Часлав Копривица: Израелско признање „Косова“ – епилог Вучићеве трампе

Вучић je потписивањем „своје“ верзије споразума (која, нажалост, обавезује Србију) прећутно, али свјесно дао сагласност и на тачку о узајамном признању Израела и „Косова“

Часлав Корпивица (Фото: Медија центар Београд)

Првог фебруара 2021. Израел је признао непостојећу „државу Косово“ на основу одговарајуће ставке Вашингтонског споразума која предвиђа узајамно признање. Министар спољних послова Србије Селаковић је 2. фебруара на јутарњем програму РТС изјавио да признање није усаглашено с предсједником Вучићем, већ да је посљедица некаквог споразума између САД, Израела и „Косова“. Нејасно је који споразум Селаковић има у виду, јер није познато да је након Вашингтонског споразума потписан било какав релевантни документ између двију држава и привремено окупираног дијела српске територије. Оно што је, међутим, сигурно јесте да је признање „Косова“ од стране Израела директна посљедица Вашингтонског споразума који су потписали само Србија и њена одметнута покрајина. Као што је одмах послије Споразума изјавио бивши предсједник САД Трамп, Америка ништа није потписала, тј. она није страна-уговорница, што добро знају и Вучић и Селаковић, иако јавно нетремице износе супротне тврдње.

Да подсјетимо, САД су прибјегле у пракси одавно познатом правно-дипломатском маневру припреме споразума за потпис у различитим верзијама, при чему се испод сваке од њих потписао само представник једне стране – и нико више (ни из САД, нити из Израела). Међутим, реални смисао УЗАЈАМНОГ споразума између Србије и „Косова“ јесте да су се чином потписивања обје стране сагласиле са СВИМ тачкама споразума у ОБЈЕМА верзијама – иначе би испало да је Вучић потписао споразум са собом, а Хоти са собом, а то се није десило То значи да је предсједник Вучић потписивањем „своје“ верзије споразума (која, нажалост, обавезује Србију) прећутно, али свјесно ДАО САГЛАСНОСТ и на тачку о узајамном признању Израела и „Косова“. Да је Вучић хтио да се успротиви ставци о израелско-„косовском“ признању, он је то могао учинити одбијањем потписивања крајње „српске“ верзије документа, односно могао је преговарати све док се не уклони и та погубна одредба. Он то није учинио, већ је својим потписом ставио до знања трећој држави (Израел) – да се Србија не противи израелском признању „косовске независности“, чиме ју је ослободио обавезе придржавања начелне позиције, у чему је ова земља више од 12 година истрајавала. Тиме је још једном потврђено да је Александар Вучић једна од најважнијих полуга-агената постепене суверенизације „Косова“.

Израелски министар спољних послова Габи Ашкенази потписује заједничку декларацију којом се успостављају односи између Израела и Косова, 1. 2. 2021. (Фото: Менахем Кахана/АФП)

Када смо на све ово, скупа с још некима, упозоравали одмах послије потписа штетног и понижавајућег споразума (у интервјуу за Хелмкаст, односно у тематском тексту за Печат), Вучић је дрско коментарисао да се он није сагласио с израелским признањем „Косова“. Сада је јасно ко је говорио истину. Уосталом, Израел доста дуго није признавао „Косово“, а онда је, неколико мјесеци послије Вучићевог „мига“, то учинио. Иначе, Израел није могао да закључи споразум с „Косовом“ пошто га није признавао, али је то умјесто њега учинила Србија – признавши самим чином потписивања (још једног) (квази)међународног споразума са својом одметнутом покрајином да Косово и Метохију њен међународни представник не сматра дијелом своје територије, иако КиМ, упркос Вучићевим вишегодишњим напорима, то и даље јесте.

Да ствар буде још страшнија по наше интересе, у српској верзији Споразума Вучић–Хоти стоји да ће Србија премјестити своју амбасаду из Тел Авива у Јерусалим. То није само супротно ставу УН него би спровођење у дјело те одредбе могло изазвати излив бијеса међу муслиманским земљама са несагледивим посљедицама – не само када је ријеч о новом таласу признавања „Косова“. Ипак, у нашој крајње контролисаној јавности – што од стране Вучића што од стране домаћих натиста – тешко је добити прилику да се у јавном простору предочи како је Вучић Вашингтонским споразумом ушао у историју српске дипломатије тако што је за једну погубну одредбу споразума с приштинским илегалцима „трампио“ другу која је можда још погубнија.

Потписивање споразума у Вашингтону, 4. 9. 2020. (Фото: Леа Милис/Ројтерс)

Разумије се, ништа од овога није се могло чути у „анализама“ једног из плејаде Вучићевих посилних Николе Селаковића, којег је газда, подредивши готово све државне установе својој гигантској, разборитошћу и часношћу ни најмање „неспутаној“ самовољи, поставио на мјесто које се случајно зове „министар спољних послова“. Особеност свих ових људи јесте да они заправо не обављају дужности на које их је њихов „начелник“ поставио – иако су пуком формалношћу и изгласани на њих – јер је једини смисао онога што они јавно раде и говоре јесте да безусловно и слијепо бране сваку ријеч и сваки поступак А. В. На тај начин се чува своје мјесто у неформалној хијерархији Вучићевог „Двора“. Зато Србија суштински нема министра спољних послова, јер Вучић, који је себе изједначио с државом, мисли да (му) то није неопходно. Довољно је да он има Николу Селаковића.

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 2. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

7 replies

  1. БРОЗОВА ПРОТИВСРПСКА И МАНИЈАЧКА ПОЛИТИКА У ЈУГОСЛАВИЈИ

    Прошле године објављена је књига Борисава Јовића под насловом „Велика превара – Како су Срби изгубили век“, која претставља значајано политичко дело.

    Јовићева књига је значајна и по томе што садржи документоване записе о целокупној политичкој делатности буржоаског најамника, великохрватског фирера-манијака, Павелићевог агента од утицаја Јосипа Броза тзв. „Тита“, који је био на Павелићевом задатку 1941. године, да међу Србима покрене грађански рат и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, која је тзв. „српским“ комунистима-манијацима послужила само као нагли прелаз у пролетерску.

    Имајући у виду да је Броз подјармио тзв. „српске“ комунисте бечко-берлинске марксисте баљезгаре, да се боре против српског народа за туђе интересе у Брозовој неблагодарној Југославији. Стога је важност и вредност Јовићевог дела, које ће многима помоћи да изиђу на прави пут ка истини, да многе ствари схвате како треба и да сагледају узроке и последице наше српске несреће правилно.

    Не улазећи ни у какве друге коментаре о великохрватском фиреру – манијаку Јосипу Брозу тзв. „Титу“, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни „српски“ полтрони на срамоту јуначке Србије, ми ћемо овде цитирати, за ову згоду, извесне делове из Јовићеве књиге.

    Стр. 47-48: „ У скоро пола века владавине Југославијом, Јосип Броз је био њен апсолутни господар.

    Од њега је зависило да ли ће Југославија бити усмерена ка јединству или ка распадду на републике, односно на више држава. Смер који је он давао
    морао је бити садржан и у основним актима државе, пре свега у уставу земље. Такав је био случај са свим одлукама од Другог заседања АВНОЈ-а, па је наравно, морао бити и са Уставом 1974…

    Какав је разговор водио са српским руководством то ни до сада нико живи не зна. Познато је једино да их је сломио и да нису гласали против. А имали су право вета. Српски народ ван Србије остао је на цедилу, потпуно незаштићен, без права народа на самоопредељење, јер су републике тим уставом стекле могућност да се издвоје из Југославије у својим границама, не уважавајући његова национална права.
    Такво уставно решење, које је наметнуто српском народу, изазвало је распадом Југославије, његов отпор, који је прерастао у грађански рат, а завршен је у Хрватској прогоном српског становништва и отимањем њихових вековних територија.
    Српско руководство се никада неће опрати од огромне одговорности коју је на себе преузело. Међутим, Тито је своју улогу одиграо…“

    Стр. 148: „Битну тежину питања положаја српског народа даје околност да изван Србије, поготово изван уже Србије, живи веома велики број Срба, већи од укупног броја припадника појединих других народа. Према попису из 1981. године ван територије СР Србије живи 24 одсто, односно 1.958.000 Срба, што је знатно више него што је у Југославији Словенаца, Албанаца, Македонаца, узето појединачно, а скоро исто толико и Муслимана. Ван ужег подручја Србије живи 3.285.000 Срба или 40,3 одсто укупног њиховог броја…“

    Стр. 189: „Данас, кад се завршило са растурањем Југославије, уз грађански рат у коме су Срби изгубили и рат и територије, а пре свега државу коју су огромним жртвама створили њихови преци, неминовно је да се вратимо изворима политике која нас је докрајчила, а којој нисмо придавали значај. Она је, како смо назначили и раније, дефинисана још 1928. године на Дрезденском конгресу Комунистичке партије Југославије, а сада је потпуно остварена.

    Закључци поменутог конгреса обавезују чланове Комунистичке партије Југославије да се боре за растурање Југославије и стварање самосталних држава народа који у њој живе.
    Комунистичка партија Југославије означила је Србију као базу хегемонистичког српског режима, а српску буржоазију и војску монархије као главног непријатеља. Позивала је на отцепљење етничких заједница које то желе и на оружане побуне против режима ради растурања Југославије и стварање нових држава. Експлицитно се наводи захтев за стварање независне Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, а мађарској мањини је обећано отцепљење и присаједињење матичној држави.

    Посебна пажња је посвећена ‘албанском питању’, уз констатацију да је трећина албанског становништва пала под власт угњетачког режима великосрпске буржоазије, директно се залажући за стварање ‘велике Албаније’.

    Од доласка на чело КПЈ и Југославије Јосип Броз Тито се никада није дистанцирао од политике утврђене на Дрезденском конгресу која је, да још додамо, подстицала комунисте да помажу усташки покрет у борби против српског режима и народа. Део те политике је и заташкавање геноцида извршеног у Јасеновцу…“

    Стр. 190: „Политика Јосипа Броза Тита, закамуфлирана паролама које су држале српски народ у заблуди, о братству и јединству и равноправности, када се сведе целокупни учинак његове владавине, била је доследно остваривање одлука Дрезденског конгреса КПЈ од 1928. године. И то у сваком погледу. И у погледу растурања Југославије и стварања самосталних држава појединих народа, и у погледу систематске подржке косовским Албанцима у сепаратистичким активностима и напорима да створе ‘велику
    Албанију’, и у обесправљивању српског народа. Све изузев обећања војвођанским Мађарима је остварено.

    Српско руководство није ни приметило да је било упрегнуто да ради против интереса сопственог народа…“

    Стр. 194: „Као што је познато, на ДРугом заседању АВНОЈ-а донета је историјска одлука о будућем политичком уређењу Југославије, која је била основ да се првим уставом по завршетку рата, 1946. године, српски народ раздроби у више република, а да истовремено није решено питање његових националних права у републикама ван Србије.

    То је био први корак смишљене политике распарчавања српског народа и његовог постепеног претварања у националну мањину у републикама ван Србије, што је била рак-рана политичких проблема Југославије, што је је на крају изазвало њен распад и грађански рат.

    Да ли је ово била случајна омашка, могла је бити лако поправљена у одредбама Устава СФРЈ током наредних деценија. Напротив, увек је још више слабила могућност српске заштите, док на крају Срби нису прогнани са својих вековних огњишта“.

    Стр. 229-230: „Злочиначким бомбардовањем НАТО пакта и насилним одвајањем Косова и Метохије од Србије све је враћено на старо, па је Осма седница ЦК СКС у српској историји остала само епизода дугог тешког пута борбе српског народа за своја права, али и остваривање намера српских непријатеља да народу отму Косово и Метохију.
    Српски народ није веровао да је отимање Косова и Метохије од Србије официјелна дугорочна политика КПЈ. Веровао је у политику братства и јединства и равноправности, којом је свакодневно заглупљиван. Сада је обелодањено и, нажалост, у пракси потврђено да је био преварен…“

    Стр. 230: „Паказало се да дрезденска политика КПЈ о одвајању Косова
    и Метохије од Србије није одвојена од интереса великих сила Запада, које
    нису желеле да се помире са последицама Осме седнице ЦК СКС…
    Српски народ није имао појма да КПЈ води политику супротну његовим интересима. Српски политичари нису били у стању да примете да се деценијама води политика у корист Албанаца а на штету српског народа и никада се томе нису супростављали, али су били спремни да се међусобно закрве кад је народу догорело до ноката управо због њихове такве дугогодишње политике.

    Аплаудирајући у свакој прилици Титу и Партији, закрвили су се око последица такве политике, која је као гром из ведра неба погодила српски народ, а до дан-данас нису ни једну реч проговорили да је она узрок свему. И распаду Југославије, и грађанском рату, и бомбардовању, али и Осмој седници која је била изнуђена њиховом политиком према српском народу…“

    Стр. 256-257: „4. Српски политичари су, својом незрелом политиком и наивношћу, сами олакшали онима који су тежили да растуре Југославију. Дозволили су да сву власт у Југославији предају у руке једном човеку, Јосипу Брозу Титу, који је био и главни егзекутор одлука IV конгреса КПЈ о растурању Југославије и довођења српског народа у положај у коме се нашао деведесетих година. Они су морали да схвате који су његови прави циљеви и нису смели да поступају с вером у лажне пароле о равноправности, братству и јединству итд. Тито је за 40 година своје владавине држао Србе у маргиналном положају. Све што је урадио одразило се на судбину српског народа.

    Грешке српских политичара које су за резултат имале испуштање власти и олакшавање Титу спровођења оддлуке IV конгреса о растурању Југославије биле су не само велике него и неразумно честе, а у критичним ситуацијама српски политичари као да су му свесно и намерно помагали да уради оно што је желео. А и дичили су се ‘ ‘успесима које је постизао’. Од његовог доласка у Србију 1941. И стављања на чело српског отпора против окупатора, преко преузимања целокупне политичке и војне власти, коју је држао целог живота и којом је шиканирао српски народ, слободно се може рећи да су се српски политичари понашали полтронски и у свакој прилици били уз њега, не водећи рачуна о интересима свог народа. У тим околностима Тито је успео да остври одлуке Конгреса много лакше него што би се то догодило у другим околностима.
    „… На Другом заседању АВНОЈ-а 1943. Донете су најважније одлуке о преузимању и предаји власти Јосипу Брозу, коју је задржао до краја живота и вешто је искористио за циљеве са којима је дошао у Југославију. Потом је првим Уставом Југославије 1946. Извршена дедерализација државе и распарчавање српског народа, тако да је једна трећина претворена у националне мањине без јасних Уставом дефинисаних права.
    Показало се да је Јосип Броз, заједно са Едвардом Кардељем, у мирнодопском периоду развоја Југославије, имао јесну политичку оријентацију да се устави Југославије мењају тако да се све више погоршава положај српског народа јачањем република и слабљењем заједничке државе. Уместо да се у том процесу исправи положај српског народа у републикама ван Србије и дефинишу и гарантују његова национална права која су му одузета већ првим Уставом Југославије, ништа није учињено. Напротив, такве идеје проглашаване су за политички неподобне, за великосрпски национализам, опасан за опстанак Југославије…

    Резултати таквог деловања били су Србија из три дела, аутономне покрајине у саставу и федерацији и Србије, немогућност Србије да заштити српски народ на Косову и Метохији, егзодус Срба, подршка других република сепаратистичком понашању Шиптара, па и Срба у Војводини итд…

    Доношењем Устава СФРЈ из 1974. Године запечећеена је судбина Југославије, а самим тим и српског народа у њој. Србија је дозволила, мада није морала, да се донесе Устав који даје могућности републикама де са издвоје у својим границама, не уважавајући туђе интересе и права. То је веома узнемирило српски народ у републикама ван Србије. Србима у Хрватској и формално је избрисано уставно право да буду једнаки са Хрватима и они су стављени у позицију да буду проглашени за мањину. Устав СФРЈ
    из 1974. Донет на лични захтев Јосипа Броза, упућен Кардељу, који га је писао, да се, према његовом нишљењу, Хрватска може издвојити из Југославије с територијама на којима вековима живе Срби. Усвајањем Устава СФРЈ 1974.

    Били су створени сви уставноправни услови за растурање Југославије, али то није могло да се оствари услед међународних околности…“ (Види: Борисав Јовић, Велика превара – Како су Срби изгубили век – Друго проширено и допуњено издање, „Службени гласник“, Београд, 2020).

    6
    2
  2. Зашто није написао да то све нису урадили „српски политичари“, већ вође српских комуниста (комуњаре).

    8
    2
  3. Ову књигу треба превести на Енглески и Руски језик. Већина Српског народа и данас не схвата какав колосални непријатељ му је била Коминтерна, у којој водећу улогу нису имали етнички Руси него они други који су организовали револуцију и бољшевизам. Зато су хрватски нацистички војници, под командом Марка Месића (стрица Стипе Месића), који су заробљени код Стаљинграда, послани да са Црвеном Армијом ослобађају Србију и Београд. Заслугом Коминтерне Црвена Армија није ослобађала територију нацистичке државе Хрватске, него је код Вуковара преусмерена на север. Велики србомрзац Иван Крајачић је до краја свога живота био верни агент Коминтерне односно Совјетског Савеза. До дана данашњег, за време Совјетког Савеза или садашње Руске Федерације, на Руском језику није објављена ни једна књига у вези хрватских зверских нацистичких злочина над Српским цивилним становништвом за време 2. св рата. Јасеновац, Јадовно, и многа друга стратишта широм нацистичке НДХ, их нису занимали. Једино је на Руски језик преведена књига професора Живановића о Јасеновцу.

  4. @Душан Буковић

    Устав СФРЈ од 1974. на четвртој страни, у првој реченици увода / основних начела:

    “ Narodi Jugoslavije, polazeći od prava svakog naroda na samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje, na osnovu svoje slobodno izražene volje … “

    Дакле: права народа! (а не република)
    Шта ту није јасно?!
    Борисав Јовић је црвену демагог.

    2
    2
  5. Поштовани @Душан Буковић

    Све ваше коментаре на овом сајту пажљиво читам а од времена литија пратим и страницу https://www.in4s.net. Ово говорим зато што сам приметио да је овај Ваш коментар у целини, као чланак под истим насловом, дан касније објављен на https://www.in4s.net/brozova-protivsrpska-i-manijacka-politika-u-jugoslaviji/. Чланак је уредно потписан а извор није наведен тако да се може закључити да је ауторски написан за ИН4С.

    Не спорим да је штиво Б. Јовића значајан увид у један део наше историје, ништа мање значајан од других драгоцених извора које сте у својим коментарима до сада наводили и цитирали, али констатујем да је својом темом све коментаре одвукао на своју страну па тако и мој.

    Саму књигу вероватно ћу погледати, као што сам и на „Године расплета“ бацио поглед кад је за то било време и црвеном бојом подвукао неколико цитата, да уштедим време будућим читаоцима.

    Из перспективе нестраначке а поготово неПартијске личности један од наведених извода ми нарочито боде очи:

    „Стр. 229-230: „Злочиначким бомбардовањем НАТО пакта и насилним одвајањем Косова и Метохије од Србије све је враћено на старо, па је Осма седница ЦК СКС у српској историји остала само епизода дугог тешког пута борбе српског народа за своја права, али и остваривање намера српских непријатеља да народу отму Косово и Метохију.
    Српски народ није веровао да је отимање Косова и Метохије од Србије официјелна дугорочна политика КПЈ. Веровао је у политику братства и јединства и равноправности, којом је свакодневно заглупљиван. Сада је обелодањено и, нажалост, у пракси потврђено да је био преварен…“

    Осма седница ЦК ЦКС очи ми боде рефлексно. Оно што се дешавало око ње и у њеној позадини, ближој и даљој околини и о странама у сукобу ни овај аутор никако да се одреди. И данас смо таоци сукоба фракција које су се тамо сукобиле премда су се појединци пресвукли и удомили.

    Да ли је то била прилика да се управо улога СКС и њеног ЦК отворено преиспита и у вези отимања КиМ? Или да се проговори о улози у свакодневном заглупљивању политиком братства и јединства?

    Она је епизода „борбе српског народа за своја права“? Који је то део српског народа тамо био представљен? И из којих подручја?

    Поистовећивање Осме седнице са борбом српског народа не знам са чим да упоредим.
    Да се не ради о једној језивој идеологији која је чедо управо Дрезденског конгреса која је многе Србе довела до и у згаришта … можда би се могло назвати посипање пепелом.

    Али чијим пепелом?!?

  6. @Душан Буковић; Не оспоравајући документациони део Јовићеве књиге и закључке Дрезденског конгреса на линији Коминтерне, питам се да ли је Титов резервисани став према Србији надуван до неслућених размера, да би се том обимном димном завесом прикрио допринос руководства СК Србије, у коме је био Борисав Јовић, за коначно растурање Југославије?

  7. „Комунисти су докрајчили српство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“ –
    Проф. Душан Батаковић

Оставите коментар