Не даде ми ђаво мира те, после двадесет две године рада у две друштвене фирме, отворих 1994. године. своју фирмицу, тачније речено: САМОСТАЛНУ МЕТАЛОПЛАСТИЧАРСКУ РАДЊУ и тако остварих свој животни сан.

Животни сан који убија

Увек сам сматрао да могу више да пружим друштву и породици ако будем самосталан и свој газда. Билo је то промишљање после месеци неспавања и размишљања о томе колико је то паметна одлука, поготову што сам намеравао да се бавим производњом.

Свако ко донесе такву одлуку и изађе на тржиште зна какве тек муке следе. Човек се нађе сам, мора да мисли о породици на сасвим другачији начин. Више нема датума у месецу када стиже сигурна платица, али зато сваког месеца стигне датум када треба да се измире обавезе према држави. Онда настаје борба за сваки динар, јер клинци морају да једу, да се школују, да живе живот младих људи.

Уз све то треба одржавати фирму, плаћати репро материјал, сналазити се на све начине. У ствари, старт је најгори, јер нико нема толико новца да може да премости неколико месеци док новац не почне да притиче на рачун. То што дужници увек касне, нема везе, мада је то велики удар на живце и финансије.

Лако је направити производ, тешко је пробити се на тржиште и продати га. Тржиште је немилосрдно и тражи много рада, нерава и свега онога што као запослени код другога појма немате. То зна само онај чија је фирма.

Производња има своје законитости и ритам које морате испоштовати да бисте могли будете колико толико успешни. У то спада и освајање новог производа. То некада мора да се уради, буквално, преко ноћи јер тржиште не чека, а и конкуренција нема милости. То значи да се некад морало радити дан ноћ да би се производ појавио на тржишту у право време.

Ово се највише односи на кооперанте неке велике фирме, бар их је онда било када сам ја радио. Познато је да без великих фабрика нема ни малих радњи и радионица које прате ту велику привреду.

Наш мерцедес је бољи од правог

Тако сам ја успео да уђем са својим производом у „ИКАРБУС“. Да не објашњавам шта је „ИКАРБУС“. Његов производ можете још увек видети на улицама српских градова, мада у све мањем броју, јер су нови „стручњаци“ и њега успели да упропасте и доведу пред тоталну пропаст, као ко зна колико фабрика у Србији.

„ИКАРБУС“ је , иначе, радио по МАН-овој лиценци. Шасија и мотор свих аутобуса су били МАН-ови. Онда се неки досетише да би „ИКАРБУС“ требало да производи аутобусе по лиценци „МЕРЦЕДЕСА“. Чиста манипулација и лаж. Да ли неко нормалан може да замисли да немачка фирма конкурише немачкој фирми, и то баш у „ИКАРБУСУ“. Смешно!

Углавном, своју фирму сам затворио 2008. год. Од тада почиње суноврат „ИКАРБУСА“. Више није било могуће радити, производња је стала.

Велики број мојих колега је тада затворио своје фирме, радње, радионице и постали смо ЛЕЊИВЦИ.

Премијер прозива Србе да су нерадни и да су лењи. Смешно је, трагикомично, да о томе прича и прозива на лењост човек који у животу никада није ништа урадио својим рукама, човек без дана радног стажа, сем у политици, за њега јединој опцији где може да се „искаже“. А како се исказује?

Највећи српски радник на делу

Немилице се деле паре из српског буџета, као и српска инфраструктура, неким ВРЕДНИМ странцима, који ће нам показати како треба Срби да раде. Ваљда у то спада и да српски радници треба да науче да носе пелене, да науче да буду малтретирани, понижавани, слабо плаћени, да буду сведени на ниво роба. Да Срби постану протестанти, да се Србија растури до непрепознатљивости, да се преуми, једноставно… да је нестане.

Онда ће нестати и највеће европске, ако не и светске, ЛЕНШТИНЕ и учинити лепо овом, тренутно дивном свету, који и сам чека свој крај са великим нестрпљењем.

Опрема: Стање ствари

(Зекаоница, 16. 9. 2016)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Зека Поповић, привреда