Љиљана Богдановић: Смисао и смисленост

Како се гради земаљски „смислени поредак” који ће нашем разумевању логичке исправности бити неупитан

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

Пета теза Д. Медведева

Живимо доба великог преформатирања света. Реч је о преобликовању које надилази „велики ресет” и мутне планове његових пропагатора вољних да уприличе реанимацију глобализма уз дављење људи. Планетарне промене које су се већ догодиле, а поготово оне које ће – неизбежно и закономерно – тек доћи толико су дубинске и свеобухватне да се чињенице и текући процеси једва сагледавају и структурно смештају у јасне представе о „великом свету”. Као у успореном филму, с предуго залеђеним кадровима документарца о глобалној дијаболичној игри, „пакују” се хронике времена које том обиљу информација не обезбеђују и обавезну, разумом армирану, подршку. Чини се да се у новијој историји никада није тако често посезало за појмовима смисао и смисленост, уз очигледну бојазан да је управо то она вредност која недостаје.

У низу настојања да се доминантном нереду и хаосу, лажима и обмани доскочи, бележе се, поменусмо, исцрпна навођења аналитичких вештина и путева којим се стиже до тог циља. Једно од актуелних излаже писац Андреј Коробов-Латинцев, промишљајући, без пренемагања, подстицај који је назвао „филозофским смислом специјалне војне операције у Украјини”, а посредно закључујући да је реч о посебној мисији: мисији обнављања смисленог поретка.

Како се гради земаљски „смислени поредак” који ће нашем разумевању логичке исправности бити неупитан? Део одговора наводимо, детаљнија објашњења могу се наћи у интегралном тексту у овом броју.

„Свест о фундаменталној коначности људске историје омогућава Русији да наступа у улози Катехона, тј. веома посебног актера у људској историји, обдареног мисијом да сачува свет од сурвавања у провалију, од кога зависи исход целе историје”. Без страха да ће бити ошинут бичем јавног подсмеха, Латинцев, уверен у своју аргументацију, пише: „Стремљење крају, у коме ће се наћи врхунски смисао свих наших путева-искушења и дати последње откровење, својствено је руском народу у целини, а не само руској историозофији као стручној филозофској дисциплини. Есхатологизам је веома руска ствар, која је тешко разумљива не само западњацима већ и нашим источним суседима.”

Како пак изгледа тражење смисла на страни супротстављеној руском погледу на свет? Један скорашњи пример, не и сасвим одговарајући пандан промишљању руског писца, предочио је амерички државни секретар Ентони Блинкен, јавно казујући да ће „САД размотрити сва средства за унапређење дипломатских односа са Русијом, али да у овом тренутку Москва не показује знаке спремности да се укључи у смислене разговоре”. Да, управо тако рече – неће Кремљ да се повинује позиву на смисленост, која је иначе приступ својствен империји. „Све указује на то да је далеко од спремности да се укључи у смислену дипломатију, председник Путин наставља да иде у супротном смеру”, рекао је Блинкен.

Ентони Блинкен (Извор: НСПМ)

Можда наведено изазива неверицу, али управо овако изгледа тумачење „смислености” виђене из престоног Вашингтона: стварност је привид, разумно је оно што ми кажемо, исправно оно што ми хоћемо, и једини чувари смисла у свемиру можемо бити ми сами – као свети ратници у одбрани наших, смислених интереса.

За Србе, за њихове земље, данас животно и историјски уроњене, готово удављене у простору контролисаном од геополитичке машине програмиране да их континуирано излаже политичком и другом притиску и насиљу које делује као да је само себи сврха, препознавање мотива и устројства ове ситуације јесте изазов, колико и пут у налажење спасоносног отпора.

Згодан пример како је у једном догађају могуће уочити знакове уређеног и објашњивог искуства, истовремено демонстрације, али и смисла насиља којем је Србија изложена, догодио се прошле недеље. У Берлину. Аналена Бербок, службено на функцији немачког министра спољних послова, а у животу „надмено и охоло Швапче”, како углас поручише овдашњи интернет-коментатори, бриљирала је у исказивању према српској страни небивалог безобразлука и употреби вештине лишене политичке мудрости.

Као домаћин састанка министара спољних послова Берлинског процеса, шефица немачке дипломатије је у наредбодавном тону прошле суботе, како кажу, издиктирала агенду будућих задатака српске владе, наглашавајући да „нерешена ситуација између Београда и Приштине изазива стално тензије, било у вези са регистарским таблицама или испоруком струје. То себи више не можемо приуштити, а сви знамо да једног дана мора бити постигнут свеобухватни споразум између Београда и Приштине, који предвиђа потпуну нормализацију односа, па зашто тај дан стално померати”. Она је такође „охрабрила” будућу Владу Србије да се више усклади са спољном и безбедносном политиком ЕУ, наглашавајући да се то „посебно односи на санкције Русији”.

Министарка спољних послова Немачке Аналена Бербок током наступа на Форуму 2000 у Прагу (Фото: Твитер)

Једно без сумње делатно објашњење стварног смисла ове тираде у форми заповести стиже посредно и невезано за берлински сусрет. Уочавамо га у тезама које је недавно објавио Дмитриј Медведев, дајући „релевантне напомене о међународној ситуацији”. У осврту испраћеном јавном пажњом, Медведев између осталог предочава „јасан поглед Москве на најважнија питања међународне политичке агенде”.

Чини нам се да је међу овим „суботњим тезама” Медведева управо пета надлежна и за описани наступ ове, у високу политику вероватно залутале, немачке министарке.

„Ништавна западна идеја о ’поретку заснованом на правилима’ мора се одлучно одбацити као неодржива и изузетно штетна по човечанство. Њу нико није одобрио, потпуно је неодређена по садржају и промовише се супротно постојећим међународним правилима и институцијама, укључујући те исте УН. Сама идеја је диктирана, до психичких девијација опсесивном, жељом Англосаксонаца да створе идеолошку основу за своје покушаје да доминирају светом.”

Дмитриј Медведев (Фото: Лола Ђорђевић)

Ту негде, опасно близу поменутој „до психичке девијације опсесивној жељи” за доминацијом, уловисмо и фројлајн Аналену и њену пркосну брадицу заповеднички искошену према Србима. Тражећи смисленост, ово бисмо одредили као смисао у бесмислу и беспућу историјског тренутка који можда и неће предуго трајати. Поготово не за Аналене и остале Бербоке европске, кадровски проблематичне, политичке сцене!

Примери бесмисла којем никаква манипулативна вештина не би могла удахнути логичку исправност, или вредност облика искуства које је саобразно чињеницама и идејама заснованим на разумним и цивилизацијски одређеним поставкама, део су агресивне политичке и медијске панораме која се третира с пажњом и уважавањем! Шта, на пример, рећи када председница Представничког дома америчког конгреса Ненси Пелоси ове недеље у Загребу изјави: „У Хрватској сам била 90-их година као топ демократа и члан пододбора за пружање помоћи. Тада сам сведочила великој храбрости хрватског народа у рату и агресији од тада суседне државе”?

Зоран Милановић одбио да прими Ненси Пелоси (и друге вести, 25.10.2022)

Како овом булажњењу удахнути достојанство и озбиљност? У трагању за смислом, госпођа Пелоси добацује до наратива – без смисла. Чини се да је и за овај тешки неспоразум с логиком и чињеницама надлежна пета теза Медведева. И да се примењивост и важење ове тезе данас онеспокојавајуће увећава.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 28. 10. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: ,

1 reply

  1. Smisao.Smisleno. Besmisleno. Besnilo.

    Frojlajn Analena Berbok.
    Frojlajn Ursula fon der Lajen.
    Her Kristian Šmit.
    Her Olaf Šolc.

    Četvoro jahača apokalipse iz četvrtog rajha ponovo jašu na četiri crna konja.

    Gospon Milovanović.
    Janičar Izetbegović.
    Šipak Kurti.

    Tri jahača apokalipse iz druge endehazije ponovo jašu na tri crna ponija.

    Mr. Jo Bajden.
    Mr. Antoni Blinken.
    Mis. Nensi Palosi.

    Tri jahača apokalipse iz prvog prekobare rajha
    jašu na tri crna konja. KKK.

    Glumac Zelenski Banderaš.

    Virtuelni jahač apokalipse iz druge endeukrije
    ne jaše ni jednog jedinog crnog konja.

    On je crni konj.
    On se jaše.

    Isti jahači.
    Isti konji.
    Isti poniji.
    Isti galop.
    Isti cilj.

    Isto će LIPSATI.

    Jahači.
    Konji.
    Poniji.

    Naravoučenije.

    Ni jahači ni konji a pogotovo ni poniji ne trče iliti galopiraju maraton.

    Razlog je da se konjma i ponijima prvo pojavi pena na ustima a zatim brzo oboje postanu rage.

    Zato je užurbana žustra žurba trke trčanja galopa galopiranja jahača apokalipse u svim ovim trkama i pravcima smisao smislena besmislenog besnila.

    Pena je na ustima svih crnih konja i ponija a pogotovo na ustima jahača.

    3
    1

Оставите коментар