Филип Јевтић: Да ли ћемо са ћирилицом успети у ономе што нису ни наши непријатељи

Српско-ирски речник

Мој пријатељ, Ирац кога сам упознао у Америци, где тренутно живим и ја, одлучили смо да ове зиме направимо малу културну размену. Прво смо прославили Божић и Нову годину код њега у Ирској, а потом исто код мене у Србији. Током ових посета запазили смо неке ствари о нашим језицима и о односу друштва према њима.

Кликните на слику за увећање
Кликните на слику за увећање

Пре пута, друг ме је научио неколико корисних речи и фраза на ирском.Чим смо слетели, приметио сам да су сва обавештења двојезична – прво на ирском, а потом на енглеском. Видевши да је присутнији него што сам очекивао, постао сам још више заинтересован за ирски. Нажалост, мој ентузијазам је брзо спласнуо. Прво, готово нико у Ирској не прича ирски. Не само да не причају, него га ни не знају. Велики број људи није чак могао да ми каже речи за неке свакодневне ствари као што су сто, зид итд. Као и за остале велике проблеме, и за овај су криви Енглези. Све до почетка XIX века већински језик у Ирској је био, наравно, ирски. Но, културни геноцид који су Енглези спровели прогласивши тоталну забрану ирског, која је трајала све до 1871, довела је до тога да језик скоро у потпуности нестане. Ипак, ирски није мртав (мада је на апаратима за дисање, како неки Ирци воле да кажу), и ради се на томе да се ревитализује. Емитује се радио-програм на ирском (телевизијски мање), отварају се школе које уче децу на ирском уместо на енглеском итд. Нажалост, напредак је спор и доста људи сумња да је уопште могуће вратити ирски на позицију главног језика.

Добар виц (или сцена из филма) који сам чуо иде овако: Јапанац одлучи да путује, баци стрелицу на мапу света и убоде Ирску. Не знајући како стоје ствари, одлучи да научи ирски пре пута како би могао да се снађе. Слеће у Ирску и одмах упада у проблем јер га нико не разуме. Коначно, улази у паб и, игром случаја, седа поред неког декице који зна ирски. Почињу да причају, а остали у пабу их заинтересовано посматрају. Бармен се чуди и каже госту кога служи: „Нисам имао појма да Шон зна јапански!”

latinica-ili-cirilicaДок је пре пута мој друг мене учио ирски, ја сам њега учио српски. Научио сам га да чита и пише ћирилицу, што је у потпуности савладао за неколико дана. Врло брзо по доласку у Србију рекао ми је како је изненађен бројем разних натписа на енглеском. Збуњивало га је и то што је романизација ћирилице (тј. латиница) присутнија него ћирилица, јер чак и ако занемаримо чудну одлуку да се вишевековно културно наслеђе замени нечим новим, латиница је недовољно подешена за природу српскога језика, што је и њему било одмах јасно (поготову неподесним су му чиниле варијанте за слово „ђ”). Испричао сам му како смо започели прелазак на латиницу под принудом када су аустроугарске окупационе снаге увеле забрану ћирилице убрзо после окупације Београда у Првом светском рату. Аустроугарска је очигледно планирала (и брзо почела да реализује) културни геноцид сличан ономе који је Белика Британија извршила над Ирцима. На сву срећу, окупатора смо се брзо ослободили и то није реализовано. Не знам тачно како је прелазак са ћирилице на латиницу текао после, али ово што видимо данас је највероватније последица новосадског договора из 1954. Одмах је уследило питање: „Зашто сте одлучили себи да радите оно што су претходно покушавали да вам ураде непријатељи?” Глупост? Мазохизам? Ни сам не знам тачно због чега смо на то пристали.

Празници су се брзо завршили. Одлично смо се провели и лепо се одморили. Но, на путу назад обојица смо били под утиском о црној судбини наших језика. Он песимистичан о изгледима да се ирски ревитализује, а ја уверен да ћемо успети у ономе што претходно наши непријатељи нису успели.

Ипак, можда, грешим. Пре неки дан прочитах да је у Новом Саду основана Матица ћирилице. Да ли ће то бити још једно од разних микроудружења ентузијаста или ће заиста имати неки значајан успех? Очекујем прво, али се надам да ће бити друго.

Докторанд на Универзитету Тексас, Далас

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 11. 2. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3of

Advertisements

4 thoughts on “Филип Јевтић: Да ли ћемо са ћирилицом успети у ономе што нису ни наши непријатељи”

  1. Одличан, лепо испричан текст о забрани ирског језика и забранама ћирилице. Филип Јевтић каже и ово: „Не знам тачно како је прелазак са ћирилице на латиницу текао после, али ово што видимо данас је највероватније последица новосадског договора из 1954.“

    У Удружењу „Ћирилица“ (Нови Сад) то што Јевтић
    „не зна тачно“, у „Ћирилици“ знамо ПОТПУНО тачно. Тачно је да је то последица Новосадског договора о српскохрватском — хрватскосрпском језику и писмима. Остали су записи објављени у Летопису Матице српске, који говоре о томе како ће се „постепено заменити српска ћирилица хрватском латиницом“. Нешто дужи текст о томе послали су Ђ. Јањатовић и Д. Збиљић уреднику сајта Стање ствари, па ако га гдин Лаз9ић објави, Јевтић ће моћи да сазна шта се и како тачно договорило у Новом Саду 1954. о сечи српске ћирилице. И КАКО СЕ ДОГОВАРАЛО, ПОД БУНИМ ОКОМ КОМУНИСТА, ТАЧНО ТАКО СЕ СА СРПСКОМ ЋИРИЛИЦОМ И ДОГОДИЛО.

    Свиђа ми се

  2. @Д. Збиљић
    Е мој стручњаче! Онолико си нам објашњавао, да САМО Срби имају проблем са језиком и писмом. Као што видиш, није баш тако. Сервираш полуистину и чудиш се што те нико не разуме. А колико само народа и језика има на свету са сличним проблемима. Каква је то препотентност, када кажеш: „„Ћирилици“ знамо ПОТПУНО тачно“. Збиљић и колико то поред њега зна ПОТПУНО ТАЧНО све о ћирилици?

    Свиђа ми се

  3. Збиљић није никад рекао да баш нико не зна шта се догодило и како с ћирилицом. Али, Млинаревић свакако не зна колико знају људи у „Ћирилици“. То је доказано у књигама.

    Млинаревић се, изгледа, „разуме“ у лингвистику колико и у право и у „тумачење“ закона и Устава

    А Збиљић није рекао да се није у свету слично догађало с неким другим језицима. Али се ништа слично није догодило са српским писмом. Узмите књигу Д. Збиљића „Латиничење Срба“, па ћете видети да Збиљић говори о колонизацији језика и писама. Тј. о наметању језика и писама другим народима. Једино се није слично догодило да се нечије само писмо замењује туђим писмом. То је специфично за Србе. Али, Млинаревић те лингвистичке појмове бе разуме, јер је доказао да не разуме ни право у вези с писмом. А ако не разуме право, а кобајаги је правник, како тек да разуме лингвистику.
    Пробајте, Млинаревићу, макар да разумете како сте прекршили Члан 16. Закона о удружењима, кад сте регистровали туђе име за своје удружење. Ви сте сигурно били „правни саветник“ Којићу и преварили сте човека да усвоји туђе име удружења.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s