Вељко Ђурић Мишина

Канонизација кардинала Алојзија Степинца је требало да буде уобичајени процес као и сваки други у Римокатоличкој цркви. Доласком папе Франческа на трон првосвештеника у Ватикану и, изнад свега, његово поимање прилика у савременој Хрватској, на пример случај Међугорја, проусташка реторика неколицине бискупа која се завршила њиховим тихим уклањањем и тако даље, довело је до компликовања процеса посвећења. Мада нема експлицитно изречене тврдње да он до краја свог мандата, односно смрти, неће тај процес окончати, може се претпоставити да има далекосежније планове од једног локалног, у овом случају хрватског. У прилог томе иде и најава разговора са архијерејима Српске православне цркве.

Ватикан има далеко шири интерес а не локални – Српска православна црква! Данас она, у источном хришћанству, не представља оно што је била у време мудрог и опрезног патријарха Германа Ђорића. Додуше, ни Римокатоличка црква у Хрватској није она каква је била у време надбискупа Степинца 1941-1945. године, када је одрађивала једну веома битну карику на Балкану.

Пријем усташке полиције у Ватикану, септембар 1943.

Дијалог са Римокатоличком црквом о посвећењу личности које су у свом времену оставиле велике трагове у народима који су живели на истом простору, како свом тако и другом, споран је из више разлога. У овом случају ради се о кардиналу Алојзију Степинцу, Хрвату по роду и крви и великим „заслугама“ за хрватски народ и Римокатоличку цркву. На сваку реч о тим његовим „заслугама“ као основама за посвећење, ми православни Срби треба истовремено да поновимо оне чињенице које је историјска наука прихватила. А ради се о следећим неспорним општепознатим истинама које указују да кардинал Степинац није достојан за свеца:

1. Алојзије Степинац, надбискуп загребачки био је врховни војни викар све војске Независне Државе Хрватске 1941-1945. године. А како су постројбе те војске учиниле велике и доказане злочине над нехрватским становништвом, првенствено српским, потом јеврејским и циганском односно ромским, онда је јасно да војни викар сноси свој део кривице тим пре што је знао шта се дешава а није јавно чинио ништа да их макар помене (на пример, покољ у православној цркви у Глини и злочинима у још десетак храмова), умањи или ублажи.
2. Алојзије Степинац био је председавајући Бискупских конференција чији су надбискупи и бискупи кроз своја правила и норме усвајаним на седницама 1941. године директно радили на покрштавању православних Срба. Покрштавање је нехришћански поступак којим је вршен духовни геноцид а окончавао се хрватизацијом становништва. Посебна врста верског геноцида извршена је на хиљадама српске православне деце у духу најцрњег турског јањичарства!
3. Алојзије Степинац био је члан Хрватског државног сабора, формално највишег законодавног тела и никада се није супротставио било којој одлуци која је усвајана на некој од седница. Чак ни о стварању Хрватске православне цркве за коју није било никаквих хришћанских (канонских) основа осим политичких са хрватске и ватиканске стране!
4. Као високи римокатолички достојанственик није се заузео за своју хришћанску, православну браћу то јест митрополите загребачког Доситеја и дабробосанског Петра и епископе горњокарловачког Саву и бањалучког Платона. А о обичним православним свештенослужитељима да и не говоримо! И свему томе додамо да никада није изрекао макар једну реч о материјалној имовини отетој од Српске православне у корист Римокатоличке цркве, претварању православних храмова у унијатске и римокатоличке…
5. Једна од хришћанских врлина је покајање. Кардинал Степинац никада се није покајао за напред наведена (не)дела. Напротив, истицао је да му је савест мирна!

Павелић и Степинац

Како је међу српским архијерејима зготовљено да се формирају нарочите комисије за разговоре са римокатоличким бискупима у Хрватској и са Ватиканом, а имајући у виду све напред наведене чињенице, остаје ми једно горко сазнање. Наиме, дубоко сам убеђен да је неразумно да Српска патријаршија користи услуге једног филолога (узгред, спорних научних квалитета када је реч о историографији и добро ситуираног у разноразним међународним тајновитим али веома утицајним организацијама којима је „мозак“ у Америци), а истовремено намерно заобилази оних неколико историчара који се баве новијом историјом, нарочито Другим светским ратом и Независном Државом Хрватском и судбином српског народа у њој. Ово наглашавам и због тога што међу свештенослужитељима Српске православне цркве нема бољих познавалаца новије историје а нарочито Независне Државе Хрватске од професионалних историчара!

Историчари би могли да укажу нашим архијерејима шта се све ради на хрватској страни (бројне докторске дисертације одбрањене широм света, безброј нових наслова са обиљем лажних тврдњи…) да би се постигао вековни циљ ватиканске политике на балканским територијама српског православља.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, амбасадор у Унеско Дарко Танасковић и епископ бачки Иринеј (чланови последње делегације СПЦ која је била у Ватикану)

Историчари би, осим напред наведених чињеница, могли да укажу на један значајан процес дугог трајања – а то је завршетак националног интеграционог одређења хрватског народа – у коме посвећење кардинала Степинца представља завршни чин  за који је добијен благослов из Ватикана. 

Опрема: Стање ствари

(Светосавље.орг)

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-72x

Categories: Преносимо

Tags: Алојзије Степинац, Вељко Ђурић Мишина, НДХ, СПЦ и Ватикан