Јевгениј Баранов:  Невероватна беспомоћност руске „меке силе“

Какву алтернативу нуде Руси?

„Русија би као држава могла и морала много више да ради на промовисању сопствених вредности у Србији. Један хуманитарни центар и два медијска ресурса никако не могу бити конкуренција врло развијеним структурама западних медија и невладиних организација у овој земљи“, каже познати руски новинар Јевгениј Баранов у чланку „РМагазина,“, нашег додатка за часопис „Недељник“

Јевгениј Баранов (Фото: Лична архива)

Јевгениј Баранов (Фото: Лична архива)

Будимо отворени! О каквој „мекој сили“ може бити говора? Оне ретке ситуације у којима се присетимо да постоји земља као што је Србија увек су изазване нашим унутрашњим потребама, које имају мало везе са догађајима на Балкану. То је испољавање ентузијазма конкретних појединаца, који захваљујући образовању или личном искуству уочавају и схватају разлику између Београда и, рецимо, Братиславе. Нажалост, њихова мотивација (било да је то православље, политички ставови или искуство које је донела новија историја) увек је јача од њихових могућности. Рад државних медијских структура као што су Russia Beyong the Headlines или „Спутник“ несумњиво је важан, али, нажалост, није довољан чак ни за тако малу земљу каква је Србија.

С обзиром на одсуство јасно формулисане политике у региону, може се рећи да је све што је досада рађено заправо дотурање сувог грања на тиху ватру ирационалне љубави народа према Великој Русији и према свему што је за њу везано. Та ватрица не гори захваљујући нашим напорима – то никада не треба губити из вида. Наше цепанице немају намену да од њих некоме буде топлије, него да се та ватра понекад може приметити из Москве. Шта је то мека сила? То је пре свега алтернатива.

А какву алтернативу ми Руси нудимо? Немамо приступ образовању, не подржавамо учење руског језика, не помажемо у запошљавању онима који упркос логици уче руски језик и знају га. Штавише, наше државне корпорације које послују у региону одбијају да приме такве људе на посао. Ми чак ни у најсрећнијим годинама нисмо уложили никакав напор усмерен на то да Русију упознају људи који је воле (и који се окупљају у безбројна друштва српско-руског пријатељства). Готово да и не постоје програми за размену студената и стажирање. Нема чак ни најобичнијих туристичких презентација за новинаре, да и не говоримо о стимулисању туристичких токова.

У медијском простору смо ван конкуренције у негативном смислу. Ресурсима Russia Beyond the Headlines и „Спутник“ није лако да се носе са западном медијском империјом, успостављеном у Србији за протеклих 10-15 година. Ту почиње зачарани круг, из кога се не види излаз. Медији у Русији не виде каква је разлика између Београда и Братиславе, информације из региона пристижу спонтано и често непрофесионално. У таквим околностима Москва не зна за процесе који се овде дешавају, тако да је и степен њене заинтересованости за њих готово раван нули.

Огромна, и даље апсолутна већина становништва гаји симпатије према Русији, а ми још немамо ниједну (!) невладину организацију која стално и плански функционише у Србији. Са друге стране, многобројне западне НВО крајње савесно раде на реализацији крупних западних пројеката као што су придруживање НАТО пакту, легализација експеримената са државним суверенитетима и границама, такозвана евроинтеграција и хуманизација традиционалистичких друштава… А шта ми нудимо? Уместо јасне геополитичке алтернативе и алтернативног погледа на свет, ми у најбољем случају генеришемо маргиналне личности свих боја, почев од социјалиста белих од перути, па све до радикалних националиста који се уздају у Русију и носе плакате са натписима „Русијо, помози!“ и са портретима руског председника… Кад смо већ код тога, наша главна мека сила у овом тренутку је лични и неоспорни ауторитет председника Русије у народу.

Ми за ових 16 година, колико је прошло од агресије НАТО-а на Југославију, нисмо нашли за сходно да понудимо ниједан нови пројекат решавања косовског проблема који би био прилагођен новим околностима. Сматрали смо да је довољно заступати поштовање Резолуције 1244, а њу је за то време прекршио ко год је хтео, укључујући и српске власти, у чијим круговима западно виђење будућности Србије чак ни хипотетички гледано нема алтернативу. Сетили смо се Косова само у вези са Кримом, али и ту аналогија није била баш најсрећнија. Наше практично учешће у косовској трагедији ограничено је на једнократна слања хуманитарне помоћи. Део те помоћи годинама скупља прашину у складиштима јер ми нисмо нашли за сходно да се распитамо шта је људима заиста потребно. Неоспорно је да је отварање руско-српског хуманитарног центра у Нишу важан догађај, али то је засада једино чиме се можемо похвалити.

За то време су западне земље развијале и допуњавале своју концепцију, усавршавале механизме финансирања и законодавство, а ми смо се као смоквиним листом покривали ансамблом „Александров“ и Кубанским козачким хором (њима, наравно, свака част). Руски медији су отишли из региона одмах по завршетку рата, а затим су регион напустиле и наше трупе, тако да је интересовање за Балкан у потпуности нестало. Нас који смо остали верни региону има веома мало, и ми смо покушавали да скренемо пажњу Москве на чињеницу да је судбина Југославије, а затим и Србије заправо лакмус папир који нам је од Бога дат, или „мапа пута“, ако хоћете, или предсказање онога што се и нама спрема. Међутим, сви наши напори били су узалудни. А да су обратили пажњу на нас, можда би се догађаји у Украјини могли избећи. Ми као да намерно одбацујемо непроцењиво искуство наше браће и у погледу грађанског рата, и у погледу санкција, и уопште у погледу шема које су разрађене у Југославији да би касније биле примењене у Русији.

Невероватна беспомоћност наше „меке силе“ састоји се у томе што ми својим деловањем не ширимо сопствене хоризонте, не приказујемо народима никакве перспективе, и као да се повлачимо у самоизолацију, препуштајући запањеним партнерима да се диве сили нашега духа и спремности за тврдоглаво пружање отпора. Наша мека сила нас саме заправо сатерује у оквире наших граница.

Наглашавам да ја ни у ком случају не доводим у сумњу успехе руске дипломатије. Говорим само о грађанској, друштвеној сфери, тј. о оној сфери у којој мека сила и треба да се примењује.

Разговори о потреби да Руси купе једну локалну телевизију воде се већ скоро десет година, и све узалуд. У Србији се још увек очекује да ће се појавити RT на српском језику. И то се очекује упркос мојим покушајима да објасним како је то немогуће. Агенција RT ради са аудиторијумом од милијарду гледалаца (арапски, енглески и латиноамерички). Немогуће је формирати редакцију која ће радити са српским и хрватским аудиторијумом који броји 10-12 милиона гледалаца. И сада, када су најзад почели да се појављују заинтересовани инвеститори, њихови потези су надмени, бесмислени и промашени, као и много тога што ми покушавамо да урадимо у региону. Ми користимо везе које одавно не функционишу, не видимо оне људе који искрено желе да нам помогну, све знамо боље од других и на крају смо ту где смо.

Наш „Руски експрес“ смо стварали надајући се чуду. Један руски новинар и један српски адвокат веровали су у исто чудо. Веровали су да све може бити другачије. Веровали смо да ћемо имати успеха уколико нам не буде циљ да се брзо обогатимо, да направимо каријеру или да дејствујемо безбедно, на рачун државе. Све што нам се дешавало у протеклој години заиста је личило на чудо, а кулминација је било Чудо доношења Благодатног Огња у Србију. Жарко смо то желели и Господ нам је даровао познанства са изванредним људима, наклоност власти, благослов Цркве и помоћ веома утицајних људи у Русији.

И чудо се догодило. Неколико десетина хиљада људи окупило се испред Храма Светог Саве у Београду да дочека Благодатни Огањ, који је први пут донет у Србију ноћу уочи Васкрса право из Јерусалима. И донет је захваљујући руској помоћи. Београд је те ноћи поново на чудесан начин постао православна престоница читавог региона, из које је Огањ био однет на све просторе, од Босне до Црне Горе. Ето, то је било сведочанство праве „меке“ силе љубави и вере да све заиста може бити другачије!

Јевгениј Баранов је суоснивач медијског центра „Руски експрес“, специјални дописник руског „Првог канала“

Ставови изнети у рубрици „Погледи“ могу да се не подударају са становиштем уредништва „Руске речи“. 

Текст је објављен уз званичну дозволу портала Руска реч. Било које друго коришћење текста без специјалне дозволе Руске речи није дозвољено.

Наслов: Стање ствари

(Руска реч, 5. 10. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5WG



Categories: Преносимо

Tags: , ,

4 replies

  1. Постоји проблем који православни имају са концептом меке силе. Ваља узети у обзир неколико ствари.Прво, да је мека сила ипак сила, тачније средство или оружје у психо-историјском рату (Фурсов). Друга се тиче управо чињенице да траје психо-историјски рат који је, што је још једна важна ствар, из наше перспективе одбрамбени. Траје, дакле, (глобални) рат и то на оба нивоа у којима се испољава цавремени глобализам (А.Панарин): то је езотерични (ниво наднационалних структура и оквиру њега ниво тајних служби и организација) и „видљиви“ ниво који се своди (упрошћено речено) на (хладни) рат између Америке ( и њених сателита или њених креатора, како вам воља) и Русије (шире и Кине и остатка света). На овом другом нивоу ствари су донекле јасније (најновији домети крстарећих ракета). На првом су, нама „обичним смртницима“ односно онима који не припадају управљачким структурама ствари врло нејасне. Ми не знамо имају ли Руси (овде мислим на Русе као носиоце цивилизације, на Русе као грађане државе Русије) друго (одбрамбено?) оружје. Код неколико руских теоретичара сам наишао на став да мека сила није наш (ако баш желите, православни) концепт. Мени није потребна руска телевизија – тражим и нађем. Али је чињеница да се једна цивилизицаји територијално шири не само тамо где постоји погодно тле већ и кад се територије освајају…. Има ту и овоземаљских битака и метафизичких бура (Флоровски).
    Не тврдим и не доносим закључке. И сам се питам. На крају, Његова ће бити последња. Помилуј и спаси!

  2. „Ми не знамо имају ли Руси (овде мислим на Русе као носиоце цивилизације, на Русе као грађане државе Русије)“.
    Исправка: на Русе као носиоце цивилизације и на управљачке структуре у Русији.
    Извињавам се, јесења киша утиче на концентрацију.

  3. Kada Rusi zapostavljaju svoje interese u mnogim zemljama svijeta, kao sto su radili u: Iraku, Libiji, Siriji, Ukrajini, Srbiji itd, to onda ne biva zbog neke greske, nego je to namjerno.
    Ako je namjerno a jeste namjerno, jer nikako drugacije nego namjerno ne moze biti, onda moramo zakljuciti da u Rusiji postoje dvije politike.
    Jedna je folirantsko patriotska a druga je prava politika koju vode oni koji su nalsednici onih sto 1918 godine porobise Rusiju i unistise u njoj Crkvu.

    Ova klika koja vlada Rusijom, koja je prigrabila svo njeno bogastvo i lagerovala ga po zapadnim bankama, klika koja je napravila da Rusija bude samo sirovinska baza i dobar proizvodjac oruzja i topovskog mesa (za eventualne potrebe globalne klike) je postavila i kvazi ruske patriote da im oni budu maska.

    Tako imamo price o tome, kako je Putin dobar ali je Medvedev los, kako je tamo neki ortak Putinov takodje dobar, ali je onaj Surkov los.
    I sve tako te peta, te sesta kolona i eto svaki dan smo sve blize toga kada ce se Putin i Medvedev konacno krstiti i pricestiti i kako nece morati vise da se blefiraju da su pravoslavni, niti ce morati vise Bogorodica da sprecava silazak Putinovog hilikoptera na Svetu Goru Atos.

    U medjuvremenu ce za interese Izraela i cionista igrati svoje uloge na Bliskom Istoku i pokazivati svoje veoma dobro oruzje, ali ne onda kada je to zaista potrebno bilo, u samom pocetku prije izbijanja rata, nego tek onda kada sve ode dodjavola.
    Ovo vazi ne samo za Siriji, nego i za Ukrajinu, pa i za Srbiju, jer samo lud covjek moze misliti da vlast u Rusiji nije u kontiuitetu.

    Globalisti imaju svoje ljude na svim stranama, pa se tako ne treba zavaravati da ih nemaju i u Rusiji, gdje evo mnogo godina Putin sjedi na vrhu drzave ali u ime i za racun onih za koje se prica da su losi, da su liberali, da su kabalisti i mnogo toga jos.

    Kao nepogresivi znak identifikacije onih koji vladaju Rusijom, mozemo vidjeti petokrake na Kremlju, Lenjinovu sifilicnu mumiju takodje u Kremlju i hiljade gradova, ulica i ustanova koje nose imena najvecih komunistickih zlikovaca u istoriji covjecanstva.

    Te simbole niko tamo ne drzi bez nekog prevelikog razloga, koji sigurno ne moze biti blagocestiv, niti moze biti da je to zbog toga da se drugovi komunisti ne uvrijede, jer da je tako, podilgli bi spomenik i Staljinu, covjeku kojega ova masa zbunjenih crvendaca u Rusiji gleda kao Boga. Ako su mogli Staljina da maknu, sto onda ne bi mogli i Lenjina i ostale.

    Neeee, Lenjin je simbol ne samo zbunjenih i munjenih crvendaca, nego je on simbol kabalisticke kominterne iz Njujorka. Lenjin i Trocki, su simboli, dok je Staljin bio postavljen da odradi svoj posao i da se sva zlodjela komunizma prebace na njega.

    Od tada postoji dobri i losi komunizam, po onoj dobar Putin, ali Medvedev propalica..
    Dobri komunisti su:Lenjin, Trocki, Tito i svi krvni srodnici a los komunista je samo jedan na kugli zemaljskoj bio a to je Staljin.

  4. Господине Цејовићу,дајем слободу да коментаришем Ваш коментар, са жељом да не одлутамо у опасну произвољност.
    Само Бог има моћ да одваја непогрешиво жито од кукоља. Ниједан период у развоју људског друштва, а ни конкретног друштва није ни сасвим црн, ни савим бео, ни сасвим црвен, слажете се? Континуитет власти, шта то значи? Потпуно дириговање из једног центра, јуче, данас и у векове векова мрачних? Нема непогрешивих знакова осим оних који су од Бога. Тумачење шта значи петокрака на Кремљу или чување Лењина је, мени се чини, субјективно (идеолошко, планско), не говори прецизно о садашњим владајућим структурама.Наиме, превише је параметара, а премало података да би тек тако доносили коначне судове. Постоји суд историје и Суд. Можда сте Ви и у праву,не знам, битно је овде да су Ваши „докази“ лако обориви.Тиме се само повећава поље дезинформације.

Оставите коментар