О. Дарко Ристов Ђого: Једино још Свети Стефан гледа своју Српску

Нико се неће погледати у огледало. И у томе је, уколико се ипак неко не погледа, и даље неразрјешиви чвор у политичком и друштвеном животу Српске

Отац Дарко Ристов Ђого (Извор: Подкаст Код Бране)

Српска после избора а пред Ломпаровим питањем

У свом најновијем гостовању на „Новом стандарду“ Мило Ломпар је лапидарно истакао суштину опасности и проблема са којим се суочава овај кутак свесрпског Отачаства у коме живим а који се назива Српском. „Да ли ће национална идеја моћи да издржи толико друштвено раслојавање? Да ли ће људи моћи да бране своје друштвено постојање као национално опредјељених људи где у исто време се урушавају други аспекти њиховог живота?“ Ломпарово питање би у нормалним околностима подстакло живу расправу, када бисмо имали српску агору лишену личних интереса, сујета и спремну да по цијену конфликта са носиоцима моћи опомене оне који утичу на живот Српске. Избор између националне кохезије и друштвене правде ужасавајући је за српско биће које је национално ослобађање управо доживљавало као борбу за социјалну правду, на трагу поимања народа не само као просте интересне групације већ завјетне заједнице у којој је смисао политичког живота не у простој дистрибуцији добара већ у органском јединству упокојених, живих и нерођених у Христу. Свакако, лако је апстраховати и једно и друго, сматрати „национализам“ пуким додатком „политичкој заједници“ а социјалну правду „идеалом“ ако говорите о држави у неком утопијском спису. Ако пак гледате слике оних који су живот дали за Српску која ће бити и српска и праведна, онда су улози већи од теоријских – животни су.

Када под „националном кохезијом“ и „борбом за Српску“ подразумијеваш лични интерес и социјалну неправду, онда није чудо да ће с временом све више људи одбацивати или искреност говорника (у бољем случају) или сам концепт „националне кохезије“ и вриједности националне борбе и завјетног погледа на своју прошлост, садашњост и будућност (у горем случају). Како је мени много стало до, како би рекао Јорам Хазони, „врлине национализма“, сматрам да је стопљеност „националне борбе“ и „друштвеног раслојавања“ ужасавајућа опасност са опстанак Српске. И зато епилог октобарских избора не гледам очима прерасподјеле политичких снага већ могућности да се оно што је Ломпар примијетио умањи или сасвим елиминише.

Једну заједницу не чине само они који су спремни да сагледавају идеје, процесе, више смислове и метаперспективе. Штавише, углавном је сачињавају људи интуитивног посматрања стварности, а образовна запуштеност Српске учинила је наше сународнике још мање склоним неком дубљем промишљању о политичком животу и организовању. Зато се људи заправо интуитивно и опредјељују за оно до чега им је у том моменту стало, мада могу да дијеле исте вриједности. Људи који су на протеклим изборима гласали за „суверенистичку“ власт или опозицију која „тражи праведније друштво“ нису припадници два народа већ су се људи углавном опредјељивали за мање зло: за „нову аристократију“ која ипак одражава и националну реторику и русофилско расположење народа или за други дио те „нове аристократије“ који јој је обећавао више социјалне правде. Наводници испред суверенизма власти и социјалне правде опозиције посљедица су не моје личне сумњичавости већ историјског искуства. „Суверена“ власт је настала процесом дугог вазалног послушања које је у периоду 1997-2008. елиминисало све елементе и садржаје присуства Србије у Српској (школски програми, телевизија, платни промет, симболичка досљедност заједничким и недјељивим обиљежјима као што су нормалан српски грб и химна „Боже правде“). Опозиција нам обећава „социјалну правду“, иако не само да главне партије опозиције и саме имају прошлост „првобитне акумулације капитала“ у току рата већ су се увијек и непогрешиво понашале ка оним ресурсима на „заједничком нивоу“ које су у скорије вријеме освајале на исти начин на који је то чинила и власт: запошљавањем најприје функционера и активиста, према унутарстраначким критеријумима.  Зато избор и никада није био сасвим различит ни сасвим реалан: класа политичара углавном представља једну готово неразговјетно исту касту која свјесно продаје два наратива која није спремна да живи, али за које знају да нас погађају у живац, у средиште, у оно што јесмо – или у осјетљивост ка гробовима предака и љубави према Српској или у осјетљивост на друштвено раслојавање, на чињеницу да на наше очи најгори из овог друштва преко ноћи постају изузетно богати само због тога што су „умјешни“ у безобзирности.

Дарко Ристов Ђого: Републико Српска, ти си моје крстолико и бијело знамење

Најбољи исход избора у Српској сви свакако била ауторефлексивна замишљеност и једних и других. Власт која би схватила да се пропаст избјегла (ипак) за длаку, опозиција која би схватила да не можеш никад и ни по коју цијену тражити подршку изван Српске да би управљао земљом која је настала на одупирању странцу и агресији. То се, међутим, неће десити: самозаљубљеност политичарâ не дозвољава им да се погледају у огледало, а опште убјеђење да је у политици важно само демонстрирати моћ и неки облик безобразлука чиниће да ће се још дуго чути само поруке о „побједи народа“ и „изборној крађи“, без иоле запитаности зашто је толико „издајника“ у том истом народу („да ипак људима социјална правда не значи више него што смо мислили?“) или зашто људи и даље гласају за човјека који, када многи други то не желе, има петљу да се јавно састане са В. В. Путином („а да ипак нисмо својом бљутавом неодлучношћу на међународном плану и недостатком идеологије удаљили многе гласаче?“) Најбоље би и најкорисније било да неки облик ауторефлексије, ако не већ хришћанског покајања и преумљења, наступи и у власти и у опозицији. Но наш човјек је мало склон преумљењу, преиспитивању себе, а политичар се од њега брани од самих почетака своје каријере.

Није тешко предвидјети на шта ће личити постизборни политички живот Српске. Политичке партије су најприје интересне групе, фирме, па ће неке од њих размишљати на који начин да продају свој производ и даље – колико и како могу да продају своја виђења стварности (не и „идеје“ јер идеја у нашем политичком животу одавно нема). О томе ће размишљати и појединци. Политичке фирме не могу до вијека да живе изван система који омогућава њиховим активистима одређене привилегије, па се оне у суштини увијек баве питањем како доћи до државних намјештења, тендера и осталих привилегија. Опозиција ће размишљати о томе да ли јој вриједи и даље „борба са режимом“ или су се поједини опозиционари заморили ишчекивања да они распоређују однос привилегије и лојалности. Наравно, биће и оних који ће сматрати да је борба против режима једини њихов политички капитал и то такав који у друштву социјалне неправде може бити само већи. Власт ће, као и до сада, штедро наградити своје кадрове, наћи начина да остави на окупу и лојалне партнере као и да привуче колебљиве и уморне у опозицији. Ни једни, ни други, осим ријетких и личних изузетака, неће се позабавити поријеклом политичког поретка, о великим ријечима које су употребљавали у кампањи, нико се неће погледати у огледало. Власт неће схватити да непотизмом и државним криминалом уништаваш сами смисао Српске као политичке заједнице, опозиција неће схватити да сваки пут када одеш србофобним чекачима краја Српске да им се пожалиш на сопствену – макар и најгору власт – излазиш из политичке заједнице, полиса Српске, из Атине ка Персијанцима.

Дарко Ристов Ђого: Будућност Српске

Нико се неће погледати у огледало. И у томе је, уколико се ипак неко не погледа, и даље неразрјешиви чвор у политичком и друштвеном животу Српске. Једино још Свети Стефан гледа своју Српску.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Блога о. Дарка Ђога, 6. 11. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

2 replies

  1. Ваистину!
    Ја бих овдје повукао паралелу са расположењем међу Србима између два свјетска рата. Треба се упитати зашто је велики број честитих људи отишао на странпутицу комунизма.

    А када су увидјели камо то води, неки од њих су се ухватили за главу. Али било је касно. Замајац је већ био добио моментум и наставио да меље све пред собом. Не дај Боже рата. Сад би било још горе. Ако може бити горе …

    9
    2
  2. Дарко Ђого је проницљив млад човјек бритког ума, изузетног дара за писање и велики српски родољуб, како уосталом и приличи сину великог српског родољуба Ристе.

    И овдје у овој постизборној епизоди, попут професора и родољуба Мила Ломпара на којег се позива, у овим актуелним процесима, странпутицама и замкама кроз које пролази српство са ову страну Дрине, покушава заузети „неутралну страну“, што је и разумљиво. Но право питање је, да ли се у овом времену све јаче антируске хистерије која ће имати рефлексије на наше просторе, и коју ће пратити неминовно антисрпска хистерија, може уопште заузети неиутралан став.

    Тачно је мање више све на што је Дарко подсјетио, Српска је од преврата 1997-8 и уз подршку НАТО силника извршеног државног удара „заробљена држава“. Тада су глобални моћници нашли у неком Додику корисног идиота који је наредних година радио за њигове интересе. Тачно је и да је Српска у периоду 1997-2008. била изложена константним ударима и притисцима, и власт би више тежила слугерањству глобалном моћнику и занемаривала интерес Српске, тачно је и да су елиминисани бројни елементи, не и сви, присуства Србије у Српској, и још много тога у тексту јесте тачно.
    Но за проливеним млијеком не вриједи плакати, и овај Додик, бивши корисни идиот глобалних силника се „ресетоивао“, дозвао памети и направио заокрет од послушника непријатеља Српске до оног ко је на константном удару тог истог запада и на црној листи америчке администрације (читај америчке дубоке државе), самим тим хтио не хтио учиниће понешто доброг и за Српску.

    Тачно јесте и да ова власт предуго влада, да бјеше и превише негативне селекције, намножило се ухљеба који су заузели позиције које не би смјели, све то прати непотизам и корупција, тачно је да се не ријетко под плаштом позива на „националну кохезију“ и „борбе за Српску“ крију лични интереси, и да политичари некад прибјегавају естрадном и популистичком национализму.

    И ту би могли све то гледати кроз такву призму да Српска није врбова држава пред којом су бројна искушења и изазови и гдје јој пријети да је вјетрови глобалних свјетских промјена једноставно одувају. А против Српске се од њеног рођења води „специјалан рат“, подмукао и опасан, рат за који су се глобални играчи специјализовали, знају како га водити, појачан је 2018-е током фарсе за Давида, опасно се ударало, мало је утихнуо пар година, да би ове године опет на таласу антируске хистерије био појачан, посебно током ове постизборне лакрдије која траје и траје, кроз коју се врши криминализација свега (а тај рукопис имамо и на том нашем Косову) у Српској, гдје су људи све више слуђени поплавом информација и дезинформација. И ту су они који према Српској имају рђаве намјере слугерање нашли у лидерима три назови опозиционе странке у Српској, који су кроз ову постизборну фарсу доказали да нису опозиција власти него опозиција Српској и слуге непријатеља Српске а богами и бошњачке националистичке политике која није одустала од ратних циљева.

    Мидре главе међу Србљем и истински родољуби су препознали те процесе, шта се иза бријега ваља, имамо и петицију подршке прије свега Српској коју је потписало 135 људи од интегритета и родољуба. И планирана „обојена револуција“ само због чињенице што су креатори ове постизборне лакрдије увидјели да не постоји критична маса је за сада „на чекању“, али радиће се опасно на томе, пред Српском су бројна и тешка искушења.

    Да је тешко, јесте, зајебано да зајебаније не може бити, да се некад намеће избор између лупежа и битанги и других који су све то + слуге мрзитеља Српске, намеће се, да ће бити све теже остати бистре главе у том слуђивању нације, хоће, тако нам је како нам је. А и како каже изрека једног народног мудраца из Первана Горњег „да је лако бити Србином, не би то нас запало“.

    14
    4

Оставите коментар