Џулијан Харстон
Постоји образац у односима са Србијом који није почео са Рамбујеом (не треба заборавити немогуће захтеве које је Аустрија поставила Србији 1914, које је Београд прихватио, мада се чак и то показало као недовољно). Међутим, пошто је Рамбује био почетна тачка у садашњој саги о Косову, требало би да и ми одатле започнемо препознавање уобичајеног понашања САД, Велике Британије и других који су непрестано покушавали да ултиматум прикажу као преговоре.
У дискусији о захтеву Косова за пријем у чланство у Унеску ове недеље поменут је и Ахтисаријев план, и чињеница да би било који захтев Косова да постане члан Унеска био изван онога што је дозвољено Ахтисаријевим документом. Можда то и јесте истина. То остављам међународним правницима. Оно што је интересантно јесте чињеница да је и Ахтисаријев план био последица одлуке Ахтисаријевих господара у време када уопште није требало да буде преговора са Србијом.
Присуствовао сам свим састанцима у Бечу између Србије, представника међународне заједнице и представника Косова. Није тајна да сам имао веома живе разговоре са Мартијем Ахтисаријем. Много пута сам му поновио да он и његов план неће доживети успех ако се притиска само једна страна. За то у Бечу није било воље. За време наших ручкова у „Кафеу централ” рекао сам Ахтисарију да његова мисија неће успети ако он и његове колеге из Европе и САД наставе да показују косовским представницима да ће успети у свему што су наумили а да Срби неће успети да остваре своје циљеве. Требало је да промени понашање у вези са Рамбујеом. Рекао сам му да су „приватне поруке” које је слао Албанци тумачили као слабост а Срби у Београду и Митровици као позив на капитулацију.
Ахтисари и његови ментори били су до краја доследни у томе да је њихов пут најбољи и да ће победити на Косову, па чак и да ће убедити Русе у Њујорку у то да ће Ахтисаријев план довести до мирног и трајног решења… (Ахтисари: „Моји пријатељи у Вашингтону и Лондону уверавају ме да Русија неће ометати мој план у УН”; Рекао сам Ахтисарију: „Марти, да ли могу да добијем мало онога што пушиш, шта год то било?”)
Тако је комуникација са Србијом настављена ултиматумом уместо преговорима. И на Косову се успоставила важна шема – да неће бити притиска на власти у Приштини, што је посведочило и преурањено прихватање косовске „независности”.
Да ли је резолуција о Сребреници под патронатом Велике Британије последње бацање ових намештених коцкица?
Мислим да можда јесте. После срамотног неуспеха резолуције Савета безбедности – након суочавања са одмереним одговором Србије, са елегантном реакцијом после напада на Вучића и тријумфом спољне политике приликом посете босанског председника Београду – у последњих неколико дана видели смо промену курса у акцијама и изјавама које долазе из САД и Велике Британије.
Декларација САД поставља изненађујуће чврсте услове – да би Приштина требало да припази на понашање и да схвати да је то део преговарачког процеса. А од Велике Британије стигла је релативно неутрална али позитивна изјава британског амбасадора у Београду, уз поруку премијера Камерона, коју би чак и најскептичнији посматрачи могли да протумаче као извињење за непромишљену резолуцију Велике Британије у Савету безбедности…
Можда је калуп из Рамбујеа коначно разбијен. Заплашивање и малтретирање ће престати и прави преговори са Србијом као равноправним партнером у будућности ће постати пракса.
Ово пишем у швајцарским планинама, где је, као и у Србији, неуобичајено вруће. Највећи изазов за Швајцарску у последње две недеље био је да ангажује војнике да водом прскају краве у планинама како би их спасли од топлотног удара. Зар не би било дивно бавити се проблемима као што је овај?
Бивши помоћник генералног секретара Уједињених нација
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5jk
Categories: Преносимо
Оставите коментар