Стефан Каргановић
У четвртак 25. августа, у парохијском дому цркве Светога Саве у Београду, одржана је трибина на тему „Велики раскол: јуче и данас“, уз учешће др Владимира Цветковића, независног истраживача из Гетингена, и др Драгољуба Марјановића, доцента на катедри за византологију Философског факултета. Судећи по томе што је сала била пуна, за питања на која се трибина односила влада велико интересовање. Модератор је био један од свештеника Светосавског храма. Трибина је одржана у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке.
Предмет излагања учесника – узроци и последице поделе у хришћанском свету која је настала при крају првог миленијума, такође познате и као „велики раскол“ – несумњиво је од огромног значаја у историји Православне цркве. У светлу савремених напора да се последице тог раскола изгладе, пре свега учешћем многих помесних православних цркава и истакнутих појединаца који себе идентификују са православљем у екуменским дијалозима са представницима других верских заједница, сваки покушај бацања светла на прву велику поделу у хришћанском свету, која већ хиљаду година траје, добродошао је.
Учесници на трибини, мада очигледно наклоњени разматрању ове проблематике са званичног црквеног становишта, наступили су у првом реду као професионални историчари. Без да то нужно умањује резултате њихових покушаја да допринесу бољем сагледавању предметних питања, њиховим разматрањима на једну превасходно црквену тему то је ипак дало извесну ноту једностраности. То се најбоље видело у поприлично редукционистичком објашњењу главног узрока раскола између хришћанског Истока и Запада, који су они свели поглавито на секуларно објашњење борбе за превласт. У излагању оба учесника, доминирало је поимање раскола као чисто административног феномена, у смислу истицања превласти и одбијања једних структура да се потчине другим. На основу стандардне анализе текстова, каква би била својствена професионалном историчару, то би се могло и прихватити као једно од могућих објашњења за раскол, или у сваком случају, полазећи од пале људске природе, као значајна компонента укупне слике о узроцима тог догађаја.
Излагачи су, међутим, пропустили да се систематски позабаве догматском позадином раскола, што је у великој мери допринело утиску једностраности трибине. Питање западног додавања Символу вере уметака који нису предвиђени у формулацији Никејског сабора дотакнуто је овлаш и површно, углавном у функцији релативизовања значаја те интервенције – која не само да задире у срж садржаја исповедања заједничке вере, већ је била учињена и на једностран и несаборски начин. Додаци који су уследили током наредних столећа и који су кулминисали проглашавањем догмата о непогрешивости Римског папе нису били узети у обзир као елементи који указују на историјско продубљавање „великог раскола“. Уместо тога, наглашавана је релативно једноставнија административна, науштрб неупоредиво сложеније и дубље догматске компоненте поделе. Веома важна тема оцене психолошких последица узајамног удаљавања у вери и црквеној пракси, које је текло током вишевековног узајамног отуђења, још једно је важно питање којем у склопу ове трибине такође није била удељена дужна пажња.
Подједнако занимљива – ако не и занимљивија од излагања учесника – била су питања и коментари из публике. Мада се из многих реакција осећала јака нота острашћености, важно је истаћи да је преовлађивао критички став слушалаца. У сали је била осетна перцепција да су излагачи исувише настојали да поједноставе спорна питања око којих је „Велики раскол“ настао и још увек траје, да би на такав начин ефикасније промовисали своју екуменску визију о његовом превазилажењу. Публика, најблаже речено, није имала разумевање за такву визију и критичка питања упућена излагачима то су јасно стављала на знање.
Чини се да је организатор направио велики пропуст тиме што је као учеснике на овој трибини ангажовао два научника са суштински подударним гледиштима на тему скупа. Било би далеко занимљивије, а и интелектуално поштеније, да се организатор постарао да обезбеди учешће научних радника са различитим становиштима. Пошто је тема контроверзна и довољно је компетентних посматрача који заступају разне тачке гледишта, начело различитости могло је лако бити испоштовано. На тај начин трибина би била много успешнија и интелектуално изазовнија.
Овако, уколико је замисао организатора била да трибину о „великом расколу“ искористи за промовисање једностраног екуменистичког становишта, тај план се у четвртак увече срушио као оловни балон.
Categories: Разномислије
Господин Стефан Каргановић и Стање ствари, јавност свеколиког Србства задужују не само насуштним, више него ангажованим текстовима поводом актуелних друштених процеса у којима се налазимо, већ и културом повратне информације, које је овај приказ плод.
Како сам и сам био учесник приказане трибине, сем захвалности госн. Каргановићу за овај веран и одмерен осврт, узећу слободу за још по који коментар.
Модератор је био отац Далибор Стојадиновић. Трибини је присуствовао и фра Илија Аланџак, жупник и декан београдског деканата Београдске надбискупије, са још једним католичким свештеником коме сам на жалост заборавио име. Лично сам им изразио своју задовољство што су се нашли ту. Надао сам се професионалним и душекорисним предавањима којим би се православни утврдили у Православљу као Цркви, а католици надахнули да преиспитају где све греше. Али авај, и нас и њих дочекала је што прикривена, што отворена екуменистичка пропаганда и фразеологија. дакле што но народ каже – дупло голо.
Да ће кола обрнути низастрану дало се наслутити већ при уласку оца Далибора и цењених предавача. Они су “снимали” и “мерили” присутне како још нисам видео, и по мени осећали се као неки кривци. Увод модератора је само то потврдио. Часни отац је, чини ми се, себе без икакве потребе оптеретио изпоштовавањем екуменистичке коректности. Да ли због присуства слушалаца друге вере?
Ако Бог да, вратићу се касније на излагања детаљније. Сада толико, да господин Марјановић није чак ни своју основну идеју о “великом расколу” као процесу дугог трајања, што је тачно, да је није испоштовао ни у скици камоли чињеници. Толико се занео жељом да нам открије да смо са Римом били у интеркомунији и кад су у њему као православном вршљале јереси. Па што онда не би били у интеркомунији сада, ваљда је хтео да нам сине. Ако грешим грех на моју душу – али не грешим!
За господина Цветковића ћу отворено рећи да основано сумњам да је злонамеран, да је лукав, манипулатор. Нпр. своја обраћања скупу је завршио са “случајним” откривањем да је он видео 8 потписа српских архијереја на документу бр.6. Када је питао српског патријарха зашто других 17 архијереја, чланова делегације СПЦ на Критском сабору, није потписало, каже да је добио одговор да су владике имали преча посла, паковали су се за пут ако сам добро запамтио. Велики независни научни истраживач са белелосветским стипендијама, са белосветских катедри, родом из Ниша, је тако научно утврдио да нема дубоких разлога, да нема проблема вере због којих сви потписи нису легли на папир бр.6. Притом је научно анализирао да су тамо потписи Григорија херцеговачког, Максима калифорнијског, Андреја бечког, упс опростите Андреја не из него у Бечу, без Малте, дакле све владика који се налазе на мултиконфесионалном терену, где православци нису у већини. Други су не знамо шта – етнофилетисти, без филинга за “стваралачки дијалог”, како то воли да нагласи модератор? Штета што се ово “научно откриће” руши са набрајањем владика који нису потисали, и територија на којима служе.
Господину Цветковићу сам у свом обраћању на трибини признао да сам после његовог предавања постао екумениста свим срцем и свом душом, и сходно том екуменистичком духу који ме је обузео позвао оца Далибора да у име свих нас, ту православних, позове присутне католичке свештенике да се крсте у Православљу, заједници обожења – да тако на најлепши и најбржи начин решимо проблеме Велике шизме.
P.S. Надам се да су малобројни припадници Савеза православних екумениста Србије нашли начина да утеше уцвељене предаваче и госте из Католичке цркве. Севап им било 🙂
https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2015/09/28/filipinci/
ево што се тиче крштавања Латина који од времена Св Саве нису остали ”само” на филиокве и примату папе, него додаоше низ јереси као и Бого-хула, Анино безгрешно зачеће, пургаторијум, чистилиште итд односно нека свако погледа одлуке Првог ватиканског концила и папе Пија, па нек процени а на горњем линку ето како то раде браћа Руси везано за пријем католика само миропомазањем, код њих је пуно крштење јер управо од времена Св Фотија погледајте само колико су још даље отишли у прави сатанизам то већ није тајна, сатански ”благослов” папе роговима, затим шртвовање мале деце и пијење крви код језуита итд