Милански едикт је био кобан за Xpистову Цркву. Постала je привезак државе, привилегије су нарушиле њен Божански идентитет. Епископи су постали привилегована властела
Свети владика Николај (Извор: Епархија зворничко-тузланска)
Свети владика Николај Велимировић, у разговору са својим пријатељем и другом, писцем и новинаром Григоријем Божовићем, исповедио je сву слојевитост и трагику овог високог црквеног чина:
– Осећам како ме овај чин и положај одвајају од народа – каже Владика Николај, и наставља: – Онога дана, када сам хиротонисан, осетио сам велику баријеру између мене и мојих најближих пријатеља, чак и родбине. Kao да je неко спустио гвоздену завесу око мене. Горки усуд и судбина једног позива. Владика je осуђен на усамљеност. Окружен je ласкањем и поданичким лицемерјем својих сарадника и средине, у којима нема ни трага искрености. Сваки владика je уклети самотњак. Заточеник виртуелног света кога, својом неискреношћу, ствара његово окружење. Зато нисам желео епископски чин. Изабран сам против своје воље, и то привремено „да спасем ситуацију и помогнем организовање цркве“. Ja сам тад знао и осећао, да могу цркви више користити из мањег јерархијског положаја него из вишег. Ово се све показало тачним у пракси и животу. Народ унесрећен и збуњен ратом, тражио је духовна и морална упутства и савете. Но, нико из више јерархије, па ни ја, нисмо му могли помоћи, будући високим положајем одељени и удаљени од народа.
Григорије Божовић (Извор: Политика)
Све сам то написао у мојој оставци на епископску службу. То је горка истина о најважнијем призвању у цркви – мој Божовићу. Говорим о епископском позиву и чину.
Ha питање Григорија Божовића, шта je „апостоле“ и сведоке Речи, одвојило од народа, Владика одговара:
– Одвојио их Милански едикт. Тај Константинов указ био je кобан за Xpистову Цркву. Постала je привезак државе. Привилегије су нарушиле њен Божански идентитет. Монаштво je на тај Указ одговорило пустињом и отшелништвом из света… Епископи су постали привилегована властела. Почели су имитирати одевање и манир византијских царева и аристократије. Кад je Византија нестала они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Рецидив и реликт паганског Рима.
Из књиге: Лаврентије – празник Светлости тихе
Опрема: Стање ствари
(Епархија зворничко-тузланска)
Categories: Поново прочитати/погледати
Хвала Стању ствари на овом прилогу! Коме је заиста до приближавања истини, спознаје онога што нам се дешава а нѣ до личног ћефа, нѣка рѣчи Владике Николаја сравни с онѣм што рѣкох поводом другог Тутушевог чланка (дѣо о тајни власти). Трѣзвеност и честитост у расуђивању потрѣбнији су нам него икад.
Колу вистина во мал текст.
Vrlo malo smisla u ovoj izjavi. Milanski edikt je samo legalizovao hriscanstvo, koje time nije postalo drzavna religija vec samo ravnopravno sa drugim. Mozda je bilo bolje nekoliko godina pre toga pod Dioklecijanom koji je surovo progonio I ubijao hriscane ukljucujuci I sv. Georgija I vlastitu zenu, I oduzeo im celokupnu imovinu? Mozda su Konstantin I Likinije bili jednostavno pijani na svadbi gde je prvi udavao svoju sestru za ovog drugog I u takvom stanju izdali edikt koji je zabranio progon hriscana? A Vizantija nije tada ni postojala.
У вези са речима владике Николаја из постављеног одломка, било би занимљиво знати да ли у књизи постоји напомена о томе где је ово објављено, односно одакле је преузето, јер би се тиме могло потврдити да је то заиста изговорио владике Николаја. Искрено, читав овај одломак ми делује мало чудно, а нарочито последњи пасус, без обзира на то што оваква мишљења нису нова у оквиру Цркве. Делује ми мало прегрубо (и нетачно) рећи да је после Едикта Црква постала привезак државе, а да су епископи постали властела…реликт паганског Рима. Не тврдим ништа, могуће је да је вл. Николај то збиља рекао и да грешим. Али некако имам резерву.
Постоји проблем када неко у својим сећањима износи исказе трећих лица, јер су читаоци у ситуацији да аутору верују на реч да је његово сведочење о трећем лицу веродостојно. На пример, о. Љуба Ранковић је објавио књигу о патријарху Павлу у којој пише и о својим сећањима на разговоре са њим, па између осталог каже:
„Jedne godine, krajem sedamdesetih, ne sećam se više koje, najviše smo se bavili izrekom jednog svetitelja koga je citirao Pavle Evdokimov, ne pomenuvši njegovo ime. Svetitelj je doslovce rekao ovako: „Vidiš, sinko, ukoliko bi umeo da se igraš sa Bogom, desilo bi ti se nešto najdivnije. Svi Ga uzimaju isuviše ozbiljno, usled čega On ispada ubitačno dosadan. Igraj se, sinko moj, sa Bogom, On je najbolji drugar u igri.“
Vladika Pavle je, skoro sa sigurnošću, smatrao da je to rekao Sveti Serafim Sarovski.“
Шта је проблем? После извесног времена, о. Љуба више не ставља у заграде да је патријарх Павле сматрао да су то речи светог Серафима, већ у новије време у својим јавним наступима ове речи сада приписује св. Серафиму као несумњиве, иако сам Павле Евдокимов не наводи име светога који их је изрекао, а патр. Павле је, наводно (по тврђењу о. Љубе, а нама остаје да му верујемо да је тако било) сматрао да их је изговорио Серафим. Што има одређену тежину, али није никакав апсолутан „доказ“ да је то збиља изрекао свети Серафим. Штавише, та поука уопште не личи на остале поуке светог Серафима, нити се она на руском интернету може наћи као једна од његових поука, у шта може свако врло лако да се увери претражујући руски интернет. Али о. Љуба и даље ово „раби“ као Серафимову поуку, а вероватно за њим и они који о. Љубу сматрају ауторитетом.
Ето, присетио сам се ове епизоде са о. Љубом када сам прочитао горњи одломак о владики Николају из његове књиге. Опет кажем, ништа не тврдим, али бих волео да знам који је извор одакле су преузете речи које се наводе као Николајеве. С тим да, уколико је извор и сам Григорије Божовић, остаје да верујемо да је он тачно пренео мисао и речи владике Николаја, да није ништа додавао „од себе“.
Треба апстраховати КО је нешто рекао, а анализирати ШТА је рекао. Анализирано треба уопштити до неког начела препознатљивог у ставу и делу онога КО је нешто рекао, а као резултат појавиће се закључак да ли је ОН то МОГАО да каже. А, и да није рекао, да би УПРАВО ТАКАВ био његов став. Рекао – не рекао, да, ТАКО ЈЕ МИСЛИО.
На пример: Св. Владика Николај био је подвижник. Без икакве сумње Црква Христосова је подвижничка, јер без подвизавања нема спасења. Све што као ГВОЗДЕНА ЗАВЕСА стоји између човека и његовог подвизавања, тј. спасења – а најопаснији је земаљски црквени институционализам – сваки подвижник јасно осећа као сувишну препреку између њега и Спаситеља одн. као препреку његовом спасењу, као злоупотребу Истине у функцији земаљских потреба и интереса људи.
бБ
Изванредан, драгоцен прилог.
Григорије Божовић је поуздан сведок. Ђакон Љубомир, не баш.
Али звучи баш као Владика Николај – мудри и безкомпромисни и искрени сведок Истине.
Без обзира што „последњи пасус“ некима (брату Родољубу) „звучи чудно“ и „делује прегрубо“, никако није „нетачно“ оно што је речено – да су „епископи постали властела и рецидив и реликт старог Рима“, „тужне (=патетичне) реплике и имитатори царева“.
Јер управо је то сушта чињеница. Управо када је нестало римског-Ромејског царства и с њим ромејских („византијских“) царева, епископи су, од оног што су првобитно били, „слуге свима“, постали оно што су данас – мали, самоинаугурисани цареви, свима господари.
Сви спољашњи атрибути њихове власти које данас имамо – тачније они имају – преузети су управо од римских царева. И најпрво, од паганских.
Па тако, титула „Деспота“ – која је, пре него што су је себи усвојили цареви, била једно од Имена Божјих, титула Владике Васељене (и велика је саблазан била чак и за пагане, када ју је римски цар по први пут себи присвојио).
„Ис пола ети, деспота“ – певало се римском цару када је ступао на власт (не доликује сасвим Хришћанину да у исто време кличе „Дођи, Господе Исусе!“ и „На многаја љета, земни Царју, и Твоје земное Царство!“, јер је то благо шизофрено). Ми то данас певамо сваком епископу, цару црквеном, кад год га видимо.
Митра је била царска круна – и то се може видети на средњовековним србским фрескама (цареви-краљеви су носили затворену, царице-краљице отворену круну). И ниједан епископ на средњовековним фрескама није носио митру – до 16. века.
Жезл епископски данашњи, железни (златни, сребрни…), био је стари империјални атрибут и инсигнија – скиптар. У старини, епископи (и архимандрити, игумани…) носили су дрвени пастирски штап, патерицу, баш као Свети Сава. Царски жезл означавао је и замењивао присуство цара (нпр. у Хиландару, где га је Сава институционализовао у Хиландарском типику).
Сакос – био је царска одежда. Коју епископи, наравно, нису носили пре него што није нестало царева.
Оно што данас знамо као велики омофор, такође (у царева се звао лорос – видети га на икони из 10. века, где је представљен непознати свети цар https://en.wikipedia.org/wiki/Loros чиме се разликује од епископа?).
Велика мантија – такође; и то пурпурна, баш онаква какву данас носе васељенски патријарх и грчки архиепископи (атински, јерусалимски…).
Владичански трон – био је царски трон (типично у Храму Свете Софије). Епископско седалиште било је у олтару, на горњем месту – али епископима, дуплим царевима, мало бејаше то место Христово и крај Христа, требало им је и земаљско царство (ко каже да се не може једном гузицом на две столице?).
Владичански двор(ац), сувишно и помињати…
Али, све ово епископи, мали неоцареви, нису присвојили пре него што је нестало правих царева. Што је разумљиво, јер се узурпација царских инсигнија по римском праву аутоматски сматрала за преврат. А за покушати преврат у римском царству, супротставити се цару, требало је имати крупне гонаде, не мање од царских. Што епископи, као смерни монаси, наравно нису имали. Будући самоушкопљеници Царства Небеског ради, наравно.
А то данас, када већ нема царева (осим разних вучића и сличних квазипретендената, такође ушкопљеника и слуга покорних), не представља проблем. Ни препреку за доживотно, безбедно царовање.
@ Dilema
Две године пре те свадбе у Милану, 311 гне, један четврти српски император, Галерије, који је од зајечарског чобанина догурао до императора и Диоклецијановог зета, донео је ‘Србички едикт’ (Edict of Serdica – Србица, данашња Софија) којим је званично окончао Диоклецијанов прогон хришћанства у Источном римском царству.
Едикт је имплицитно дао хришћанству статус religio licita, tj. богослужење које је признато и прихваћено у Римском царству. Био је то први едикт који је легализовао хришћанство и претходио је Миланском едикту две године.
Размишљаа блаженопошившег владике Николаја имају смисла са освртом да сам тзв милански едикт није имао посебног значаја ни у историји ни у историји хришчанства.
Тзв милански едикт (указ) је политички акт у служби тадашњих политичких процеса, вјероватније (?) потенциран од стране тетрарха Лицинија како би ослабио позицију супарника Максимина Даје који је поништио сличан указ тетрарха Галерија 311.године и вршио репресије над хришћанима.
Такође овдје постоји подвала да историју хришћанства гледамо кроз ватиканску визуру, и да све почиње и завршава са процесима у Риму. Што је далеко од истине, прије Рима хришћанство бјеше већ званична државна религија у краљевству Осроене почетком III вијека, чију самосталност је на кваран начин цар Каракала укинуо 10ак година након што је хришћанство постало службеном религијом.
У вријеме тзв миланског едикта хришћанств је било службеном религијом у краљевствима Јерменији и Албанији а за коју деценију постаће службеном религијом у краљевствима Иберији и Аксум. За разлику од Рима када је успон хришћанства био узрокован политичким и прагматичним мотивима, код прихватања хришћанства од владара и племства ових држава ту политички мотиви се не могу примијетити и вјероватно је то хришћанство било резултат истинског вјеровања, неукањано политичким процесима.
Хм…Пажљиво читање буди велику резерву. Ајмо редом:
„Горки усуд и судбина једног ПОЗИВА“.
Чути из уста владике, било кога, а камоли светог Николаја, да о владичанству говори као о позиву, необично је. Врло. То је израз који за свештенство обично користе људи ван Цркве или они који јесу у Цркви, али недовољно уцерковљени.
“ Заточеник ВИРТУЕЛНОГ света кога…“
Тридесетих година 20. века (када би овај разговор са Божовићем могао бити вођен, ако је вођен) владика Николај користио израз „виртуелно“ !? Ма закуните се, што би рекла млађарија. Јесте ли икад у било ком тексту из тог времена прочитали израз „виртуелно“? Ја се не могу сетити, а читао сам доста.
„Тај Константинов указ био je кобан за Xpистову Цркву. Постала je привезак државе.“
Прво, није тачно да је Црква постала привезак државе. Друго, зар није сам владика Николај говорио о симфонији Цркве и државе, много пута у својим списима? Ово су, на пример, његове речи из списа „Српски народ као Теодул“:
“ 35. Где год се црква оделила од државе ту је болесно стање или цркве или државе или обоје. Раздељена црква и држава – то значи служење двама разним господарима. А пошто постоји само један једини прави господар коме се може свесно и поштено служити, тј. Господ Бог, значи да једна од завађених и раздељених установа, било црква или држава, мора да служи противнику Божјему, ђаволу. Раздор, свађа и рат између цркве и државе срамоти историју западних крштених народа за последњих хиљаду година. Час је црква била у служби противника Божјих због своје теократије, час опет држава због своје аутократије, час она прва због клерикализма, тј. погрешног служења Богу, час ова друга, због лаицизма, тј. потпуног одрицања служења Богу“.
https://svetosavlje.org/srpski-narod-kao-teodul/
„Привилегије су нарушиле њен Божански идентитет.“. Ма хајде!? Шта може да наруши божански идентитет Цркве, ако се уопште може рећи“Божански идентитет“? Јер Црква није Бог, него Богочовечанско Тело. Али да не цепидлачимо да ли би у неком ширем смислу могло се рећи да има Божански идентитет као Тело Богочовека Христа. А ту повезаност са Главом, одакле црпе свој идентитет, било какве привилегије НЕ МОГУ нарушити. Нарушава само одступање од Истине, од истините вере – пад у јерес. Тада Црква престаје да буде Тело Божанске Главе и губи тај идентитет (ако већ говоримо у тим терминима, који нису најсрећији), престаје бити Света, Саборна, Апостолска. Престаје бити Црква.
„Кад je Византија нестала они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Рецидив и реликт паганског Рима.“
Николај рекао да су владике постале реликт ПАГАНСКОГ Рима !? Као прво, ово је контрадикторан исказ. Прво се каже да су, по нестанку Византије владике осталЕ реплике минуле епохе. А то је Византија. Да би у следећеој реченици се рекло да су владике рецидив и реликт паганског Рима. Што би значило да је Византија у очима говорника, а то би требало да је владика Николај, била паганска? Али и да занемаримо ту контрадикторност, стварно је смешно помислити да је владика Николај све епископе (међу којима је и велики облак светих епископа) у Помесним Црквама након пада Византије сматрао рецидивом ПАГАНСКОГ Рима.
Ето, све ово ми буди велику резерву у веродостојност тврдње да се ради о речима владике Николаја. Више ми личи на казивање неког грађанског црквеног скептика.
@ Дилема
Имамо сада више дилема. Једна је да ли је текст аутентичан, друга, шта је заиста владика Николај хтео да каже. Додаћемо још неке дилеме. Помиње се пад Источне Римске империје и његов утицај на Цркву. Интересантан је и пад Западне Римске империје на чијим темељима се рађала млада српска држава која је већ имала цркву независну од Цариграда и Рима. Опет имамо Србе којима је била важна наднационална империја и то се поновило и касније у српској историји. Јустинијан, који је изградио највећу хришћанску цркву, заједно са својим генералом Велизаром је покушао да дугогодишњим ратом (који је изгубио) а касније и путем оснивања паралелне цркве да спречи настанак и развој српске државе. Тако смо имали Јустинијану Приму, Солунску, Охридску архиепископију све до оснивања Пећке патријаршије и Барске надбискупије.
Имали смо тада и српске црквено-народне саборе о којима не знамо ништа и на којима су се бирали архиепископи. Сада се такви сабори опет предлажу (Драгаш/Нешић) као метод за излазак из ове кризе, ослобођење Срба од колонијалног ропства и зато би било добро утврдити какав су резултат имали. После поменутог Јустинијана имали смо друге Србе који су се борили против свог народа за над-империју – краља Александра, Крцуна, Ранковића па чак и Милошевића за Југославију или сада Вучића за Унију. Јустинијан је чак позивао Аваре у помоћ и на крају су успели да униште независну српску цркву.
Остаје нам да претпостављамо каква би историја света била да је та црква успела да се одржи, да ли би дошло до расцепа на православне и католике, да ли је каснији грчки утицај створио ситуацију коју је описао владика Николај. Вероватно би се национална свест развила хиљаду година раније, не би Срби и свети Сава морали да се поново боре за самосталност своје цркве и вероватно не би било потребе да се касније појави још један Србин и започне протестантски покрет.
@Родољуб Лазић
Драги брате Родољубе,
Сагласан сам са твојом анализом – ако се „више ми личи на казивање неког грађанског црквеног скептика“ односи на ђакона Љубомира (грађанско лице на /скептичној/ служби у цркви).
Дакле јесте конструкција, али ја је видим овако: темељ и зидови и стубови и греде су од Владике Николаја, од истине; а све остало је од молера и дунстера: и врата и прозори и стиропор(озна) фасада, и украси, и кућни број – и оглас за продају. Што ипак згради не умањује цену.
@Дилема/Трилема
Ја Србе видим као легитимне титуларе Западног римског царства – којег су они били и суоснивачи и цареви и заштитиници и баштиници – након што је талијански Рим пао под германску окупацију. Али србска властела – духовна – ни онда, као ни данас, изгледа није имала свест о томе. Па ни силе да то царство – духовно – сачува. (Иначе, Свети Сава изгледа јесте имао свест о томе – па је држао (и) традиције западноправославне, нпр. папалитру, како се види на фрескама и иконама из времена његовог…)
Грчки утицај је до тог доба (5-6. век) већ био створио ситуацију коју описује Владика Николај. Касније ју је само зацементирао и армирао, ревносно бришући успут све трагове Срба (Македонаца, Далмата, Илира, Флавија/Плавих, малоазијских Фрига…) из повеснице. Срби су грчком устројству давали отпор, донекле, и то се назире у институцији ђедова у босанској цркви (заправо у целом богумилском зилотском покрету), али до времена Немањића Срби су, тлачени и са запада (са севером) и са истока (са југом), и расејани у Ромејском царству које је такође било њихово, већ изгубили и број и силу и самосвест и слогу потребне да се древна Предања и Идентитет упамте и целосно сачувају. А само за упоређење: Срба је у 6-7. веку било, отприлике, колико и Арапа, бескућних бедуина.
@Евсевије
Врсно и белодано, печатне Вам реченице како и свагда и свугде. Таквих ни близу нема у ђакона Љубомира, његов траг је од друкче азбуке…
@Евсевије
„Дакле јесте конструкција, али ја је видим овако: темељ и зидови и стубови и греде су од Владике Николаја, од истине; а све остало је од молера и дунстера…“
Брате Евсевије, не знам тачно шта у тексту сматраш темељем, зидовима и стубовима који, како велиш, потичу од владике Николаја. Сама чињеница да владика Николај има позитиван став према симфоничном односу Цркве и Државе урушава темељ тог текста – да је Црква (по речима аутора) постала привезак државе, након „кобног“ Константиновог едикта, те да су владике остале као некакав рецидив паганског Рима. Наравно, сви смо свесни да многи епископи имају тенденцију (а многи то и актеуелизују) да буду, по менталитету, „обласни феудалци“ и „папе у малом“. Али шта је свети владика тачно о томе мислио ја не знам. Можда је и мислио тако, али то треба извести из неког његовог неспорног текста, а не из овог (наводног) сећања Григорија Божовића. Такође, и остале примедбе које сам навео у претходној поруци пружају довољно материјала да се веродостојност овог текста стаи под велики знак питања. Могуће је да је Григорије заиста и забележио нешто од онога што је наведено, а да је савремени „обрађивач“ то „дотерао“ и уобличио по сопственој вољи и жељи. Е сад, остаје да се види, прво, да ли посттоји у самој књизи напомена/упутница из којег извора је текст преузет, а потом видети да ли се ово што је Ранковић објавио у књизи слаже са извором. Уколико нема упутнице за извор, онда не видим зашто би се, поред мноштва показаних нелогичности и контрадикторности, ово и даље сматрало текстом владике Николаја. Уколико се, пак, покаже да постоји извор, али да се изворни текст и овај из Ранковићеве књиге не поклапају, онда би то био скандал..С тим да ја и даље остајем код важне напомене – све и да је ово од речи до речи написао Григорије, имамо много разлога да ни њему не верујемо да је верно пренео владикине речи. Или да поједноставим – ово миделује као неаутентичан текст, приписан владики Николају, било од стране Григорија Божовића, било од стране Љубе Ранковића.
И на крају (а могло је бити и на почетку) – не говоримо о томе да ли су ( и који) искази и ставови из овог текста исправни, тачни, него о томе да ли су то искази и ставови владике Николаја.
@Родољуб Лазић
Као што се сагласисмо – очито нису сви искази аутентичне, верно пренесене речи Владике Николаја. А тиме вероватно ни сви ставови, буквално читани. Тако да је текст тиме већ двоструко скандалозан: са једне стране као, на неки начин, фалсификат, и са друге, као (слабашнима) саблажњива истина коју је од свих знаних нам епископа изговорио само један – можда најумнији и најдостојнији међу њима. Али Истина је, увек – Камен спотицања и Стена саблазни.
Ја као несумњиви „темељ и костур зграде“, од Владике, видим први део текста – интимну исповест, како је одмах по хиротонији осетио „велику баријеру“ између себе и најближих, духовну „усамљеност“ и удаљеност или одељеност од народа (тј. невидљиви зид који одваја клир од Лаоса – зид који није подигао ни Лаос, ни Дух Свети). Те да није желео епископску службу, и да је чак поднео оставку на њу (иако на то, канонски, није имао право!).
Ипак, како се свака истина потврђује на речима два (или три) сведока, ово уникално Владичино сведочење многима ће бити недовољно, сумњиво и као такво одбачено. Али чије срце сведочи да је суштина реченог истина, тај већ има два сведока. Па с тим и право да верује – да је Владика такође знао истину, и да није хтео да је крије, бар пред онима који могу да је чују.
За „привезак државе“, слажем се да не звучи као Владичина формулација (нарочито наставак, да су „привилегије нарушиле Божански /са великим Б/ идентитет“ Цркве), али чак ни то није апсолутна неистина – нарочито ако је Владика имао пред очима и на уму нпр. совјетску цркву митрополита Сергија. Или васељенску фанарску цркву стамболских патријараха, султанима хиротонисаних, за злато. Или CIA-ом, бес-платно.
Како год, Владика, као син Истине, могао је да о Цркви говори различито. На један начин о Цркви као Царству Небесном са идеалом симфоније цара и патријарха (са амвона), а на други начин о цркви као трагично дисфункционалној заједници грешних и острашћених људи (са присним духовним пријатељем). Зато, ја се – за разлику од тебе – ипак не бих усудио да сведочанство Григорија Божовића, честитог и благочестивог Србина, одбацим као лажно сведочење.
И Свето Писмо писали су грешни људи, препричавајући, понекад невешто, шта су чули од Духа Светог.
Нпр: „Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше
тридесет сребрника, цену цењенога, кога су ценили синови Израиљеви“ (Матеј 27:9 – у питању није пророк Јеремија, него, пророк Захарија, чак ни он цитиран дословно). Па ником при здравој свести и савести не пада на памет да доведе у питање реч Апостола Матеја, или одбаци његово Јеванђеље – као саблажњиви фалсификат људи туђих Духу Истине.
Црква је одвајкада чак и из сумњивих апокрифа, који никад нису примљени у целини као несумњиво богонадахнути, преузимала оно што је у њима било истина, и користила се тиме као својим Предањем.
Ех, Брате Зоране, како неко већ рече – твоје комплименте и ласке је немогуће ни одбацити, ни опонашати, ни узвратити и близу сличном мером. Све и кад би човек имао толико Љубави као ти.
Здравствуј нам у Господу – такви нам Срби требају, некритично братољубиви!
@ Евсевије
Брате Евсевије, да и поводом твоје последње писање подсетим на ону лепу италијанску изреку „Se non e vero, e ben trovato“ (Ако и није истинито, лепо је смишљено). 🙂
Елем, тај „несумњиви темељ“ – исповест о одаљености епископа од народа је много слабашан да би се на њему градила тврдња о истинитости целог одломка који садржи много чудних исказа. Та одаљеност, одвојеност од народа није објективна него субјективна категорија, у смислу да зависи од самог хиротонисаног човека. Јер би онда испало да је највиши и најбогоподобнији чин у Цркви (епископ је на месту и обличју Христовом) „нужно“ значи највеће отуђење од Тела Цркве, што нема много смисла. Управо би требало да буде супротно – да рађа у хиротонисаноме осећај највећег заједништва и блискости са повереном му паством. Јер Дух Свети не силази у хиротонији за одвајање и усамљеност него за заједништво. Али хиротонисани, због сопствене слабости и особина подручног му клира и народа може, свакако, доћи у стање да се осећа одвојено од остатка Тела. Ипак, нешто ми се чини да то код Владике Николаја није био случај, јер је увек био близак са народом и народ са њим.
„…није апсолутна неистина – нарочито ако је Владика имао пред очима и на уму нпр. совјетску цркву митрополита Сергија. Или васељенску фанарску цркву стамболских патријараха…“
Кад погледаш тај одломак, видиш да се у њему говори не о тим примерима које наводиш, него говори о раном византијском периоду, јер одмах у наставку (после помињања „привеска“ и привилегија) аутор наводи да су као одговор на то монаси отишли у пустињу. И у наставку такође говори о стању пре пада Византије, јер претпоследњој реченици помиње нестанак византије. Дакле, не односи се исказ ба оно што си ти написао.
„Како год, Владика, као син Истине, могао је да о Цркви говори различито. На један начин о Цркви као Царству Небесном са идеалом симфоније цара и патријарха (са амвона), а на други начин о цркви као трагично дисфункционалној заједници грешних и острашћених људи“.
Хм…владика то није говорио са амвона, него је написао у својим делима. А то онда значи, ако си ти у праву, да у својим делима није искрено изражавао мишљење о односу Цркве и Државе. А ја нисам склон да поверујем у тако нешто.
„ипак не бих усудио да сведочанство Григорија Божовића, честитог и благочестивог Србина, одбацим као лажно сведочење.
И Свето Писмо писали су грешни људи, препричавајући, понекад невешто, шта су чули од Духа Светог.
Нпр: „Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше
тридесет сребрника, цену цењенога, кога су ценили синови Израиљеви“ (Матеј 27:9 – у питању није пророк Јеремија, него, пророк Захарија, чак ни он цитиран дословно). Па ником при здравој свести и савести не пада на памет да доведе у питање реч Апостола Матеја, или одбаци његово Јеванђеље – као саблажњиви фалсификат људи туђих Духу Истине.“
Има више тумачења те „грешке“ код Јеванђелисте Матеја (укључујући и чињеницу да се и код пророка Јеремије налази места у главама 18. и 19. која су у одређеној вези са Захаријиним текстом), а као највероватнија се помиње да је по среди грешка преписивача Еванђеља, јер се у скраћеном писању имена Јеремије и Захаријхе разликују само у почетном слову.
https://www.ekzeget.ru/bible/evangelie-ot-matfea/glava-27/stih-9/
Тако да се тешко то може пренети и на Григорија Божовића. Мада сам ја скептичан да је ово оригинална белешка Григорија, већ нека „обрађена“, која можда има нешто и од самог Григорија. Реч „виртуелно“ јасно указује на то да је Григорије (ако је то уопште његов текст) накнадо дотериван. Шта и колико, зна само обрађивач.
@Родољуб Лазић
Брате Родољубе,
Немах и немам намеру да полемишем, одвело би нас далеко с курса, бојим се. Зато само да резимирам, са своје стране.
Сагласили смо се да цео текст није аутентични цитат, односно да није ни Владичин, ни Божовићев, овако како је записан. Него да је од ђакона, који боље од њих зна шта је Владика тачно рекао, и преписује лепше него је Писац записао. То јест његов је молерај (а реч „виртуелно“ је фасада од стиропора, „двојке“).
Али не видим зашто се споримо око тога да је „молер“ малао и лепио стиропор по нечему што је већ постојало. И зашто ти је спорно да то нешто није било банално – Владика никад и ни у чему није био баналан. А ни Григорије Божовић (бриљантни књижевник, богослов, професор богословије, патриот и мученик, убијен од марксиста-сатаниста), не би записао нешто банално, а ја тврдо верујем ни лажно.
Е, то небанално и нелажно, ја видим у суштини записа.
И овако размишљам: Владика сигурно није био глупљи и необразованији од мене, па да није знао оне ствари о епископима, које сам ја навео у свом првом коментару (малим самозваним неоцаревима који су једва дочекали да царева нестане, да они сами царују, у царским одеждама; видети и: https://rabkrin.org/babkin-m-a-svyatejshij-sinod-rossijskoj-pravoslavnoj-czerkvi-i-sverzhenie-monarhii-v-1917-godu-2005-statya/ )
А сваки честит и савестан човек који то зна, мора осећати одређену нелагоду када ступа у исти строј са таквима. Па мени није ни најмање чудно да је Владика такву нелагоду имао.
То је икона Владике какву ја имам у свом срцу. Ти очито имаш другу, стилизовану и „канонскију“ (и пластифицирану?), али ни то не би требало бити спорно – свако има право да верује како мисли да је право, док год је право и правоверно. А икона је икона, док год се односи на прволик, и једино је битно да нисмо иконоборци.
Такав Николај, и мој и твој, знао је боље од тебе и од мене да данас црква (не Црква) јесте постала привезак државе. Ако то није постала у Константиново време и за других благочестивих царева, али постала је данас – пред есхатон. А у чему је (нас као цркву) Господ затекне кад опет дође, оно је истина, у томе ће се судити и то једино јесте. Па зар није имао право да управо о томе – есхатону свих царских едиктата у земаљском царству – каже, он, син истине? Али опет и опет, привезак је постала црква, „тамни двојник“, док Црква никад није ни била ни постала привезак, и неће то ни бити.
Е сад, долазимо до спорног: да ли је правилније просути све, мутну прљаву воду скупа са бебом, или воду просути а бебу окупати и наслађивати се њом, умивеном. И ту ти и ја можемо да дискутујемо дуго и арбитрарно, отприлике као онај Црногорац из анегдоте, кад му се ђетић вратио из игре глибав: „Жено, оћемо ли га прат, или чињет ново?“.
ПС
Кажеш: „владика то (о симфонији цара и патријарха) није говорио са амвона, него је написао у својим делима“.
Чуди ме да си тако буквалан, као да желиш да будеш – иако и ти, верујем, знаш да је све што је Владика написао и потписао (а није све своје записе потписао, и понечег се и одрекао), била његова Проповед, Благовест, Поука, епископска реч пастви са црквеног амвона.
Брате Евсевије, могли бисмо вероватно и даље, али не знам шта би смо рекли што већ нисмо.
Остајем при томе да, у сутуацији када се очигледно ради о некаквом фалсификату, при чему се не зна шта је тачно, и колико, и од кога, фалсификовано, јер има прилично грубих теолошких и историјских грешака, а и произвољних тврдњи (нпр. о усамљености и одаљености владике од народа,за које немамо упориште у другим владикиним текстовима) које се не могу повезати са светим Николајем, најбољи поступак би био да се ово просто занемари и ни на који начин не насловљава именом владике Николаја. Једноставно, постоји прилична вероватноћа да је неко СВЕ подметнуо, као што смо имали много случајева у историји Цркве, да су разни непоштени/неправославни аутори писали своје умотворинне, које су садржале одређене мисли и ставове блиске неком познатом и признатом црквеном аутору, и онда испод своје „умотворине“ ставили њега као аутора, да би тиме обезбедили ауторитет свом делу. Једноставно, ради се о „кукавичијем јајету“. Разлика је између мене и тебе што ти сматраш да је довољњно што се неки искази у том одломку могу сматрати истинитим (барем за владике и Цркви у данашње, па и у време неколико протењклих векова) да би се онда ти искази могли приписати владики Николају. Али то не стоји, то је наше „учитавање“, и тим методом бисмо много тога могли приписати светом Владики. А исто тако, управо овај горњи одломак, приписан вл. Николају, могли бисмо на исти начин приписати и неком другом, нпр. светом Јустину Србском. Ти упорно говориш о „фарбању“, „молерају“, али је јасно да ни темељи ни греде нису Николајеви, што сам показао. А пошто ме је ово баш заинтригирало, можда ћу се потрудити да дубље проучим ову ствар и напишем један текст управо о овом феномену. Постаје баш занимљиво: ђакон Љуба пласира у јавност исказе који се не могу доказати, али које „покрива“ ауторитетом онога с киме је он или неко други разговарао. Тако, за исказ да се са Богом треба играти, да је он најбољи друг у игри (иначе , ако га узимамо озбиљно, испада убитачно досадан – sic!) који Евдокимов у својој књизи даје као исказ анонимног свеца, без икакве упутнице о коме се ради, (а имајући у виду да је Евдокимов био у великој мери екуменистички настројен, сасвим је могуће да се ради и о неком римокатолику) Љуба каже да је у разговору са њим патријарх Павле (тада јеромонах) рекао да је прилично сигуран да је су то речи св. Серафима Саровског. И то је сада за о. Љубу у његовим јавним наступима постала поука св. Серафима. Остаје нам да верујемо да је то патријарх Павле рекао (јер нема никога ко би, осим Љубе, потврдио да је то патр. Павле збиља рекао) упркос чињеници да ове поуке нема међу поукама светог Серафима, нити по стилу наликује осталим Серафимовим поукама. А сада имамо наводни разговор владике Николаја са Григоријем Божовићем, који, по свој прилици без икаквих референци, о. Љуба пласира у књизи о вл. Лаврентију. И то сада постају речи владике Николаја. Да ли је ово Григорије збиља написао, и како изгледа оригинал, не зна се. Као што је и прва „поука“ „св. Серафима“ врло проблематична, јер ништа налик томе за све ове године нисам срео међу поукама светих православних људи (али је очито драга о.Љуби), тако и ова друга садржи много и теолошких и фактичких грешака, али је такође блиска становишту о. Љубе, према ономе што смо могли чути у његовим јавним наступима. И тако непроверени, тачније проблематични по садржају, искази улазе у црквену јавност (ово је преузето са сајта Епархије зворничко-тузланске) и у главе људи као мисли и ставови светих људи.
Зачепрках мало по интернету…кад оно међутим, као што пише у једном старом београдском графиту. 🙂 Испоставило се да овај одломак са мислима влафике Николаја, тобожњи запис Григорија Божовића, представља део драме коју је написао главом и брадом протођакон Љуба Ранковић.
С тим што је наш Љуба за потребе књиге о вл. Лаврентију мало изменио текст из драме. Нпр. у драми пише ово:
“ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Одвојио их је Милански едикт, Григорије Божовићу. Тај Константинов указ, показао се као смртна пресуда цркви. Настала су посртања, дубоке депресије у црквеном животу, јереси и расколи, најтеже ране на телу цркве. Монаштво је на царски указ одговорило пустињом, отшелништвом из новог света. И то је једина, али и велика добит. Црква до данас живи на подвигу хришћанских сведока Неронове и Диоклецијанове епохе, а не Константинове и Јустинијанове. Епископи су почели имитирати одевање и манир византијских царева и властеле. Нестало је Византије а они су остали као тужне реплике једне минуле епохе.“
Видимо да је аутор (Љуба Ранковић) нешто изоставио, а нешто, богме, и додао, као нпр. онај чувени „привезак“ и ону, исто тако чувену, тврдњу да су привилегије, дате Цркви, нарушиле њен Божански идентитет.
Има и других мањих измена, а и спајања, сажимања, текста. Нпр. у драми пише:
„ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Тај генијални рус и мајстор кратке приче, разоткрио је сву трагедију и парадокс једног позива и положаја. Пријатељу мој, осећам како ме овај чин и положај одваја од народа. Онога дана, када сам хиротонисан, осетио сам велику баријеру између мене и мојих најближих пријатеља, чак и родбине. Ка да је неко спустио гвоздену завесу око мене. Горки усуд и судбина једног позива. Владика је осуђен на усамљеност. Окружен притворством и поданичком атмосфером својих сарадника и средине у којој нема искрености. Сваки владика је уклети самотњак. То поручује Чехов, Божовићу.
ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ: Тако си нешто слично написао у оставци, после само три месеца од доласка у Охрид. Послао си ми текст оставке.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Ја нисам желео епископски чин. Изабран сам против моје воље, и то привремено „да спасем ситуацију и помогнем организовање цркве“. Ја сам тад знао и осећао, да могу цркви више користити из мањег јерархијског положаја него из вишег. Ово се све показало тачним у пракси и животу. Народ унесрећен и збуњен ратом тражио је духовна и морална упутства и савете. Но, нико из више јерархије, па ни ја, нисмо му могли помоћи, будући високим положајем одељени и удаљени од њега. Све сам то написао и то је мање-више познато нашој црквеној јавности. То је горка истина о најважнијем призвању у цркви. Говорим о епископском призвању.“
https://svecovek.rs/grigorije-bozovic-u-ohridu/
Сад смо, зар не, сви помало збуњени, јер не знамо које су праве речи владике Николаја – оне које читамо у драми, или оне које се налазе у књизи о владики Лаврентију. :-)))
Да се мало (од муке) и нашалим.
Баш је „несташко“ овај наш ђакон Љуба. Није лоше бити креативан, и није лоше бити скроман. Али је он то спојио на лош начин. Своју креацију је из скромности представио као разговор Григорија Божовића и светог Владике, сву „славу“ је препустио њима. Па се сада интернетом шири ово са потписом владике Николаја.
https://www.cudo.rs/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D1%80/
https://eparhijazt.com/sr/news/predanje//5239.tragika-jednog-visokog-cina.html
https://eparhijazt.com/sr/news/predanje//5239.tragika-jednog-visokog-cina.html
Али добро, ево сада смо открили ко је прави аутор.
Није да владика Николај није писао и о едикту цара Константина, и о Цркви у Византији. Ево шта каже у делу „Жетве Господње“ (објављено 1953. године), поглавље „Трећа жетва“:
„Под великим царем Константином, настала је за Цркву слобода, али није престала борба. Едикту цара Константина о слободи Цркве, обрадовао се сав хришћански свет, као васкрсењу после тристагодишњег распињања. Извађени су из тамнице епископи и свештеници на смрт осуђени за веру, и Јеванђеље се почело проповедати не више шапатом, него гласом…
Све то укупно названо је Византијском цивилизацијом. То је без сумње најдуховнија и најнебеснија цивилизација људска на земљи. Она се кроз неколико векова простирала од Цариграда на Исток до Синајске Горе и на Запад до Ирске. Са њом се позније могла такмичити само Православна Словенска цивилизација, нарочито Руска. Обе ове цивилизације значиле су у суштини одвезивање од временог и везивање за вечно, уздизање од телесног ка духовном и од смртног ка бесмртном.“
Ово су два одломка, а цео текст Треће жетве налази се на овој адреси:
https://svetosavlje.org/zetve-gospodnje/7/
Упс…Све супротно ономе што је наш протођакон навео као (тобожње) Владикине речи у (тобожњем) разговору са Григоријем Божовићем.
И да поновим: сви који смо довољно дуго у Цркви знамо да су владике често људи слаби и грешни, знамо да многи имају синдром „малог папе“ итд.итд, Али није лепо ни поштено свој евентуални „обрачун“ са владикама вршити преко леђа владике Николаја, подмећући му оно што није рекао ни мислио. А изгледа да је то овде случај
П.С. Пошто видим, драги презимењаче, да понекад коментаре на неки чланак поставиш као посебан текст на сајту, мислим да је мој коментар, којим откривам правог аутора текста „Трагика једног високог чина“, заслужио такав статус.
Не бој се, нико неће помислити да је нека презимењачка протекција у питању. 🙂
@Родољуб Лазић
Брате Родољубе, браво за истраживачки рад.
Онда, једино што остаје аутентично јесте текст оставке Владике из 2021 (ако и њега неко није фалсификовао). Тамо каже:
„Ја сам, пак, осећао, да могу Цркви много више користити из мањег јерархијског положаја, него из вишег. Ово се потпуно открило за последње две и по године дана. Народ унесрећен и збуњен ратом тражио је духовно-моралну директиву, но, нико из више јерархије, па ни ја, нисмо му могли помоћи, будући високим положајем одељени и удаљени од њега.
Као члан Архијерејског сабора, пак, у коме многи лични и провинцијални мотиви и успоравају и одлажу решење главној ствари у Цркви, ја сам се показао такође немоћан и бескористан.“
Дакле, исповеда да ипак јесте био епископским положајем „одељен и удаљен од народа“.
И да је као епископ у Сабору епископа био „немоћан и бескористан“ (је ли било до њега, или до Духа Светога? или до колега из Сабора?).
Тек колико да не морам да се угризем за језик (рекох да то видим као „темељ“).
Знам да је Владика био честито критичан према застрањивањима цркве као организације (не Организма), и најпре свештенства као пастира, од путева Промисла, Правде и Премудрости, али не могу да понудим релевантне примере и цитате критике, немам их на памети. Осим онога ноторног: „Веро моја, ко те уби, реци? Убише ме са олтара жреци!“
Али обећавам да ћу, кад обрнем још један круг читања Владикиних сабраних дела ако Бог да, мислити на то, и кад нађем, јавићу.
Здравствуј!
@ Евсевије
Тачно је да је, по свој прилици, тај део о којем говориш пренет коректно. Али обрати пажњу како Љуба читаву ствар уопштава и даје тон и смисао којег нема код Николаја. Јер после тих Николајевих речи о нуђењу оставке иде наводно Григоријево питање о разлогу те одвојености, и Николајева наводна елаборација о Цркви као привеску државе и нарушавању њеног идентитета итд. Тако да и та формална коректост у преношењу Николајевих речи о одвојености епископа од народа чили услед стављања тих речи у контекст фалсификованих Николајевих речи у наставку.
И још једном – не говорим о томе да ли су/колико су сами искази о едикту, о односу Цркве и државе и о епископима у Византији тачни сами по себи (ствари нису једноставне и једнозначне), него о томе да ли ти искази припадају управо владики Николају, како Љуба хоће да представи. Видели смо да вл. Николај барем у два списа говори против оваквих теза Љубе Ранковића.
Што се тиче исказа „Веро моја, ко те уби, реци? Убише ме са олтара жреци!“, иако се не доводи у питање да су то речи монаха Тадеја (владике Николаја), морам признати да не знам у којем његовом делу се тај исказ налази и у каквом контексту. А волео бих да и то лично видим.
Поздрав и теби у Господу!
Христова поука „по плодовима њиховим ћете их познати“, заиста је, и у овом случају, круцијална. Штета што су се аутори овог текста повели за песничким слободама, уместо за – на пример – као бетон јаким аргументима из текста и коментара о цртицама из Његошеве свакодневице на:
https://stanjestvari.com/2022/08/06/pet-crtica-iz-njegoseve-svakodnevice/
Посебно препоручујем коментаре Драгана Славнића у вези са Николајевим радовима “Религија Његошева“ и „Хришћнска филозофија брака“.
Аргумената против владајућег мишљења је и више наго на претек. Потребе за измишљањем нема ни најмање.