Драгослав Симић: Предраг Ристић (1931-2019) – градитељ цркава и дрндафона

Кад сам рекао Зорану Христићу да сам на дрндафону добио нациналну пензију, он се искидао од смеха, причао је Предраг Пеђа Ристић

Пеђа Ристић (Фото: Телевизија Храм)

Недавно преминули архитекта Предраг Ристић (1931-2019) познат је првенствено по великом броју цркава које је пројектовао широм православног света.

Овде се појављује као занимљив сведок једне ненаписане историје. Запис је настао у његовом стану 2010. године.

Како сам добио надимак Исус? Крштено име можеш да промениш у општини, платиш таксу. Надимак који ти налепи околина не можеш да отресеш целог живота, ако се буниш, тим горе.

***

Препливао сам Саву 1934. године када сам имао само 3,5 година. Чим су ме довели на сплав, на пловеће пливалиште „БОБ“ клуба уз обалу данашњег Сајма, ја сам се отргао од маме и скочио у воду. Једном је мој отац скочио у воду у оделу да ме спасава. То позориште на води је гледао цео сплав и професионални тренер свих спортова у оно време веома популаран Сики Гаковић, који се вратио из Француске где му је пропала боксерска каријера јер га је нокаутирао један црнац. Овог клинца, рекао је мом оцу, ја ћу да научим да плива за три дана – за три банке. Направио је „дил“ са мојим оцем везао ме на канап и плуту „скупи рашири састави“ дрилово ме је три дана. Трећег дана ставио је у чамац мог оца бацио ме је у воду и ја сам лако препливао Саву која је ту широка 215 метара и узео мом оцу три банке.

***

Године 1938. са 7 година учествовао сам у међутачки док се намештају голови после утакмице Југ Дубровник – БОБ клуб и скакао са трамбулине од три метра и пливао узводно и низводно 100 метара. После тога, пошто сам био ватрено риђ и пегав, мазиле су ме ондашње шипарице.

***

Упркос рату, ми смо баш сваки дан ишли на купање, па и усред зиме. Поред тога као на селу риљали смо целу башту и травњак испред куће и хранили смо две свиње у Сењачкој улици број 3 и радили свакојаке тешке послове као свакодневно цепање дрва.

***

До краја рата упркос глади израстао сам до висине од 184 сам био изразито мршав тако да ми се оцртавао сваки мишић на ребрима, а и кичма ми је била мало крива, тако да су неки лекари саветовали мојој мајци да морам шест месеци да лежим у кориту. Међутим, ја сам тада баш под том дијагнозом трчао 10 км по сунцу, и побеђивао у масовном кросу да бих добио патике.

***

За време такозваног „ослобођења“ била је директива љубави према братском Совјетском Савезу. Иако жестоки антикомуниста, био сам примећен од неких предратних тренера на Ади Циганлији како добро пливам и тако сам изабран да пливам на првој пријатељској утакмици у ослобођеној Југославији августа месеца 1945. против хероја Совјетског Савеза Леонида Мјешкова, дрилованог професионалца. Базен су нам изградили Немци још за време окупације, односно као резервоар за гашење пожара али олимпијских размера 50/25 дубок 1,5 метара који је био укљештен у малом парку између Скупштине и Главне поште. Херој ме је на 200 метара прсно оставио 50 метара, али ме је сачекао и загрлио. И та је слика изишла на првој страни Борбе.

Пливалиште код Главне поште (Фото: Ало)

***

Постао сам популаран онаквог неубедљивог изгледа, јер сам првенство Србије у истом базену на 200 метара прсно освојио 1946. испред Северина Бијелића, на завист и љубомору многих у новооснованом пливачком клубу „Црвена звезда“, па је био ред да добијем подсмешљиви надимак. Кум ми је био иначе мој пријатељ будући познати глумац Северин Бијелић, универзални спортиста, не само пливач, већ и фудбалер (голман), скијаш итд. У оно доба није ми још расла брада али сам заиста изгледао толико измучен и жилав као да сам малопре скинут са крста. Од тада у клубу, на штрафти (корзоу у Кнез Михаиловој улици) у школи, на факултету, знали су ме само као Исус и то ме прати све до данашњег дана иако сада имам 110 кила.

***

Надимак нема никакве везе са данашњим мојим занимањем, (пројектујем цркве), а и у Удби када су ме својевремено хапсили и приводили на информативни разговор; рапортирали су: „Ево довели смо Исуса, како си Исусе!“ Одговарао сам, усрао сам се од страха.

***

Како је настао и нестао дрндафон? Догађало се четрдесетих и педесетих година у време када није било ниједног кафића, па се омладина вртела у круг на „Штрафти“ (Кнез Михаиловој улици) момци и девојке кибицовали су се као на сточној пијаци. Ипак, у том чопору нису били сви исти.

У спонтаном збирању у овој маси било је и оних који нису говорили рецимо о фудбалу већ о вишој математици, а одлазили смо искључиво на класичну музику на Коларчев универзитет, на оперу, позориште, кинотеку, изложбе, цркву….. и бавили се лично спортом а да нисмо одлазили на утакмице. Снобовске дискусије о бесконачности су трајале често до зоре и онда смо одлазили на купање на Ђачко купатило на Дунаву, без обзира да ли је лето или зима. Стално смо се међусобно такмичили, ко може више ово или оно, да скочи, да прескочи, али и да реши неки проблем из математике. Тако сам у шеснаестој години научио све оно што се учи на нашим универзитетима и више од тога, а неке области које тада нисам научио у својим формативним годинама, нисам савладао ни касније на универзитету.

***

Такав став у друштву у коме сам се кретао, било на Ади Циганлији или штрафти, био је један немушти отпор да се разликујемо од комуниста упркос тешким условима. Једном сам био толико гладан са „Г“ картом за снабдевање, да сам хтео да провалим у једну повлашћену радњу за Удбаше у Коларчевој улици, и да поједем једну изложену мортаделу, па после тога нека буде шта буде.

Фото: Поуке.орг

Ипак без обзира на бедне услове (отац на робији), на спорадична хапшења и премлаћивања, коначно сам био дотерао до дипломског. У тој борби било је важно наметнути тој диктатури пролетаријата свој начин борбе. Благодарећи свом пријатељу са штрафте, нажалост данас покојном Милану Курепи, савладао сам – шетајући се… Теорију скупова, за коју тада (1955-6) код нас нико није знао ни чуо за њу, мада је Теорију скупова поставио још 1842. Дедекинд. Два француска академика су била извршила самоубиство јер нису могли да схвате њену просту и наивну суштину за коју не треба никакво предзнање из осталих области математике. Била ми је то одлична стратегија изненађења, да поставим оригиналну теорију акустике дворана (цркава) на основу ове „тајне науке“ како је то оценила затечена запрепашћена, а увек „будна“… Народна омладина, омладински огранак Савеза комуниста Југославије.

***

Добрим предзнањем из 11 тада постојећих теорија акустике потковао ме је на својим слободним предавањима професор архитекта Григорије Самојлов.

Све те теорије могле су да важе само за поједине случајеве, а никако нису могле да обухвате баш сваку појаву. Међутим Теорија скупова била је тако благородна да се на једноставан очевидан најпростији начин могла објаснити баш свака, до тада необјашњива акустичка појава.

Пред препуним амфитеатром број 164 на Архитектонском факултету на Ваведење 1956, пред комисијом од 6 чланова, сат и по износио сам систематски своју теорију. Био сам у пуној кондицији, као спортиста никад нисам имао трему. Носио сам се увек као дрипац. Међутим, у орману пронашао сам црно одело од свог деде, такође архитекте, везао машну коју никад нисам носио ни пре ни после, а у препуном амфитеатру, (неки су и стојали) није се чула ни мува. Сви су ме пажљиво слушали, у то време било им је све јасно, међутим када сам завршио, ничега се нису сећали. Свирао сам, ради експеримента на флаути и окарини, трианглу и звучној виљушки. На свега 4 изложена хамера (50/70см) слободном руком био ми је исцртан пројект и јасне потребне шеме.

На крају ми је професор Леко поставио неколико питања и комисија се повукла да донесе одлуку. Пет професора на челу са проф. Димитријем Леком и Станком Клиском, пројектанти, су били за то да ми се да десет, док је један, Бошко Томић, статичар био за то да се оборим и дао ми је јединицу, јер сам хохштаплер. Када сам се вратио кући, отац ми је већ био на робији, мајка ми је рекла: „добро је што си најзад дипломирао“. Никаквог славља није било, а било је мудро да се одмах изгубим да ме не затворе као оца. Две недеље сам се крио код тетке мог друга Берислава Петрића који је, иако је био Хрват, био хапшен због великосрпског шовинизма, А онда сам добио миг да могу да изађем из рупе.

***

Народна омладина са Јошком Свободом и Ранком Финриком на челу покренула је акцију да се мој дипломски поништи. Ту се показао као тврд орах господин проф. Димитрије Леко противник Корбизијеа, који је своја предавања почињао са „госпођице студенткиње и господо студенти, част ми је што сте дошли на моје предавање“. Он и Станко Клиска, пројектант најмодернијих болница у Шведској, превремено су пензионисани, а мени је остала десетка, само што ми није урачуната у просек.

***

Номинално, ја сам бранио концертну Дворану, међутим свима, а нарочито комунистима, било је јасно да је мој пројект био црква, само што сам скинуо крст и убацио фотеље. Те године биле су најцрње за православну цркву па нисам могао у скорој будућности да очекујем да ћу заиста једног дана бити пројектант православних цркава, а нешто сам морао у међувремену да радим. Тако сам чекајући ослобођење од комунизма, био принуђен да у малом проверим своје теорије у пракси.

Тако сам, користећи разне оригиналне патенте, конструисао и израдио музички инструмент дрндафон који је заиста имао неслућене звучне могућности. За њега се заинтересовао поред осталих нарочито композитор Зоран Христић и са дрндафоном смо чинили чуда. Можда је први пут трајно кренуло 1966. у дечјој серији РТБ „Ни црно ни бело“.

Фото: Авантарт магазин

У звучном сценарију за многе позоришне представе ми смо могли да остваримо заиста свашта. Рецимо; руски тенкови јуришају кроз Банат, петао кукуриче, невиђена црквена звона од 10 тона, водопад и на крају сам свирао „Еине клеине Нацхт Музик“ или било шта друго.

***

Добили смо позив од Пола Прајса (Paul Price), директора „Музичке школе Менхетн“ из Њујорка, с тим „да не поведемо већу групу од 16 музичара“; а свирао сам само примерне могућности дрндафона, само ја један! Учествовали смо Зоран и ја на Музичком бијеналу младих у Паризу, Бијеналу модерне музике 1973. у Загребу и Југословенској музичкој трибини у Опатији. Међутим, можда је врхунац био добијање две Златне арене за музику у Пули у филмовима „Хасанагиница“ где се поред основних драматичних тонова чују вране и водопад и филму „Хороскоп“ редитеља Боре Драшковића где се чује како провалници разбијају стакло на хали, а чује се прво како тутња тупи пробој, па прскање, па ехо из хале и на крају како комадићи стакла падају на под и њихов повратни ехо. Затим воз долази и одлази. У свему овоме није разбијен ниједан комадић стакла нити је прошао воз. Све је снимио Тричковић на магнетофону „Нагри“ у мом поткровљу, за једно после подне.

***

Ефекат воз пролази кроз разне фантастичне пределе, кроз тунеле, преко мостова, кроз мећаву… Под именом „Ганг“ на Тријеналу Тригон у Грацу 1969. године је пуштано на великим стерео звучницима кроз таман прилазни ходник изложбе, тако да је препаднута публика скакала устрану да не би била прегажена. Та је „музика“ пуштана као шпица радио и телевизије у Бечу као најава изложбе.

***

Дрндафон сам употребљавао као илустрацију и за друге моје личне наступе на ТВ као и за мој научни филм о реконструкцији Лепенског вира, који је награђен првом наградом као најбољи ТВ филм на Југословенском фестивалу на Бледу 1970. године. И дрндафон је добио награду као илустрација за моје „Савске таблице“ на фестивалу радио драме у Италији. Држао сам и соло концерт на дрдафону у уметничкој колонији у близини Рима 1973. са две швајцарске виолинисткиње.

Саборни храм у Подгорици (Фото: Википедија)

***

Толико могу да се сетим, јер ми је у једном моменту дрндафон дефинитивно досадио, да нисам могао да га видим, иако је срећно преживео неоштећен један пожар у Студентском културном центру.

***

После тога у миру од дрндафона прошло је много година. Пао је комунизам, и ја сам дочекао да силовито пројектујем цркве које су све изузетно акустичне. Димитрије Стефановић, који је дириговао студијским хором САНУ, плакао је од узбуђења колико је црква у Славонском Броду била акустична (ову цркву је, нажалост, из три минирања срушио између 12-13. јула 1992. године Анте Пркачин, заступник Хрватског Сабора).

***

У међувремену сам саградио са мањим и већим успехом стотину цркава, а предавања из акустике држао сам и на универзитету у Грацу. Црква на Убу такође је изванредно акустична. Осилио сам се па сам се усудио да тражим националну пензију. Међутим у жирију је било и Друштво архитеката које су моје обилно грађевинско дело оценили као заостало, јер не доприносим ништа ново архитектонској мисли већ копирам средњи век (у ствари су мислили да нисам раскрстио са религијом).

Спасла ме је сликарка Весна Голубовић, коју нисам до тада уопште познавао која је узвикнула: „Па он није архитекта већ мултимедијалан уметник“. Кад је објављено да сам добио националну пензију, многи су ме питали да ли сам то ја, а кад сам рекао Зорану Христићу да сам на дрндафону добио националну пензију, он се искидао од смеха.

***

Дрндафон се сада налази у музеју Медијале, јер Медијала је стасала у мом поткровљу у Сењачкој 3. Ја уопште не мислим више на њега, а и не знам после свечаног отварања и изложбе Медијале где се сада налази тај музеј.

Опрема: Стање ствари

(Данас, 23. 2. 2020)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s