То што нема потписа је тактички уступак Запада председнику Србије да започне процес предвиђен споразумом, да би касније био и оверен потписом. Није то уступак њему, него је тиме требало обманути српску јавност

Часлав Копривица (Фото: Милица Петров/Канал Прави одговор)

Знам да српска јавност, као и ми у Покрету за одбрану Косова и Метохије, са великом неизвесношћу и стрепњом очекујемо тзв. коначно решење Косовског питања. И стрепим да, ако се не буде ништа значајно променило на терену, и ако овај отпор Срба против куртијевско-натовске окупације односно против коалиције НАТО–Курти–Вучић буде угушен, наставиће се са спровођењем Бриселско-охридског споразума и онда ће се заиста десити најгоре, а то је да Србија дође до одредишта које је зацртао НАТО, тј. да призна државу „Косово“ и да то онда постане ново фактичко правно стање. Процењујем да они који издају налоге Вучићу желе да се до краја јесени, односно до краја године како је ових дана изјавио Лајчак, створи „нова реалност“. Ако са наше стране не буде било заокрета који је сада тешко предвидети, бојим се да би коначно решење Косовског питања и могло тако да се заврши, рекао је на почетку разговора за Печат доктор философије Часлав Д. Копривица, професор на Факултету политичких наука у Београду и потпредседник Покрета за одбрану Косова и Метохије.

Како Покрет за одбрану Косова и Метохије цени позицију у којој се Србија нашла поводом свог судбинског питања?                                     

Откад је на Јовањдан председник Републике најавио да је склопио договор са Шиптарима који су штићеници Запада, и тај споразум фактички формализован 27. фебруара када је утаначена његова садржина иако је она била позната већ месец дана раније, сви имамо разлога за бригу. Охридским документом је Француско-немачки споразум перфектуисан, и он се стога може сматрати склопљеним, иако, према ономе што знамо, испод њега није стављен потпис. Међутим, то што нема потписа то је, претпостављамо, тактички уступак Запада председнику Србије да започне процес предвиђен споразумом, да би онда, кад то већ постане непобитно чињенично стање, био и оверен потписом. А због чега му је тај уступак дат? У ствари, није то уступак њему, него је тиме требало обманути српску јавност. Јер ми стално слушамо од људи блиских властима да ништа није потписано, па се тим поводом питамо – ако је споразум за Србију добар зашто је добро што (још) није потписан?

Шта Ви мислите, ако заиста није потписан шта би могао да буде разлог за то?

То што није потписан само је привремени тактички потез, а једна од његових одредаба јесте да се односи између Србије и „Косова“, као њене покрајине у сецесији, регулишу у складу са Повељом УН која предвиђа међусобну неповредивост граница, што значи да. административна линија између јужне српске покрајине и остатка Србије постаје међудржавна граница и то не само за оне стране које су покровитељи тзв. „Косова“ већ и за саму Србију. Дакле, Србија се овим споразумом одриче свога суверенитета на Косову и Метохији. Такође, једна од тачака у том споразуму је да се две стране одричу претензије на међусобно представљање у међународним односима. То значи да, ако Србија не може да представља своју јужну покрајину, она се у перспективи одрекла претензије на реинтеграцију Косова и Метохије у уставно- правни систем Републике Србије, што је иначе предвиђено Резолуцијом 1244.

Генерал Момир Стојановић: Прихватањем француско-немачког предлога, који фактички значи признање Косова, Вучић схватио да је преварен и издан

Србија је тражила да се у СБ УН одржи расправа о Косову и Метохији. Колико је реално да се седница са таквим дневним редом догоди?

Да, такав захтев је упућен тек два месеца пошто је почео последњи талас кризе коју очигледно форсирају Шиптари јер имају сваку врсту подршке Запада. А требало је да се захтев о одржавању те седнице у СБ УН моментално затражи. Не знам зашто је председник Србије два месеца оклевао са тим захтевом, то вероватно он зна. Ситуација на Косову и Метохији је таква да су Срби на северу, али и они у јужном делу, схватили да су суштински остављени од своје државе Србије, да држава Србија не само да не користи расположиве капацитете да заштити своје становништво, већ и сарађује са побуњеним Шиптарима и са НАТО. пактом на смиривању отпора српског народа на КиМ да би се могао спровести у дело Бриселско-охридски споразум чија је суштина одрицање од Косова и Метохије и препуштање свих наших грађана на КиМ, а не само Срба, Куртијевој парадржави, односно, фактички Великој Албанији. Ако се, не дај Боже, одржави „Косово“, за нас тада постаје само техничко питање хоће ли се оно ујединити са Албанијом. У сваком случају, то је за нас Велика Албанија и сигурно је да Србима, неалбанцима и другима који не би били одани тој парадржави живота тамо не би било нема. И оно што видимо сада то је да фанатик Курти заоштрава ситуацију, што је изазвало отпор Срба и успорило спровођење Бриселско-охридског споразума, иако он апсолутно иде на руку Шиптарима.

Срби на КиМ победили страх

Када је реч о побуни Срба на КиМ, која је на сваки начин оправдана, разумљива и разложна, она би требало да има неупоредиво већу подршку државе Србије, али и целокупне српске јавности. Може да се каже да је то трострука побуна – побуна против терора Куртијеве парадржаве, против НАТО окупатора, и побуна против оних који су годинама били трансмисија званичног Београда у предаји КиМ Великој Албанији, а то је тзв Српска листа. Ми смо видели да је народ на северу КиМ коначно победио страх од вишегодишње страховладе Вучићевих локалних експонената.

Видовдански протест Покрета за одбрану КиМ: Доста с терором над Србима на Космету 

Тешко је веровати да ће Шиптари под контролом НАТО и Запада учинити било какав погрешан корак. Да ли поменуту ситуацију користе да дефинитивно „почисте“ још мало преосталих Срба са Косова и Метохије?

Свакако, кључна ствар за Шиптаре је њихов историјски циљ, а то је етничко чишћење КиМ од Срба, што плански раде од 70-их година XIX века и сваки пут када су били у прилици – и под Турцима, и под краткотрајном аустријском окупацијом, и под италијанско-немачком окупацијом у Другом светском рату и сада под НАТО окупацијом, и да не заборавимо, у време када су у доба СФРЈ имали албанску парадржаву у оквиру Социјалистичке Републике Србије. Дакле, сваки пут када су били у прилици користили су своју моћ да истерују Србе. То раде и сада и радиће убудуће, ако буду могли. Важно је да се схвати да побуна Срба против Куртијевог терора не иде на руку и Вучићу, јер он жели да заврши „посао“ – да изручи КиМ Куртију, односно НАТО пакту, односно Великој Албанији и да то онда постане искључиво „унутрашње питање“ тзв. Косова. Слушали смо својевремено да је председник говорио да Србија има своје црвене. линије, па су то биле језеро Газиводе, па је то била трафостаница „Валач“ и разни стратешки објекти на северу КиМ, које су све до једнога преузели Шиптари, иако је одавде званично стално говорено да ће Србија „одговорити“ уколико до тога дође. А Србија не само да није одговорила, него сад имамо ситуацију да је у Зубином Потоку стационирано око 500 турских специјалаца који су првобитно били у Призрену, у касарни која је сада преименована у „Султан Мурат“, што значи да је Вучићев савезник Ердоган поново послао турске аскере на саму границу према централној Србији, од које није далеко ни Рашка. област. Све то говори да те велике, старе империјалне силе као наши вековни непријатељи и сада настављају с истом политиком, а да, нажалост, у томе имају сву могућу помоћ председника Србије. А пошто је Вучић и фактичко и симболичко оличење власти у Србији, то значи да и Србија помаже своје раздржављење на КиМ, односно остварење историјских циљева наших непријатеља. А то нису само Албанци и Турци, него и НАТО пакт који наставља са геополитичком теоријом и праксом коју је према нама практиковала Аустро-Угарска, односно Трећи рајх.

И оснивање ЗСО је, по свему судећи, смишљена превара и куповина времена за етничко чишћење Срба, јер ко Куртија може да натера да договор о ЗСО спроведе у дело ако не његови западни партнери?

ЗСО је заправо, једна врста аранжмана која је јако далеко од било какве аутономије за Србе и потврђује да косовскометохијски Срби више не живе у Србији него у Великој Албанији. Дакле, идеја о ЗСО на којој толико инсистира Вучић је најперфиднија обмана, што је потврдио и сам Ескобар својом изјавом да споразум о ЗСО значи признавање „Косова“ од стране Србије. Он је и Куртија позвао да спроведе ЗСО јер. он значи да Београд више неће имати могућност директног „уплитања“ у послове „Косова“. И као што је Вучић служио НАТО пакту, тако су и припадници Српске листе служили Вучићу.

Српски интелектуалци: Француско-немачки споразум представља признање независности Косова

Шта значи да се Србија позива на Резолуцију 1244 на чијем остварењу није инсистирала од почетка њеног усвајања?

Та Резолуција је од почетка тешко могла да буде до краја спроведена – што не значи да је то било немогуће. Наиме, они који је требало да је спроведу, а то су трупе НАТО пакта, тј. de facto агресори на СРЈ из. 1999. године. Дакле, формално они су добили мандат СБ УН да спроведу Резолуцију 1244, али они се понашају као окупационе снаге НАТО, а не као статусно неутрална, миротворачка војна мисија УН. Проблем са тим споразумом је у томе што смо ми ову резолуцију изборили захваљујући својој јуначкој одбрани пре свега, а онда и покровитељству тадашње, још увек Јељцинове Русије. Резолуција гарантује да проблем КиМ може и мора бити спроведен у оквиру постојећих граница Србије. Ту је унапред одређена формула – суштинска аутономија, односно проширена аутономија косовскометохијских Албанаца, а не Косова и Метохије, јер Србима и неалбанцима на КиМ не треба суштинска аутономија у односу на државу Србију – унутар граница Србије. Дакле, то значи да је ту прејудицирано да се косовскометохијски Албанци враћају у оквире државе Србије и једино треба да се преговара о институционалним модалитетима. Али ти преговори, због саботаже Запада, никада нису започети.

Због чега се избегавало да преговори започну?

Зато што се од самога почетка онај ко је спроводио ову и цивилну и војну компоненту мисије, а то су западне земље, нису понашале у складу са мандатом УН, него у складу са својим преференцијама. Када је реч о Кумановском споразуму никада није реализована одредба о враћању хиљаду војника и полицајаца на КиМ, чиме би се потврдила сувереност СРЈ, односно Србије на територију КиМ. Проблем је био што смо ми начелно добили „црно на бело“ да КиМ јесте и биће саставни део Србије, али за то, нема сумње намерно, нису били одређени механизми спровођења, што је онда дало могућност трупама КФОР-а односно НАТО пакта, да саботирају све одредбе које нису биле у складу са циљевима агресије 1999. Да би се вратиле наше трупе војске и полиције на КиМ, потребна је сагласност главнокомандујућег КФОР-а, а то је увек био човек из земаља НАТО, као, уосталом, и сви цивилни представници УН, који су увек говорили да „није тренутак“. А ми нисмо никада били довољно истрајни да понављамо да нису извршене све кључне одредбе које су потписане, да се нису вратили полиција и војска на КиМ, и да није ни започет процес преговарања према одредбама Резолуције 1244. У таквој ситуацији Вучићева власт је унапред пристала на оно што стоји у Бриселском споразуму, а то је да ће се преговарачки процес завршити „нормализацијом односа између Србије и Косова“, без Метохије, а то значи да се нормализује фактичко стање тако да Србија, иако има правно зајамчену сувереност на подручју своје јужне покрајине, треба да пристане на то да КиМ више није Србија и да се одрекне претензија на реинтеграцију КиМ у свој састав.

Намерно скретање са правог пута

У тренутку када смо били пред победом у УН, јер смо имали уверљиву већину у Генералној скупштини за оно што смо тражили, Тадићева и Јеремићева администрација је проблем пребацила у надлежност Европске уније која је све време радила против нас. Друго, Бриселски споразум од самог потписивања 2013. године није предвиђао да се преговори између Србије и њене јужне покрајине одвијају према пропозицијама Резолуције 1244, што није било случајно. И као последица, „министар спољних послова“ ЕУ Жозеп Борељ, иако огорчени противник сецесије Каталоније од Шпаније, која не признаје „Косово“, као високи чиновник ЕУ спроводи оно што је премоћно становиште унутар ЕУ, да је „Косово“ независна држава.

Светосавски проглас за спас Косова и Метохије: Не ултиматуму – не капитулацији!

У међувремену терор и егзодус Срба трају у континуитету и чека их, очигледно, судбина Срба из Хрватске!

Процене су да је од доласка Вучића на власт са Косова отишло око 40.000 Срба. Народ је тамо схватио да не само да је препуштен Великој Албанији, него да њихова држава асистира Великој Албанији. Сада егзодус није упадљив као у доба „Олује“ 1995. године али Срби свакодневно неприметно „отичу“ са КиМ и све их је мање не само јужно него и северно од Ибра. Све то иде у прилог „коначном решењу“, јер као што је рекао Лајчак „Косовско питање треба да се реши до краја ове године“, наравно на начин како они то желе. Они хоће да се Косово суверенизује, да се Србија трајно одрекне амбиције на повраћај своје привремено окупиране покрајине у свој уставно-правни поредак, што јој гарантује не само њен Устав него и Резолуција 1244 на коју су пристале и земље агресори из 1999. Та Резолуција предвиђа и оно што је Покрет за одбрану КиМ разрадио као један стратешки документ, а то је Платформа за реинтеграцију КиМ у уставно-правни поредак Србије.

Има ли Покрет за одбрану КиМ довољно компетентне људе из правне струке да обаве тако важан посао?

У оквиру Покрета ми имамо и Правни одбор у коме је низ истакнутих професора универзитета који се баве овим питањима. Они су израдили овај документ, што је, иначе, био задатак наше државе. Осим тога, у мају ове године имали смо скуп о политичко-правним последицама Француско-немачког ултиматума који су организовале парламентарне странке Двери и Заветници, где је недвосмислено закључено да Вучићев пристанак на Француско-немачки ултиматум и почетак његове примене значи de iure признање „Косова“.

Закључци округлог стола „Како до реинтеграције КиМ у састав Србије”

У случају да Вучић супротно вољи српског народа самостално одлучи о признању тзв. државе Косово, постоји ли правни инструмент који може да онемогући остварење те зле коби?

Знак за узбуну је требало да буде већ сам Јовањдан када је Вучић рекао да је прихватио Француско-немачки споразум а да о томе претходно није обавестио ни најближе сараднике. Јер, када прекршите заклетву која захтева да поштујете територијални интегритет Републике Србије, тада излазите из мандата председника државе и постајете нелегитимни председник. Вучић је овим чином направио једну врсту уставног пуча и постао нелегитимни председник, као и сви државни органи који после склапања Бриселско-охридског споразума даље настављају извршење налога нелегитимног председника у домену који се тиче КиМ. Како у пракси може изгледати удаљавање са власти нелегитимног председника, то је питање за правнике и историчаре. Оно што је сигурно то је да ми имамо човека који је извршио уставни пуч и сваки дан који он проведе на месту председника Србије даје му могућност да учини још већу штету од досад учињене.

Зар институције државе нису могле да спрече довођење Србије пред „свршен чин“? Каква је улога српских интелектуалаца у савременој косовској трагедији?

Часлав Копривица (Извор: Печат)

Вучић је узурпирао све институције државе Србије. Сваки сегмент државне власти у држави Србији председник је изместио из редовних институционалних токова и ради на неформализован, ванправан начин, а често и супротно интересима Србије. Њему је „редован“ modus operandi постао да ради мимо онога како држава треба да функционише. Пошто имамо личну власт председника Србије, не може се очекивати ни од његових сарадника или коалиционих партнера који су слични њему, да се побуне против његовог антинационалног и антидемократског самовлашћа и да врате решавање кључних питања, не само Косова и Метохије, у оквире институција система. Када имате такву ситуацију да највиши носиоци власти изнутра разарају државу, онда треба да интервенише друштво, тачније они чији је глас у друштву најистакнутији, а то су интелектуалци. То су појединци или класа позвани да јавно делују у интересу заједнице. Међутим, сама та реч производи заблуду, јер се може помислити да је реч о некој хомогеној скупини, која у стварности као таква не постоји. Прво, интелектуалци нису идеолошки јединствени. Има добар део наше интелигенције која је или „мисионарска“, другосрбијанска, или која окупаторима из НАТО, не само на окупираном КиМ него и у остатку Србије, пружа „интелектуалне“ услуге. Они су структурно- функционално поткупљени или макар имобилисани за национални рад. Друго, постоји део интелигенције повезан са властима и они такође ћуте о велеиздаји КиМ. Ако те две скупине и занемарите, преостаје интелигенција где има људи који гласају за СНС, односно за прозападну опозицију. И на самом крају, претпостављам да сте на те људе и мислили, имамо онај део интелигенције који је национално свестан и није равнодушан према ономе што се дешава у нашој држави и конкретно према Вучићевој предаји Косова и Метохије. Оно што ми видимо као структурни проблем јесте да су медији у власништву или људи блиских властима, или људи блиских Западу. Дакле, ми немамо озбиљне медије са националном фреквенцијом који нису у рукама оних који желе да се косовскометохијско питање реши у интересу Републике Србије. Утолико можемо да говоримо о једној врсти неписане солидарности између прорежимских и пронатовских медија у Србији. Пример за то је оно што ради наш Покрет за одбрану КиМ који формално постоји три године, иако смо отпор започели са Апелом за одбрану КиМ на Бадњи дан 2018.

Апел за одбрану Косова и Метохије

Значи, ми се супротстављамо више од пет година, а нико од нас не може, или веома ретко може да дође до електронских медија са националном фреквенцијом ако желимо да говоримо о КиМ. Некад нам је и дозвољено да говоримо у лично име, али не о КиМ, а Покрет не смемо да помињемо. Наш Покрет није само покрет интелектуалаца, већ нашег народа из свих српских земаља, из расејања, али његово језгро, мислим на Скупштину Покрета, чине интелектуалци, укључујући и пет академика САНУ. Узгред, и владике су, што често заборављамо, интелектуалци и чак 14 њих је потписало поменути Апел за одбрану КиМ. Дакле, отпор Вучићевој предаји КиМ је постојао и од лаичке и од црквене интелигенције, а ако одем корак даље могу да кажем да смо ми у сарадњи са некима од архијереја чак можда успели да одгодимо Вучићев покушај да предају КиМ оконча још 2018. године. Покрет чине људи од формата у својим струкама, међутим има много људи који нису формално у Покрету али су нас подржавали и потписивали наше иницијативе. И на крају, као илустрацију става интелигенције према нашем судбинском, Косовском питању, на Факултету политичких наука, од нас преко стотину наставника, само тројица су у Покрету, и још двојица колега подржавају наше иницијативе. Ситуација је слична и на другим факултетима друштвено-хуманистичких наука Београдског и других српских универзитета.

Разговор водила Невенка Стојчевић

Интегрална верзија интервјуа објављеног у Печату 11. августа 2023.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану КиМ, 11. 8. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Бриселско-охридски споразум, КиМ, Невенка Стојчевић, Покрет за одбрану КиМ, Часлав Копривица, карусел