Наташа Кандић: Вучићев лични отклон од прошлости

Пажљивије читање изјава политичара, укључујући и опозиционе лидере, открива да српски политички наратив о помирењу полази од признавања српских жртава као услова признавања других жртава

natasa-kandic-200„Мајке Сребренице” су неочекивано лепо дочекалe премијера Србије 11. јула 2015. године у Поточарима – загрлиле га и на одело му прикачиле цвет Сребренице, који не деле широких руку. „Ово није био напад на Вучића, већ на нас, на наше достојанство”, рекла је уважена Мунира Субашић, пре него што се премијер вратио у Србију након вербалног и физичког напада током комеморације и џеназе 136 жртава. И Ћамил Дураковић, председник Одбора за комеморацију, понео се у истом тону. Реаговање бошњачког члана Председништва БиХ, Бакира Изетбеговића, да је „осрамоћен дешавањима у Поточарима”, као и извињење Председништва, које никад брже није издало неко заједничко саопштење, без резерви је.

Премијер Вучић је реаговао како највише доприноси смиривању настале ситуације, али и са великим уважавањем жртава. Зaхвалио се „Мајкама Сребренице” пре него што су оне стигле да осуде догађај, што је открило колико су га очарале топлим дочеком. Отворио им је врата Србије као нико пре њега из политичког врха Србије.

Међутим, све што је претходило комеморацији у Поточарима, а у вези са британском резолуцијом, јасно је указивало да је Србија изабрала најлошији пут до Сребренице. Цео политички врх Србије је био сагласан да је британска резолуција штетна, неприхватљива и против помирења, пре свега, зато што се помиње геноцид у Сребреници и осуђује свако порицање геноцида, уместо да се осуде сви злочини. Пажљивије читање изјава политичара, укључујући и опозиционе лидере, открива да српски политички наратив о помирењу полази од признавања српских жртава као услова признавања других жртава. Тај наратив темељи се на ставу свих послератних влада Србије да је она надлежна да суди за ратне злочине независно од држављанства починиоца и територије, да тумачи узроке ратова, да кормилари сарадњом у региону и да одређује механизме и услове помирења. Иако је биланс таквог приступа на штету Србије, српски политичари и државне институције не одустају од понављања грешака и „великосрпских снова”. Зaхтев за изручење Насера Орића, држављанина БиХ, био је чист аутогол, као и срамоћење српског тужиоца пред британским судом поводом захтева за изручење Ејупа Ганића. У двонедељној халабуци око британске резолуције доминирали су непристојност и незнање политичара Србије. Ниједан није покушао, вероватно ни знао, да објасни зашто је резолуција „апсолутно антисрпска”, било је довољно то што је то рекао руски министар дипломатије Сергеј Лавров.

Одбацивање британске резолуције, у ствари правне одлуке и пресуђене чињенице да је у Сребреници извршен геноцид, учинило је излишним учешће премијера Вучића у комеморацији у Сребреници. Није било хитно да иде ове године, мада је притисака са свих страна било да оде што пре. Тамо је организована тешка провокација, коју је он политички паметно и људски топло окренуо у своју корист. Да је успео да се људски покаже најбоље сведоче речи представница „Мајки Сребренице”. То је добро које смо сви осетили и са олакшањем примили. То је Вучићев лични отклон од прошлости.

Шта је са Србијом? То што је 11. јула 2015. године, и поред забране скупова, плато пред Скупштином Србије био прекривен фотографијама српских жртава у рату на Косову тешка је злоупотреба српских жртава. Полиција је забранила грађанску акцију „Седам хиљада”, одавање почасти жртвама геноцида, али је допринела да Србија 11. јула поручи да су животи српских жртава вреднији од жртава геноцида. То није пут помирења и противно је интересима пристојне државе. У томе нема доброга.

Координаторка пројекта РЕКОМ

(Политика, 15. 7. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5dU



Categories: Преносимо

3 replies

  1. Шта ће човек све да сазна у животу: цвеће Сребренице не дели се лако. Па нормално, нико нећед да дели акцизе на финансирање жаљења – у питању је озбиљан бизнис где се на придошлице гледа са подозрењем. Слично као и са РЕКОМ-ом који је раскринкан као поље најжешће финансијске и политичке манипулације Наташе Кандић и њој сличних сподоба.

    Што се тиче вредности једних и других жртава о вредности жртава “геноцида“ се ваљда не расправља? А они који су поставили инсталацију са фотографијама неколико хиљада отетих и по свој прилици побијених Срба ако су направили неки прекршај треба да одговарају – радо ћу учествовати у акцији прикупљања средстава да се плати казна за било какав прекршај ако га је било. То би био још један суманут потез Владе у Београду која више ни не чуди нити изненађује. А ако је Вучићу лицемерна подршка Наташе Кандић значајан политички добитак онда се одлазак у Сребреницу итекако исплатио.

  2. …ta spodoba po imenu Nataša Kandić nas je još jednom uverila u svoj fenomen…da se kod nje fiziološke potrebe odvijaju obrnutim smerom…i to je obavila na stranicama Politike…umesto u toaletu…gde to radi svaka normalna osoba…

  3. Некада мудри, наш народ је рекао „На сиротињу и зец диже … (ону ствар)“. Тако сада против државе без суверености и политичког руководства без кичме, у мраку окупаторске пропаганде, бубашвабе шире смрадни задах наручених клевета. Каква спрдачина, каква мрзост.

Оставите коментар