(The New Yorker, 25. 6. 2014)

На неки начин, изненађујуће је да папа Франциско путује у Калабрију и екскомуницира чланове мафије. Отишао је у град у коме су припадници локалне мафијашке групе, познате као Ндрангета, убили трогодишњег дечака, заједно са његовим дједом и потом спалили њихова тјела, у случају везаном са трговином дроге. Католичка црква, под папом Франциском, екскомуницирала је аустралијског свештеника због његове подршке рукоположењу жена и геј браковима. Сигурно не би требало да буде драматичан потез за папу да каже да они који су одговорни за злочин, језив попут оног у Калабрији, jeсу изван благодати Божије.

Али, недвосмислена опозиција Цркве мафији није увијек била баш тако јасна. И мафија има дугу историју присвајања симбола и језика католицизма у циљу стварања ауре легитимитета за себе међу људима јужне Италије, у области гдје је популарна религиозност била и остала широко осјећање. Ритуал иницирања на Сицилији Коза ностре закључује се паљењем слике свеца и тестамента да иницирану душу треба спалити, ако прекрши свој завјет организацији. (Ндрангета такође усваја вјерску иконографију.) Ипак, црква никада није хтјела да каже како је давање заклетве мафији облик богохуљења.

У многим градовима у јужној Италији, шефови организованог криминала учествују у контроли, популарних религиозних фестивала, што је израз њихове моћи. Довољно је уобичајено за вјерске процесије да се зауставе испред куће локалног шефа. Осамдесетих година прошлог века, нећак човјека од кога страхује цијела Катанија, Нито Сантапаола, имаоје привилегију да носи мошти свете Агате, заштитнице града, на њен празник. У прислушкиваним разговорима од стране италијанске полиције, један мафијаш предложио је да трговaц који одбија да да новац за „заштиту“, умјесто тога, уплати екстра новац за фестивал свеца града.

Сицилијански шеф Леонардо Месина рекао је истражитељима у раним деведесетим годинама: „Сви ми часни мушкарци себе сматрамо католицима; Коза ностра себе види као служење светом Петру.“ Мишел Греко, шеф интерне комисије кроз који се сицилијанска мафија саморегулисала током касних седамдесетих и раних осамдесетих година, имао је надимак „Ил Папа“, папа, јер је био познат по молитвама које је говорио неколико пута дневно, а такође због његове позиције у организацији. На „великом-суђењу“ у Палерму, касних осамдесетих, када је био један од четири стотине и седамдесет и пет окривљених, он је издао јавно саопштење у коме је зажелео својим судијама „мир и спокојство“, када су отишли да разматрају казну.

Бос босова много година, Салваторе (Тото) Рина, вјенчан је у Палерму у цркви док је живио као бјегунац. Свештеник који је служио, Агостино Копола, и сам је био из мафијашке породице: његов рођак је италијански-амерички гангстер по имену Френк (Кум) Копола. Отац Копола је рашчињен када је откривен са знатном количином готовине из откупа добијеног отмицом; он се касније оженио ћерком из мафијашке породице. Ринин насљедник, Бернардо Провенцано, који је 2006. ухапшен након четрдесет година проведених у бјекству, увијек је носио Библију и често правио вјерске референце у руком писаним биљлешкама које је користио као средство комуникације са другима у организацији. Полиција вјерује да је он користио Библију као неку врста шифре, која би могла да направи његове загонетне поруке разумљивим.

Ово чудно стање ствари је омогућено, делимично, због политике Хладног рата на Сицилији. У освит краја Другог свјетског рата, када је побједа италијанске љевице изгледала могућно, новоформирана Демохришћанска странка прихватила је подршку из свих праваца, укључујући и мафијашку. Локални босови показали су се корисним за побједу на изборима, а постало је примамљиво, чак и за националне лидере, да се ослоне на локалне политичаре са Југа, који су били заплетени у систему у којем су повезани политика, религија, корупција и организовани криминал. Ђулио Андреоти, који је служио седам мандата као италијански премијер, суђен је и осуђен, а затим ослобођен због везе са организованим криминалом. (Пресуда је утврдила да је био зависан од подршке мафије раније у својој каријери, али је „наступила застарелост“.) У говору у Палерму, 1980. године, у присуству неких локалних политичара који су нашли под ударом због мафијашких веза, Андреоти је рекао: „Нека свештеници брину о нашим душама, Господ нам је дао благодат државе. Оно што је важно јесте да је Демохришћанска странка добије добар резултат у изборима.“

На стотине убистава почињених у Сицилији и другде током раних осамдесетих година, укључујући и убиства истакнутих јавних функционера, почела су да окрећу јавност и црквене званичнике на далеко оштрији став према мафији. Неколико јужноиталијанских свештеника сматрало је да је дио њихове пастирске мисије то да усмјери младе људе далеко од живота злочина и мафијашке културе. Јован Павле II био је први папа који је почео да говори против мафије: у говору који је одржао у Агригенту на Сицилији, 1993. године, он је позвао људе из мафије да се покају. Током деведесетих година, најмање три свештеника противник мафијеа убијени су због свог рада.

Ипак, у протеклих двадесет година, многи политичари који имају везе са организованим криминалом вратили су се на политичку сцену. Једна од најближих сарадника и пријатељ премијера Силвија Берлусконија, Марчело дел’Утри, осуђен је за дослух са мафијом; када је радио за Берлусконија, он је ангажовао мафијаша који је такође радио за Берлусконија. У то вријеме састанци са члановима мафије или појаве на вјенчањима мафијаша престају да буду друштвено спорни, и долази до релативне равнодушности према том проблему.

Неки мафијаши су се оправдавали наглашавајући разлику између криминала и гријеха; мафија, а не само мафија, присвојила је католичку културу опраштања као неку врсту дозволе за било шта. У једном фасцинантном сету прислушкивања, у раним двехиљадитим, мафијашки шеф Ђузепе Ђутадауро, љекар који је био у блиским односима са гувернером Сицилије, разговарао је са сарадником о свом односу са свештеником-исповједником. Ђутадауро је објаснио да „гријех мафије“ не постоји: „Гдје је то написано у Библији? Морате да пронађете интелигентног свештеника који разумије ове ствари.“

Многи у цркви су, заиста, радије игнорисали проблем. Чак и у случају Калабрија, локални свештеник у Касано ал’Ионију, гдје је пронађено тијело трогодишњег Коко Камполонга, није био вољан да разговара о случаји у јавности: „Обавили смо сахрану. Ја нијесам истраживач. Није мој посао да кажем ко је то урадио. Још увијек није јасно да ли Ндрангета има икакве везе са тим.“

Сада је барем, нешто јасно. „Ндрангета је ово: обожавање зла и презир заједничког добра“, рекао је папа Франциско, „мафијаши су екскомуницирани“.

Alexander Stille

С енглеског посрбио: А. Ж.

Categories: Посрбљено