Драгана Трифковић: Зашто Србија прогони своје добровољце који се боре у Донбасу

Позиција режима у Србији по питању Украјине, Донбаса, Крима, не одговара нашим интересима, нити одражава вољу већине грађана Србије

Драгана Трифковић (Фото: лична архива)

Интервју Драгане Трифковић за Регнум.ру.

Српски добровољац који је ратовао у Донбасу, Горан Ћирић, чека у Сочију одлуку на уложену жалбу поводом изручења српској страни на захтев Интерпола. Уколико суд одбије жалбу, Ћирић ће бити депортован у Србију. Ово није први српски добровољац који треба да буде изручен Србији. Шта га очекује у домовини и зашто српске власти траже његову екстрадицију?

Колико ми је познато, званични мотив за издавање потернице за Гораном Ћирићем од стране Србије је привредни криминал. Њега држава Србија терети да је наводно умешан у малверзације са извозом пољопривредних производа. Међутим, то није први случај да се против српских добровољаца из Донбаса покрећу оптужбе које нису утемељене. Својевремено се у Србији водила медијска хајка против Дејана Берића кога су такође оптуживали за наводне пословне махинације од пре десетак година, до тога да припрема нападе на службена лица у Србији, иако је он тада био у Донбасу. С обзиром на то да сам од почетка избијања сукоба у Донбасу пратила ову тематику, могла сам да уочим да се против неких добровољаца у Србији водила позитивна кампања, а против неких крајње негативна. По мојој процени, позитивна кампања се водила против оних добровољаца који су на неки начин били повезани или у служби режима Александра Вучића, док се негативна водила против оних које држава Србија није контролисала.

Чињеница је да је држава Србија пре измене Кривичног законика 2014. године понудила свим добровољцима држављанима Србије који су у то време боравили у Донбасу, да се врате уколико не желе да буду осуђени. Српски режим је понуду послао преко двојице добровољаца који су се очигледно у Донбас упутили како би наговорили остале добровољце да се врате у Србију.

Као начин „убеђивања“ српских добровољаца, режим је преко полиције истовремено вршио притисак на њихове породице у Србији. Поред тога било је много провокација у самом Донбасу и међусобних сукоба српских добровољаца, што је била заслуга српског режима. Циљ је био као прво, да се сви српски добровољци под хитно врате у земљу, а под два, да се обезвреди и обесмисли њихова улога у Донбасу. Режим није у потпуности успео да испуни ове циљеве, али јесте делимично.

Велики број добровољаца је подлегао притисцима са више страна, и решио је да се врати у Србију како њихове породице не би трпеле и како не би били осуђени – што им је обећано преко посредника (добровољаца на специјалном задатку). Један број добровољаца је остао, али српске власти нису до дана данашњег обуставиле напоре да их врате у Србију, што доказује и случај са Гораном Ћирићем.

Што се тиче улоге и утиска о српским добровољцима у Донбасу, било је појединаца који су успели у намери да компромитују то питање, највише личним примером, али са друге стране, било је и оних који су неутралисали компромитације. У сваком случају су српски добровољци оставили траг у Донбасу, а мислим да се памти управо улога оних који су се добро показали као људи, који су дошли са искреним намерама да помогну руском становништву да се одбрани од напада и украјинске агресије.

Уколико Горан Ћирић буде испоручен Србији, сигурно је да га чека суђење, а вероватно и затвор. Да ли су вам познати неки други случајеви попут Ћирићевог? Има ли основе да се сматра да је Горан Ћирић у праву када тврди да његов случај има у првом реду политичку позадину?

Позната ми је већина случајева који су завршили на суду у Србији, читав процес као и епилог.

Као што сам рекла у одговору на претходно питање, српским добровољцима је обећано да им неће бити суђено уколико се врате у Србију пре усвајања измена Кривичног законика (КЗ). Да напоменемо да су средином октобра 2014. усвојене измене КЗ у Народној скупштини, којима је предвиђено да свако ко учествује у рату или оружаном сукобу ван Србије чини кривично дело које се кажњива казном од пола године до пет година затвора, уколико је учествовао као појединац. Ако учествује у групи, предвиђена је казна од једне до осам година затвора. За организаторе одласка добровољаца у рат ван Србије, предвиђена је казна од две до десет година затвора.

Драгана Трифковић у Донбасу, новембар 2014. године (Фото: лична архива)

Разлог за доношење ових измена КЗ према речима предлагача (представника власти), биле су безбедносне претње за грађане Србије. У образложењу је наведено да ће измене КЗ обезбедити заштиту грађана и основних друштвених вредности. Предлагачи су навели да се један број грађана Србије придружује паравојним формацијама изван земље, а по повратку у земљу се баве пропагандним деловањем и подстрекивањем других да постану учесници рата у другим државама. Измене овог закона су донете по хитном поступку. Овде треба напоменути и чињеницу да су Албанци са КиМ годинама раније одлазили у учествовали у сукобима на Блиском истоку, али то није узнемирило власти нити их подстакло да донесу измене закона ради санкционисања те појаве. Због тога се стиче утисак да је закон донет искључиво због Украјине, односно Донбаса. У крајњем случају, Бриселским споразумом из 2013. године је Србија пристала да угаси правосудни систем Републике Србије на територији КиМ, односно да га интегрише у систем независног Косова. Тиме се измене КЗ које је усвојила Народна скупштина не тичу косовских Албанаца, нити Србија има надлежност да им суди због повратка из Сирије на пример. Познато је да су косовски Албанци учествовали у јединицама терористичке организације Исламска држава, и да на Косову и Метохији има повратника из редова ИСИЛ.

Да се вратимо на српске добровољце из Донбаса, они који су пристали да се врате у Србију уз обећање да им неће бити суђено, имали су веома непријатно искуство.

Њима јесте суђено и они су добили судске казне, али углавном условне. Од 28 добровољаца који су осуђени, само четворо је осуђено на затворске казне. Остали су уз нагодбу осуђени на условне казне. Када говоримо о нагодби, ради се о томе да су добровољци сами себе осудили. Наиме, држава Србија није имала никаквих доказа о њиховом учешћу у рату, сем фотографија одређених добровољаца у ратним униформама у Донбасу, али те фотографије нису могле да докажу и учешће у рату. Међутим, добровољци су практично уцењени од стране посредника који су послати да их врате у Србију, да ће они лично сведочити против њих на суду, уколико сами не признају кривицу. Тим путем су практично извукли признање од свих оптужених који су сами себе осудили признањем. Иако су првобитно били преварени да им се неће судити, након тога су преварени како би сами себе осудили. Да закључим, слажем се са оценом Горана Ћирића да његов случај има политичку позадину. С тим што се не ради само о његовом случају, већ о случају свих добровољаца који су били у Донбасу. Једини изузетак су они које је сам режим слао као изасланике, тј. добровољци на специјалном задатку. Они су од почетка имали јасан договор, план и циљеве.

Како се Београд односи према конфликту у Донбасу, узимајући у обзир да званичне власти подржавају територијални интегритет Украјине?

Режим у Србији је од почетка конфликта у Украјини заузео јасан став. То је да подржава територијални интегритет Украјине, укључујући и Крим који и дан данас сматра украјинском територијом.

Што се тиче Донбаса, јасно је да је држава Србија урадила све што је могла да спречи одлазак српских добровољаца, да врати оне који су отишли у рат назад, као и да компромитује улогу и значај српских добровољаца у Донбасу. Изменама КЗ, српска власт је решила да сасече сваку идеју о одласку у помоћ руском становништву.

Што се тиче измена КЗ, мислим да је на њихово хитно усвајање пресудно утицао захтев Запада (Америке и Британије).

Жалосно је да Србија, која је деведесетих година прошла кроз исте сценарије као и Украјина, не жели да се бори за сопствена права и интересе, већ ослобађа одговорности оне који су стајали иза креирања сукоба у Југославији, тренирања хрватске и муслиманске војске против Срба, акција Бљесак и Олуја у Хрватској, специјалних операција Маркале, Рачак, бомбардовања Србије и др.

У августу 2014. године сам учествовала као говорник на конференцији за штампу у РИА Новости Москва, где сам говорила о сличностима украјинског и југословенског конфликта. Сличности има много, од пуцања у демонстранте са крова зграде чиме су започети ратни сукоби у БиХ, а затим и у Украјини, преко информационог рата, специјалних операција и вођених протеста односно државног преврата. Срби који су преживели сво то искуство нису у стању да се боре за задовољавање правде. Власти жмуре над тим чињеницама у жељи да се додворе Западу. Мислим да је сваком просечном Србину јасно каква је била улога Запада у југословенском конфликту и да кроз то може да анализира дешавања у Украјини. Лично сам се изненадила да су информације о дешавањима у Југославији људима у Донбасу биле непознате. Наравно, пропаганда је учинила своје. У сваком случају, сматрам да позиција режима у Србији по питању Украјине, Донбаса, Крима, не одговара нашим интересима, нити одражава вољу већине грађана Србије.

Петар Порошенко и Александар Вучић (Фото: Политика)

Не кажем да Србија треба озбиљно да се меша у украјинско питање, али треба да буде објективна и одговорна према себи, што сада није случај. Ништа не би сметало да Србија постави питање својим партнерима са Запада, како то да је демократски референдум на Криму нелегитиман, а легитимно је бомбардовање Србије и одвајање Косова? Како је слободна воља грађана Крима проблем, а није проблем подстрекивање сепаратиста и креирање нарко-терористичке државе Косово? Нажалост, српске власти не чине ништа по том питању. Тешко је у тој ситуацији када Србија не води рачуна ни о сопственим интересима, очекивати да ће се заузети за иоле објективну позицију по питању Украјине. На крају крајева, у време када је Петар Порошенко био на челу Украјине, Александар Вучић је са њим потписао стратешке договоре уз већи степен сарадње него што Србија има са Русијом.

Посебно питање је свакако шверц српског оружја Украјини, за шта државни врх Србије такође треба да дâ одговоре.

Знамо да у Србији постоји закон који забрањује српским грађанима учешће у војним конфликтима у страним земљама, уколико није у питању регуларна војска РС. Међутим, знамо и да су бројни руски добровољци учествовали у конфликту у бившој Југославији на страни Срба. Како ви тумачите ову ситуацију?

Када говоримо о улози добровољаца, треба сагледавати историјски контекст. Нема рата у ком на страни Срба нису учествовали Руси и обрнуто. Сетимо се руских добровољаца за време Српско-турског рата или српских генерала који су ратовали против Наполеона уз Кутузова.

Узајамно помагање наших народа је нешто што је постала традиција. Чак и у периодима када режими наших држава нису били у најбољим односима, то није имало утицаја на узајамно помагање наших народа. У време када се одвијао конфликт на простору бивше Југославије, режим Јељцина није имао благонаклон однос према руским добровољцима који су учествовали у рату на страни Срба. Без обзира на то, знамо да је њихово присуство у јединицама српске војске имало великог значаја, посебно психолошког.

Сада видимо да режим Александра Вучића има још гори однос према питању српских добровољаца у Донбасу. Измене КЗ имају за циљ да предупреде било какву жељу да се традиција узајамног помагања у ратовима Срба и Руса, настави.

Иако Србија учествује у војним вежбама са војском РФ и саопштава како је војно неутрална, од 2015. године је НАТО стратешки интегрисан у безбедносни систем Србије преко ИПАП и СОФА споразума. Због тога је сарадња са РФ више планирана као део маркетиншке кампање како би се стекао утисак да се Србија не сврстава ни на једну страну. Измене КЗ у вези са учешћем добровољаца у ратовима или конфликтима ван Србије су само један сегмент плана Запада да потпуно одсече сарадњу Србије и Русије. Након решавања косовског питања, план је да Србија направи стратешки заокрет како је то урадила и Црна Гора, дистанцира се од Русије, чиме би било спречено ширење било каквог руског утицаја у дужем периоду.

Како Запад покушава да промени свест Срба, избрише историју, традицију и образац културног понашања, у склопу тога је неопходно да направи пресек у српско-руским односима јер они јесу део наше историје, традиције, заједничке културе и религије.

Наш задатак је да упозоравамо и боримо се против тога, јер нико нема право да пресеца српско-руске историјске везе које трају вековима.

Разговор водила: Татјана Стојановић

(Регнум, 5. 6. 2020/Центар за геостратешке студије, 6. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар