Слађана Станковић и Јовица Степић, службеници наше Амбасаде у Либији, отети су 8. новембра прошле године. Нашу јавност премијер Вучић је умиривао самоувереним тврђењем како ће они у року од 48 сати бити ослобођени, али од тога, нажалост, није било ништа – чак ни после 48 и више дана. О отетима није било ни трага ни гласа све док најзад није објављено да су они 18. фебруара били жртве америчког бомбардовања логора исламских терориста у либијском месту Сабрата.
Пентагон је, међутим, преко свога представника за штампу саопштио да су наши држављани убијени на неком другом месту и затим пренети у Сабрату, па се, према томе, за њихову смрт не могу кривити бомбе бачене из америчких авиона.
Читава Србија се добро сећа колико је ова изјава разљутила премијера. Мора да му је збиља прекипело кад се највећој и најактивнијој војној сили на свету обратио онако као што говори, ваљда, само министрима у Влади и члановима главног одбора СНС-а. Шта јој све није рекао – искористивши прилику отварања још једне фабрике, овога пута у Смедереву и то – за рибу. Поручио је Американцима да не могу тако да поступају са Србијом. Форензичари из наше земље утврдили су да су службеници Амбасаде погинули у бомбардовању. „Кад имате дванаест рана на телу истовремено добијених, недвомислено од експлозије”, рекао је Вучић, „онда они (Пентагон) морају да нам покажу било какав доказ који би нас увукао у било какву другу причу”.
Амбасадор САД у Београду, Кајл Скот (или Скат, како правоверни медији изговарају и пишу његово презиме), такође је имао шта да каже о овој погибији двоје наших држављана у Либији. У почетку је говорио исто што и представник Пентагона, али је затим изменио своју изјаву. Како је у тој допуни и исправци рекао, поменути гласноговорник није имао све податке у тренутку када је саопштавао свој извештај, а и да његова изјава не одражава званични став администрације.
Г. амбасадор није коментарисао поступак Пентагона који је издао саопштење без довољно података, а на састанку са новинарима рекао је како се очекују резултати истраге, али да се он не нада да ће се до њих доћи за дан или два, „пошто је потребно да се дође до потпуне истине у вези са тим”.
Они ће, према томе, радо разменити своје податке са налазима обдукције наших лекара, па ће се утврдити прави узрок смрти службеника Амбасаде Србије у Либији.
Налази београдских форензичара несумњиво доказују да су Слађана Станковић и Јовица Степић (премештени на место које је било циљ ваздушног удара два дана пре бомбардовања) погинули од последица детонације. Они су одмах послати у Америку, али оданде нема никаквог одговора. Као да је једини начин комуникације између Новог и Старог света пошта која се преноси једрењацима, а ни Морзе још није пронашао телеграф.
Према старом правилу (Черчиловом?) кад нешто треба да се развуче у недоглед, најбоље је образовати комисију која ће све подробно да испитује и истражује, да се састаје и договара колико је год неопходно, прецизније – док се потпуно не заборави шта јој је уопште био задатак.
Поготово онда када треба установити на који су начин страдали припадници неке друге а не америчке нације.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7qj
Categories: Четири стотине речи
Оставите коментар