Схватио сам да ћу још дуго морати да окајавам грехе због једне изјаве, али стварно хоћу да се захвалим копарским винарима који су се изборили да добију најмање десет мојих извињења, написао председник Србије
Томаж Кавчић и Александар Вучић (Фото: Танјуг/ Инстаграм)
Председник Србије Александар Вучић вечерас се поново извинио истарским винарима и додао да ће још дуго морати да „окајава грехе” због једне изјаве.
„Знам да сам досадан свима, али мој пријатељ Томаж Кавчић донео је специјални колач који лично меси и, разуме се, копарску (истарску) малвазију. Схватио сам да ћу још дуго морати да окајавам грехе због једне изјаве, али стварно хоћу да се захвалим копарским винарима који су се радом, љубазношћу и посвећеношћу изборили да добију најмање десет мојих извињења. Честитам им и желим много успеха у будућности”, написао је председник на инстаграм профилу ‘ buducnostsrbijeav” уз фотографије са познатим словеначким угоститељем, преноси Танјуг.
Александар Вучић се извинио винарима у Истри због негативног коментара о малвазији
Вучић је у недавно датом интервјуу за телевизију Фејс критиковао малвазију, а касније је замолио винаре у Истри да му опросте због таквих изјава, истичући да се каје и да му је искрено жао.
Винари из словеначког града Копра послали су му затим своја вина, укључујући малвазију.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Веома често, председник, изговара и вуче сумануте потезе: тада, у њему, букне нека фрустрација, нешто толико унутрашње, које се не може контролисати, а што производи агресију и силу, чак и у, тако личним, стварима укуса. Па како није тако горео, изунутра, отресито називао ствари њиховим именима, док је Мило Ђукановић обесправљивао Србе, прогонио их, окривљивао за све, наводне, црногорске, недаће, вршећи, тако, насилни инжењеринг. Уместо тога он се накачио на неке људе, потпуно ирелевантне за српску стварност, који се баве узгојом винове лозе и производњом вина.
Слично, атакује на новинаре, шкргуће зубима, услед питања која додирују непријатне теме, и дешавања, али се грли, свуда по свету, са Тачијем, Харадинајем, и било ким кога му истуре из корпуса албанског народа: жута кућа није предмет расправе, јер није у питању, нека, српска жута кућа, већ албанска, тог пројекта САД и великих сила ЕУ. Тамо где нема месте, ни интереса, да се извињава, председник није позван.
Сетити се треба урлања на једном страначком конгресу: рад, рад, рад, и само рад; истовремено окржен највећим нерадницима, средње стручне спреме а купљених диплома са академским звањима, врсним лихварима, каријеристима, скупљајући, као магнетом, сав отпад послушника.
Толики степен пренемагања на безбројним конференцијама, једна нарцисоидност која не би силазила са екрана, толико противуречности: да би задовољио национални нерв бирача, поданика, председник почиње нападима на Западни свет – који је, тачно, бомбардовао суверену државу, извршио злочин над злочинима, мимо закона, СБ, обичаја, правде – окривиљујући их за све лоше што се у Србији дешава, е да би у другом делу излагања подвикнуо: нико нам није крив, сами смо криви за све, тиме задовољавајући други део српске, а и светске, јавности, а негде у средини, сети се, да укупни наталитет веже за КиМ, кога се, наравно, треба решити пошто-пото, јер је, оно, кочничар развоја и напретка. Ево, деценија скоро владавине, а осим симулакрума мало тога је још дато као допринос времену и, самој, политици.
Смешно је до суза, често и патетично, гротескно, понашање председника, фотографисање, истицање неких личних афинитета, пренемагање. Кад човек дође у ситуацију да осети стид његовог стида.