„Шта је теби? Страшно си пребледео!“

„То је од радости, мама! Јер за мене зна цела Русија! Ево! Пре сте само ви знали да постоји неки Димитриј Кулдаров, а сад то зна цела Русија! Мама! О, Господе!

Митја скочи, пројури кроз све собе, и опет седе.

„Па, шта се десило? Говори!“

„Ви живите као неки дивљаци, новине не читате, не обраћате пажњу на штампу, а у новинама има толико занимљивих ствари! Ако се нешто деси, одмах се јавља, ништа се не може сакрити! Како сам срећан! О, Господе! Јер у новинама се пише само о знаменитим личностима, а сад узели, па написали и о мени!“

„Ама, шта причаш? Где?“

Отац пребледе. Мама погледа на икону, па се прекрсти. Гимназијалци скочише, и онако у кратким ноћним кошуљама приђоше најстаријем брату.

„Да! О мени се пише! Сад за мене зна цела Русија! Сачувајте, мамице, овај број за успомену! Читаћемо понекад! Ево, погледајте!“

Митја извади из џепа новине, пружи их оцу и показа прстом место заокружено плавом оловком.

„Читајте!“

Отац стави наочаре.

„Читајте само!“

Мајка погледа на икону и прекрсти се. Отац се накашље и поче да чита: „29. децембра, у једанаест часова увече, чиновник Димитрије Кулдаров …”

„Видите ли, видите? Читајте даље!“

„ …чиновник Димитрије Кулдаров, излазећи из пивнице која се налазила на Малој Броној улици, у кући Козахина, и будући у пијаном стању …”

„То сам са Семјоном Петровичем … Описано је све до детаља! Наставите! Даље! Слушајте!“

„ … и будући у пијаном стању, спотакао се и пао под коња кочијаша Ивана Дротова, сељака из села Дурикина, среза јухновскога, који је ту стајао. Пошто је прескочио преко Кулдарова и прегазио га саоницама у којима се налазио московски трговац друге гилде, Степан Луков, преплашени коњ је појурио улицом док га нису ухватили неки вратари. Налазећи се у почетку у несвести, Кулдаров је пренет у оближњи кварт, где га је прегледао доктор. Удар који је добио по потиљку . . .”

„То сам се ја о руду ударио, тата. Даље! Читајте даље!“

„ … који је добио по затиљку, окарактерисан је као лака повреда. О догађају је састављен записник. Кулдарову је указана лекарска помоћ …”

„Рекли су ми да стављам хладне облоге на потиљак. Јесте ли прочитали? А! Ето видите? Сад је то обишло целу Русију! Дајте ми те новине!“

Митја узе новине, пресави их и стави у џеп.

„Тркнућу до Макарових, да им покажем … Треба и Ивањицкима да покажем, Наталији Ивановној и Анисиму Иљичу … Идем! Збогом!“

Митја стави на главу качкет с кокардом, па сав срећан и радостан истрча на улицу.

(А. Чехов, Радост)

* * *

Људски род сматра веома важним знање земаљских и небеских ствари, али је далеко важније стећи познање самог себе; далеко је достојнији похвале човек којем је позната сопствена немоћ, него онај ко испитује путеве звезда. Зато „не иди према спољашњости, већ завири унутар себе и када у себи пронађеш себе ограниченим, пређи преко себе“, каже блажени Августин. Слично завештање нам је оставио и Достојевски: „Није истина ван тебе, већ у теби! Нађи себе у себи, овладај собом и угледаћеш истину. Није у стварима та истина, није ван тебе, и није негде преко мора, већ пре свега у твом сопственом раду на себи.“

Самопознање, пре свега, почиње од пуноће виђења и познања сопствених недостатака, мана и немоћи. Оно подразумева дубоку пажњу и свест на све што се дешава у нама и око нас. Зато потребује скрупулозну и непристрасну анализу свега што се дешава; вештину да се разликује истина од лажи и добро од зла.

Прекомерно истицање свога ја, охолост, властољубље и самољубље које се лако вређа – ето у томе се крије највеће зло и наша немогућност да сагледамо колико од Димитријеве радости има у нашим животима. Све су то разноврсни видови самољубља и недостатак љубави према ближњима. Следствено, најузвишеније добро које је у земаљским релацијама могуће јесте смиреност, пише Лоски у једном есеју. Ту врлину коју хришћани веома цене, неки људи погрешно разумевају тврдећи упорно да је то понашање које човек сам себи намеће. Међутим, тамо где има истинског смирења оно се не намеће и не упада у очи. Смиреност није свесна себе или боље рећи, смирен човек себе најмање види као смиреног и доброг. Суштина смирености се манифестује у потпуном одсуству охолости, славољубља и отровног егоизма. Смирен човек заборавља на своје ја и према свим бићима се односи са дубоким саосећањем и сапатњом укључујући се на тај начин подвигом љубави у живот других.

Човек који је стао на пут самопознања свесан је да пролази трновитим путем који подразумева целоживотни труд. А да не бисмо ходећи тим путем скренули на Димитријеву стазицу неопходно је бити дубоко свесан својих немоћи, никада не осуђивати друге људе; и храбро, са чврстом надом подносити све са чиме се у животу морамо суочити.

Тако, драги моји, колико год понекад било тешко на путу самопознања једино што желим и вама и себи јесте да се никада не зарадујемо Димитријевом радошћу.

(Духовна терапија, 28. 1. 2016)

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-76w

Categories: Преносимо

Tags: А. П. Чехов, Огњена Лазић, православље