Словеначки економиста Јоже Менцингер у интервјуу Радију Слободна Европа осврнуо се и на најновије потезе власти у Србији; неколико дана касније, у Политици – и то у два наставка – одговорио му је лично председник Владе Србије Александар Вучић. На крају је Менцингер изјавио да је Вучић заправо реаговао само на наслов – који је дала Слободна Европа.
Менцингер: Вучићу, успори
Словеначки професор у пензији, економиста Јоже Менцингер коментарише најновије потезе власти у Србији: неопходне реформе или некритичко прихватање заштите интереса крупног капитала на рачун права радника? Какав Закон о раду има Словенија, постоји ли социјални дијалог и какав је утицај синдиката? Да је саветник премијера Вучића, да ли би му рекао: само тако настави, мора се тим темпом у реформе, или би му саветовао да успори са радикалним решењима? Како види одлазак министра финансија из Владе? Зашто је саговорник РСЕ забринут за права радника, зашто упозорава да не сме принцип ” један човек један глас”, да буде замењен принципом “један евро, један глас”?
Куда ће ићи Словенија са Миром Цераром на челу?
Менцингер: То је доста нејасно, јер читаву кампању је водио на тај начин да ништа не каже, а можда му је то чак у природи. Сигурно је да неће ићи у неке радикалне промене. Плашим се да ће и даље слушати све што каже Европска комисија, која се уплиће у ствари на која нема никаква права.
Какву снагу и идеје има Удружена левица која је ушла у парламент?
Менцингер: Ради се о младим људима, које су изабрали млади људи разочарани у систем и који немају неких негативних погледа на социјализам као такав. Доста је циљева те странке утопијских. На неки начин се залажу за поновно увођење самоуправљања, што ми се свиђа, али имају и доста идеја који су сасвим утопијске. Имају паметне лидере и мислим да је то неко освјежење које смо требали јер досадашње социјалдемократске странке то више нису . Оне су неки центар и све странке су тврдиле да су центар. Сви тврде да су центар, а ови су се јасно изразили као странка левице. На неки начин, они су најближи идеји коју има Сириза у Грчкој.
До сада се показало да је криза изнедрила скретање у десно. Да ли може доћи до обрта, да социјалне тензије отворе веће шансе за левицу?
Менцингер: Формално, ако гледате по залагањима партија у Словенији, онда је победила левица, а десница је сасвим поражена. Али, то је специфично за Словенију.
А како стоје ствари мало глобалније, у Европи? Либерални капитализам не даје одговоре на кризу.
Менцингер: Мислим да не даје одговоре и да је све што је урађено у последњих 10 година ишло у погрешном правцу, а то поготово важи за ЕУ и Европску комисију, која је пре кризе, на неки начин подржавале тај либерални капитализам, а након кризе почела је решавати проблеме на погрешан начин, што је само продужавало кризу. Са избором Јункера на место председника Комисије, мислим да се наставља у истом правцу, мада треба признати да има и промена. Први пут је дошло у Парламенту до тога да је добио само нешто више од 440 гласова. Социјалдемократи преузимају водство у Парламента, док десна страна преузима водјство Комисије. До сада, Комисија је била пуно значајнија. Ипак се у Европској унији нешто мења, па ће се на неки начин значај Европског парламента повећати.
Верујем да пратите шта се догађа у Србији и какве кораке ова Влада чини. Ове недеље на дневни ред су дошли закони које је Влада означила као важне реформске кораке – Закон о раду и Закон о пензионом и социјалном осигурању. Да ли је по вашем мишљењу Влада тиме показала да иде у неопходне, али ризичне потезе? Или је показала да ипак није спремна на дубоке захвате или следи неуспешан пут изласка из кризе, који је примењиван и у другим земљама?
Менцингер: Мене програм Владе није импресионирао. Чини ми се доста неконзистентан. С једне стране обећава субвенције, а с друге стране снижење пореза. То на неки начин не иде заједно. Ако имаш субвенције, мораш негде наћи новац. Обећава да ће се ситуација променити на боље, али смањују потражњу пошто смањују приходе појединаца. Србија, која је ипак доста већа од Словеније, не може потражњу обезбедити извозом. Надања да ће на тај начин обезбедити довољну потражњу, да изађе из кризе, доста су илузорна.
Доста илузија је и око страних инвестиција и Србија се жали да их нема. Не ради се само о Србији. Стране инвестиције су опале у свим земљама, а поготово у источној Европи. Стране инвестиције су се показале као нешто што извлачи новац, причам о новим чланицама ЕУ. Прошле године, нето одлив капитала из тих земаља био је 40 милијарди. Србија се заварава да ће привући стране инвестиције на тај начин да снизи плате и смањи права радника. Мислим да од тога неће бити ништа. Не због Србије као такве, него због тога што у овој кризи страних инвестиција нема пуно и надања, да ће то брзо побољшати ситуацију, су погрешна.
Постоје ли другачији инструменти, мање болни по грађане?
Менцингер: Тешко да постоје неки други инструменти. Оно што је обично потребно је нека стрпљивост, коју Влада обично нема. То се вероватно најочитије показало у Србији када је отишао министар финансија. По мом мишљењу то је млад дечак, који је хтео нешто урадити на брзину. Већ су синдикати најавили штрајкове. Колико се Влада могла споразумети, или није могла, тешко је рећи.
Кога ви више разумете – бившег министра финансија, који је незадовољан јер нису довољно оштри резови, или синдикат, који протестује зато што апсолутно нису уважавана њихова мишљења, зато што уопште није било социјалног дијалога о предложеним законима?
Менцингер: Наравно да ту подржавам синдикат, мада понеки пут синдикати неће да схвате ситуацију. Не можеш веома брзо ићи против свих правила. Министар је сувише млад и нема животних искустава. Вероватно је сам схватио да неће проћи то што он тражи, па је због тога одустао. Дошао је из Америке, научио је економију из уџбеника. То је то. Иза економије увек стоје људи који имају другачије интересе. Ту немам никакве дилеме. Јесам на страни синдиката, поготово ако није било неких договора између Владе и синдиката.
Да ли ће Закон о раду, као што то каже Влада, Закон који смањује права радника и иде на руку послодавцима, створити услове за веће запошљавање?
Менцингер: То су погрешна надања. На жалост, не долази до тога, мада ја нисам против флексибилности, када је рад у питању. Ако послодавац апсолутно не може отпустити радника, то је погрешно, али опет, не можемо раднике свести на ниво репродукцијског материјала. То је циљ тих закона, да радник на неки начин нема никаква права. Сва су права на страни капитала, а никаква права на страни рада. Ми смо ипак навикли на нешто што се називало самоуправљање, оно што се опет појављује у виду нечег што се назива социјално предузеће. Мене то увек чуди јер смо најдаље с тим дошли, а све смо то срушили и све би требали заборавити, а сада се ове идеје поново враћају. До сада су нереалне. Ипак, треба наћи могућност неког дијалога.
Не можеш створити систем у којем важи правило један еуро, један глас. Правило је, један човек, један глас. У сваком друштву постоји нека комбинација. Треба доћи до преговора. Чини ми се да је Влада Србије, због велике победе, ипак релативно арогантна, па мисли да је то једноставно, али ће се брзо показати да није. Знам да прима велике похвале од неких комесара који долазе из ЕУ, да је на правом путу. Можда је тај европски пут, барем досадашњи, који је подржавала досадашња Комисија, ипак погрешан пут.
Какви су услови и законска решења у земљама ЕУ? Претпостављам да у скандинавским земљама и Немачкој није исто као што је у Грчкој, Шпанији?
Менцингер: Сасвим се слажем. То је ствар сваке земље и историје, где се створило више-мање социјално друштво. То се лако може видети ако погледате удео јавног сектора у појединој држави. У Шведској је удео јавног сектора 56 посто, а у балтичким земљама 30 посто. То нема везе са тим да ли је привреда успешна или није. Ради се о неким вредносним мишљењима, који су створени на неки начин у историји, тако да су разлике велике.
Најмања незапосленост је у Аустрији, која има веома регулирано тржиште рада. Тамо постоји заштита радника, али на неки начин и послодавци су заштићени јер држава , кад радник остане без посла, одмах прихвата неке обавезе које долазе из рада. Значи, ради се о систему у којем је заштићена и једна и друга страна. Ако то напустиш и кажеш да ће све овисити о тржишту, то не иде. Показује се, да је у свим земљама, које су више либералне, незапосленост већа.
Зашто је онда оваквим решењима прибегла Србија?
Менцингер: То је сада тешко рећи.
Да ли су у праву они који кажу да су то реформски закони и да је то цена пута ка оздрављењу економије?
Менцингер: Смета ми та прича око структурних реформи, о чему се одавно прича у ЕУ, Комисија о том прича, прича се и код нас, уместо да се искрено каже да структурне реформе не значе ништа друго, него смањење социјалних права. То је једно што се крије иза структурних реформи. А како нико неће да каже да је то то, онда се то крије под именом структурне реформе.
Да ли је то неопходно у овом тренутку, у овој ситуацији, у земљама пред банкротом, као што је Србија?
Менцингер: Проблем је у томе што, ако спроводиш то, онда смањујеш потражњу за производима, а основни проблем у читавом модерном свету није то да ми не можемо нешто произвести. Свако има проблеме са продајом. То је криза веома слична оној у 30-тим годинама, мада је то сада пуно теже решавати јер постоји глобализација и ту пуно неких решења нема. Технолошки напредак стално избацује људе из производње, па морамо измишљати све више и више услуга. Већ смо дошли негде на границу, где се тих услуга не може више измишљати.
Ако гледам глобално, веома сам песимистичан у том погледу. Сви сада причају да смо дошли на крај кризе. Мислим да је крај кризе тек тада када смо навикли на кризу, када то постане нормално стање ствари. У Европи ће сви бити задовољни ако смо на нули или јединици, као што је ситуација у Јапану већ 20 година. Све стоји, али они су очигледно већ на то навикли. Нисам неки оптимиста и не знам како то направити.
Какав Закон о раду има Словенија?
Менцингер: Код нас су били релативни јаки синдикати, па се ништа није могло променити без помоћи синдиката.
Да ли је Србија закорачила на реформски пут или видите нешто друго у овоме што се догађа у Србији?
Менцингер: Вероватно су очекивања Владе сувише велика и она ће морати одустати у многим случајевима. Немам ништа против страних инвестиција, поготово ако су то greenfield инвестиције, али треба погледати какви су тренутни учинци инвестиције и каква ће бити ситуација након 10 година. Ако безглаво све продајеш што имаш, то не води ничему и то ће се осветити након 10 година.
Мислим да је ово око ЈАТ-а корисно и за компанију и за Србију јер ће то вероватно привући више туриста у Србију. Мислим да су ти послови са Русијом добра ствар јер то на неки начин чини Србију мање зависну од ЕУ. И то је значајно.
Немојте се удварати ЕУ, ако вас не треба, неће вас ни прихватити. Вероватно ће прихватити само западни Балкан и због тога не треба пуно тих удварања. Имаћете пуно разговора, који се називају затварање поглавља, један по један. На тај начин ћете приближити привредни систем европском.
Објективно, постоје проблеми, али их имају и све друге земље, мада су у Србији вероватно већи јер од 1990, неког великог помака није било.
Да сте саветник премијера Вучића, да ли би сте му рекли – Тако иди даље?
Менцингер: Не знам у детаље све те законе. Одједном су све променили. То је типична шок терапија на неки начин, а ја сам градуалиста по гледању на свет. Због тога сам и отишао из прве словеначке Владе, пошто сам се сукобио са шок терапистима.
Значи, рекли би сте му да успори мало?
Менцингер: Тако је.
Разговарала: Бранка Михајловић
(Радио Слободна Европа, 20. 7. 2014)
Александар Вучић: Одговор Јожи Менцингеру – Убрзај, Србијо
Не жели Менцингер да ми успоримо. Један део Србије то хоће, онај коме је ово до сада савршено одговарало. Они који нису живели од знања и рада него од познанстава, кланова и веза
Ничег новог у историји. Када год неко негде крене, са свих страна се чује, сложно – Успори мало.
Хоћеш да покренеш учмалу земљу – успори мало.
Хоћеш што пре у ЕУ – успори мало.
Хоћеш офанзиву на криминал и корупцију – успори мало.
Реформе – успори, бар мало.
Другим речима – куда си ти, уопште, кренуо. Још си и арогантан јер, ако ништа, покушаваш да испуниш оно што си као план направио и не одустајеш од тога. А, нама је увек било најбоље без плана, да преживљавамо, да кунемо све друге за наш, не тако лагодан, али не баш ни тако лош живот, живот у ком смо увек трошили више од онога што смо зарадили. Мислим и на државу и на већину нас.
Нама је, као што рекох, сасвим фино овако. Не радимо превише, а опет преживљавамо. Формирали смо читаву нову класу – социјално корумпираних, оних који увек нешто некоме дођу и њима увек неко нешто дође, запослених преко везе, с трочасовним радним временом, огрезлих у комбинацијама и повластицама… Земља нам је пропала, презадужена је, привреда нам не ради, инфраструктура уништена. Све заједно, готово да нам је супер. И? Шта ћемо сада? Да се зауставимо? Ништа да не пробамо? Нигде да не стигнемо?
Да ја, као премијер, послушам савет – Вучићу, успори мало?
И то не савет Јоже Менцингера, који и сам каже да није превише пратио шта се у Србији ради, него савет који су ми, на насловним странама и у хедовима, упутили бројни дневни листови и телевизијске станице, као и политичари који немају политику и не знају како би било каква политика могла да изгледа, осим безумног контрирања у свему, у нади да ће српска линија мањег отпора брзо и неумитно да однесе победу над сваким планом, редом, дисциплином и радом.
Јер, управо је то суштина. Не жели Менцингер да ми успоримо. Један део Србије то хоће. Сви којима је ово до сада савршено одговарало. Сви који нису живели од свог квалитета, знања и рада, него од познанстава, кланова, веза… Сви који су незнање и лењост прогласили за квалитет и за које је сваки рад – непријатељски. Они би да не идемо никуд. Да вечно останемо на истом месту и у месту, како се ништа у њиховом квазисистему не би пореметило. Да не би вредни и квалитетни испливали на површину. Да их нико, никада, случајно не би питао шта стварно знају и шта су, стварно, урадили.
Они су проблем.
Размишљао сам да ли да одговорим на све што је Јоже Менцингер рекао у интервјуу Слободној Европи или, бар, на онај део који је пренела „Политика” и закључио да нисам дорастао и да немам економско знање које Менцингер несумњиво има, те ћу мање полемисати с њим, а више с алтернативама плана и програма Владе Србије који сам изнео у експозеу пред народним посланицима у Скупштини Србије. Узгред, дозвољавам себи само једну примедбу на рачун свега што је изнео Менцингер, а то је да нисам чуо, видео ни прочитао ни један једини предлог који би говорио како, шта и на који начин би требало да урадимо да спроведемо оздрављење српске привреде, уз највишу могућу заштиту радника и њихових права, те каква је то шок терапија коју смо ми применили. Критика је увек добродошла, али најбоља критика је она која нуди решења, а не критика која каже да сте арогантни само зато што желите, коначно, после деценија великих неуспеха, нешто да промените.
Влада Србије формирана је 27. априла и није имала уобичајених сто дана уигравања. Суочили смо се, од самог старта, не само с амбицијом политичких противника да омаловаже сваку врсту напора и потребе да се ствари у Србији енергичније и брже мењају, већ и с природним катастрофама које су успоравале, отежавале предвиђене реформе и одузимале капацитет Србије да се снажније суочи с горућим економским проблемима. Наравно, као што сам у експозеу рекао, реформе неће донети одмах бољи живот сваком човеку у Србији, али после две или три године дисциплинованог провођења нашег темељног и озбиљно осмишљеног плана пружиће се прилика сваком човеку да својим радом обезбеди себи и својој породици нешто бољи живот. Циљ је да реформама створимо конкуренцију, такмичење или, једноставније, тржиште идеја, људи и капитала. После спроведених реформи, неће се чути вапаји о томе како нам постојећу ситуацију штити и чува одређени закон, већ како да својом марљивошћу, знањем и енергијом урадимо и зарадимо више. Да те наше жеље и захтеве увећавамо тако што ћемо своју иницијативу да појачамо, да не чекамо да нам посао падне с неба или да нам га поштар донесе на врата, да схватимо да је најбољи и најисплативији посао у приватном, а не јавном сектору. Да извршавамо обавезе према држави, да не учествујемо у избегавању плаћања свих рачуна држави јер тиме себи одузимамо и уређене домове здравља и добре школе, мотивисане наставнике и лекаре, као и модерне аутопутеве.
Александар Вучић: Одговор Јожи Менцингеру – Не брините о брзини, већ о величини таласа који долази
Нећемо да завршимо као неке од земаља у нашем окружењу
Наше задатке, задатке за мандат ове владе поделио бих у шест група:
Стварање неупоредиво бољег пословног амбијента
Кренули смо да мењамо ствари. Поносим се што смо донели Закон о раду, за разлику од многих који су се сакрили у мишје рупе, да некога негде не наљуте. Тај закон представља угаони камен, камен-темељац за све промене које у Србији хоћемо да остваримо. Пре свега, промену сопствене свести и приступа радним обавезама.
Стварна и жестока борба против сиве економије
Донели смо нови закон о пореском поступку и администрацији, ангажовали 400 нових пореских инспектора и кренули у остварење оних прихода који држави по закону припадају. Први пут, имаћемо темељну контролу и санкционисање непријављивања запослених и у приватном сектору. Такође, безбедносна агенција постигла је прве, наглашавам прве, озбиљније резултате у борби против шверца цигарета и резаног дувана.
Суштинска реформа јавних предузећа
По мом суду, ово ће представљати највећу муку и проблем за српску државу, иако тако не изгледа. Наиме, не само да су државна предузећа доживљавана као партијске прћије, већ нико није водио рачуна о томе да смо у претходним годинама од тих компанија, којима смо дали монополски положај и обавезу да зарађују у име државе, направили привредне богаље којима држава даје новац како би могли да преживе и очувају високе плате својих запослених. У том смислу, није ни чудо што је у Србији сан сваког младог човека био посао у неком од јавних предузећа, а не сопствени, инвентивни бизнис у којем би могао да зарађује много више. Лакше је кад не мораш да се трудиш и бориш, када ниси на тржишту, а сваког месеца капље добра, веома добра плата. Таквим односом су оштећени и сви добри и вредни радници тих предузећа, јер као и ми политичари, сви су стрпани у исти кош. Зато, крећу смене и нови конкурси за избор руководилаца у јавним предузећима. Мерило успеха биће резултати, тј. смањење губитака и повећање профита. И ништа више. И, то није никаква представа, већ тешка борба да ствари покренете. Промене ће бити интензивне и у више корака. Неће бити директора који су се сродили са фотељом и функцијом, а некако, увек су бежали од резултата, а и резултати од њих. Те промене, крећу, колико данас.
Решавање проблема тзв. предузећа у реструктурирању
Србија за предузећа у реструктурирању, плус „Железара” и „Симпо”, који само формално немају тај статус, издваја више од 750 милиона евра годишње. То је половина фискалног дефицита с којим морамо да се изборимо у наредне три године. Управо зато, на влади смо изгласали и послали у Скупштину законе о приватизацији и стечају, како бисмо коначно ушли у решавање проблема који су нам претходници оставили не трудећи се да те проблеме сагледају, а камоли реше. Неко мора. Свуда где је могуће да пронађемо стратешког партнера, свуда где постоји било какав бизнис кејс, влада ће помоћи и субвенционисати опстанак предузећа и запослених у њему. Тамо где то није могуће, радницима ћемо платити отпремнине, али систем у којем се не бавимо економијом, већ плаћамо социјални мир без икакве, или уз недовољну привредну активност, води нас директно у пропаст. И та предузећа, и те раднике и нас као државу.
Уређење јавних финансија и мере фискалне консолидације
Политички најосетљивије питање. Ове мере, било да је реч о смањењу плата у јавном сектору, или нечем другом, имају смисла само у случају да спроводимо све остале. У противном, те мере – неопходне због катастрофалне неодговорности претходних власти, које су своје проблеме решавале купујући гласове парама наше деце, трошећи њихову будућност и обавезујући све нас да увећавамо дугове, како бисмо исплаћивали њихове политичке промашаје – биле би контрапродуктивне. Смањиле би тражњу, а смањење фискалног дефицита било би само краткотрајно. Зато нам је потребна одлучност највећег дела друштва да спроведе у дело план реформи који смо усвојили, јер у противном, суочићемо се само са још већим проблемима и завршити као неке од земаља у нашем окружењу.
Реформа јавне администрације
У припреми је закон о планирању и изградњи који би требало да бирократске процедуре сведе на минимум и издавање грађевинских дозвола претвори у брз, рутински посао, али то је само једна од ствари које морамо да урадимо у промени односа наше администрације према грађанину. Ми у јавној управи добро смо плаћени од грађана, и то морамо да вратимо већим трудом, залагањем, да будемо слуге народу, а не да народ доживљавамо као оне који нама служе. Такође, држава са тако слабим приватним секторомне може да издржи овако гломазан административни апарат и зато ћемо покушати да, на правичан начин, ослободимо управу оних који недовољно раде и оних који су посао добили захваљујући партијској припадности, а не због своје стручности и знања.
Урадили смо и друге ствари. Послали смо у скупштинску процедуру сет медијских закона, преко банака српској привреди поделили, до сада, 700 милиона субвенционисаних кредита и тиме подржали ликвидност више од десет хиљада малих и средњих предузећа у Србији, донели Закон о обнови земље и без иједне примедбе, заједно са партнерима из Европе и света, кренули у обнову енергетског сектора, путне инфраструктуре, кућа које су срушене, или оштећене у мајским поплавама.
Пут пред нама није лак, и једино напорним и посвећеним радом можемо да испунимо наш сан о стварању модерне српске економије, која ће створити трајне услове за истински квалитетан живот читавог друштва.
И, на крају, још једном – не ради ова влада све ово, због неке имагинарне Европе, због чланства у било којој организацији, нити због било каквих снова о уједињеном свету, или неком његовом делу.
Ми, наравно и ја, имамо само један сан. Пристојну, уређену и задовољну Србију.
И исте такве људе у њој.
Зато смо научили, а научићемо и друге, да највећи део наше несреће потиче из свеопште неостварености. Из чињенице да смо држава у којој људи нису задовољни сопственим животом, па ни било чиме другим.
И да сви ми, цела та група заустављених, морамо једном да се покренемо. Да из лера пребацимо у брзину.
И, када се мало размисли, само смо то и урадили. Кренули смо.
Зато, свим душебрижницима поручујем – не брините о брзини. Брините о величини таласа који наилази и који је незаустављив.
У њему су сви они који хоће да раде, да се крећу, да иду напред и ка врховима. Они, који, после толико времена, хоће, коначно, нешто да ураде за себе и свој живот. Тако ће урадити и нешто за Србију. Промениће је.
Убрзај, Србијо.
Менцингер: Вучић се превише узбудио, Србија ће нешто морати да прода
Разумем да Србија тражи стране инвестиције, али мислим да су ту наде доста илузорне. Није у питању само Србија, него је општи пад страних инвестиција карактеристика ове кризе
Љубљана, Београд – Мислим да се председник Владе Србије узбудио због наслова мог интервјуа Слободној Европи, који нисам ја дао. „Успори, Вучићу“, то је измислила редакција – каже за Данас познати словеначки економиста др Јоже Менцингер поводом реакције Александра Вучића на његов интервју.
„Вучић се у свом тексту пуно не реферише на мој интервју, он прича о програму, на неки начин је искористио прилику и наслов, па је ставио наслов који иде у другом правцу (Убрзај, Србијо – прим. Р.Ћ.)“, каже Менцингер, али додаје да је недавно био на једном скупу у Србији и да је чуо програм Владе Србије. „Чини ми се да је то мешавина добрих жеља. Разумем да Србија тражи стране инвестиције, али мислим да су ту наде доста илузорне. Није у питању само Србија, него је општи пад страних инвестиција оно што је карактеристично за ову кризу“, каже Менцингер.
А на питање како онда Србија да дође до неопходних инвестиција, Менцингер каже: „Ја се код нас противим томе да продајемо имовину, мада смо и ми у лошем положају, али ипак смо у бољем положају од Србије. Тако да бих тешко могао просудити да ви имате неке друге могућности него да продајете.“
На питање мисли ли да ће Србија морати да прода енергетски сектор, Менцингер понавља да је он теоретски против било које продаје производних капацитета. „Јер, ако продате производне капацитете, на крају сте ви само радна снага. Све одлуке се доносе негде другде. Уз то, кад дође криза, долази до одлива капитала. Из источне Европе само у 2013. години нето одлив капитала био је око 40 милијарди евра. Што је нормално, банке су се повукле јер су њихове мајке-банке требале новац. Зато, кад нешто продајем, треба погледати краткорочне и дугорочне ефекте. Дугорочни ефекат је: на крају кад све продаш, нећеш моћи да одлучујеш, то је једно, а друго, долази ипак до одлива профита“, каже Менцингер и додаје да су „све приче око стратешких партнера само приче, одлучује онај ко је власник“.
Менцингер нема ништа против арапског, кинеског или руског капитала, мада „Можда треба, ипак, гледати неке дугорочне проблеме код Кинеза, код Арапа можда мање“, а на питање колико је, по његовом мишљењу, тај капитал спреман да се ангажује у овом делу света, Менцингер мисли да очигледно нешто јесте спреман, јер иначе не би Србија о томе толико говорила. „Али, доста пута се нешто очекује, па се онда не деси. И то је нормално.“
Менцингер се нада да ће доћи до реализације гасовода Јужни ток, јер је то, мисли, корисно и Словенији и Србији. „Али очито против тога нешто има Европска комисија, па се вади на неке правне цаке. А све се можда мења и са овим што се дешава у Украјини.“
Доктор Менцингер није променио своје мишљење да је лечење које Европска унија примењује на Грчкој – погрешно. „Ево, ако погледате шта се у Грчкој десило од 2008. до 2013, бруто друштвени производ пао је за 26 индексних поена, потрошња становништва пала је за 30 процентних поена, потрошња државе за 20 процентних поена, а инвестиције су смањене за 70 индексних поена, значи сад су на 30 одсто некадашње вредности, смањен је извоз за 17, а увоз за 55 индексних поена, дуг Грчке је порастао од 113 одсто БДП-а на 175 одсто. Незапосленост је порасла од седам на 27 одсто. Тешко је рећи да ту има неког успеха. Јер од Грчке је створена нека земља трећег света, ја бих рекао према овој ситуацији“, каже Менцингер за Данас.
„Лечење“ Грчке неуспешно
За разлику од Грчке, која се, према наведеним перформансама, удаљава од 2008. и иде на дно, Европска унија се ипак враћа ка 2008. години, тврди Јоже Менцингер. „И у ЕУ је БДП мањи од онога који је био у 2008, али се приближио. Оно што је највише смањено у ЕУ јесу инвестиције – смањене су за 19 индексних поена у поређењу са 2008. Извоз је повећан, изгледа да се у овом периоду ЕУ углавном извозом избављала из кризе, увоз је исто повећан, али само за два процентна поена, укупни дуг ЕУ је, наравно, порастао за 28 процентних поена и стопа незапослености се такође повећала“, цитира Менцингер европску статистику и још једном подвлачи: „Што се тиче Грчке, ја не сматрам да је то успех.“
Ружа Ћирковић
Categories: Вести над вестима
Оставите коментар