Петар Искандеров: Одговор Д. Трифковић или Србија није Сирија, Вучић није Милошевић

Поводом текста Драгане Трифковић „Поред таквих пријатеља као што је Н. Бондарев, непријатељи нам нису потребни!“

Петар Искандеров (Фото: НСПМ)

(РИА «Новый День», 7. 10. 2019)

Како се приближава међународни самит о Косову и Метохији који треба да се одржи у Паризу под окриљем ЕУ крајем текуће године током и где Брисел има намеру да од Београда и Приштине затражи нормализацију билатералних односа, страсти учесника се све више усијавају. И то се не тиче само председника Француске Емануела Макрона и федералног канцелара Немачке Ангеле Меркел, чак не и Хашима Тачија који је често изложен критици екстремне косовске опозиције, већ и председника Србије Александра Вучића који се и без тога већ неколико година налази под жестоким пресингом САД и ЕУ, а од недавно суоченог са повећаним таласом критике у властитој земљи.

Против фигуре српског лидера и свих оних који су се „усудили” да га подрже или који имају просто објективно спознавање оног што се дешава на Балкану иступиле су не само безусловно прозападне и пронатовске струје у Србији, већ и представници тзв. „проруске опозиције” која, по свему судећи, све више губи осећај за реалност.

Александру Вучићу се спочитава дуги списак “кривице” на штету “истинских” национално-државних интереса Србије, разуме се, онако како га “проруска” опозиција разуме. (ову реч пишемо под наводницима, суштински схватајући да није реч ни о каквој проруској опозицији). Овде је наводно и одбијање да учествује у реализацији пројекта опремања гасовода Турски ток преко Балкана и страх да се руско-српски Хуманитарни центар у Нишу претвори у праву руску војну базу по моделу сиријског Хмејмима и припрема да се „преда“ Косово (које се већ 20 година фактички налази ван било какве реалне контроле Београда) и наставак дијалога са САД и ЕУ и одбијање да се до краја реализују пројекти са Москвом и тсл.

А као антитеза Вучићу наводе се његови претходници који су наводно далеко више урадили по питању јачања руско-српске сарадње укључујући и заиста тако важну област као што је енергетика.

Уважени српски политиколог Драгана Трифковић није се уздржала од сличних поређења, оптужујући Александра Вучића на страницама београдског издања Нова српска политичка мисао за „лажно русофилство“ и изражавајући сумњу у „научни потенцијал“ угледног руског експерта за Балкан Никите Бондарева који оспорава овакве тезе.

Никита Бондарев (Фото: НСПМ)

Разуме се да нико и нема намеру да актуелног српског председника прогласи за апсолутно проруског политичара. А ево и једног несрећног сплета околности- у богатој српској историји тешко да се може наћи бар један велики државник који је водио искључиво проруску политику. Геополитичке интриге, лажна обећања, „извлачење“ финансијске и војне помоћи и политичке подршке, игра на противречностима великих сила која је понекад доводила балкански регион и целу Европу на границу рата (1914. године ова граница је пређена) – свега тога је у Србији (као и код њених суседа на Балкану) било у изобиљу, почев од XVIII века и коначно са епохом изванредног политичког манипулатора Слободана Милошевића. И само је Александар Вучић, у том контексту, онај који без обзира на невиђен притисак Запада да уведе антируске санкције, који посећује Москву у дане који су свети за Русе и слави годишњицу Велике Победе, и зато заслужује искрено поштовање.

Госпођа Трифковић је сасвим разумљиво поносна на споразуме о сарадњи Русије и Србије у енергетици који је потписан пре једне деценије. Истина, они су постали прекретница у развоју билатералне сарадње наших држава, али, објективно њихов основни циљ био је да се српски монополиста и губиташ НИС спасе од сигурног банкротства. А представљати очајну молбу Москви за финансијском помоћи као израз русофилства тадашњих српских власти, није сасвим “научни” приступ. То би било исто као да се сама Драгана Трифковић обратила за кредит некој банци и након тога се прогласила за искреног поборника интереса те исте банке.

Експерт «Нове српске политичке мисли» са лукавим осмехом заобилази и други, не тако безначајан, моменат. Пре десет година када се, како она мисли, десило нешто судбоносно и када је потписан споразум о нафти и гасу, сама ситуација у свету била је мало другачија: без санкционих и трговинских ратова, русофобске хистерије у ЕУ и фактичке парализе међународних структура. За многе Европљане Русија је данас постала, на жалост, “токсична”, а у невиђено тешким условима по земљу српског председника, његова способност да изнађе могућност да сарађује са Москвом на сталној основи (укључујући и изјаве да је спреман да до краја октобра потпише споразум о слободној трговини са Евроазијском економском унијом), заслужује уважавање, без обзира што се воде паралелни преговори Београда и Брисела, па чак и сексуалну оријентацију српске премијерке Ане Брнабић која не да мира српским радикалима.

Није згорег подсетити поштовану Драгану Трифковић да поред Александра Вучића постоје и други харизматични политичари који, када су дошли на власт, одмах су заборављали на своју верност и уверавања о сарадњи са Русијом и проклињања на рачун антируских санкција. Један од њих је за многе у Србији толико омиљени Грк Алексис Ципрас који је уз пратњу антибриселских денунцијантских мелодија постао премијер и довео односе са Русијом до дипломатског скандала. И многим његовим колегама из држава Централне и Источне Европе се некако не жури да искористе право гласа и вета у ЕУ како би реализовали своје некадашње изјаве о подршци Русији.

У том контексту председник Вучић је заиста остао доследан у реализацији своје многовекторске политике и кључни партнер Русије на Балкану. Да ли може више да учини за Русију? У условима изузетно уског геополитичког простора за маневар његове земље, намеће се негативан одговор. Додајмо томе да српски председник мора да изражава интересе свих грађана Србије, а тамо русофилска расположења нипошто нису једина. То посебно показују сасвим скромни изборни резултати Двери и других партија и покрета који иступају са проруским паролама.

Драгана Трифковић (Извор: Центар за геостратешке студије)

Међутим, Драгана Трифковић и њени истомишљеници као главни грех Александра Вучића сматрају наводно припремљену издају „српског Косова“. То што Косово де факто поодавно није српско не ремети критичаре председника, али и оне који редовно посећују српски део Косовске Митровице и говоре на „српском“ Приштинском универзитету, који тамо ради. Истина, обични Срби још увек могу да посећују север Косова. Али, за српске политичаре и функционере већ почињу озбиљни проблеми.

Па за какво „српско Косово“ онда агитују Вучићеви критичари? Да ли ће они тајно да замене заштиту самих косовских Срба који, почев од краја 80-их редовно бивају таоци политичких препуцавања у Београду на гласне државне пароле? План разграничења Косова који Александар Вучић нуди да се потпише уз међународне гаранције, омогућиће Србији да поврати реалну контролу над деловима које насељавају Срби у дубини територије Косова, да се успостави хуманитарна помоћ и финансијско-економски допринос косовским Србима уз међународне гаранције и да се заједно са Приштином и другим балканским престоницама приступи реализацији регионалних пројеката. Русија је потпуно у стању да у том случају активније учествује у обнови балканске инфраструктуре и да се томе прикључе потенцијали Косова.

Очигледно је да, у датим околностима једино могућег и разумног курса, Драгана Трифковић као алтернативу види слање српских тенкова на Косово уз подршку руских ваздушно-космичких снага. Али, Србија није Сирија. И то је, што би се рекло, научна чињеница. Нису ни Александар Вучић, ни Русија косовску кризу довели до тренутног стадијума у коме само остаје да се спасавају остаци српског присуства у покрајини.

Потпредседник владе и министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић на све начине покушава да истакне да одлука његове земље да закључи споразум са ЕАЕУ има искључиво економских карактер: „То није политика, већ трговина“. Очигледно је да су трговинско-економска питања и просто здрав разум досадна и „исувише научна“ материја за експанзивну Драгану Трифковић и друге узавреле критичаре председника Александра Вучића. Међутим, тешко да то сме да буде повод да се нападају они који другачије од њих мисле, али и они који својим реалним и научно-публицистичким активностима дају већи допринос у развоју руско-српских односа од политичара и стручњака који обећавају неутемељене и одвојене од реалности „куле и градове“ и фактички земљу гурају у нову изолацију.

Москва – Београд, Петар Искандеров

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 9. 10. 2019)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

5 replies

  1. „План разграничења Косова који Александар Вучић нуди да се потпише уз међународне гаранције, омогућиће Србији да поврати реалну контролу над деловима које насељавају Срби у дубини територије Косова, да се успостави хуманитарна помоћ и финансијско-економски допринос косовским Србима уз међународне гаранције и да се заједно са Приштином и другим балканским престоницама приступи реализацији регионалних пројеката.“

    После оваквих тумачења аналитичара Петра Искандерова, тек сада настају разлози за бригу. Зар г. Искандеров не зна како је дошло до одвајања Косова и Метохије од матице Србије? Ту се не ради о мирном договору између две нације, односно националне мањине косовских Албанаца са државом Србијом. Овде се ради о агресивном албанском сепаратизму, који је кулминацију доживео агресијом НАТО пакта на суверену државу, која се томе супротставила свим законским средствима. И којом су отели Косово и Метохију од Србије. Какве међународне гаранције се овде помињу, када је по одласку Војске СРЈ-Србије и доласку мировних снага НАТО пакта под називом КФОР настао прави егзодус Срба и других неАлбанаца? Овде се помиње „омогућавање Србији враћања реалне контроле у дубини територије Косова“. Каква заблуда руског посматрача! Ради се о задржавању неколико општина на крајњем северу Косова и Метохије где албанска експанзија још није стигла. А шта ће бити са преосталим Србима и другим неАлбанцима у стварној дубини територије Космета? Они ће се предати у надлежност новој албанској држави „Косова“ да тамо живе „уз међународне гаранције безбедности“. План садашњег државног врха Србије и председника Вучића је да ове Србе препусти „демократији“ косовских албанских сепаратиста. И то је по аутору чланка једино реално решење. А где је ту Устав Србије, Међународно право суверених држава, чланица УН и Резолуција СБ УН бр. 1244? Зар Србија нема право на заштиту територијалног интегритете своје државе? Зар Руска федерација, НР Кина и бројне друге државе у свету, не стоје иза тог права Србије? Зар Руска федерација не види упорност нашег садашњег државног врха да се, одрицањем од поменутих правних аката, одрекне и нашег права на враћање Косова и Метохије својој држави? Једина утеха читаоцима чланка је, да званичан став државног врха Русије није оно што аналитичар Искандеров износи у свом размишљању о нашој отетој јужној покрајини.

    Свиђа ми се

  2. Значи, Искандеров пише говоре Вучићу!

    Свиђа ми се

  3. Проблем је у томе што аналитичари не праве разлику између интереса земље и народа са једне стране и интереса владајућег сталежа са друге. То што Вучић има добре односе са руском влашћу, па чак и то што заједно реализују неке пројекте, не значи да је то што раде у интересу Србије или Русије. Њихова сарадња проистиче искључиво из интереса елита. Ако се сложимо да Вучић води антисрпску политику, онда подршка Русије, као и подршка СПЦ, представљају саучесништво у тој политици, јер се зна да је Вучићу врло битно да има подршку са тих страна, чиме пред масама доказује свој „патриотизам“. У основи, ради се о простом трику. Ја ти радим о глави, налазим некога ко ме тапше по рамену јер знам да у тог неког ти имаш поверења, по некад ти он и ја уделимо неки поклончић и ти си срећан и кажеш, гле, ово су моји пријатељи, а, у ствари, ја све време кујем план како да те убијем и кад те убијем схватићеш да ти нисам био пријатељ него смртни непријатељ, али тада ће бити касно.
    Србији не треба власт која ће да води проруску политику, него власт која ће да води политику у корист српских интереса. Време је да наши аналитичари јасно кажу: браћо Руси, хвала вам на свему, можете да дођете у Сава Центар и певате Каћушу, јер се Срби јако пале на то, али да знате да ми нисмо будале и немојте тако да нас третирате. Ако нашег убицу третирате као пријатеља и знате да је то потребно да би нас обмањивао, ви сте за нас саучесник у убиству, тј. непријатељ. А ја бих им рекао и следеће. Ми знамо да Русијом влада иста комуњарско-лоповска банда каква влада Србима и да је компатибилност потпуна, јер после деценија комунизма само такав олош је и могао да постане владајући сталеж, богатећи се пљачком сопственог народа. Ма шта мислили о елитама Запада, оне су се обогатиле пљачкајући друге народе, а не сопствени.

    Свиђа ми се

  4. Аутор, Пјотр Ахмедович Искендеров је виши научни сарадник Института за славистику Руске Академије Наука и главни уредник њиховог реномираног научног часописа “Вопросы истории“, Москва. Специјалност му је историја Балкана, а – како из списка његових радова произлази (https://inslav.ru/people/iskenderov-petr-ahmedovich) једна од важних тема проучавања су му српско-албански односи. Дакле, и онда када пише о косовском проблему, он врло добро зна о чему се ради. Зато је питање које поставља @Разлози за бригу: “…Зар г. Искандеров не зна како је дошло до одвајања Косова и Метохије од матице Србије?“ потпуно сувишно. Положај Пјотра Ахмедовича Искендерова у московском научном естаблишменту (а ту се аутоматски подразумева – и зависност од политичког) му не дозвољава да произвољно, на своју руку, тумачи питање подршке Кремља садашњем српском политичком врху. Према томе – оно што он тврди је једноставно и јасно: у свим политичким потезима – како по питању Косова и Метохије, тако и по питању српске политике у односу на ЕУ, Београд (Вучић) ужива недвосмислену, систематску и јавну подршку Кремља – и то на жалост и разочарење српских (постсовјето)русофила. Немилосрдна критика г-ђе Драгане Трифковић коју износи Искендеров је знак да се њени ставови “тамо где треба“ у Москви пуштају низ воду. Вероватно се ради о “року трајања“ који јој истиче. Зато је и оно што каже @Разлози за бригу: “… Једина утеха читаоцима чланка је, да званичан став државног врха Русије није оно што аналитичар Искандеров износи у свом размишљању…“ ништа друго до, што `но рекли Англосаксонци “wishful thinking”.
    Реални коментар @ Владимира Челекетића је позитивни знак о полаганом долажењу свести бар једног дела српских “русофила“.

    Свиђа ми се

  5. @ паја патак
    Ја сам закључујући коментар имао на уму и званичне изјаве из МИП Руске федерације после Вучићеве посете у децембру прошле године. А такође и изјаве председника Путина приликом посете Србији у јануару ове године. Он није помињао разграничење Србије са „Косовом“. Говорио је о потреби спровођења обавеза из Резолуције СБ УН бр. 1244 о слању наших припадника Војске и Полиције како би се тиме држава Србија полако укључивала у своју отету покрајину. Али, како је наш државни врх са председником Вучићем упорно говорио о разграничењу протеклих годину дана, није искључено да је убедио и званичну Русију у оправданост таквог решења. Ипак, Руска федерација као озбиљна светска сила, добро упозната са догађањима пре двадесет година У Србији, неће олако стати иза намера и ставова западних држава, па иако се и државни врх Србије њима приклонио.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s