Александар Павић

Са пријатељима се не поступа тако. Чак ни са непријатељима који се поштују.

Ево шта је председник Владе Србије Александар Вучић изјавио на конференцији за медије после састанка са председником Републике Српске Милорадом Додиком 17. јула на тему референдума који је расписала Скупштина Републике Српске о неуставном постојању и деловању Суда и Тужилаштва БиХ, према извештају државне агенције Танјуг:

„’Иако нисам на отворен начин постављао то питање, ради се о сувереноj одлуци РС. Замолио сам у име Србиjе да само jош jедном размотре одлуку. Захвалан сам што поштуjе то виђење Србиjе за коjе мислим да jе у овом тренутку целовито свеобухватно и озбиљно’, рекао jе Вучић на конференциjи за новинаре након састанка с Додиком, захваливши му што jе оставио простор за разговор о референдуму“.[1]

Под плаштом „отварања душе“ пред јавношћу и „транспарентног“ откривања кључне тачке свог разговора са Додиком, све у обланди „учтиве молбе“ да се већ изгласана ствар „још једном размотри“, Вучић је у ствари вешто појачао изолацију Републике Српске по питању референдума (ако изузмемо принципијелни став Русије) и у старту поткопао позицију извршне и законодавне власти Републике Српске, давањем до знања да се и Србија, односно он у њено име, референдуму противи. У исто време, за потребе кооперативних, потпуно некритичких домаћих медија, „деливерован“ је утисак смерности, скромности, па чак и „пријатељске забринутости“, ради додатног појачавања ефекта, а и додатног успављивања дојучерашњег радикалског корпуса преведеног на напредњачку страну.

Нема никакве сумње да се ради о свесној, лошој и непријатељској намери председника Владе Србије према Републици Српској, оличеној у њеном председнику. Јер, да је и примеса добре намере постојала – Вучић не би јавно изнео оно што је изнео. Односно, стао би после прве реченице: „Ради се о сувереној одлуци Републике Српске“. И ту би себе и Србију сасвим адекватно политички и дипломатски заштитио, бар за почетак ове нове шаховске игре.

Могао је чак, без посебне дипломатске штете, да изнесе и принципијелну подршку универзалном праву на референдум, без давања дефинитивног става о овом специфичном референдуму – да не би „наљутио Запад“. Матрицу за овакав приступ је дао амбасадор Русије у Сарајеву, Петар Иванцов, који је изјавио „да би игнорисање воље изабраних представника народа значило гажење демократских норми,“ да „грађани Српске осјећају да су ограничена њихова права и слободе гарантоване Уставом и да имају разлоге за незадовољство због неефикасних и неадекватних судских и правних органа БиХ, што признају и представници међународне заједнице“, да „Русију забрињавају изјаве појединих утицајних представника међународне заједнице који отворено пријете изолацијом Републике Српске, да „дијалог значи прецизно комуницирање несагласних страна у вези са одређеним питањима, а не ситуацију када једна од њих диктира своје захтјеве другој“, и да је „Руска Федерација, као један од гаранта Оквирног мировног споразума, спремна да помаже у тражењу прихватљивих рјешења за осјетљива питања“.[2]

Разлика у приступу је темељна: док Вучић у старту, на један посредан али ипак јасан начин, износи став да се он, у име Србије, противи референдуму, Русија истиче да је референдум легитимно демократско средство, и оставља отвореном могућност да његово расписивање буде повод за отварање дијалога који би произвео решење које би било прихватљиво за све стране – можда чак и без спровођења референдума. Дакле, Русија није а приори подржала референдумско питање, нити рекла да 100% стоји иза одлуке о референдуму – већ је, за разлику од званичне Србије, заштитила позицију и част свог савезника тиме што је принципијелно изнела дужно поштовање према њему, као политичком субјекту који је изразио потребу за демократским проверавањем воље народа, уз разумевање за његове разлоге.

Потребно је напоменути и то да је, у овим условима, та руска усамљена позиција велика као кућа, светионик у бури агресивно-негативних реакција које су одмах уследиле са свих осталих страна – од западних сила и њихових безбројних чиновника до локалних марионета у суседним државама, као и Федерацији БиХ, до потуљеног става званичне Србије. Очигледно је да је, парафразирајући Орвела, у време „ширења демократије“, сваки истински демократски чин постао – револуционаран. И, на срамоту (коју они, очигледно, интерно ни мало не осећају) светских „демократора“ из ЕУ и САД – управо је „ауторитарна“ Русија једина јавно подржала тај и такав револуционарни чин – референдум – и то не први пут. Али то је већ друга тема.

Већ се може претпоставити да ће Вучићеви бранитељи изаћи са ставом да су му „руке везане“, да мора да брине о „стабилности“, да „Србија није Русија“ итд. Али то не пије воду. На страну то што је Република Српска сигурно у много тежем положају од Србије, па је ипак смогла снаге да бар покуша да се бори за своја права – нема оправдања за то што је Вучић јавно поткопао политичку одлуку Скупштине Р. Српске.

Алтернатива је постојала. Вучић је могао иза затворених врата да предочи Додику да се не слаже и зашто. Могао је чак и да га – с правом ако је уистину тако – критикује што је донео одлуку о референдуму без консултација са државним врхом Србије. Али – пред лицем јавности, бар привид солидарности се морао одржати – ако су Република Српска и Србија савезници. А много су више од тога. Без двоумљења, Вучићев скандалозни иступ представља јавни нож у леђа Републици Српској, који је још дубље заривен Вучићевим интервјуом датом Политици недуго после, када се још јасније успротивио референдуму, наравно опет не германско-протестантски директно (никако да достигне тај стандард), него увијено, опет под плаштом „забринутости“ о „висини цене“:

„Видели сте да сам замолио нашег пријатеља Милорада Додика да још једанпут размотри своју одлуку о референдуму. Иако разумем његове аргументе, цена је сувише висока“.[3]

Методологија је иста као и у случају пуштања косметских Срба низ воду – Вучић прво једнострано подрива позиције својих сународника, да би се онда накнадно, тобоже, „борио“ за њихова већ одузета, умањена или његовим деловањем угрожена права. Као што је прво растурио север КиМ и укинуо институције и структуре државе Србије уз помоћ тзв. Бриселског споразума да би, затим, током следеће две године, „драматично“ мољакао Брисел и Вашингтон да им удели мрвице ранијих права[4], сада у старту поткопава почетну позицију Републике Српске по питању од државног интереса, да би се, у предстојећем времену, „борио“ за далеко мање од онога што би било постигнуто са позиције заједничког принципијелног става који би заузели Р. Српска, Србија и Русија. Тај став, опет, не би нужно морао да изражава безрезервну подршку референдумском питању, већ само начелно залагање за право на референдум и проблематизовање улоге и рада Суда и Тужилаштва БиХ.

(Да додамо да је колатерална корист у свему овоме за Вучића подривање позиције и саме Русије – што сигурно неће да промакне будним очима „деливери јунита“.)

На крају, један практичан пример како могу да се штите положај и част не пријатеља, већ супарника, ради постизања обострано прихватљивог решења. У јесен 1996. сам имао прилику да, у функцији политичког саветника председника Р. Српске, учествујем у вишенедељним преговорима о условима за локалне изборе. Наш став је био да су ти услови неприхватљиви. Први састанак са делегацијом ОЕБС-а у БиХ био је на почетку непријатан. Но, већ током састанка смо се сложили да покушамо да направимо неки споразум, кроз преговоре овлашћених саветничких тимова. На крају састанка, на нашу иницијативу која је одмах прихваћена од делегације ОЕБС, новинарима није изнето наше неслагање са предложеним изборним условима, већ је само изнет став да су разговори били конструктивни и да ће се преговори наставити. И тако је било после сваког састанка током следећих седмица, све док није постигнут споразум који је задовољавао минимум интереса Р. Српске, а који је био прихватљив и за ОЕБС, односно западне силе. А не треба заборавити – тада је у БиХ било стационирано више десетина хиљада НАТО војника. Па се ипак могло преговарати. Делегација ОЕБС је штитила наше достојанство онолико колико и ми њихово (ово је било у време Високог представника Карла Билта, дакле пре појаве агресивних, диктаторских Високих представника, а и пре катастрофалног раскола у врху РС), и зато су преговори успели. Није било потребе стављати другу страну у неугодан, дефанзиван положај изражавањем отвореног неслагања са њеном темељном позицијом.

Тако је званична Република Српска тада поступила у сучељавању са супарничком страном, у врло неповољном окружењу. Зашто је Вучић поступио неупоредиво некоректније са страном која би требало да нам буде много више од пријатељске? Можда зато што он тој страни није пријатељ, и што не заступа српски интерес, још откако је дошао на власт – као што га није заступао ни када је био најпримитивнији део „опозиције“.

(Фонд стратешке културе, 22. 7. 2015)

__________________________________

[1] http://www.tanjug.rs/full-view1.aspx?izb=189881

[2] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/ivancov-ne-moze-se-ignorisati-volja-polovine-bih/

[3] http://www.politika.rs/rubrike/Razgovor-nedelje/Pomirenje-nije-srpski-poraz.sr.html

[4] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/samonametnute-muke-pregovora-o-kim/

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5fC

Categories: Преносимо