибоју, али опет мислим није то, мора да је нешто што ја не знам, јер није шала таква одлука, те га упитам како се зове тај човек. Вели: Василије Пушоњић. Ја зинуо од чуда, па му кажем: „Ако то урадиш не надај се добром ни себи ни своме роду, јер ћеш убити човека на правди Бога. Тај човек са мном ради, знам га ко себе. Јесте побожан, иде у цркву, али је не може бити бољи. Какав четник, какав бандит! И испричам о теби све што сам знао, а он ме пажљиво слуша. „Па је ли могуће да су тако оклеветали поштеног човека и да су толико лошег написали о њему“, каже на крају. Ето, и он је удбаш, али се и сам чудио на шта су спремни комунистички првоборци. Накитили те ко да си најцрња четничка банда из читанки. Чувај се безбожника, јер кажем ти погана је то сорта.

Маја 2005. године, шездесет година пошто је стрељан, отац Михаило Јевђевић је канонизован као свештеномученик Михаило Прибојски и са другим свештеним лицима, страдалим у послератним комунистичким чисткама, уврштен у Сабор новомученика Дабробосанских и Милешевских.

Књига прича и сведочанстава „Затурена искуства“ Витомира Пушоњића могу се поручити на телефон: 063 759 76 41 или на и-мејл: viogor.bg@gmail.com

О аутору

Витомир Пушоњић је рођен 27. 6. 1946. године у селу Врбову код Пријепоља, као десети, најмлађи син Милована и Божане Пушоњић.

Године 1973. дипломирао је Српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Прву сатиричну причу објавио је у Јежу 1968. Од 1973. до 1978. радио је као гимназијски професор у Рудом. Због прилога објављиваних у пријепољском листу Полимље пада у немилост локалних власти, те се преселио у Ариље. Године 1980. завршава роман Болесник нашег времена који београдски издавачи оцењују неприкладним и који ће изаћи тек четрдесет година касније. „Реформом“ школа у „шуварице“ постаје „технолошки вишак“ због чега 1981. прелази у Београд, где се запошљава као ноћни чувар, временом поставши кадровски референт. Oсамдесетих објављује у Јежу, Осмици, Репортеру, Политици.

Био је члан уредништва електронског часописа Српски лист, а велики број друштвено-политичких написа објавио је на сајтовима Српска политика, Нови стандард и другим.

Објавио је следеће књиге:

• ВРЕМЕ СПЛАЧИНА / ШТА ЧЕКАЈУ МАЈМУНИ, сатирична поезија и проза, 2001.
• ИЗ-РАЂАЊЕ СРБИЈЕ, сатирична поезија и проза, 2007.
• ЂЕ ТИ ЈЕ ТО ВРБОВО, завичајне поеме, 2009.
• БОЛЕСНИК НАШЕГ ВРЕМЕНА, роман, 2020.

^[1] ФАП – Фабрика аутомобила Прибој

^[2] КУД – Културно-уметничко друштво

Categories: Аз и буки

Tags: Витомир Пушоњић, књижевност, отац Михаило Јевђевић