Матија Малешевић: Геополитичке заблуде Миломира Степића о другој Југославији

Ако докажемо на основу научних извора да Степићево тумачење југословенске геополитике није исправно, Србија има обавезу да југословенско наслеђе интегрише у своју стратешку културу

Јосип Броз Тито

Препуштајући политичку експлоатацију социјалистичког наслеђа Југославије лажној левици из НВО сектора, српска патриотска интелигенцијa завршиће у слепој улици. У недостатку сопственог „политичког дискурса“, она по свим важним питањима имитира западну десницу и на тај начин суштински одржава културну хегемонију над сопственим становништвом.

Историјски посматрано, српски национализам није имао много сличности са западним. Док се први рађао у условима економског угњетавања, други је рођен у време економског изобиља. Првом је циљ био ослобођење, а другом очување колонија. Једном је главна тема била социјална правда, а другом грађанске слободе. Вишевековна ослободилачка борба, вештачки подељена по западним стандардима на левицу и десницу, просечном српском гласачу намеће „слободан избор“ у десно, одбацујући сваку помисао на леве идеје као део глобалистичке завере. Он је у тренду, суверениста, националиста, конзервативац, антикомуниста, једном речју контрареволуционар коме су ближе идеје Доналда Трампа него идеје Младе Босне.

Тако и Миломир Степићу тексту „Титоизам: геополитичност једне идеологије“ са позиција националног интереса инсистира на строгом геополитичком дисконтинуитету са Југославијом, по његовом мишљењу највећег кривца српског посрнућа. За разлику од осталих текстова контрареволуционарног жанра, Степићев се издваја по рационалном приступу у коме је геополитика главни фактор, а идеологија само маска – приступ кога ћемо се строго придржавати. Претпоставка је следећа: ако докажемо на основу научних извора да Степићево тумачење југословенске геополитике није исправно, Србија има обавезу да југословенско наслеђе интегрише у своју стратешку културу, а искрене патриоте право да поруше другосрбијански монопол на социјалистичко наслеђе по узору на чланак Слободана Антонића „Не може Коча бити ратни херој, а Ратко злочинац“.[1]

а) Процентуалним договором Черчила и Стаљина у Москви 9. октобра 1944. године о расподели утицаја балканским земљама, Југославија је била предвиђена за однос fiftyfifty, убрзо је постало јасно да ће фаворизовањем Тита из Лондона она убрзо склизнути у наручје Запада. (М. Степић, „Титоизам…“)

После победе над Стаљинградом, Црвена армија незадрживо креће у војну офанзиву на Берлин. Поход су пратила територијална освајања и дипломатски успеси.Черчилов план о формирању источноевропске конфедерације постао је пусти сан.[2] „Руси се шире по целој Европи као поплава, они су већ у Пољској, ускоро ће бити у Грчкој и Турској, а ми ништа не можемо урадити“, повериће се Черчил свом личном лекару, на основу чега ће овај закључити: „Ових дана Винстон уопште не спомиње Хитлера. Он мисли о Црвеној армији, која заузима једну по једну државу“.[3] Било је потребно предузети крајње мере како би се сачувао британски утицај на Балкану. Грчка ни по коју цену није смела пасти у руке комуниста јер би у том случају СССР, заобилазећи Дарданели и Босфор, имао директан прилаз Средоземном мору. Черчил је био спреман на све – чврсте обавештајне позиције у Румунији понуђене су у замену за гаранције Кремља да неће подржавати Грчку револуцију.[4] Остале државе региона имаће другостепени значај.

Извор: Печат

Из совјетске перспективе стабилне границе СССР-а у Европи биле су кључна гаранција дугорочног мира. Имајући у виду постратовску претњу са стране „западних империјалиста“, ширење совјетске интересне сфере на Румунију и Пољску било је од стратешког значаја. Тиме је онемогућена пројекција и инструментализација антируске политике у источној Европи, традиционално пријемчивој за такву врсту утицаја. Иван Мајски, совјетски амбасадор у Лондону, пред крај рата пише Молотову да је главни циљ СССР-а „одвраћање сваке државе или коалиције држава у Европи или Азији од саме помисли на агресивну политику према СССР-у“.[5]

Процентуални договор инициран од стране Черчила представљаће модел војно-политичког уређења послератне Европе. Државе Старог континента стриктно су подељене између два блока, а Југославија је била једини изузетак. У конкретном случају fifty-fifty значило је једнако право великих сила да пројектују свој утицај – Енглеска као идејни и фактички творац Краљевине СХС, а СССР на основу војно-ослободилачких операција. Повољнe геополитичке околности утицале су да амбиције Београда порасту – тежило се стварању Балканске федерације. Овакав степен самосталности представљао је опасан преседан за Источни блок, морало се одреаговати неком формом дистанцирања, што је урађено резолуцијом Информбироа.

Интерпретација Титовог сукоба са Стаљином као клизање у наручје Запада иде под руку другосрбијанским тврдњама да српско не ЕУ и НАТО-у аутоматски претвара Србију у руску губернију. Са једне стране, комунистичка Југославија је остала идеолошки противник Запада, њен лидер се није одрицао антикапиталистичке и антиимперијалне кампање у изградњи свог светског имиџа. У замену за кредите са Запада, понекад је умео да ублажи реторику. Са друге стране, прикључивање „диктаторске“ и „комунистичке“ државе, тим пре Југославије у Атлантски блок нико озбиљно није узимао у разматрање. Јединствени мотив за подршку Београду био је раздор монолитног комунистичког блока и креирање дисидентске атмосфере код источноевропских народа. До тог момента, стратегија против „комунистичке пошасти“ подразумевала је нуклеарно превасходство и геополитичко обуздавање.

Теза о Титу као британском агенту не одражава ни дух времена. Статус комунистичког герилца у борби против фашизма било је највећe признањe послератне епохе. Ниједан политичар не би се одрекао „комунистичког ореола“ зарад западних кредита, тим пре „машинбравар“ и „бивши аустроугарски поднаредник“ са геноцидном хипотеком својих сународника. Без обзира на богатство Запада, престиж и мека сила били су на страни комунизма. Друга је ствар што историју посматрамо кроз англосаксонско-ревизионистичку призму, по којој су и они (капиталистичке стране) „значајно допринели“ у победи над фашизмом, па се заборавља да је после 1945. комунистички борац симболизовао оваплоћење космичке правде, свуда у свету, па и у Југославији. Одушевљеност и љубав према маршалу, његов култ и носталгија нису резултат личне харизме, колико симбол комунистичке победе.

Неколико месеци до Процентуалног договора, Тито је био у тајној посети Москви.[6] Стаљин је имао довољно времена за детаљну процену личности и проверу психолошког профила израђеног за време Титовог боравка у „Партизанској академији коминтерне“.[7] Совјетско руководство знало је све о њему: његовој историји, пореклу, убеђењима. Очигледно постоји добар разлог зашто Стаљин пристаје да Југославију дели са Британцима. Може бити да је Тито од самог почетка припреман за улогу двоструког агента у надолазећој хладноратовској ери. Moже бити да је активиран како би се купило време за развој сопствене нуклеарне технологије. У сваком случају, fifty-fifty не треба тумачити у негативном контексту већ као доказ „заинтересованости Совјетског Савеза у помагању револуционарног покрета, супротно британској стратегији која је желела да се искрца на територију Југославије и поврати монархију“.[8]

б) Потписивањем Балканског савеза 1954. године Југославија де факто постаје део атисовјетско-антируске војнополитичке структуре (НАТО прим. М. М.). Тако је држави […] наметнута позиција шизофрене, растрзане земље утеране у тор римокатоличко-протестантског круга. (М. Степић, „Титоизам…“)

Из перспективе Београда, Балкански пакт био је покушај обезбеђивања залеђинe на јужним границама у тренуцима када се на северним спроводе војни маневри најјаче армије на свету. Чак и у таквој ситуацији, Београд избегава директне контакте са НАТО званичницима и преферира билатералну сарадњу.[9] Плод те сарадње био је Балкански савез, који је обавезивао своје чланице на узајамну помоћ у случају напада на једну од њих. Последњим чланом уговора експлицитно је стављено до знања да склапање савеза са појединим чланицама НАТО-а не значи и приступање истом, а још мање изградњу колективног система одбране: „Одредбе овог уговора не утичу и не могу се тумачити као да на ма који начин утичу на права и обавезе које за Грчку и Турску проистичу из Северноатлантског уговора од 4. априла 1949. године“.[10]

Хрушчовљевом посетом Југославији 1955. године и његовим тајним рефератом „О култу личности“, у коме се, између осталог, каже да je „раскид са Југославијом могао бити избегнут и да не постоје питања која се не могу другарски разрешити“[11], односи Москве и Београда су релаксирани. На другој страни, Атина и Анкара улазе у конфликт око Кипра. У Солуну је запаљена турска амбасада, док у Истанбулу грчка мањина преживљава нове прогоне. „Најосетљивија спојница Rimland-a“ имала је исувише кратак век трајања да би се озбиљно разматрала као „чинилац дављења“. Хрушчов у разговору са Титом 1956. године изјављује: „Имајући у виду наше пријатељске односе, Балкански савез се претворио у балон од сапунице, нема потребе формално га рушити, он ће сам нестати као што ће нестати и НАТО“.[12]

Отопљење односа није резултовало повратак Београда у совјетску орбиту, иако је Хрушчов на томе инсистирао. Уместо тога, Југославија је изабрала доктрину блоковске еквидистанце. Образлажући своју позицију Тито изјављује: „Не планирамо улазак ни у један блок, наставићемо нашу сарадњу са Западом и њиховим социјалдемократским партијама, што ни у ком случају неће ићи на штету СССР, шта више, то је неопходно због подршке социјалних снага и учвршћивање социјализма у целом свету“. Москва је на то одговорила: „Нисмо задовољни али се нећемо противити“.[13]

Миломир Степић (Извор: Печат)

На промоцији књиге „Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије“ професор Степић почиње своје излагање следећим речима: “Она је била плод интереса великих геополитичких сила, победнице Првог светског рата, таласократских држава, Британије, Америке и Француске […] Халфорд Макиндер је концепцијски творац санитарног кордона у средишту Европе, од Балтијског до Јадранског мора, у оквиру које је једна од најважнијих држава Краљевина СХС“. Прва Југославија, на челу са српском династијом, играла је улогу данашње русофобске Пољске. Мала Антанта представљала је савремену верзију пољског Интермаријума – буферне зоне чији је циљ спречавање руско-немачког телукратског савеза. Врхунац приближавања западном цивилизацијском обрасцу било је потписивање Конкордата 1935. године, који за патријарха Варнаву „ставља вољу Римске курије изнад државне воље“. Исте године стање у култури Црњански ће описати следећим речима: „За време поплаве стране књижевности, која је данас већ свакоме јасна, ми смо рекли јаку реч да постајемо колонија. Претерано или не, стоји да је данас, са културног гледишта, културни живот наших паланака, па и наших главних градова, школованих сталежа, универзитетских кругова, уметничких форума, карикатура, карикатура“.[14]

Мала ретроспектива међуратног периода служи као илустрација „заглибљености“ Југославијe у таласократском тору много пре доласка комуниста на власт. Тито је крив за многе ствари али одговорност за утеривање Југославије у западни тор лежи искључиво на његовим претходницима. Анализирајући геополитичке активности и друштвено-економско повезивање у оквирима Покрета несврстаних, пре би се могло рећи да се ради о фундаменталном геополитичком заокрету у правцу стратешке деталасократизације. Дуготрајни процес који након дезинтеграције Источног блока није могао проћи некажњено јер је управо на њега и био ослоњен.

в) Тобоже лавирајући између два блока[…] Југославија посредством Несврстаног покрета и инсталиране лидерске улоге у њему спречаваће деколонизоване земље да по принципу супротног отклона клатна оду у совјетско наручје. (М. Степић, „Титоизам…“)

Хладни рат није био сукоб две равноправне империје. Сједињене Државе, мимоиђене ратним страдањима, под контролом 45% светског БДП и кључних поморских чворишта, из Другог светског рата изашле су као најјача таласократија у светској историји. У савезу са Француском и Британијом западноцентрични свет је у потпуности обновљен упркос (захваљујући) ратним разарањима. Са друге стране, СССР порушен до темеља, са људским жртвама од преко 20 милиона, геополитички „обуздаван“, економски блокиран био је „неравноправна суперсила“. Економски није могао да испрати процес деколонизације. Поред тога, совјетска економија била је планска, она није имала потребу да извози капитал као западна.[15] Највећа помоћ огледала се у испоруци наоружања што у условима сиромаштва није било одрживо решење. Принцип супротног отклона клатна – механички фетишизам својствен геополитици – не узима у обзир ни основна спољнополитичка начела СССР која су прокламовала слободу од „колонијалног господства“, а не његову замену.

Из перспективе Совјетског Савеза, посебно Никите Хрушчова, тражио се заобилазни пут, а Покрет несврстаних био је део решења. Чланице покрета посматране су као природни савезници. Доктор историјских наука на Универзитету Ломоносов Борис Новоселцев сматра да највећа заслуга лежи управо на Титу, који је много пута говорио“о мирољубивом совјетском руководству и његовој подршци политици несврстаних“, унутар покрета он је несумњиво промовисао конструктивне односе са Москвом. У његовим јавним наступима све чешће се могло чути „прогресивне снаге“ под којима се подразумевало „социјалистичке државе и покрети као и демократско ослобађајуће силе бивших и садашњих колонија“. [16]

На првој конференцији несврстаних 1961. године у Београду Американци су своје неповерење изразили захтевом да се Титов говор унапред прочита америчком државном секретару. Иако је Београд уверавао западне колеге да „не желе екстремизам већ конструктивну конференцију“, западне дипломате су биле запањене када је Тито по скоро свим важним питањима заузео просовјетску позицију.[17] Посебно је заболела подршка Совјетском Савезу у вези са кршењем споразума o забрани нуклеарног тестирања.

Конференција Покрета несврстаних у Београду 1961. године (Извор: Википедија)

Друга конференција 1964. године у Каиру показала је да спољнополитички курс Београда несумњиво гравитира у правцу СССР-а. Индонезија је хтела да изврши преврат унутар покрета доводећи у питање основне принципе покрета заложене у Београдској декларацији. Њен премијер Сукарно залагао се за радикализацију покрета формирањем афро-азијске конфедерације „нових сила“ које би се бескомпромисно супротстављале „старим силама“обједињеним око Москве и Вашингтона. Он је веровао да после каирске конференције треба да наступи ново раздобље покрета са кључном улогом нових сила. Говорио је да ће земље у развоју живети слободно тек онда када у корену униште“старе експлоататоре“.[18]

Најозбиљнији кандидат за предводника нових снага била је Кина. После сукоба са Москвом 1960. године, Пекинг је претендовао на лидерску улогу у будућем „трећем полу“. Под лозинком „борбе потлаченог југа против колонијалног севера“, Кинези су желели да продубе глобалну конфронтацију, ослабе утицај СССР-а и прошире сопствену сферу утицаја. Иза Сукарнове иницијативе несумњиво су стајали кинески геостратешки интереси.

Радикалном регионализму Тито је успешно супротставио концепцију универзализма, инсистирајући на принципима „мирољубиве коегзистенције“ – правој алтернативи општег рата. По мишљену Тита, ови принципи требало је да легну у основу односа великих сила и ванблоковских држава. Супротан прилаз оцењен је као „својеврсно призивање спољнополитичких потеза којима се проповеда потреба и корисност поновног заоштравања међународних односа, при чему се не искључује ни могућност општег ратног сукоба“.[19] Аргументовано вођење расправе и спољнополитички углед обезбедили су Титу већину унутар покрета. На тај начин спречена је реорганизација, а Сукарно приморан да ублажи реторику.

Покрет несврстаних, осмишљен да амортизује хладноратовске поделе, увешће бивше колоније у међународну арену као равноправне партнере, а не као сателите великих сила. На свом врхунцу, током шездесетих, покрет је представљао главни механизам одржавања глобалне равнотеже, превасходно у корист СССР, а тиме и целог света. Посредством Београда, Москва је успевала да одржи пријатељске и равноправне односе са земљама Трећег света. Нехру, Насер и Сукарно, на почетку означавани као „национални буржуји“, постали су лидери пријатељских прогресивних снага. Са економског становишта то је било целисходније него преузимање обавеза покровитељства. Уместо принципа“отклона клатна“, Совјетски Савез радио је на томе да природним путем „дође до савеза између социјалистичких држава и неблоковских држава, на основама антиколонијализма и борбе за мир“.

Без обзира што ће односи Београда и Москве поново захладнети после интервенције у Чехословачкој, јасно је да су у питању биле „породичне размирице“, што ће у својим мемоарима потврдити и Џорџ Кенан: „Желео је добре односе на обе стране. Заправо је то било све што је желео од нас. Али, с друге стране, било је и нешто што је више желео: а то је признање да је добар комуниста и потврду његових деловања у супротстављању Стаљину. Ако је да би добио ове ствари морао повремено да заузима комунистичку линију емпатичнију и увредљивију за Запад него што је то био случај, онда је био спреман да то учини. Био је у позицији блудног сина совјетско-доминантног комунистичког покрета. Био је одлучан у томе да било какво помирење са породицом мора да се деси под његовим условима, а не под условима породице. Али за њега, кроз све њене пороке она је остала права породица“.[20] Други југословенски експеримент, настао Процентуалним договором, показао је да Стаљин није погрешио када је пристао на Черчилових fifty-fifty. Ако ни због чега другог, онда бар због одступнице коју је Југославија обезбеђивала, током деведесетих, у време руске геополитичке дефанзиве.

г) Југословенске авнојске границе су уџбенички пример различитих принципа […] никако да Срби себи признају да је управо у томе суштина читавог проблема и вишедеценијских сукоба у (пост)југословенском простору. (М. Степић, „Титоизам…“)

Авнојске границе колико год биле неправедне према српском националном корпусу нису и не могу бити суштина проблема. То показује и тренутни положај Србије – сведена на територију из периода фашистичке окупације и спољнополитички притисци не престају. Суштина вишедеценијског сукоба, а и овог данашњег на (пост)југословенском простору јесте интервенција страног фактора у унутрашње питање „превише“ суверене и независне државе по западним стандардима.

Авнојевске границе (Фото: Српскаинфо)

Да је Југославија била подељена између три нације, по жељи професора Степића – што ни краљ Александар није био у стању да уради – немешање страног фактора, после распада СССР не би било загарантовано. Албанске, муслиманске и македонске мањине потискиване за живота Јосипа Броза испливале би на површину са својим захтевима за „већа права“ и пронашле подршку на Западу. Национал-демократска опозиција, по сценарију обојених револуција, са још већим ентузијазмом би рушила комунистичку номенклатуру. У најбољем случају Србија би ушла у НАТО пакт како би сачувала своје границе. У најгорем, без авнојевских граница, преплављена новим жариштима Србија би нестала са политичке карте света.

Авнојевске границе су необорив доказ афирмативног деловања српског империјализма (Affirmative Action Empire). Заједно са социјалистичким наслеђем које је за само неколико деценија изградило фундаменталну културну основу (филм, музика, књижевност, архитектура) у будућности ће представљати повод за обједињење, а не за сукобе.

Запад је желео смрт Југославији, а посредно и њеној титуларној нацији, не зато што јој више није била потребна, већ зато што је прихватила телукратско-идеолошке постулате heartland-а. У XX веку, то су били антикапитализам, социјализам и јединство свих прогресивних народа евроазијског континента. Они су деконструисани следећим методама:

  1. Вук Драшковић широким масама сервира српски национализам англосаксонског типа у форми четничке реакције;
  2. Хантингтон интелектуалној заједници прилаже научно објашњење за међуетничке сукобе у растрзаној Југославији;
  3. „Исповести“ западних обавештајаца у пензији и њима сличних историчара који доказују да је Тито западни агент од утицаја – „њихов кучкин син“.

Вука Драшковића и западне ревизионистичке историчаре сувишно је коментарисати, док Хантингтон завређује мали осврт. Само 25 година након објављивања „Сукоба цивилизација“ свима је јасно да Сједињене Државе више нису „core state“, већ пример шизофреније и растрзаности. Уместо да се Хантингтонова теорија, са митом о Сједињеним Државама као католичко-протестантском лидеру беле цивилизације, сруши у темељу, а затим покрену питањa независности Калифорније са хиспано-црначком већином и подрже национална права по истим принципима по којима су Американци делили Балкан, у Србији доминира национал-трампизам под лозинком „истинске белачке привилегованости“.[21] Добар пример културне хегемоније центра над периферијом преко кога се одржава западноцентрични систем.

Друга Југославија није била идеална држава, нити је ово покушај амнестије Титове антисрпске политике на унутрашњем плану. Ово је покушај помирења две супротстављене идеолошке парадигме, аргументи у прилог геополитичком континуитету Југославије и Србије и наставак револуционарне борбе против окупације. Пркосни пламен споменика „Вечне ватре“ у Парку пријатељства поново се мора распламсати насупрот мраку у који нас увлачи галопирајући капитализам са Запада.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“


[1] Слободан Антонић (2020) „Не може Коча бити ратни херој, а Ратко злочинац“, Стање ствари.

[2]Александр Калинин (2010) „Отечественная и зарубежная историография процентного соглашения У. Черчилля и И. В. Сталина 9 октября 1944 г.“, Вестник Вятского государственного университета.

[3] Александр Калинин ( 2008 ) „Великая Британия, Советский Союз, Соединенный Штаты и Греция: Проблема сфер влияния 1944“, Вестник Вятского государственного университета.

[4] Исто.

[5] Записка руководителя Комиссии Народного комиссариата иностранных дел (НКИД) СССР по возмещению ущерба, нанесенного Советскому Союзу гитлеровской Германией и ее союзниками, И. М. Майского народному комиссару иностранных дел В. М. Молотову по вопросам будущего мира и послевоенного устройства.

[6] Транскрипт разговора Черчила и Стаљина у Москви из 1944. године је објављен, али не и разговор Стаљина и Тита, само неколико месеци пре тога.

[7] Никита Бондаренко (2018) „Тито и Советский союз: Темная сторона истории“, Балканист.

[8] Аникеев А.С. (2016) „Эволуция оценок советско-югославского конфликта 1948 на переговорах высших руководителей СССР и Югославии“, Сборник статей: Вместе в столетии конвликтов. Россия и Сербия в XX веке, 285. стр.

[9] Иван Вујачић (2010) „Југославија Балкански пакт и НАТО“, Време.

[10] Исто.

[11] Никита Хрущев (1956) „О култе личности и его последствиях“, Известия ЦК КПСС 1989 №3, стр. 154.

[12] Аникеев А.С. (2016) „Эволуция оценок советско-югославского конфликта 1948 на переговорах высших руководителей СССР и Югославии“, Сборник статей: Вместе в столетии конвликтов. Россия и Сербия в XX веке, 283. стр.

[13] Новосельцев Борис (2017) „От нормализации к конфликту: Советско-югославские отношения весной – летом 1956 г.“, Новое прошлое.

[14] Милош Црњански (2017) „Политички чланци: 1919–1939“, Catena mundi, стр. 357.

[15] Вељко Мићуновић (1984) „Московске године 1956\1958“, Југословенска ревија стр. 503.

[16] Новосельцев Борис (2015) „Югославия и Каирская конференция неприсоединившихся стран 1964 г.“, Славянский альманах.

[17] Новосельцев Борис (2013) „Подготовка Белградской конференции неприсоединившихся стран 1961 г.“, Вестник Московского университета. Серия 8. История.

[18] Драган Богетић (2017) „Сукоб Титовог концепта универзализма и Сукарновог концепта регионализма на самиту несврстаних у Каиру 1964“, Историја 20. века.

[19] Исто.

[20] Наталија Гинић (2020) „Идеолог рата и мира: Како су Американци направили Тита“, Експрес.

[21] Срђа Трифковић (2020) „Истинска белачка привилегованост“, Нови стандард.



Categories: Разномислије

Tags: , , , , ,

15 replies

  1. Avnojevske granice za Srbe izvan Srbije su nastavak genocida. Oruzije za optuzivanje Srba za agresiju. Jugoslavija ovako zamisljena idol zbog koga smo se odrekli sebe i svog bica. Ovaj pokusaj kompromisa je lazan kao bratstvo I jedinstvo. Stepic mnogo istinitiji.

  2. Као што је црногорска Државом финализација посебности имала б(Б)еоградску (и данас има адресу при пре(с)тварању у Цркву црногорску), тако је и све оно у задњих сто година «са и на нама рађено» исте (одлучујуће за остварење) адресе. 

    Истакнути генерал муслиманске армије Алијине (такође, старином Живковићи) као и експонирани идеолог православне цркве НДХ рођени су (као Срби) у Београду — у низу сличних примера личног ангажмана. 

    Бановине са расподелом власти, моћи и инструмената те моћи ( и легално оружана ), као пример широког системског друштвеног одређења, биле су завршна проба пред геноцид у Другом рату.

  3. Не могу да се отмем утиску да је млађани аутор имао скојевски-левичарску намеру да своју памет по сваку цену докаже обрачуном са сада већ класичним српским геополитичарем проф. др Миломиром Степићем. С тим циљем пише текст препун нетачних и произвољних закључака. О томе најбоље сведочи следећа реченица: „Албанске, муслиманске и македонске мањине потискиване за живота Јосипа Броза испливале би на површину са својим захтевима за „већа права“ и пронашле подршку на Западу.“ Нити су Муслимани и Македонци имали статус мањине у СФРЈ нити су били „потискивани за живота Јосипа Броза“. Овакав поглед на Броза и југословенско геополитичко искуство јуче, може само да оправда ВУЧИЋЕВУ геополитичку русофобију данас. У том послу добро дођу млађани аутори спремни да по сваку цену руше несумњиве ауторитете какав је Миломир Степић. Стога добро треба поразмисли ти када се на угледним патриотским сајтовима објављују овакве пашквиле. То нема веза са слободом говора….

  4. Обично се бар, унесу основни подаци о аутору. Нема. Могу само да жалим, што још увек у Србији постоје „научници“ овог кода. Неизменљиво изгледа..авај!

  5. … међу потискиваним националним мањинама. Хрвате не бих да помињем.

    „Албанске, муслиманске и македонске мањине потискиване за живота Јосипа Броза испливале би на површину са својим захтевима …“

    Шта би тек било да су добиле статусе нација и републике?

    Оба аутора једва да додирују суштину: ни комунистичка идеологија ни протестантска (јој) етика не броје (ни своје а камоли нас) у људе. То је старије од сваке геополитике.

  6. @ сима
    Поштовани господине,
    Ви сте начелно у праву, да је ово ПРВИ текст М. Малешевића на нашем сајту. Или ви нисте пазили на часу или сте недавно дошли на наш сајт.

    На почетку смо написали да

    Матија Малешевић (Београд, 1988), основне студије завршио на Правном факултету Универзитета у Београду, а магистарске на Московском државном институту за међународне односе Министарства спољних послова Руске Федерације. Стажирао у Амбасади Републике Србије у Москви и у Руском савету за међународне односе

    Све прилоге Матије Малешевића на нашем сајту можете видети овде

  7. БРОЗОВИ НАТО-КУМУНИСТИ

    „О једној легенди да је Југословенски устанак зависио од совјетске помоћи“ – Моша Пијаде (Види: Mosha Pijade, About the legend that the Yugoslav uprising owes its existence to Soviet assistance, London, England, 1950).

    Историјска је чињеница, да је Черчилов хаџија, НАТО-комуниста Моша Пијаде имао великог удела у прекиду веза са фабијанско-бундистичком и бољшевичком Совјетском унијом и везањем Брозове интермаријумске, фабијанско-бундистичке и бољшевичке Југославије у току и после Другог св. рата за западноевропске и америчке НАТО империјалисте-тријалисте:

    “Moshe Pijade, Vice-President of the Presidium of the Yugoslav government, which came into power under Marshal Tito after World War II. Theoretician of the Yugoslav Communist Party, he had a large share in severing connections with the Soviet Union and the Cominform and tying up Yugoslavia with the West” ( Види: Nathan Ausubel, Pictorial history of the Jewish people, New York, 1953, page 208).

    У овом контексту цитирали бисмо чланак о извесним англоамеричким мисијама у Југославији у току Другог св. рата, који је објављен под насловом „Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије“, где дословно стоји:

    „…При Титовом врховном штабу налазила се мисија САД у саставу пуковника Хамилтона, потпуковника Ферца и Тељера, мисија Велике Британије у саставу генерала Маклина, потпуковника Мура и Сељбина и мајора Черчила. На острву Вису налазио се амерички мајор Урбан, енглески мајор Корвет. При главном штабу у Македонији налазио се енглески мајор Кулнеј и потпоручник Мекдоналд; при главном штабу Србије – амерички капетан Грилс, енглески мајори Хенскер и Армстронг; при главном штабу Хрватске – амерички капетан Рејд и енглески мајор Роџерс; при главном штабу Словеније – амерички мајор Гудвин и енглески мајор Џојнс; при главном штабу Војводине, енглески мајор Лејвидели и потпоручник Вуд и др…“ (Види: Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије, „Под заставом интернационализма“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, брј. 10, 1.Х. 1949).

    Ако овоме још додамо што извесни комунисти-интернационалисти сами кажу о себи оно што је битно о Брозовим НАТО-комунистима. У комунистичком листу „За социјалистичку Југославију“ објављен је чланак Н. Лорана под насловом „Подјармљивање Југославије од стране англо-америчких империјалиста“, где између осталог, стоји:

    „За 26 март ове године у Југославији су одређени „избори“ за Народну скупштину. Основни циљ тих избора јесте да се замаскира фашистичка суштина режима клике Тита-Ранковића. Припрема за „изборе“ спроводила су у условима гестаповског терора и разуларене демагогије. За обезбеђење „поретка“ за време избора мобилисано је 700 хиљада полицајаца и десетине хиљада жбира државне безбедности. У току припреме за изборе олош Волстрита- поглавник фашистичке банде Тито и његови доклавници – држали су говоре у којима су под плаштом фразирања о „домократији, слободи и социјализму“, покушали да сакрију крајње тешко, управо катастрофално стање економике Југославије и њену потпуну зависност од англо-америчких империјалиста. Овим „изборима“ титовци још једанпут раскринкавају себе као експоненте буржоазије, као англо-америчке шпијуне и фашисте.

    Политика клике Тита-Ранковића у потпуности је усмерена на подржавање планова америчких потпаљивача рата. Београдски управљачи, испуњавајући наређења својих господара, чине све могуће да претворе Југославију у војни плацдар, а југословенске народе у топовско месо. Али то за титовце није нова ствар, јер се они већ одавно налазе у служби енглеске и америчке шпијунаже. Као што је познато, за време другог светског рата Титова банда била је повезана са англо-америчким империјалистима, добијала од њих одређене задатке и одговарајућу помоћ. Сада пак, титовци не скривају то.

    Иступајући 18-ог фебруара ове године у Ужицу Тито је цинички изјавио, да „смо ми за време рата од Запада добијали велику помоћ“.

    Англо-амерички империјалисти сада отворено подржавају клику Тита-Ранковића. За кратко време титовци су већ добили два америчка зајма у износу од око 50 милона долара. Та помоћ са Запада добија се такође по линији развијања трговинских веза и указивања војне подршке југословенским фашистима. Већ сада, уједно са другом робом, из САД у Југославију се лиферују авионски мотори, радио апаратура, авионски делови и други војни материјали. Између САД и Југославије закључен је споразум о ваздушном транспорту, у Југославији се граде нови аеродроми преуређују се стари, граде се касарне и друмови који воде према границама земаља народне демократије. Истовремено, под надзором америчких војних саветника, повећава се бројност армије, полиције, специјалних пограничних јединица, и врши се њехова нова предислокација. Армија, пограничне и специјалне јединице порасле су у 1949 години, у поређењу са 1948 годином, отприлике за два пута. Економски, финансијски и војни амерички саветници изучавају материјалне и људске резерве и могућности Југославије за будући рат.

    У сагласности са директивама англо-америчких империјалиста клика Тита-Ранковића претворила је Београд у амерички центар шпијунаже и антикомунистичке пропаганде. По налогу Волстрита београдски управљачи воде дивљу, чудовишну, клеветничку пропаганду против Совјетског Савеза и земаља народне демократије, служећи се најгнуснијим измишљотинама позајмљеним из арсенала хитлероваца.

    Претварање Југославије у војно-стратешку базу америчког империјализма захтева и преуређење њене економике у сагласности са антисовјетским, антидемократским и војним плановима САД и Енглеске. Услед тога клика Тита-Ранковића активно наставља са политиком ширења и јачања снага капитализма унутар земље. Државна индустрија престала је да буде народно добро и служи америчкој фирми Тито и Ко., као параван за капиталистичку експлоатацију трудбенички маса. Најважнији заводи и рудници прелазе у руке англо-америчког монополистичког капитала. Буржоаски економисти, који раде за клику Тита-Ранковића, уз помоћ англо-америчких „саветника“ разрађују такве „планове“, који се уопште не базирају на унутрашњим финансијским и техничко-економским могућностима, већ полазе од зависности економике Југославије од САД и Енглеске…
    Англо-америчка штампа их подржава. Тако је енглески часопис „Трибјун“ 9 марта ове године писао: „Југословенска економика се налази сада на најнижем нивоу… Само ефективна помоћ од стране западних држава може извући Југославију из садашњег тешког стања…“ (Види: Н. Лоран, Подјармљивање Југославије од стране англо-америчких империјалиста, „За социјалистичку Југославију“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, бр. 12 (35), 30. март 1950).

    Такође, не улазећи у никакве друге коментаре, како бисмо одбили сваки приговор пристрасности, у априлском издању „Нове борбе“, органу југословенских комуниста- политемиграната у Чехословачкој, објављен је чланак, који у скраћеном обиму гласи…

    „ОСОВИНА“ ТИТОФАШИСТА И МОНАРХОФАШИСТА

    У америчком систему организовања агресије против СССР и земаља народне демократије, чије је језгро Атлански пакт, недостајала је нападачка комбинација, која би обухватала читаво подручје Средоземног мора са Балканом, Блиским и Средњим Истоком. Постојање народно-демократског режима у Југославији и огромни размах народно-ослободилачке борбе грчког народа онемогућивали су остварење таквих планова на Балкану.

    Контрареволуционарни удар Титове банде империјалистичких шпијуна и убица, продаја наше земље америчким потпаљивачима рата, забијање ножа у леђа грчкој демократској армији, дало је империјалистима могућности да приступе ковању планова за стварање система организоване агресије на подручју Балкана, а тиме и Средоземног мора.
    Непуних десет дана пре заседања министара војних ресора и начелника генералштабова земаља Атланског пакта у Хагу, у Атини су се састали амерички амбасадор у Москви Кирк и амбасадор САД у Београду Ален. Дипломати су стигли у Атину у пратњи војних и политичких „саветника“ и „експерата“, а конференцијама је присуствовао и претставник америчког министарства иностраних послова, Мајрон Блек

    Ова конференција америчких дипломата изазвала је нарочиту пажњу империјалистичке штампе, која отворено пише, да су Ален, Кирк, Блек и њихови „експерти“ расматрали питање стварања „осовине“ Београд-Атина, тј. закључења војно-политичког савеза титофашиста са грчким монархофашистима.

    У вези са тим питањем грчки лист „Елефтерија“ каже, да је Ален имао у Београду вишечасовни разговор са Титом, од кога је добио поруку за грчку владу. Чим је стигао у Атину, Ален се састао са грчким министром иностраних послова. Грчки лист „Махи“ примећује, да је „Југославија данас постала центар интереса САД на Балкану.“

    Припремање војно-политичког савеза Београд-Атина, пише западна штампа, значи у ствари приступањња формирању основног дела толико ишчекиваног Средоземног пакта, логичног наставка и допуне Атланског пакта. Службена саопштења о атинским разговорима „доларских“ дипломата јасно указују на чињеницу, да потпаљивачи новога рата користе своје агенте титофашисте и грчке монархофашисте за стварање нових центара империјалистичке агресије на Балкану и у Средоземљу.

    „Осовина“ Београд-Атина значи увлачење Југославије у злогласни Атлански пакт, значи претварање наше земље у плацдарм империјалистичке агресије, значи продају наших радних људи империјалистима као „топовско месо“ за амерички напад на најбољег пријатеља југословенских народа, на моћни Совјетаки савез…“ (Види: „Нова борба“, бр. 6. (35), 8 април 1950, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Чехословачкој; Никос Захаријадис, Стварање осовине „Аина-Београд“ опасност по мир, „Напред“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Бугарској, бр. 12 (29), 15. јул 195; Титова клика даје нове и нове концесије америчким монополистима, „За социјалистичку Југославију“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, број 13, 5. октобар 1949; Амерички официри као „инстуктори“ Југословенске армије, „За социјалистичку Југославију, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, бр. 13.Х.1949; Титова фашистичка влада приступа Средоземном пакту, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 11, 15.Х1949; Шпијунске везе титоваца и англо-американаца, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949. Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-полтемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949, Управљачи Југославије – агенти обавештајне службе САД, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949…).

  8. Признајем да сте много ученији од мене .Прошле су Вам кроз руке многе сувопарне историјске књиге из скојевског доба , које ја никад нисам имала стомак да читам. Ено , у магацину моје школске библиотеке , стоје уредно спаковане , чекајући да их неко потражи , све масна и дебела издања , купована за основну школу иако их никада ни један ученик , а богами ни наставник , није прочитао.Мени буде смешно ,док пакујем половне уџбенике ,колике су паре на њих смлаћене по партијској директиви и како су остале тако комично virgo intacta да сведоче о комуњарском цунамију који је тутњао кроз српске школе.
    Али ја ћу , као једна бака , да Вам испричам део приче о комуњарском цунамију који је преплавио и замало потопио моју породицу. А можда је и јесте потопио. Видећемо.
    Прадеда по оцу био је Солунац. Покојни прадеда Игњат се није вратио и оставио је у Ловцима код свог оца , Миткаћа кривоногог , два недорасла сина , Блажу и Цину.Са 16 година , мој дека Блажа је , што пешке , што тадашњим аутостопом . коњском запрегом , стигао у Београд . Тамо је успео да постане шегрт , па калфа , и на крају је успео да у Ловце донесе велико шарено мајсторско писмо . Постао је шнајдер и то писмен.Прву радњу отворио је у суседном Багрдану и добро му је ишло. Био је мангуп , увек дотеран , свирао је фрулу и виолину ,носио панама шешзр и шимике и звали су га госн Блажа. Оженио се мираџиком из Горњег Рачника ,што себи никад није опростио јер су се слагали као рогови у врећи.Моја бака Зага била је из куће у којој је снимана серија Корени. У међувремену ,Цину су убили хајдуци Драже Бабејића и Блажа је наговорио свог деду да прода чаир и да му купи кућу са локалом у Јагодини .Већ су се родили мој отац и тетка .Та кућа је некад била турски хан , грађена у коцку , са четвртастим двориштем у средини. Купили су је.по пола мој деда и Милен Тресоглавац , трговац. Према улици налазиле су се радње и ту је мој деда шио одела по београдској моди , са каталогом , и продавао параћинске штофове.Сад је био кројач госн Блажа .Мој отац је највише волео да гледа како беспослене калфе играју крајцарице , а највише је мрзео да чисти калдрму испред локала метлом брезовачом. То је било између два рата.
    Када је почео Други светски рат , први топ на Хитлера опалио је са јагодинског Сквера.Деда је мобилисан . Јагодинци су као темељни и снажни поморавци .традиционално артиљерци.Међутим , десила се велика југословенска издаја и Немци су их , збуњене , у униформи , а без оружја , покупили. Деду су одвели у радни логор. Сналажљив какав је био., он се и тамо препоручио као шнајдер и , са неким киксевима , релативно безбедно провео те четири године.Чак је успео да пошаље кући пакетић у ком је био.прстен за мог оца. После рата баба је злурадо причала да је некој Швабици направио дете , али то никада није доказано. У логору деда је успео да организује прославу православног Божића.Било је ту и бежаније и свега и свачега , али је успео да се врати у Јагодину жив и здрав.Надао се да ће поново да засвира виолину и да накриви панама шешир , да ће да шије одела , да продаје параћинске штофове и да тренира голубове гаћане , превртаче , високолетаче , да ће да прими два шегрта и опет Јово наново.
    Кад је стигао у Јагодину , у својој радњи затекао је ловачко удружење и његов локал је служио за партијску швалерацију. У соби до локала ,где су му спавала деца . могло је свашта да се чује.
    Деду су распоредили да шије у ћупријском гарнизону. До краја радног века морао је да путује .
    Нико не зна када је тачно деди стигло писмо из суда да му је локал бесправно отет и да му га враћају. Комшија Милен Тресоглавац пребегао је у Мол код Бача да не би завршио на неком пасјем гробљу као многи из околине. Његову имовину комуњаре су делом распродале а делом јахале до прошле године кад је његовим потомцима враћен локал .Десет година деда није смео да покаже сину писмо из суда. Комуњарама није падало напамет да напусте локал. Свашта се ту смењивало.
    Отац Петар је завршио средњу пољопривредну школу у Смедереву , оженио се Петром са Голије и отишао у војску . Био је коњички официр и причао је много занимљивих прича о коњима .Кад се вратио ,већ му се родио син Благоје . Тада му је отац показао писмо. Мој отац је са секиром улетео у локал , избацио из њега писаћи сто и остале ствари , унео кревете и увео жену и дете. Дуго је имао проблема са комуњаром Сретом Главчом или Главоњом , не сећам се више .
    Отац је постао комуниста и као млади пољопривредни стручњак почео да ради по сеоским задругама. 27 година је био успешан директор задруге Кочино.село.Добио је и награду за успешно вођење задруге. Три златника са Титовим ликом.Тетка Агница се удала за официра из Лиштица код Мостара који је , иако алкохоличар и потпуно шунтава особа , у Београду догурао до мајора. Био је из места одакле су усташе са дна каце и то је био фактор напретка у послератном Београду. Добио је стан на Вождовцу , два конфискована стана у центру Јагодине , а направио је и огромну кућу у Јагодини где и данас живи. Мајор Ивица Љубић је још увек жив и , како чујем , још увек нам псује матер српску. Његова ћерка Гордана удата је за рођеног брата Егона Савина , Игора и није желела да има децу. Њен млађи брат Горан рођен је под маном и данас је у Јабуци. Та се лоза осушила.
    Деда се развео од бабе јер више нико никога није могао да трпи , баба је отишла да живи са тетком и да јој чува децу , а деда је на превару продао остатак имања ( успео је да изврда комуњарама) ,купио себи скромну кућицу у руском стилу и поново се оженио. Мени је док сам била мала било чудно зашто после Нове године код деде једемо рибу , бобове пихтије и пасуљ без меса , кад код куће имамо печење и руску салату. По мојој тадашњој процени , деда је био чудак.Деда је знао за Голи оток , за пасја гробља , и деда је ћутао.Остало је много неиспричаних прича. Тек много година касније , када је моја ћерка Ивана била повелика девојчица , игром случаја сам сазнала да је другог јануара деда славио светог Игњата Богоносца , посну славу , на чији се дан родила моја ћерка Ивана и да смо зато хтели да се зове на И , мада се кумовима више допадало Маја или Ана.
    Иако је деда хтео да преда колач оцу , он , као доследни комуниста ,није хтео да га прими.Тада то није хтео ни мој брат.
    Деда је умро на Велики Четвртак у 94. години. Заспао је седећи , До последњег тренутка је био луцидан и није престао да ћути о важним стварима.Отац и мајка су били у болници , тетка је била болесна , брат је отишао у Београд. Ја сам остала сама да га припремим за онај свет. Сахранили смо га на Велики петак.
    На светог Игњата те године однела сам са ћерком пешке( становали смо у школском стану у селу Винорачи) колач у стару цркву , отишле смо из цркве на дедин гроб да му кажем да слава неће да се угаси и вратиле смо се кући. На славски ручак , сасвим случајно , непозван , дошао је мој отац. Ништа му нисмо говорили , све му је било јасно , мислим да му је.чак било и драго , али је гутао кнедле током читавог ручка.Отишао је, а да о слави нисмо проговорили ни реч , а горела је славска свећа.
    После две године мој брат се крстио заједно са децом на колективном крштењу у манастиру Јошаница и од тада слави славу. Славим је и ја. Судбина ме вратила у стару кућу која је сада из темеља президана. Још увек се под кровом легу голубови , мада их нико не чува.
    Колач нам је ,док смо били у Винорачи , секао отац Лазар из старе цркве ,који нас ништа није питао , и увек нам је био драг гост . Долазио је код нас и да нам свети воду и носили смо у цркву колач и за светог Игњата и за светог Николу , славу мог мужа.Само се један стари свештеник заинтересовао откуд нам та ретка слава и сетио се целе наше породице из времена пре и после рата. Одлично је познавао деду.Ја ни дан данас нисам крштена , а ни моја ћерка. Само смо сина крстили и венчали у цркви и децу његову у цркви крстили. Ћерка ми се још није удала . Често ноћу размишљам о томе .Хтела сам да се крстимо , била сам тешко болесна и нисам знала да ли ћу да преживим . Отац Лазар није могао да нас прихвати јер нисмо припадали његовој парохији. Отац Срђан нам је испоставио такав ценовник да сам одустала.Никад га нисам позвала у кућу.Сечемо колач сами.Мој усуд је да останем некрштена. А можда и није . Видећемо.
    Пред крај живота , кад је схватио којим путем је водио породицу , отац је доживео потпуни слом.
    Друга страна комуњарског цунамија је моја мајка. Одрасла је у селу Бруснику изнад Ивањице .Мајка јој је била из Дежеве , села Светог Саве. Њен отац Богољуб био је партизан , а његов рођени брат Василије , четник.Бака Милица је родила 8 девојчица , а једна је умрла као мала . Звала се Божидарка. Тетке , од треће , су се звале Станимирка , Станојка , Стада , да стану женска деца. Моја мајка је била пета и звала се Петра. Василије ,четник ,после рата није гоњен , сачувао га брат , и живео је доста дуго . На Голији још живе његови потомци Гојковићи.Мој деда је , да би заштитио ћерке од принудног рада , отишао на изградњу Новог Београда и тамо умро од туберкулозе . Зграде које су зидане су се срушиле јер су ваљда лоше грађене на мочварном песку.Бака.је остала сама са седам девојчица. Онако неписмена каква је била , поднела је захтев за борачку пензију , али никада није добила одговор. Издржавала је децу са преслицом и десницом руком. Моју мајку су као ћерку партизана школовали у Новом Пазару и касније у Смедереву . Тамо је упознала мог тату. О Дежеви никад није говорила. Само је једном испричала како је њен отац био колачар за светог Саву , док се још славио.Њихова слава је свети Стефан и ја га увек обележим на трећи дан Божића.
    О томе како се слави Божић научила сам од свекрве кад ми је муж отишао на прво ратиште и кад сам остала сама, без посла , као подстанар , са двоје мале деце. Те ратне године , на Божић , у сред ноћи су се пробудила деца. На телевизији је био пренос из цркве. Син ме питао: Мама , где је то? У цркви , рекла сам. Мама има ли то у нашој цркви? Има сине , рекла сам. Ајде да идемо ,мама. И обукла сам их , чудо једно како су били будни. Ивана само што је проходала .И отишли смо пред цркву. У цркви је било светло и чуло се певање. Нисмо ушли унутра . Стајали смо напољу и ја сам знала да ће све да буде у реду.Сва браћа и муж вратили су се.живи и здрави. Ја сам знала да ће тако да буде.
    Моји никад нису славили Божић . Ни Ускрс.Само су нам за материце и очеве куповали пакетиће. Али мрсне.И за Младенце је мајка месила младенчиће , без приче о богомладенцима , и то са јајима.
    Прича се да је поштар из Остатије све време подизао борачку пензију моје баке и да су ти папири нађени после његове смрти. Он је био накоњче на свадби моје баке. Ту причу нисмо.проверавали. То је прошлост.Он се није женио и није имао потомство како је причала моја мајка.
    И много још има у тој комуњарској цунами причи, али то више није битно.
    Зато могу да вам кажем да је лаж много коштала и да још увек кошта и да ту нема компромиса и помирења без признања и покајања.
    Срби су васкрсли из дубоког гроба , поштовани господине , то треба ојачати и оснажити , иначе ће нестати.А то ће да буде нечији тежак и неопростив грех.
    Мислила сам да не.причам ову причу , али кад сам прочитала Ваш одговор на текст Миломира Степића , знала сам да треба да је чујете.То је само једна ,неважна , међу многим тешким причама о комунистичком цунамију који умало није потопио Србе. Мада можда и јесте . Видећемо.

  9. @Стање ствари

    Хвала, срдачно.

  10. ни речи о покољу 100.000 Срба, ни речи о отпору Срба титоистима (намештени избори, уз невиђено намештање, причали ми рођаци који су радили по изборним комисијама, резултати су били срамотни за Тиранина Тита, па су се „фризирали“), ни речи о бомбардовању Србије 44. да би се утерала у Титин конц-логор, ни речи о културоциду, ни речи о пропалој економији, ни речи о гастербајтерима који беже из Титиног Пакла „трбухом за крухом“, ни речи о кредитима које и дан-данас отплаћујемо, а који су омогућили кратке периоде „благостања“ у виду „Ли Купер“ и „Левис“ фармерки које смо произовдили по лиценци, као „јефтина радна снага“, за кикирики, ни речи о редовима за кафу, детерџент, на бонове, ни речи о гориву на бонове, пар-непар, ни речи о рестрикцијама струје (последично, зими, и грејања!), ни речи о шећерним таблама уместо чоколаде….
    Само титоистичка исе*авања….

  11. @Goran: Потпуно сте у праву, али шта се иначе боље може очекивати од некога ко је завршио магистарске студије на Московском државном институту за међународне односе Министарства спољних послова Руске Федерације и стажирао у Амбасади Републике Србије у Москви и у Руском савету за међународне односе и ““?
    @Даница Петровић: Ваш искрени текст о погубном утицају “комунистичког цунамија“ на Вашу породицу је болно исправан… Најстрашније у свему томе је да су се отровни “пипци“ тог цунамија дубоко увукли у ткиво скоро сваке породице. Одолеле су само оне малобројне чији родитељи и бабе/деде су смогли снаге да у оној поллави гадости и лажи која је прекрила све и свакога нађу снаге и доследно, унутар кућног поверљивог окружења, побијају пред децом/унуцима све гадости, свињарије и лажи комунистичког режима… Знам – резултат је у том случају био да су деца расла у “унутрашњој емиграцији“ – морала су као папагаји понављати у школи и пред вршњацима све бедастоће државне пропаганде, а у себи су ипак знали шта знају… На жалост, ако је таквих било 2-3%, много је.

  12. @Даници Петровић :
    Велико хвала Данице за ову “кратку историју једне српске породице” у време комунистичког цунамија

  13. Кад се прокламовани херменутички принцип: „За разлику од осталих текстова контрареволуционарног жанра, Степићев се издваја по рационалном приступу у коме је геополитика главни фактор, а идеологија само маска – приступ кога ћемо се строго придржавати. “
    …судари са поунутарњеном идеологијом, дешава се ово:
    „Принцип супротног отклона клатна – механички фетишизам својствен геополитици – не узима у обзир ни основна спољнополитичка начела СССР која су прокламовала слободу од „колонијалног господства“, а не његову замену.“
    И ту престаје моје интересовање за даље читање…
    P.S.
    Ипак, у прилог „Стању ствари“, да није било текста „школованог кадра“ не би било ни Данициног коментара који говори о судбини нас Срба више од свих високопарних мудровања…

  14. У Солуну је запаљена турска амбасада, док у Истанбулу грчка мањина преживљава нове прогоне.
    isto se desilo sa Turcimsa u Grckoj…najveci progon ljudi posle 2 svetskog rata (grci+turci)….fyi

  15. @unx бунца: „У Солуну је запаљена турска амбасада, док у Истанбулу грчка мањина преживљава нове прогоне.isto se desilo sa Turcimsa u Grckoj…najveci progon ljudi posle 2 svetskog rata (grci+turci)….fyi“. Каква, побогу, турска АМБАСАДА у Солуну?? Запаљена? Када? О каквом то највећем прогону Турака у Грчкој после „2 svetskog rata (grci+turci)….fyi“ овај јадник блебеће?

Оставите коментар