Наше није да се надамо ђавољој милости Борељовог календара већ да не пристанемо да постанемо Јуде, макар и сами пречесто били уплашени Петар и Јаков
Ђозеп Борељ (Фото: Гети)
Из читаве грачаничке композиције Страшног суда некако се као посебно застрашујућа и привлачна издвојила фигура персонификованог мора. Сама по себи она би могла да послужи као симболички приказ седиментирања хеленских, хришћанских и свељудских слојева у само једном лику (форма изван сваке сумње паганског поријекла у хришћанској иконографији истовремено нас – попут мора које представља – плаши и заокупља). Из змијолике, чудовишне главе, провирује људска глава.
Иако већина данашњих посматрача претпоставља да је по сриједи водено чудовиште које прождире човјека, хришћанин (можда) зна да ствар стоји сасвим обрнуто. Одговор се налази у Откровењу Јовановом: „И море даде мртве који су у њему, и смрт и пакао дадоше мртваце који бијаху у њима, и бише суђени сваки по дјелима својим“. (Откр. 20,13).
Персонификација Страшног суда, Грачаница, детаљ (Фото: РТ Балкан)
Ствар је, дакле, перспективе. У хришћанству је историја мјерена вјечношћу, коначном судбином свијета и човјека пред Богом, али како је вјечност простим скоком недоступна, ми својим временом на земљи освајамо или губимо вјечност. Док не дођемо у тренутак када „времена неће бити“ јер ће се „свршити тајна Божија“ (Откр. 10,6-7), ваља нам кроз вријеме.
Још је свети Августин знао за човјекову интимну неспознатљивост времена: ми уједно осјећамо да временујемо, али и да вријеме остаје некако изван нас. Оно је и „субјективно“, интимно вријеме, у коме квалитет времена надилази његову мјерљивост, и истовремено је “„објективно“ вријеме, мјерљиво, пролазно, одређено: и час патње и љубавни састанак морају да се окончају. Зато мјерење времена никада није лишено вриједносних садржаја (зато, иако није догматско питање, календар не припада групи симболичких тричарија).
Ђаво се крије у тексту споразума
Да се унутар времена таји човјеково биће подсјетио нас је, вољно или невољно, и Каталонац са шпанским пасошем и активни учесник формализације српског пристанка на посљедице НАТО агресије – Жозеп Борељ: „Ђаво се често крије у календару и детаљима“.
Иако је више него очигледно да се ђаво крије и у самом тексту споразума, да добар дио демонских сила рачуна као своје и силу са којом човјек анђелског имена и мафијашког презимена надгледа преговоре између Србије и приштинских сецесиониста, није на одмет да нас и Борељ подсјети да ђавола има и у самом календару.
Извор: РТ/Правда, 19. 3. 2023.
Да је ђаво активно одлучио да активира апокалиптичне сценарије, знали смо и раније, али да му се баш жури, постало нам је јасно одмах на почетку СВО. Питање стога није само да ли ће ђаво из Борељовог календара да проговара из сваког датума и детаља, већ чиме ћемо да му се супротставимо?
Непобитно је да је за Србију (тј. за српски народ у цјелини) важно да са што мање штете дочекамо повољније вријеме.
Новозавјетни хеленски језик, успут, разликује „χρόνος“ – вријеме као ток и квантитет и „καιρός“ – вријеме као тренутак и квалитет. Сјетимо се само Пушкиновог „Пора, мой друг, пора! покоя сердце просит…“ за које српски преводиоци углавном налазе „време је, друже мој“ мада би можда боље било „Час је, друже мој…“.
Непобједива Русија мора да нас чува
Докле тече вријеме судара НАТО савеза са Русијом на пољима Малорусије, силе униполарног свијета траже свој тренутак којим би се заокружио њихов савршено покорни колонијални простор, док ми свој тренутак тражимо у епилогу глобалног судара, знајући да непобједива Русија мора да сачува и нас.
Наш проблем јесте, међутим, како и чиме сачувати нас – јер се част и достојанство могу изгубити у тренутку, одрицањем од себе. Ми смо под притиском, тачније: пред ултиматумом, али оно што нам пријети не рачуна толико са нашим страхом од бомби колико са нашим страхом од „смањења животног стандарда“. Ваљда зато и ђаво из календара нуди да нам плати брзу пругу до Ниша. Да, онај исти који је на спорој прузи брзо убијао.
Ми вријеме мјеримо другачијим календаром од Борељовог. Он не само да „касни“ 13 дана, већ је он вриједносно неусклађен с „агендом“ из оног ђавољег. До сада смо већ исувише дуго покушавали да се синхронизујемо са Борељовим календарима, али да не изгубимо ни онај свој. Срби на Косову и Метохији су у тој игри синхронизације два календара већ више од деценију предавали своје институције везане за Србију, тј. Београд их је упућивао на институције Приштине, сходно Бриселском споразуму.
Који је био смисао њихове жртве? И који је данас? Да ли је само „куповина времена“? Јер и да купимо све вријеме овог свијета, за шта ће нам оно ако га и даље испунимо неутаживим жељама о куповини која треба да замијени уздах српског бића: вратити се на Косово. Вријеме се може потрошити у куповини али се не може купити продајом рођене браће.
Борељу ђаво, а нама Распети Бог
Наш календар, зато, није могуће синхронизовати са Борељовим – то што је вријеме Великог, страдално-васкрслог, Христовог поста, није ствар неколицине „религијских фанатика“ међу Србима, већ се великопосном потрагом за Богом кроз молитву и очишћење припремамо за ону судбу и све што нас чека (тешко зато да баш имамо разлога да се прихватимо гибанице, ако већ не вјерујемо у силу молитвеника).
Александар Лазић: Предаја Косова и Метохије – као гибаница у Часном посту
Борељов ђаво из календара и наш Распети Бог станују у времену овом. У њему се одређује хоћемо ли бити људи. Није тако далеко велика, страдална (старосрпски: „страсна“) седмица. То су они дана када се сјећамо да је један народ славио Онога који га је неуморно лијечио додиром и погледом, али и опомињао ријечју.
Дани када се сјећамо да су Борељи оног времена заједно са „елитом“ сопственог народа осудили на смрт Сина Божијег и Сина човјечијег. Када се један међу ученицима нашао да замијени идеале за финансијску инјекцију. Дани када су се ученици разбјежали, најтврђи одрекли. Дани када је умирао срамотном смрћу. Смисао човјековог живота и свеколике твари, издан и продан.
Када сцену Великог Петка пренесе у своју Нарнију, К. С. Луис ће вијековима након историјског Великог Петка, ријечима Аслана, нарнијског Христа, сажети самообману сваког ђавола – укључујући и онога из Борељовог календара:
„Иако је Вјештица знала Дубоку Магију, постоји Магија и дубља, она коју она не зна. Њено знање сеже само до освитка времена. Али да је могла погледати још дубље, у мир прије него што Вријеме уопште освану, тамо би зачула другачију пјесму. Знала би да, када се вољна Жртва, која није починила издају, убије умјесто издајника, Велики Сто ће се сломити и Смрт сама ће започети да ради уназад…“
Шта ћемо рећи Грачаници?
Ми се надамо да ћемо видјети управо то Вријеме Васкрсења, када ће Жртва да нас врати назад на Косово и Метохију.
Отац Дарко Ристов Ђого (Извор: Подкаст Код Бране)
Наше зато није да се надамо ђавољој милости Борељовог календара већ да не пристанемо да постанемо Јуде, макар и сами пречесто били уплашени Петар и Јаков.
Када се вратимо у Грачаницу и када видимо на њеном Страшном суду коначну судбину свакога од нас, када море врати своје мртве, гаврани и звијери, своје жртве, када нас Христос сабере и стави пред себе а поред честитога кнеза – шта ћемо рећи њима, шта Грачаници?
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Збиља сам на ивици да престанем да читам шта неки паметни људи пишу. Као, на пример, о. Ђого. Зашто? Па зато што стичем утисак да највећи број тих људи пише на својим фејсбуцима, твитерима, блоговима и иним јавним саопштавалиштима углавном да би показали да су паметни, начитани, можда духовни, духовити… (Као што, уосталом, вероватно, желимо да покажемо и ми који пишемо коментаре на њихова писања). Тако да практично имамо нову естрадну категорију: осим естрадних уметника имамо и естрадне интелектуалце – ове напред поменуте са јавних саопштавалишта.
Више пута сам у последње време наишао на актуелне Ђогове текстове (у вези са Косовом и Метохијом, потписивањем, издајом, улогом Цркве…). Преноси их и Стање свари, и Србин инфо и још неки. И сваки пут, после читања, кажем себи – “добро, и…? Шта с тим? Све је у реду, видимо да пуно знаш, да умивено мислиш, али која је поента?” И овај текст који коментаришем је писан такође у вези са актуелним тренутком, и наводно се у њему нуди и неко конструктивно решење. Међутим, тога једноставно нема.
Каже Ђого: “Питање стога није само да ли ће ђаво из Борељовог календара да проговара из сваког датума и детаља, већ чиме ћемо да му се супротставимо?” Добро, и шта је одговор на то питање? Чиме то Ђого мисли да треба да се супротставимо? Овим: “Наше зато није да се надамо ђавољој милости Борељовог календара већ да не пристанемо да постанемо Јуде, макар и сами пречесто били уплашени Петар и Јаков.” И сад, стварно, шта рећи? Да ли је требало писати читав текст за закључак нивоа “рупе на саксији”? Као, ми не знамо да не треба да будемо Јуде?
Тренутно нам у Цркви, у вези са питањем Косова и Метохије, нису потребне ни лепе и високопарне беседе, ни теолошка разматрања, ни родољубива поезија, него родољубиво ДЕЛОВАЊЕ (јасно одређивање према Бриселско – охридском споразуму,
литијски и молитвени (храмовни и приватни) двиг. Све остало у овом тренутку јесте естрадни интелектуализам, да не кажем интелектуални ларпурлатизам.
Шта чинити? (ово је уједно и надовеза на ниску коментара испод Ћирјаковић-Ломпар полемике, у којима се такође понављају захтеви за конкретном акцијом и предлозима како је започети)
За почетак и пре свега другог неопходно је формулисати оптужницу, подићи кривичну пријаву пред небеском Правдом – против свих по списку зликоваца, за сва по списку злочињења над србским народом и над Србијом.
Јер, не, није то Божји посао: ако жртва силовања и сатанистичког иживљавања не пријави своје силоватеље и содомизаторе правди, онда формално пред законом кривично дело, силовање не постоји – у питању је акт у узајамној сагласности пунолетних субјеката. Ако жртва силовања после силовања нема примедби, то значи да јој није учињена никаква неправда, короларно, да је у акту уживала. А ако није кадра да препозна и идентификује своје силоватеље, то значи да је у акту затворила очи, што ће такође опет добром адвокату сугерисати да је вероватно уживала.
У оптужници укључујући, високо на листи, и такозване „српске интелектуалце“, пету и шесту и седму (околохрамовну) колону. Јер они су у том послу софистицирани воајери и надахнути коментатори, кибицери у трансу такорећи. Који ауторитативно сведоче да жртва ужива („крст носити нама је суђено, хвала Богу за све“), или ако баш не ужива, да је до ње, јер треба да ужива (нпр. В.Димитријевић и З.Чворовић који су православним Србима објаснили како је њима веома добро учињено тиме што је Црква Старе Србије заувек канонски предата македонствујућим шизоидима…). И који су попечитељи да све буде хигијенски и благообразно – као нпр. П.Перић и Д.Бокан, који ућуткују жртву да се не трза и не вришти по улици, него да само достојанствено и тихо стење (молитвено) између 4 зида (храма).
А Бог нека суди.
А ако нисмо способни ни да се за толико договоримо и организујемо, онда је све узалудно. А ми, барем нас шачица овде који злочине можемо да видимо и консензуално дефинишемо и капацитет имамо да злочинце идентификујемо, ми смо сведоци злочина који су окренули главу и наставили својим путем, не позвавши полицију, и који су уместо тога отишли у кафану да свима испричају, и без краја причају, о томе шта су шокантно видели.
Онда преостаје само оно што Истини рекосмо ноћас: Помилуј мја, Боже, помилуј мја; јако на Тја упова душа моја, и на сјењ крилу Твојеју надјејусја, дондеже преидет беззаконие (Пс. 56).
ПС За ревнитеље заједничких (Исусових) молитава (за спас Космета и осталог већ предатог и продатог), приметити: не „помилуј нас, Боже“, него „помилуј мја“.
“Подураност западног календара са схватањем “универзалног” напретка, “исправног, “правог” временског тока и “добре” историје је једно од најотровнијих лукавстава западне моћи. Оно пржи српске можадане ћелије ефикасније од најгоре гудре.”
Зоран Ћирјаковић