Душан Ј. Басташић: Ко и зашто ученицима у Србији крије истину о страдању Срба у логору Земун?

У вријеме формирања Музеја Холокауста на мјесту концентрационог логора Земун челници Музеја жртава геноцида настоје умањити злочин Геноцида над српским народом почињен на том мјесту, стављајући га на маргину у поређењу са страдањем Јевреја и Рома

У дневном издању новина као и на порталу компаније Новости, 27. октобра ове године, објављен је прилог под насловом „БЕОГРАДСКЕ СТАЗЕ СТРАДАЊА: На мапи будућих школских екскурзија биће и места масовних убистава Јевреја, Рома и Срба у престоници“ аутора Р. Драговића.

Тема прилога је везана за недавну иницијативу Музеја жртава геноцида, упућену министру просвјете, науке и технолошког развоја г. Бранку Ружићу да се обиласци мјеста ратних страдања уврсте у обавезне програме рекреативних настава, студијских путовања и ученичких екскурзија основних и средњих школа у Републици Србији.

У овој добродошлој иницијативи не би било ништа спорно да у предложеним обиласцима мјеста страдања на подручју данашње Србије нису изостављене две масовне гробнице Срба. Она на јеврејском дијелу земунског гробља на Гардошу и друга, тзв. Белановачка рупа на Бежанијској коси.

Можда је и то разлог да се у поменутом тексту, већ у самом наслову, Срби као жртве, поред Јевреја и Рома ставе на посљедње мјесто.

Тешко је разумјети да један од најчитанијих информативних медија у Србији Србе, као далеко најбројније жртве Другог свјетског рата на подручју данашње престонице, ставља на посљедње мјесто, а онда, у самом тексту, аутор низом затајених истина, полуистина и недоречености чини јасну дисторзију Геноцида почињеног над српским народом, стављајући га на маргину у поређењу са страдањем друга два поменута народа.

Неко би то препознао као чин аутошовизма, неко као манифестацију духа самопорицања или антисрбизма али је неупитно да је ријеч о чину вређања жртава и њихових потомака.

Ипак, за претпоставити је да је ријеч о нарученом тексту од стране челника Музеја жртава геноцида који су аутору доставили већину онога што је овај укључио у текст који је потписао.

Већ у поднаслову, аутор поред пострадалих Јевреја и Рома, не помиње страдале Србе већ „родољубе“ и тако им као националну одредницу и разлог њиховог страдања наводи родољубље.

Аутор наводи да је, поред Аутокоманде и Бањице, највећи број логораша са Сајмишта свој живот окончао у Јајинцима. То свакако не одговара истини, пошто су тијела преко 6.500 Срба (родољуба, како их препознаје аутор), чији је живот окончан у логору Земун (Semlin) смјештеном на Старом сајмишту, довожена коњским запрегама и закопавана у преко двадесет јама у близини гробља на Гардошу, а онда послије рата ексхумирана и сахрањена у заједничку гробницу. Поред њих и тијела најмање 3.600 српских жртава из истог логора скончало је, како је утврдила Државна комисија још 1945. године, у Белановића рупи на Бежанијској коси.

О томе је, управо у Новостима, под насловом „Два стратишта усред Београда са 14.000 жртава сакрио немар“, новембра 2018. године писала В. Црњански Спасојевић.

Два стратишта усред Београда са 14.000 жртава сакрио немар

See more

Она је навела мишљење историчара проф. Милана Кољанина, свакако понајбољег познаваоца истине о логору Земун, да се Законом о меморијалу на Сајмишту, који је тада био у припреми, обухвати не само мјесто некадашњег логора, у ком је страдало више од 10.000 Срба, око 6.300 Јевреја и неколико стотина Рома, већ и њихове гробнице на Гардошу и на Бежанијској коси.

Али, вратимо се на текст Р. Драговића објављен у Новостима.

Можда најдрастичнији примјер дисторзије Геноцида почињеног над Србима је констатација аутора да је послије 1942. године логор Земун имао карактер прихватног логора за заробљенике и политичке противнике који су одатле упућивани на принудни рад.

Логор Земун је, не послије 1942. године како наводи аутор текста, већ од почетка маја мјесеца те године па све до јула 1944. заиста носио назив  Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin) али никако није имао карактер „прихватилишта“. Био је то логор смрти у коме је своје животе завршило много више српских логораша него у вријеме постојања јеврејског логора Земун (Judenlager Semlin).

Само усвајање њемачког назива „Прихватни логор“, а онда извођење закључка о прихватном карактеру тог логора смрти је не само неприхватљиво и научно неутемељено већ представља злочиначку работу обесмишљавања страдања и поновног убијања жртава.

Неупућеном читаоцу се таквим извртањем историјске истине сугерише драстична разлика карактера логорског система у двије фазе његовог постојања.

На овом мјесту треба подсјетити на оправдани револт српских историчара, ријетких преживјелих и потомака жртава логора Јастребарско, логора за дјецу, на назив „Прихватни логор Јастребарско“ којим поједини хрватски ревизионисти настоје изврнути истину о том логору смрти.

Оба „прихватна“ логора, какав су им назив додијелили усташе односно Нијемци, и Јастребарско и Земун, налазили су се на подручју тадашње Независне Државе Хрватске и оба су били логори смрти. Веже их и страдање многих српских породица са Козаре када су дјеца одвајана и логорисана у Јастребарском а њихови родитељи сточним вагонима одвожени у логор Земун.

Навођење лажне тврдње да је логор Земун у својој другој фази био намијењен за прихватање „заробљеника и политичких противника“ скрива истину да су жртве ту логорисане, мучене, изгладњиване и завршавале своје живот само зато јер су били Срби  православне вјере.

Страшно страдање јеврејске популације у Србији и покушај истребљења цијеле заједнице злочин је који мора да остане у трајном памћењу и јеврејског и српског народа.

Али, у исто вријеме, неприхватљиво је било какво наглашавање ексклузивитета страдања жртава, а то је у прилогу Новости више него очито, пошто су на истом мјесту, према налазима историчара, највише страдали Срби.

Преко 6.500 тела Срба Крајишника која леже на ободу Београда, једна су од готово непознатих али најјачих карика у српском идентитетском ланцу који веже Србе са обе стране Дрине.

Зашто локације масовних гробница тих жртава на Гардошу и Бежанијској коси Музеј жртава геноцида није уврстио у „БЕОГРАДСКЕ СТАЗЕ СТРАДАЊА“?

Зашто на страницама Музеја жртава Геноцида готово да нема ни ријечи о томе?

Одговор на ова питања се може наћи и у болној чињеници да Република Србија нема Музеј жртава Геноцида почињеног над српским народом у вријеме Другог свјетског рата.

Мада на званичној фејсбук страници пише да је то „Матична музејска установа у Србији у области културе сећања на жртве геноцида почињеног над Србима“ то је само полуистина.

На интернет страници те институције стоји да се Музеј, истовремено, бави и прикупљањем, обрадом и коришћењем података о Холокаусту и Самударипену.

„Усвајањем Закона о музејској делатности у октобру 2021. године, Музеј је постао матични музеј у Републици Србији за неговање културе сећања на жртве геноцида  и холокауста.“

Само и летимичним прегледом фејсбук странице и интернет сајта Музеја жртава Геноцида може се видјети да се та државна институција у највећој мјери бави Холокаустом, злочином Геноцида почињеног над Јеврејима у вријеме Другог свјетског рата.

Зато је и разумљиво да у вријеме формирања Музеја Холокауста на мјесту некадашњег концентрационог логора Земун, на локацији Старог сајмишта, челници те установе, прикривањем и дисторзијом, настоје умањити карактер и обим злочина Геноцида над српским народом почињеног на том мјесту.

Коначно, форсирањем топонима „сајмиште“ и Законом дефинисаним називом меморијала као „Старо сајмиште“, директно се имплицира да је логор био у Београду, а онда се индиректно може извући паралела да су Срби криви за геноцид над Јеврејима.

О чињењу и нечињењу челника Музеја жртава Геноцида али и челника Одбора за Јасеновац САС СПЦ, писано је и у Апелу за одбрану светих српских Новомученика Јасеновачких, потписаном од стране низа јавних личности из Србије, Српске и српске дијаспоре.

Апел Српској православној цркви за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких

See more

Пошто је очито да ученици из Србије у предвиђеним обиласцима мјеста ратних страдања на подручју Србије неће посјетити мјеста масовних гробница на Гардошу и Бежанијској коси, преостаје им да се о томе информишу путем интернета, прије свега на страницама удружења грађана Јадовно 1941.

НА ГАРДОШУ ЗАБОРАВЉЕНА ГРОБНИЦА 6.500 СРБА

See more

То удружење је на 77. годишњицу приспјећа првих мученика са Козаре и Поткозарја у логор Земун, у суботу 11. маја 2019. године, заједно са удружењем Козарчана у Београду, организовало над масовном гробницом на земунском гробљу молитвени скуп. Служен је парастос а час историје одржао је Земунац, историчар и правник Никола Милованчев.

ФОТО: 11. мај 2019. – Служен парастос страдалим Србима у логору Земун 1942- 1944.

See more

Аутор је предсједник УГ Јадовно 1941, Бања Лука

Прочитајте још

• Епископ славонски Јован: Број жртава Јасеновца у будућим енциклопедијама неће бити 600 или 700 хиљада (2015)
• Драган Вујичић: Одговор В. Ђурићу Мишини или До колико бројати смрти у Јасеновцу
• Никола Н. Живковић: Сајмиште је било претворено у немачки логор
• Душан Басташић: Не постоји холокауст над Србима
• Иво Голдштајн: У Јасеновцу убијено око 50 хиљада Срба
• Србољуб Живановић: Да ли епископ Јован (Ћулибрк) покушава да оправда Степинца?
• Вељко Ђурић Мишина: Књига проф. Грајфа о Јасеновцу пропагандистичка компилација
• Јово Бајић: Јерменима и Србима свет није признао да су над њима извршени геноциди
• Душан Ј. Басташић: Шта ученици у Србији (не) уче о страдању Срба у Другом свјетском рату
• Џерузалем пост: У Јасеновцу убијено између 2500 и 4500 људи
• Џерузалем пост: Извињавамо се, али само су Јевреји и Роми били жртве геноцидне намјере
• Покрет за одбрану КиМ: РТС и Музеј геноцида воде кампању десетоструког умањивања броја жртава Јасеновца
• Ефраим Зуроф: У концентрационом логору Јасеновац убијено бар сто хиљада особа
• Рори Јеоманс: У Јасеновцу убијено око 80 хиљада, српски националисти злоупотребили усташке злочине
• Љиљана Богдановић: Удружени подухват умањивања броја жртава у Јасеновцу
• Драго Пилсел: Мит о 700.000 убијених Срба у Јасеновцу руши баш СПЦ!
• Мира Радојевић: „Деконструкције јасеновачког мита“ – разлози и последице
• Скупштина Србије није прихватила предлог закона о Меморијалном центру геноцида над Србима у НДХ
• Новине српске Патријаршије „Православље” преносе текст који умањује број жртава у Јасеновцу