Бошко Мијатовић: Одговор Ч. Копривици – народне песме нису путоказ за будућност

Часлав Копривица ме позива да верујем („Имајте вјере“), а ја њега да погледа чињенице. Бојим се да је даља расправа између нас бесмислена

Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)

На сајту Стање ствари Часлав Копривица објавио је нови прилог наше дискусије о косовском проблему, па да му одговорим.

Г. Копривица и надаље широко користи следећу памфлетску логику: Мијатовић (у неким стварима) говори исто што и Вучић, ерго Мијатовић није у праву и његов је патриотизам сумњив. Тако када ја не верујем у снагу аргумента садржаног у резолуцији 1244, то је за Копривицу „подударности између вучићевске и мијатовићевске позиције”. Када кажем да је став Америке и Запада омекшао, за Копривицу је то „вијест из Информера”, свакако лажна. (Прати ли уопште Копривица шта говоре Трамп и Болтон („ми не искључујемо територијална прилагођавања”) или „зна” да је то фолиранција?) Када кажем да Србији не треба реална могућност да у српском парламенту албанске партије одлучујуће утичу на државне послове, Копривица опет подсећа да и Вучић то каже.

То је и даље јефтин начин дисквалификације и моје позиције и једне раширене линије резоновања о српско-албанском проблему коју је, бар за јавност, први покренуо Добрица Ћосић пре пола века заложивши се за поделу Косова, а ја прихватио још 1990. године. Да ли је могуће ту позицију тотално дисквалификовати, како покушава Копривица, само зато што ју је, званично и можда лажно, у једном за себе критичном тренутку 2018. године делимично прихватио Александар Вучић, дакле дисквалификовати је без обзира на њену интерну логику и аргументе који јој иду у прилог и које сам покушао да наведем? Свакако да не. Копривица се хвали да је у логици јачи од мене, али то, видимо, слабо доказује на делу. Non sequitur, г. филозофе. Уз то, за Копривицу је очигледно и Ћосић сумњив или лош патриота када, ево и покојан, прихвата Вучићеве аргументе и наседа на његову пропаганду.

У прошлом тексту сам дао аргументацију моје позиције на коју се Копривица углавном није осврнуо. Да одговорим на неколико његових примедаба.

Прошли пут сам Копривицу, сигурног да резолуција 1244 предвиђа останак Косова у уставним оквирима Србије, подсетио да она такође предвиђа и преговоре о финалном статусу. Снашао се Копривица и овде, па каже да процес тих преговора „никада није почео”, па да зато одредба о суверености важи и даље. Нећемо се зачудити да Копривица опет греши. Преговора је било, то су они одржани у Бечу 2006-2007. године, а њихов крајњи неуспех некима баш служи као аргумент да резолуција 1244 више не важи. Тако ЕУ тврди да има права да се сама одреди према коначном статусу зато што Србија блокира процес иако се сви слажу (и Русија) да је постојеће стање неодрживо. Она такође тврди да се став о суверености Србије налази само у преамбули 1244, па да тако није обавезујући. Око карактера 1244 спорили су се многи, укључујући боље правнике него што смо нас двојица, па да не претерамо. Да подсетим, и ја сам за то да се позивамо на 1244, али без Копривичиног уверења да ће то икада бити важан или, чак, пресудан аргумент. Као реалности окренут човек, покушавам да схватим како свет функционише и да понудим добру политику за сопствену малу земљу (као сламку међу вихорове), а не да мењам тај свет с правдом на барјаку.

Када ја укажем да ће на дужи рок Срби напуштати Косово због притисака Албанаца, Копривица не одговара контра аргументом већ наивном тврдњом да ће их штитити могућност Србије да интервенише, наравно вербално-правном жалбом. Ако је шала – није духовита.

Копривица ми пребацује да сам „склон да преувеличавам” број Албанаца, што није тачно. Као (некадашњи) члан Друштва демографа Србије научен сам да ми пописи становништва буду основни материјал анализе, а не одокативне, често пристрасне процене заинтересованих странака. По попису из 2011. на Косову је било 1,6 милиона Албанаца, чему би требало додати албанско становништво у централној Србији, па добијамо цифру која се приближава 2 милиона. Знам и ја за одлазак у иностранство, али је сасвим непознато колики је и колико је привремен (пописи броје тзв. стално становништво, у које улазе и они привремено одсутни). Но, за оно што сам говорио уопште није пресудан тачан број, већ могућност да албанске странке са неколико десетина посланика постану пресудан тас у парламенту Србије, као што су сада у (Северној) Македонији, и да тако пресудно утичу на политички живот земље и најважније одлуке. Прочитајте упозоравајући Уелбеков роман Потчињавање и његову визију Француске са муслиманским тасом у парламенту, као и даљи трагични развој догађаја. На ову примедбу Копривица одговара да би се тада Србија могла угледати на Естонију и Летонију, али, гле, не каже о чему се ради. Разумем га, пошто је срамота шта тамо раде са Русима, па се и Копривица устеже да то јавно подржи.

Слично томе, Копривица се борбено не слаже са мојом наводном тврдњом да би разграничење требало извести према фактичком (тренутном) стању броја становника. То једноставно није тачно, јер ја ни на једном месту нисам предложио који би то тренутак требало да буде – ни 20. март 1999, ни неки други, а најмање садашњи.

Као важан аргумент против „апсолутизовања савременог тренутка”, Копривица наводи случај повратка Хонг-Конга у матичну Кину. Врло забаван аргумент. Кина је добила Хонг-Конг назад истеком уговора Кина-Велика Британија, закљученог на 99 година, а не јуначком стратегијом какву за Косово предлаже Копривица. А, колико знам, Србија нема такав уговор за Косово ни са ким.

У претходном јављању, поменуо сам да ме Копривичине илузије подсећају на Хитлерове са почетка маја 1945, са Совјетима који улазе у Берлин, на шта се мој опонент пожалио. Овим свакако нисам желео да му импутирам нацизам, никако, већ да укажем на димензије његових илузија. А то и сада мислим. Са друге стране, Копривица ме стално части појмом „умерени родољуб”, што је искривљавање моје реченице да припадам „умереном делу родољубиве струје”, при чему се умереност, очигледно, не односи на степен родољубља већ на политичке методе.

Није лако дебатовати са народним епским песмама, са којима смо расли и које толико волимо. У њима готово увек наш јунак на крају победи борећи се за част и правду. Дивно. И када читам редове Часлава Копривице видим исту логику неминовних победа часног и праведног народа. Он тако стално помиње наше победе и „наша надљудска прегнућа у повијести”, као да се ради о надљудском див-народу коме нико не може ништа, а то једноставно није истина. Било је ту и пораза, од првог устанка, првог српско-турског рата (1876), српско-бугарског рата (1885), до 1915. и другог светског рата (1941), а неке смо добили уз велику или пресудну помоћ савезника као други српско-турски рат (1878) уз руско учешће, први балкански (1912) заједно са Бугарима и Грцима, други балкански (1913) са Грцима и Румунима, па и први светски у оквиру Антанте. Пошто овај последњи Копривица представља као велики подвиг („чудо из 1918”), морам подсетити да је донео и пораз 1915. и велику војну победу 1918. унутар велике савезничке коалиције, али и велико биолошко сатирање народа у Србији и велику политичку грешку стварања Југославије. Сасвим је бесмислено занемаривати сложене поуке историје, односно гледати само успешне битке на начин народне поезије и на њима заснивати државну стратегију у XXI веку. Штавише, мудри на поразима више науче него на победама. А српску државу створио је један који се одликовао памећу и лукавством, а не сјајним војним победама.

Централна идеја г. Копривице садржана је у питању „зашто ми не бисмо сачекали прилику да силом вратимо оно што нам је силом отето?”. Одговор: зато што та прилика највероватније никада неће доћи. Косово је у чврстом загрљају САД и ЕУ, а геостратешке околности се неће битно променити током следећих деценија. Велики светски рат се неће збити, због нуклеарне равнотеже и страха од уништења. Стога Србија неће имати прилику да се војно обрачуна са Албанцима, а нисам сигуран ни да би то било успешно за нас, посебно с обзиром на већ започету популациону катастрофу Србије (о томе за који дан). Стога не делим веру Часлава Копривице у светле перспективе Србије на основу косовског завета и народних епских песама. Ја немам „ниско мишљење о сопственом народу”, како ми подмеће Копривица, већ се трудим да реално сагледам факторе који ће утицати на нашу будућност, уместо да их занемарујем као он.

Часлав Копривица ме позива да верујем („Имајте вјере“), а ја њега да погледа чињенице. Бојим се да је даља расправа између нас бесмислена.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 4. 3. 2019)

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

6 replies

  1. Mijatovic se ne bavi „cinjenicama“, nije on fizicar (i za njih je problematicno cime se bave, zapravo se „cinjenicama“ bave filozofi, dok ih pravo konstituise i van njega ni ne postoje, zato nam i traze „pravno obavezujuci ugovor“, da bi izbrisali cinjenicu agresije), vec krsi ustav i cini krivicno delo „pozivanja na rusenje ustavnog poretka“.Srbija ima UGOVOR i to ne sa VB, vec sa celim svetom i Evropom, to su Povelja UN i Helsinski zavrsni akt koji garantuju nepromenjivost granica nasilnim putem!!!!!!Nezavisnost KiM se opravdava kao „jedinstven slucaj“.Evo malo logike, svima drage, a ne bas prisutne, i jos, kao bonus, pravo!Ako je nesto jedinstven slucaj, ono je to po nekim osobinama, pa onda i nesto drugo moze imati te osobine.“Jedinstveni slucajevi“ u pravu nisu izuzeci, vec daljne odredjenje zakona!!!!!Osobina koja KiM cini „jedinstvenim slucajem“ je volja par sila, zapravo jedne, SAD, koje su ga nasilno i okupirale.Druga ne postoji, jer nista se nije dogodilo, nikakav cin prava „presuda“, sporazum, ugovor…., sto bi delovalo kao pravna obaveza koja primorava snagom pravne obaveze na priznavanje sve, a „nezavisnost“ KiM ne priznaju cak ni sve clanice EU i NATO.Ako Mijatovic misli da pravo treba da bude ono sta SAD hoce, ne znam kakve to veze ima sa svetom „cinjenica“ (u stvari znam, videti par recenica dole), onda u novom ustavu treba da stoji samo jedna recenica „SAD su rekle, neka tako bude“(kao u vreme faraona).Onda nam ne trebaju izbori (jos manje protesti protiv „diktatorske vlasti“), drzava, neka SAD postave svog „vicekralja“ koji ce da sprovodi volju SAD.To sto je Mijatovic jos 90-tih „prihvatio“ (ne znam ko mu je nudio, gde i po kojoj ceni) podelu, uz stalno ponavljanje „nikada…nikada…“ i pokazuje iz kojeg kalupa dolaze ova „resenja“, a to je totalitaristicka i voluntaristicka svest, oblikovana u socijalistickoj Jugoslaviji u kojoj su granice crtane po volji, a volja partije i jednog coveka bili „cinjenica“ iznad zakona.Za Mijatovica „cinjenice“ su volja, Tita ili SAD, onoga ko je najjaci u sadasnjem trenutku (otuda i apsolutizacija sadasnje perspektive, kod nekog jer mu je volja, a kod drugog iz straha od te volje), plus ideoloski dodatak „iz“ buducnosti, da ne bude da se radi o pukom nasilju i voluntarizmu, nekada je to bio komunisticki raj, a sada EU raj(h).Nema Mijatovic iste stavove kao Vucic, on i jeste jedan od mnogobrojnih vucica kojih ima na sve strane, od supermarketa do politike, spremnih da sprece svaku mogucnost da se u Srbiji uspostavi vladavina zakona, umesto vladavine, nekada volje Tita i partije, a sada volje SAD.Otuda i ono „patriota“ u „umereni patriota“ kod Mijatovica, jer, uprkos ponavljanju „nikada…nikada…“, ponavljali su to i komunisti, a sada se ponistavaju presude njihovih sudova i vraca imovina, ko zna, mozda to „nikada“…pa valja imato odstupnicu, barem u vidu kladionicarskih.I za kraj jos malo LOGIKE.Mijatovic govori o 2 miliona Albanaca, ali zamenimo 2 miliona sa 3 miliona i Albance sa Srbima koji hoce da ukinu demokratiju i stvore fasisticku diktaturu sa firerom na celu.Po Mijatovicu resenje bi bilo podela Srbije, kao Koreje, pa neka oni tamo prave sta hoce, ali malo sutra, Mijatovic bi se tu pozvao na ustav, zakone, trazio upotrebu vojske, vanradno stanje…“Argument“ o „2 miliona Albanaca“ je sofizam, radi se o 2 miliona gradjana Srbije sa istim pravima i duznostima kao i 6 miliona Srba i 6 hiljada Egipcana.

    Свиђа ми се

  2. Мијатовић у једном тренутку написа да су се бољи правници од њега и Копривице бавили Резолуцијом 1244. Значи, они су правници. Обојица. И сад један правник каже другом правнику да неки документ не важи, јер га стварност не признаје. А ја наивно мислио да документи важе до свог истека који је у њима записан или до усвајања другог којим би се претходни прогласио неважећим. Или Мијатовић мисли да би било демократски да гласамо о томе да ли је нешто по закону или да ли неки документ важи? Као шлаг на торту, онда онај који сматра да је један документ неважан јер је једноставно превазиђен, тражи потписивање другог који ће бити вечит и непроменљив.
    Је ли бре Мијатовићу, одакле ти потреба да толико ********* простор око себе?

    Свиђа ми се

  3. Џаба очигледност, џаба истина које из добре намере и ваљане побуде господин Копривица открива и сведочи на писмен и словесан начин заблуделом мијатовићу, не би ли исти прогледао и савесно се постидео – џаба ! Човек је упао у ротирајућа врата вучићеве робне куће и, не знајући да л’ је пош’о или дош’о, вазда улази – излази, улази – излази, ма’нито гурајући стаклето испред себе – чиста центрифуга …
    Да ‘оће да наиђе ма који члан снс секте да потури “ информер “ к’о цепку под врата – испирање мозга мијатовићу у центрифуги посве је завршено – дај штипаљке и на штрик…

    Свиђа ми се

  4. Искрено, оба аутора ценим, али Копривица ипак има предност: млађи (Мијатовић је ипак део старе, old communist school екипе), Србин из Црне Горе (значи ипак више воли Србију од Мијатовића, који се понаша као да му се иста смучила). Имам поруку за Мијатовића: make way for young intellectuals!

    Свиђа ми се

  5. Možete više voleti Koprivicu. Niko vam to ne spori. I dalje ga možete voleti još više. Ja ne volim nimalo Mijatovića, ali argumenti su mu jači. Tako je bilo i u antičkom vremenu. Neki su voleli Sokrata, a neki istinu.

    Свиђа ми се

  6. @Kosta Dori
    На пример?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s