Горан Јевтовић: Мртва трка за фотељу министра војног

Лагано одлази Бата Гашић, право у легенду. А можда га ипак одбране партијски другови? Штета, ако ништа друго, поуздано знам – воли војску, поштује нашу одбрану ’99-те и искрено је проруски орјентисан.

gasic-i-ostali

То што је морао да изиграва НАТО пајаца, шта да се ради. Вођа им је саопштио још пре него је зајахао Србију, да се све оно што је претходна, „жута“ властодржачка гарнитура потписала „мора поштовати“. Јер, је л’ те, они су „одговорни пред међународном заједницом и према преузетим обавезама“. (Иако не постоје никакве обавезе на штету државе и народа, поготову не оне противуставне, од којих се не може одустати. И то у складу са међународним правом и праксом).

Посебно су одани оним обавезама, уговорним клаузулама, које је у виду диктата наложила Алијанса – „Партнерство за мир“ а у склопу тога ИПАП и СОФА споразуми. Окупатор је то, нема шале. Сила која нам је елегантно и лукаво дозволила да се, искључиво ради домаће публике, називамо сувереном и независном земљом. Па још војно неутралном. У пракси, то је класична окупација. Перфидна, мека, оваква или онаква, али окупација.

И, наравно, одмах је, након непланираног Батиног „ниског старта“ у Трстенику, од стране јавности и неких угледних медија и портала, отворен „конкурс“ за избор новог министра војног. И то је већ увелико прерасло у својеврсно лобирање по друштвеним и осталим мрежама. Хоће ли бити мушко или женско и све у том тону. Неки од најозбиљнијих кандидата, подразумева се војни аналитичари и коментатори (са чиновима разводника и десетара из времена ЈНА или ВЈ) већ су кренули са самопрепоручивањем.

За то време, одлуку о новом министру премијер крије и држи је иза седам НАТО брава. Јер, док „пријатељи“ из Пентагона, са Вајтхола и они из Монса не верификују избор кандидата, нећемо добити новог челног човека такозване српске одбране. Да поновимо – ми смо окупирани. Или, ако је лакше – Србија је протекторат.

Можемо ли хипотетички замислити Владу Србије у којој, рецимо, Министарство здравља води – саобраћајни инжињер, а Министарство пољопривреде – професор са Факултета драмских уметности? Министарство енергетике – директор филхармоније или опере, Министарство културе – агроном, Министарство финансија – професор биологије или хемије? А на челу ресора права и правде се налази – грађевински техничар? И тако редом.

Е, али када је реч о такозваним министарствима силе – Министарству одбране и Министарству унутрашњих послова (као и „независним“ тајним службама) – нагледали смо се свега и свачега након петооктобарске превратничке револуције у организацији НАТО сила. На тешку и претешку срамоту свих нас. На срамоту некада славне и широм света познате војне – ратничке, ослободилачке традиције Србије.

Па су тако та министарства, односно веома озбиљни и крајње компликовани системи и ресори, постали сјајни полигони да се од стране незналица и тоталних аналфабета (јер нису ни прошли поред војних школа) играју ратне игрице, лече комплекси и фрустрације, скупљају политички, партијски и остали поени, показује мушкост, намирују кадрови и томе слично. Под изговором такозване цивилне и демократске контроле.

И све уз одобрење и програмирану динамику ментора са запада. То им је, иначе, главно оружје – на окупираним територијама форсирати незналице. Али одане – искрено или на компромитујућем материјалу – небитно је. Битно је да су послушни.

Одмах након петог октобра ресор одбране је преузео црногорски кадар, апаратчик СНП-а, по занимању агроном – Радојевић, наследио га је лекар специјалиста опште праксе – Краповић, а онда је дошао на чело одбране психолог, наставник у средњој школи, који се разумео у војску исто толико колико и аутор ове колумне у амерички фудбал.

Био је то Борис Тадић који ће се, поред тога што је довео британског генерала, Џон Мур-Бика, превејаног обавештајног официра високе класе са пратећим персоналом, на место „саветника“, прославити изјавама како генерали тадашње Војске Србије мање вреде него један НАТО наредник, и како је све што знају да раде да гледају у доњи веш његових секретарица.

Затим нам је упућен (доведен, постављен, како год, исто му дође) пензионер ОУН, Првослав Давинић, „стручњак“ који се већи део радног века бавио уништавањем оружја на глобалном нивоу. Бирократа који је ту своју „страст“ показао на делу. Наставио је у складу са Тадићевим тековинама тако што нас је „ослободио“ вишка људства и вишкова тенкова, транспортера, хаубица, топова. Мерено у стотинама и десетинама хиљада.

Заменио га је војни патолог Станковић, човек који се разумео у одбрану таман колико и просечан Србин у патологију, и који је имао ту „част“ да констатује како је од Војске Србије остала дружина у виду лаке НАТО коњице на Балкану.

Тај, достигнути ниво, до савршенства је довео његов наследник, Драган Шутановац, машински инжињер, још један од познатих редова некадашње ЈНА, који ће „пријатељство“ са западном Алијансом подићи на пиједестал олимпијских висина.

Све након тога је у свежем сећању – министар одбране постаје ППВ, Александар Вучић, који је бетонирао већ утабане НАТО стазе и „сарадњу“ са НАТО савезом обогатио као нико пре њега. Одбрамбену штафету ће предати Небојши Родићу, још једном „експерту“ за све и свашта, и тај ће нас, универзални партијски радник, угурати у ИПАП и СОФА предворје из кога нема изласка.

То је стање које можемо дефинисати врло просто – извршавамо скоро све задатке као и пуноправне чланице НАТО, имамо бројне обавезе од којих је већина сакривена, али немамо иста права као оне земље које су званично под барјаком Алијансе.

Но да се вратимо актуелним напредњачким мукама и понижењима. Кога уместо Гашића?

Да парадокс буде већи, у својим редовима имају једног пензионисаног генерала – Момира Стојановића, човека који је завршио највише војне школе. Несумњиво веома способан, искусан, богатог знања. Али, има неколико проблема који ће вероватно пресудити код НАТО ментора приликом одабира (без обзира што је „дописни“ члан Атлантског савета у Србији) – тврдоглав је, самољубив, превртљив, сујетан и властољубив. И оно пресудно – ратовао је противу њих ’99-те. А и „браћа“ Арбанаси су подигли оптужницу.

(Подсећање за оне који и даље мисле да се са чином десетара или млађег водника у резерви може руководити тако озбиљним системом – Ратна вештина је, господо, права наука. Светски призната. Стратегија (Ратоводство), Оператика, Тактика, су научне дисциплине. Да би се познавале, потребно је имати ранг доктора наука односно завршену „Школу националне одбране“ или макар титулу магистра односно некадашњу „Генералштабну школу“. Поред вишедеценијског практичног и теоретског искуства. Како мирнодопског, тако и, пожељно је, ратног).

Међутим, напредњачки Политбиро има и друге кандидате из сенке. То су они који су углавном промакли широј јавности. А реч је, заиста, о правим „бисерима“.

Рецимо, Владимир Ђукановић, народни посланик, чувени радио водитељ, правник по струци (и на томе свака част), човек који се у последње време „ничим изазван“ батрга и води некакву унутарстраначку борбу за „право, правду и демократију“. У посланичким клупама је несаломив – дејствује као запета пушка.

Е, тај, познати Ђука је био полазник и са успехом завршио – 4. класу „Високих студија безбедности и одбране“[1]. То је највиши ниво војног образовања. Организацијски припада „Школи националне одбране“ и изнад је „Генералштабног усавршавања“ – тзв. генералска школа, као и изнад „Командно-штабног усавршавања“ – тзв. школа за чин пуковника и припадајуће дужности тог нивоа у систему одбране и војсци.

Наш, популарни Ђука, народни трибун је, дакле, истовремено док је гулио посланичке клупе, учио школске 2014/15.године највише војне науке (које није похађао, рецимо, један војвода Степа Степановић, али ни остале војводе). Подразумева се, према НАТО стандардима. И спремао се „за преузимање високих дужности у систему националне безбедности“, како стоји у званичном програму.

Седео је у истим школским клупама у истој школској години, рецимо, са командантом Копнене војске, генералом Симовићем и командантом Гарде, пуковником Гавриловићем. Како он, тако и новинарка РТС-а, госпођа Славица Глигоревић, која је такође постала војни експерт.

Добро, нема ту ничег лошег, тако су нам бар тврдили НАТО стручњаци који су нам и увели у време „жутих“ такву једну праксу, где су потрпали „бабе и жабе“ – генерале, пуковнике, бирократе из Владе, Скупштине и из других државних органа, као по правилу партијске перјанице, затим, иностране представнике и кога све не. Сви у исти кош.

Има само једна мала, али тешко лицемерна ствар у овом случају, која научно доказује шта ми у Србији радимо и како се играмо ватром. Владимир Ђукановић је човек који није служио војску[2]. Једноставно, здравствени (или неки други) разлози му то нису дозволили. Оправдано. И, гле чуда, напредњачки врх је спаковао баш њега да похађа највишу војну школу.

Да се разумемо (претпостављам да ће кренути разноразни заштитници разноразних права у атак) – ама баш ништа немам противу оних који су били спречени да служе редовни војни рок. Управо супротно. Док сам се налазио у активној служби, био сам познат по искреном залагању да се они који су залутали у војничке чизме нечијом непажњом, ослобађају те обавезе. Из хуманих, здравствених и осталих разлога, а све у духу закона.

У овом случају није реч, дакле, о томе, већ о лицемерју. И о непринципијелности властодржаца и понижавању једне озбиљне професије и још озбиљније области – одбране и војних послова, без којих нема слободне државе.

Идемо даље. Ако наречени кандидат не прође (ипак и он нескривено воли Русију, можда и више него мученик Гашић), ту је резервна екипа. Ни мање ни више него актуелни министри – Зорана Михајловић и Александар Вулин, и један бивши, али изузетно „популаран“, чувени Лазар Крстић, српски финансијски „геније“ са америчког континента[3].

Откуда сад па они?

Просто, њих троје је утрло пут другу Ђуки, тако што су били полазници оне исте, највише војне школе. И то у претходној, 3. класи, 2013/14. школске године. Лепо су кренули, загрејали клупе, залагали се, али, бројне државничке дужности, историјске одлуке (попут Бриселског споразума), сређивање енергетике, затим, Срба на Космету, српских (а ММФ) финансија и што шта другог, због чега се радило дан ноћ, није им ишло наруку. И, тако, не завршише војно школовање и не докопаше се војних диплома. И припадајућих сабљи и изгравираних пиштоља.

Но, ако ћемо право, ипак су колико толико осетили „барут“ и свакако разумели шта је то национална безбедност и одбрана. Научени су, је л’ те (то се штреба већ на првим часовима), да построје: армије, корпусе, дивизије… и да приме рапорт као највиши дужносници. Проблем је што такве формације постоје само још у видео-клиповима и у причама ратника. Уништене су. Плански и циљано.

Наш најбољи војни коментатор, зналац војске као такве и најозбиљнији (само)кандидат за министра, написа у врло темељном тексту „Каква одбрана треба Србији“[4], између осталог и следеће: (…)„реформисти” оружаних снага Србије у ранијем периоду урадили су све да смање борбену моћ војске, да ли свесно, или по наређењу страног фактора, или из незнања, показаће се једног лепог дана (…)“

Није него. Нема ту никаквих „реформиста“ нити „реформатора“, већ је посреди НАТО. Тачка. И тако прецизно треба написати. И јасно је свима шта је рађено са системом одбране од петог октобра до 2012. године, када је систематски уништаван. На то више и не треба подсећати.

Много је важније шта се од доласка на власт напредњачке дружине дешавало са тим системом и Војском. А то је оно што се не сме написати – настављено је дословно оно што је наслеђено од претходника и НАТО агенда максимално убрзана, обогаћена и подигнута на још виши ниво. „Војнонеутрални“ ниво, наравно.

Није проблем, у коначном, у авионима, камионима, тенковима (иако је то тешка туга и јад и нерешива енигма), проблем је, прво – у „Стратегији националне безбедности“, „Стратегији одбране“ и „Војној доктрини“, које су нам, онако, џумле, издиктирали западни стручњаци. Документи на којима почива наопаки и неупотребљиви, изнад свега срамотно мали и НАТО-у подешени систем одбране.

А као друго – проблем је у „Партнерству за мир“ преко кога смо, тачно како пише у „Оквирном документу“ Алијансе, који је потписан с наше стране (баш као и СОФА споразум по коме могу да бораве НАТО трупе у земљи Србији), где дословно стоји да смо се прикључили „евроатлантској зони утицаја“ (члан 1.) и припадамо „евроатлантском подручју“ (члан 2.).

Док се не откачимо свега тога, уважени војни коментатору, дакле, док не вратимо точак уназад петнаест година и посебно последње четири, макар у главама, нема вајде пребројавати борбену технику и људство (а и зашто би, стојим на располагању као мали компјутер), и још мање има разлога обмањивати српску јавност са набавком руског убитачног оружја – које „само што није“ – када све то подсећа на бајке за малу децу. И чиста је лаж.

Прави сет питања треба да гласи – зашто се напредњаци нису откачили свега напред наведеног, зашто не јачају војску макар у људству, зашто не враћају обавезни војни рок, зашто распродају касарне и друге војне објекте већом брзином него њихови претходници а оне друге адаптирају за тзв. мигранте?

Зашто су значајно увећали број вежби и других активности са НАТО „партнерима“ и то у времену када се ишчекује велика битка са Русијом (и већ је кренула), зашто су прихватили учешће не само у мировним већ и у борбеним мисијама, зашто не врате граничне саставе, зашто не изводе обуку са оно мало преосталих ратних јединица, зашто не враћају макар дивизије…?

Зашто тврдоглаво опстају на неупотребљивим НАТО процедурама и стандардима, на њиховим моделима и матрицама оперативне способности (а не борбене готовости) и интероперабилности, са којима не можемо да затворимо у случају агресије, ни један стратегијски, оперативни и тактички правац, да одбранимо стратегијске рејоне и објекте, ваздушнодесантне просторије… ?

Зашто организовано лажу народ досманлијском (од стране НАТО подметнутом) мантром о „војној неутралности“, када тако нешто нити постоји у пракси, нити је историја и посебно не међународно (ратно) право забележило? Не постоји ни као појам ни као право, нити као обавеза која се мора поштовати од било кога у свету.

И како ће нам то Русија дотурити силно наоружање, када у врху система одбране дејствује мини Штаб Алијансе у виду тзв. Војне канцеларије за везу? Где је војна канцеларија ОДКБ? Где је војно савезништво са Русијом, без кога нема опремања (осим ако су и они полудели као и ми)?

Како мимоићи потпрограм ПАРП по којем смо дужни да извештавамо централу у Монсу о сваком комаду пушке? Како мимоићи „Споразум о заштити тајних информацији“, у ствари, споразум по коме НАТО „пријатељи“ у сваком тренутку знају шта се дешава и у Немањиној – Министарство одбране и у Незнаног јунака – Генералштаб?

Зашто напредњаци не захтевају враћање војника и полицајаца на Космет? Па то пише у Резолуцији 1244, је л’ да? А они се куну у тај докуменат. Или то није тако? Да ли су икада тако нешто поменули од када владају Србијом?!

Како им могу бити пријатељи они који су не само признали „Косово“ као државу, већ нам утерују кроз поглавље 35. и предстојећи „Споразум о нормализацији односа Србије и Косова“, да театрално и сами то учинимо. Као финални мировни уговор који се обавезно потписује након стања ратне окупације дела (или целе) територије. Или није било агресије ’99-те а затим и проглашавања независности која је по аутоматизму прешла управо у стање окупације дела српске територије?

Е, то су она права, суштинска питања за све војне коментаторе и аналитичаре, али и за кандидате за фотељу у којој још увек седи Бата-Сантос, како га од милоште зову. А не питања – да ли ће нам мушко или женско руководити одбраном и слична томе, из сета познатих српских небулоза и превара.

Што се тиче кандидата, ипак, ‘ајде да будем у духу такмичења – мој фаворит је Јадранка Јоксимовић. Некако је најубедљивија, по оној „три у једном“. Ако не она, онда би то могао бити неко из Ист-Вест бриџа (огранка Трилатерале), рецимо, господин Јован Ковачић. Није напредњак, али је више него (глобално) напредан.

Свети владика Николај је написао давно отприлике овако – Бог даје државе народима да има шта да пропадне, како би народ преживео…

Не знам зашто сам се овога сетио.

Но, у сваком случају – уколико не шкоди, то значи да може да користи – што би рек’о Лане Гутовић.

(Фонд стратешке културе, 11. 12. 2015)

___________________________________

[1] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=7731

[2]  http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/pretres-amandmana-na-zakone-o-vs-i-odbrani_562225.html

[3] http://www.va.mod.gov.rs/cms/view.php?id=26114

[4] http://www.politika.rs/scc/clanak/345032/Kakva-odbrana-treba-Srbiji


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6If

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

12 replies

  1. Можемо ли хипотетички замислити Владу Србије у којој, рецимо, Министарство здравља води – саобраћајни инжињер, а Министарство пољопривреде – професор са Факултета драмских уметности? Министарство енергетике – директор филхармоније или опере, Министарство културе – агроном, Министарство финансија – професор биологије или хемије? А на челу ресора права и правде се налази – грађевински техничар?

    Да ли можемо да замислимо? Наравно!

    Свиђа ми се

  2. „Што се тиче кандидата, ипак, ‘ајде да будем у духу такмичења – мој фаворит је Јадранка Јоксимовић. Некако је најубедљивија, по оној „три у једном“.

    Пуковниче, није – “три у једном“, него – “три у један“!

    Пуковниче, Горане Јевотвићу, јел` се Ви то заје*авате или је ово Ваше “’такмичарско шлихтање“ овим колаборационистима?
    Ако би следовали Вашем “духу такмичења“, онда може и мени бити дозвољено,
    да се изјасним као неко који је, бар, “служио војску“, у Билећи /ПШРО – 70/71/, и
    да Вас надмашим у одабиру, предлажући НАТАШУ КАНДИЋ за “министра
    војног“!
    А, шта мислите, могао би то бити и неко из ГЕЈ ЛОБИЈА – ТО БИ БИЛА
    ПРАВА, ПРАВЦАТА ЕВРО-АТЛАНСКА ВАРИЈАНТА, зар не?
    Е, сад, ако би се због тога увредили – Соња Бисерко, Јелена Милић, “Жене у
    црном“, Чеда Јовановић… и остала следујућа камарила после 5. октобра, онда
    нека се објави “ЈАВНИ КОНКУРС“, и на најдемократскији начин изабере неко
    од горе поменутих.
    Горане Јевтовићу, Србији је потребан ПРАВОСЛАВНИ СРБИН, крштена душа,
    баш као што је био војвода Степа, којег сте поменули, и чији је војнички дух
    требало да следујете у предлагању могућег кандидата за министра војног!
    Ви то нисте учинили – а зашто?
    Кога и чега се плашите?

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. Господине Славнићу делује ми да је овде у питању јасан случај ироније. А можда аутор хоће да саопшти да у контексту овог геополитичког опредељења и досадашње политике није ни нарочито битно која ће конкретна личност седети у фотељи министра војног или одбране или како већ да се зове то министарство. Као што је А. Лазић забележио у недавној колумни да је од секундарног значаја који ће колаборант бити на премијерском месту тако је и овде од терцијарне важности који ће колаборантов потрчко бити министар одбране. Додуше, ја и даље гајим мало другачије уверење да и на овом погрешном правцу доста маневарског простора може да се издејствује а то зависи од опредељења, интегритета, храбрости и довотљивости конкретних личности које држе поједине позиције. Нарочито ако ти полоаји нису у епицентру власти.

    Свиђа ми се

  4. @Milos said:
    Војник треба војнички да је јасан, недвосмислен, одлучан и непоколебив,
    а сатиричност или хумористичност пртепустимо онима који су за то стручни и
    позвани!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  5. Јел сад постоје и стручњаци за хумор? А ја мислио да је духовитост ствар која превазилази еснафске међе. Слажем се да војник као војник треба да буде јасан и прецизан као што математичар као математичар треба да буде јасан и прецизан али овде је јасно да пуковник не пише наређење, извештај или белешку у ратни дневник – сви ови жанрови су му сигурно добро познати – већ колумну (или боље рећи један шири коментар) о најновијим дешавањима у врху српскго система одбране. Војници могу итекако да буду талентовани писци што је код нас додуше веома редак случај и из пера припадника војничке струке углавном излазе опширни и тешко читљиви томови. Хоћете ли да кажете да војници треба да буду досадни и да пишу нечитљиве текстове?

    Свиђа ми се

  6. Зашто напредњаци не захтевају враћање војника и полицајаца на Космет? Па то пише у Резолуцији 1244, је л’ да? А они се куну у тај докуменат. Или то није тако? Да ли су икада тако нешто поменули од када владају Србијом?!

    pa da dobiju metak kao djindjic

    Свиђа ми се

  7. Gospodinu Slavniću inteligencija nije jača strana, reklo bi se po ovim komentarima.

    Свиђа ми се

  8. 1) Српски Напрдњаци какви су да су – ипак нису пустили НАТО на српско Косово, учинили су то неки други, све млатарајући са три подигнута прста.
    2) “ извршавамо скоро све задатке као и пуноправне чланице НАТО, имамо бројне обавезе од којих је већина сакривена, али немамо иста права као оне земље које су званично под барјаком Алијансе.“ – али јбг, немамо право на америчке пеМзије 😦 Штета

    Свиђа ми се

  9. Уверен сам да неки у врху нашег естаблишмента имају право на америчке пензије. Само то што их дуго и ћутке трпимо доводи до тога да та права уопште не морају да користе. Сасвим су им довољне српске принадлежности.

    Друго, НАТО нико није пустио на Косово као да је реч о некаквом излету или посети већ је реч о доласку страних снага после дуготрајних политичких и економских притисака и на крају војне интервенције. Колико би дуго садашњи режим издржао и десетоструко слабији притисак? Колико би издржала српска нација у садашњем стању? Кад говоримо о прошлим попуштањима пуцамо од храбрости а кад је реч о будућем отпору онда се радо позивамо на уздржаност, бригу о будућности и како јелте не можемо сами против свих.

    Свиђа ми се

  10. @Milos
    Не знам шта сте по занимању (а није ни важно), замислимо на тренутак да сте … столар. Кога је неко унајмио да направи врата и прозоре како ветар, киша и хладноћа не би улазили у кућу… Ви сте направили неку столарију, али од сировог дрвета, која се после пар месеци расушила па у кућу не да улази ветар већ врло лако се провуче и понеки миш, зунзара или нешто још одвратније.

    Дакле, аутора овог и многих других писанија, народ Србије је годинама плаћао да ту „столарију“ одржава у функцији, он посао није урадио. Уместо да буде позван на одговорност – он је у раним педесетим, тј. „најбољим“ годинама „отеран“ у пензију… Па данас, уместо да пеца код Крчедина или игра шах на Калишу – по патриотским порталима сања шта би требало чинити… Па што ниси чинио, ти си пуковник човече! Као што је био Гадафи, Асад, Аљенде, Франко, о турским пуковника да не говоримо… Или ипак ниси баш такав пуковник, него више оно… За параду?

    Са друге стране, ја сам пре рат(ов)а био жељезничар. Кад је запуцало, отишао сам у рат и током четири године пуцао и минирао убијајући непознате људе који ми нису учинили ништа друго осим ситнице да су желели да убијају моје сународнике. Које нисам успео да одбраним баш све, исто као што пуковник Јевтовић није успео да одбрани „неповредивост државне границе, територијални интегритет и уставни поредак“ за шта се као и ја заклео да ће ако треба дати и свој живот.
    За свој неуспех ја нисам ни тражио ни добио пензију, задовољавам се могућношћу да гледајући саговорника у зеницу ока анализирам због чега смо пропали морално, војнички и национално. Ви мислите да сам малициозан из само једног јединог разлога – не дивим се подвизима човека који није урадио посао за који је плаћен и још увек му плаћамо… Извините, али то у нормалном свету тако не шљака.
    Војска није замишљена као социјална установа за збрињавање одликаша, већ државни инструмент силе устројен да брани државу. Ко је одбрани добија одликовања и почасти, ко губи битке – критику. Жао ми је, али тако је.

    Свиђа ми се

  11. Хтедох да рекнем „Пиночет“али… Исти ђаво, свеједно нико не чита 🙂

    Свиђа ми се

  12. Ево, једног пуковника – песника, родољуба…који би , можда, могао да се
    “кандидује“ за место министра војног.
    Његов једини недостатак је што нема карактеристике пројугословенских и
    евро-атланских “авлијанера“, али га његова песма “Сретење“ може кандидовати
    за то место.

    У прилог реченом:

    “СРЕТЕЊЕ
    Аутор: Пуковник Стеван Ђуровић
    На Космету где нам свићу дани
    Ведро небо изнад Божјег храма,
    Сабор држе на пустој пољани,
    Преци наши вјећају о нама.

    Газиместан стражари, не спава,
    Уз Немању Сава десно стоји,
    Са Душаном Лазар васкрсава
    Крај њих Милош никог се не боји.

    Деспот Стефан стигао међ њима,
    Карађорђе, с Марићке јаруге
    Синђелић се заклиње пред свима
    Сви за једног, један за све друге.

    На Сабору преко океана
    Тесла вечни родној груди броди,
    Ту је Његош са ловћенских страна
    Арсеније још сеобе води.

    А Краљ Петар преко Албаније,
    Са Мишићем на тај Сабор стиже,
    Славни преци, понос историје
    Збор зборују и о нама бриже.

    И остали бројни великаши
    Дучић, Андрић и Патријарх Павле,
    Див јунаци, бесмртници наши
    Свих векова Светосавске лавре.

    Док збор сунце са небеса грије
    Траже начин Србе да обоже,
    Моли Свеце Свети Василије,
    Спасавајте што се спасти може.

    Бог Свевишњи поручује с Неба
    Не чешите тамо ђе не сврби,
    Пропаст тешка прети вам и вреба,
    У памет се дозовите Срби.

    На Сретењу вишњем свако мио
    Кад је Исус приступио Богу,
    Сретните се, јад вас не убио,
    И крените у свесрпску слогу.

    Нико од вас наћи места неће,
    У камену скривени и дрвљу,
    Нема српству напретка ни среће
    Не крчмите што платисмо крвљу.

    Нек у главе свим Србима уђе,
    Вековна се не продаје жетва,
    Ко да српско као да је туђе,
    Стићи ће га Лазарева клетва.

    Продајете свога рода главе,
    Зар вам срце не дрхти и зебе
    Издаје се ко победе славе,
    Кад све дате, продали сте себе.

    Без Призрена неме су нам речи,
    У Пећи смо остали без вида,
    Душа нам се Дечанима лечи,
    Грачаница српске ране вида.“
    _________
    “Наводимо и два додатна стиха које је
    написао песник и ФБР аутор Рајица Марковић
    ХРИСТОВ ВОЈНИК
    Дух вечности кроз стихове збори
    У сретање долазећој зори
    Свете душе земне дозивају
    Да осуде нечасну издају.
    Дух небески подиже заставу
    На сабрање зове Праву славу
    Кроз војника истине Христове
    Пуковника војске Србинове.“

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s