„Неутрални“ посматрачи из доба Првог српског устанка би, оне страшне 1813. године, рекли: „Све смо вам рекли 1804. године.“ И додали би како су они знали да су и Карађорђе и његове војводе неспособни да ослободе Србију од моћне Турске
Владимир Димитријевић (Фото: УНС)
Данас је много неутралних (или „неутралних“) посматрача који унапред знају да је победа Студентске листе катастрофа за Србију. Јесте, Вучић је био лош, али ови су гори – увешће санкције Русији, одоше у НАТО, предадоше Војводину и Рашку област. На крају крајева, неутрални посматрачи су све то на време осмотрили, и све су на почетку процеса рекли.
Пошто је српска историја чудна и кривудава, време је да се, макар вербалним времепловом, вратимо у прошлост Првог српског устанка, и да видимо како би један неутрални српски посматрач све то видео. Јер, било је то доба великих и тешких недоумица, које су непосредно утицале на ток Српске револуције. Устанак није био хомоген покрет са јасно дефинисаним циљем од самог почетка, већ су се вође суочавале са крупним политичким, војним и државотворним нејасноћама.
На самом почетку (1804), највећа недоумица била је одређивања непријатеља. Устаници су почели буну као лојални поданици султана који се боре против узурпатора (дахија) који су спровели Сечу кнезова.
Заклетва и речи проте Атанасија буковичког на скупу у Орашцу (новембар 1803)
Када је Порта послала Хафиз-пашу да умири Србију, устаници су се нашли у недоумици да ли да положе оружје или да уђу у директан сукоб са легитимном војском свог цара (султана). Одлука да се супротставе (Битка на Иванковцу) означила је прелазак локалне буне у свеопшти рат за независност.
Србија је географски била између Беча и Санкт Петербурга. Карађорђе је првобитно тражио помоћ и заштиту од Хабзбуршке монархије због близине и трговинских веза. Након одбијања Беча, устаници се окрећу православној Русији.
Стална недоумица била је колико се може веровати великим силама. Ова дилема се показала оправданом 1812. године када је Русија, због Наполеонове инвазије, потписала Букурешки мир са Османлијама. Срби су остављени са широком аутономијом на папиру, али без стварне заштите, што је међу устаницима изазвало неслогу око тога да ли да прихвате услове или наставе борбу.
Кључна унутрашња недоумица била је како уредити ослобођену територију. Карађорђе је тежио централизованој, војној власти као врховни вожд. Насупрот њему, нахијске војводе (попут Јакова Ненадовића, Милана Обреновића и Миленка Стојковића) желеле су олигархијски систем где би свако владао својом облашћу.
Основан 1805. године, Совјет је требало да ограничи Карађорђеву власт и уведе законитост (под утицајем Боже Грујовића и Проте Матеје). Недоумице око надлежности између Совјета и вожда трајале су све до уставних реформи 1811. године, када је Карађорђе протерао опозиционе војводе и учврстио своју власт, али по цену унутрашњег јединства земље.
Владимир Димитријевић: Подржавајући ученике и студенте подржавам ону Србију која ће бити слободна
Међу војним заповедницима често је владала недоумица да ли снаге треба трошити на ослобађање свих српских крајева (Босна и Херцеговина, Стара Србија) или се концентрисати на одбрану Београдског пашалука.
Ове недоумице и сујете локалних војвода довеле су до катастрофалних пораза. Најбољи пример је Битка на Чегру, где је због свађе и недоумице војвода око тога ко треба да командује и пошаље помоћ, војвода Стеван Синђелић остао изолован и морао да дигне барутану у ваздух.
Ове унутрашње недоумице показале су да је прелазак из раје у државотворни народ био праћен тешким политичким и моралним лутањима, што је на крају, уз неповољне спољнополитичке околности, довело до слома устанка 1813. године. Након пропасти Првог српског устанка у јесен 1813. године и бекства Карађорђа и водећих војвода преко Саве и Дунава, Србија је доживела најстравичнији талас одмазде у својој модернијој историји.
Пошто су устаници претходно одбили одредбе Букурешког мира, Порта је слом Србије третирала као гушење нелегалне и радикалне побуне. Нови београдски везир, Сулејман-паша Скопљак (који је и сам претрпео поразе од устаника током рата), завео је војну диктатуру са циљем да потпуно сломи национални дух Срба.
Владимир Димитријевић: Студенти нису запалили жито, него бакљу Слободе и Правде!
Турска војска је у Србију ушла бесна због деветогодишњег отпора и са јасном намером да се обогати ратним пленом. Најстрашнија судбина задесила је жене и децу. Београд је претворен у огромну тржницу робљем. Према тадашњим извештајима, у Београду се млада српска робиња или дете могло купити за само неколико гроша, а цела Србија је била плач и јаук.
Читава села у Шумадији и Поморављу су спаљена до темеља. Летина је заплењена, а стока масовно отерана преко границе. Места попут Мачве и нахија око Ниша и Ваљева била су потпуно опустошена.
Сулејман-паша Скопљак је користио бруталне методе за застрашивање преосталог становништва. Простор испред Стамбол-капије (данашњи Трг републике у Београду) и Калемегдана био је непрекидно „окићен“ стотинама Срба набијених на колац. Извештаји аустријских војних шпијуна са друге стране реке бележили су да се смрад тела осећао чак у Земуну.
Мирослав Здравковић: Учинимо Србију поново великом – од Радовањског луга до нове економске политике
Турци су систематски ликвидирали преостале ниже кнезове и виђеније људе који нису побегли, како народ не би имао ко да поведе у нови отпор.
Неиздржив терор доводи до очајничког покушаја новог отпора. У јесен 1814. године, војвода Хаџи Продан Глигоријевић подигао је буну у околини Чачка (у манастиру Трнава). Буна је била неприпремљена и брзо је угушена. Милош Обреновић, који је остао у земљи и привидно сарађивао са Турцима како би заштитио народ, чак је помогао у смиривању ове побуне, знајући да Србија нема снаге за нови велики рат и да ће одмазда бити страшна.
Након гушења буне, Турци су у Београд спровели стотине заробљеника. Тада је, са трнавским игуманом Пајсијем, страдао и млади ђакон Авакум. Када су му Турци понудили да пређе у ислам како би спасао живот док је носио свој колац ка Стамбол-капији, он је изговорио чувене речи: „Срб је Христов, радује се смрти!“ и одбио понуду.
Овај невиђени терор, супротно очекивањима Сулејман-паше Скопљака, није трајно уплашио Србе, већ их је довео до тачке апсолутног очаја где више нису имали шта да изгубе. Народ је масовно бежао у шуме и у хајдуке.
Милош Обреновић је схватио да је бруталност окупатора прешла све границе и да је питање дана када ће се народ поново дићи на оружје. Овај застрашујући двогодишњи период патње био је директна варница која је упалила пламен Другог српског устанка у Такову на Цвети 1815. године.
„Неутрални“ посматрачи из доба Првог српског устанка би, оне страшне 1813. године, рекли: „Све смо вам рекли 1804. године.“ И додали би како су они знали да су и Карађорђе и његове војводе неспособни да ослободе Србију од моћне Турске. И сеирили би што су Карађорђе и војводе, осим ретких изузетака, побегли из земље.
Разговор два „неутрална“ Србина 1804. године: А и да оду Турци – ко ће да дође?
Али, наравно, историја је текла другачије. И ми смо допловили довде. И наша пловидба се наставља. Тако ће бити и данас.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Пред оваквим деловима историје, увек застанем:
„Милош Обреновић, који је остао у земљи и привидно сарађивао са Турцима како би заштитио народ, чак је помогао у смиривању ове побуне, знајући да Србија нема снаге за нови велики рат и да ће одмазда бити страшна“.
Привидно сарађивао?
Да ли је вучић привидно сарађивао са турцима, кад се врати са неког састанка па нам издеклемује захтеве партнерске стране, „држећ руке са састављеним прстима пред стомаком“ као што их је везирка држала, док је њему говорила, тија годинах? Нво у Срб је одмах од тога направио спрдњу.
Да је Милош тих година имао наспрам себе студенте, не би дошло до ослобађања Србије? Само питам, не ботујем.
Ми данас занемарујемо значај „привидне сарадње“. Ко год је тамо био и нешто потписао, је издајник и данас сутра већ оптужени. Одвајамо жито од кукоља у тим стварима.
Даље, каже се „извојевали победу и ослободили се“.
Али и обратите пажњу:
„Најстрашнија судбина задесила је жене и децу. Београд је претворен у огромну тржницу робљем. Према тадашњим извештајима, у Београду се млада српска робиња или дете могло купити за само неколико гроша, а цела Србија је била плач и јаук“
Обе тачке узми у обзир.
Има ли безболнији (не безболан) пут? Има ли мање страдања?
Ама – и да је страдање веће од овога – знамо ли начин да се жртва „исплати“ макар преживелима? Хоће ли сирочад добити накнаду у било ком виду, хоће ли је имати стари родитељи без радно способне деце, хоће ли држава, друштво, спасти од просјачког штапа оне који преостану?
Шта би са ветеранима из 90их, децом, родитељима њиховим?
Знате шта… ми загриземо комад историје којо тешко прогутамо, сваки рат овде је донео пустош, али то није најгоре. Донео је људе којима је у тој пустоши било сасвим комфорно. Где је била држава? Где мирски народ?
Никада у историји нисмо умели да се припремимо на последице! Ни победе, ни пораза!
Ја не знам да ли је побједа СЛ катастрофа за Србију. То остаје да се види и зато о том по том. Оно што знам је да није било никаквог устанка, нити ослобођења, о Карађорђу да не говорим. Оно што нас дијели од предака са којима би радо ухватили конекцију, је одсуство подвига. Мислим на истински подвиг, не на подвиг мрцварења тастатура, скакутања у мјесту, табанања наоколо, узвикивања бесмислених парола и томе сличног.
Ове пјесничке акробације професора, који ми је иначе јако драг, могу да разумијем, вријеме је слава и уз чашу рујна вина ваља се и предака сјетити. И док професор замишља да бесједи „Са стржевог оштрог коца“, он своју бесједу усмјерава ка „неутралним“. Заиста је интересантна та појава иритације „неутралнима“. Шта је то што толико иритира „устаничку“ скупину? Зашто ти јадни ликови који се повлаче около, скривајући се од погледа и гунђају себи у браду, толико погађају храбре устанике, док јуришају на утврђене шанчеве окупатора, па да у јеку битке стижу и на њих да одапињу стријеле. Какву опасност по њих представљају „неутрални“? Има људи, не мало, који тврде да „неутрални“ не постоје. Упркос својој тврдњи они се и даље баве њима. Зашто се једном за свагда не обрачунају са њима и гурну их у исти кош са „пораженом“ страном и тако им додијеле етикету која ће боље стајати на њиховом челу а не овако да сваки час пада и да они морају поново да је лијепе. Ако се не одлуче на такав корак, бојим се да ће се десити да им они озбиљно наруше устаничку халуцинацију, коју неће моћи да надомјести чаша рујног вина.
Аутор текста нас је провео кроз нашу српску историју. Са циљем прављења паралела са временом данашњим. Све како би осуо паљбу по тим „неутралним“.
Јес’, само што се ни вожд Карађорђе ни кнез Милош нису свако мало обраћали пленуму за мишљење шта чинити.
И Црни Ђорђе и Милош са српским јунацима су дигли устанак против дахија, зулумћара и окупатора. Ко су данас дахије и окупатори у земљи Србији? Овај дежурни „злоћо“ Вучић и та СНС секта? Да ли су? Да ли ће Србију уз помоћ тих пленума огрејати напокон сунце слободе? Само да се још ријешити тих „неутралних“.
У историји уопште, свака тежња поједностављивању и банализацији, у правилу води на погрешан колосјек.
И први и други српски устанак бејаху због неподношљивог зулума, терора и страховладе. И то није спорно. Али да би било који посао који започнете успјешно заврпили морате имати неку идеју која вас води. Шта је водило наш народ у тим временима, шта бјеше идеалом којем су тежили?
Свакако слобода, јер Срби за разлику од неких других не љубе ланце, ал зато љубе слободу. И свакако тежња обнове српске државе, али још нешто важно. Идеја српске нације.
Једном сам чуо мисао „нација је народ са циљем“. Иако то није неко заступљено мишљење, по мени има смисла.
Да би неки народ опстао на неком простору у дужем периоду неопходно је постојање политичког ослонца, политичке творевине (државе) у којој ће бити свој на своме. Ако нема, потребно је да неко или нешто преузме улогу чувара идентитета тог народа.
По краху српских земаља у XV вујеку, у временима под завојевачима, улогу чувара идентитета нашег народа су преузели Српска Црква и светосавље. Можемо додати косовски мит и косовски завјет који су снажно уткани у колективној свијести нашег народа.
Ако би прихватили поменуту мисао, народ постаје нацијом када развије колективну свијест о потреби обнове или очувања политичке творевине у којој ће бити свој на своме, чувања суверенитета те очувања заједничких вриједности, културе и духовности.
Српска епопеја на трновитом путу обнове државности почиње са првим годинама XIX вијека. Но колективна свијест народа слободарског духа, што Срби за разлику од неких других јесу, да под туђином нема среће и да је тежња циљу обнове државности и сувереноисти нужда, је тињала и раније. И за разлику од неких других који су чекали да им други донесу слободу и државу, Срби су се сами у једном мукотрпном процесу, уз велике жртве, изборили за своју слободу и обнову државности и суверенитета да буду своји на своме. То без циља, усађене колективне свијести у тим временима да се тим путем мора поћи и истрајати, какве год биле жртве, не би било могуће.
Зашто ово пишем? Зато што су Срби почетком ХХ вијека и кроз читав вијек, зарад идеје југословенске нације жртвовали идеју српске нације, посебно кроз концепт интегралног југословенства.
Концепт који иде у првој фази „и Србин и Југословен“ (етнички Србин и национално у складу са политичким концептом нације Југословен) па „прво Југословен па Србин“ да би се временом учинио све већи отклон од српства.
Па шта су пленуми, зборови и шта све не него повратак у нека времена када је овим простором јахао бољшевизам? Па зашто од стране, додуше неких, из те СЛ имамо нападе на Српску Цркву? Који би да одређују који епископи су достојни. Зашто на свако питање (о генералу Младићу, о борби Срба пречана, о Сребреници и многа друга), кроз које се дефинише национална политика чујемо само од те СЛ „али то није тема“?
Само испразно мантрање „криминал, корупција, афере, ослободити медије…“ и тако у круг.
Зашто су „ветирани“ са те СЛ личности од интегритета које нагињу родољубљу?
Како написах, Срби су зарад идеје југословенске нације жртвовали идеју српске нације. Нисам „неутралан“ јер када је моја Србија у питању, не могу бити, нисам ни сумњичав јер је сумња отклоњена. Кроз ове процесе који се дешавају циљ јесте да Срби зарад све већег окретања југословенству, европејству, поновном повратку у та нека бољшевичка времена, чине све већи отклон од српства док не постану аморфна маса без утканог идентитета и идеје водиље
Неки опијени илузијом да је важно ријешити се само овог зла и биће све боље, вјерују да није тако. Али јесте.
Bice zanimljivo citati uvazenog profesora inesumnjivo cestitog coveka ,kada bude ocigledno da je SL velika podvala , a da su deca izgorela u nadi koja ce se pretociti u novo rastakanje srpskih interesa.
morfi
…
Док не сазнамо да ли је СЛ подвала, могао би без СНС напојнице ( … учећи што не треба, ради нечасног добитка.“ (Тит 1:10-11) да прокоментаришеш да ли је Вучићева убрзана распродаја Србије одмах после избора „novo rastakanje srpskih interesa“ и тако пробаш да спасиш душу:
природно телигентан
Covece , ti stavrno nisi ono za sta se predstavljas . SNS je nebitan , ruzna proslost i ako je ista dobro u svemu ovom to je da smo ih se resili .Zauvek.Ako je ista lose to je sto su ovi sa SL dosli .Sada su ONI problem , a ne SNS .Trebalo je svega desetak dana da se pokazu u svom ,da li nesnalazenju ili ocigledno losim namerama. Ovaj Saicic je poceo da prebrojava vladike , neki fantom predlaze cetvorodnevnu radnu nedelju , neki ludak opisno ocenjivanje u prva tri razreda… Sta ce tek biti kada se razmasu ? Kada to shvatis prestaces vise da ****** ovde.
Ја само, читајући што текст, што коментаре, могу да закључим да нам памети не фали. А нешто нам дефинитивно фали, не 2026. него било које године, уназад докле поглед сеже.
Шта је то што фали, будући да памети има на извоз? Не говорим ругачки, већ управо као што мислим: памети има на извоз.
Смирења? Стрпљења? Љубави? Труда? Нечег петог?
Више је него јасно да смо већ дуго танки са елитом, али, професор Димитријевић је, за неке од нас, баш, баш велико разочарење. То што неки од нас виде шта се иза брда ваља није неутралност, драги професоре. На Вашем примеру се уверисмо како један поштовани и вољени у народу ерудита може да забаса у „беспућа …“, приклањајући се НВО матрици која презире све што је Србима свето. Живи били Ви нама професоре Димитријевићу. Од Вашега „труда“ гибаницу нећемо видети, а платићемо је, као и толико пута, прескупо.
Овај чланак је поприличан промашај. Аутор је произвољно упоређивао два времена која се не могу поредити.
Откуд толики страх код еуфорисаних новопридошлих победника од људи који мисле другачије?
morfi
…
Твоје процене и васпитање су у складу са твојим убеђењима. „Овај Саичић“ је за тебе академик Саичић. Добро је да и њега ниси завио у звездице, као мене. Нервозан – није изговор.
„СНС решен заувек“ – полако рођаче. Демонтажа ће трајати месецима, а штета ће се санирати годинама. Знаш ли колико је тешко демонтирати Гашића чији корени су у свим службама, институцијама? Неке службе су подигле црвену узбуну и подигле све са чиме располажу, српске интелектуалце спаваче. Саботаже и саплитање су свуда. Изношење новца камионима.
И у оваквим околностима ти упоређујеш описне оцене (то је можда негде предлог) са распарчавањем и продајом земље и природних ресурса странцима у вакууму између предаје власти. Може ли ниже и подлије. А код тебе пророка и твојих пајташа саботера мук.
снс секта МОРА бити загубљена и погубљена у НЕПОСТОЈАЊЕ! Да је незаборав заборави кад се њен боравак и њено борављење међ’ Србљем разлучи до најмањег зрна мрака и црнила под ноктом. Другојачије се НЕБИТНОСТ не задобија… Изопаченијег и наказнијег богохуљења, кушачке и опадачке мржње и лажи од „срба“ за Србље уистину није било до око црномисног жртвеника снс секте. Не тражите праведника у секти, НЕМА га! Не стражите над ваљаном и врлом алком у беочугу злочињења секте, НЕМА је! Не блажите ИСТОРИЈСКУ СВЕСТ О ЗЛУ снс секте, њена густина и маса претежнија су од запремине Србских земаља! У НЕПОСТОЈАЊЕ са сектом!
Сам’ да ми је да се Синиша Мали огласи.
Он нит износи, нит доноси, нит путује, нит га гоне. Нит ко о њему збори. Знал’ се море шта?
Оће буде неки г17 за њега, нако у заветрини некој, близу амбара и чардака ди се летина збира? Са оним магичним дедицом, како се зваше?
природно телигентан
…И у оваквим околностима ти упоређујеш описне оцене (то је можда негде предлог) са распарчавањем и продајом земље и природних ресурса странцима…
Pa o tome ti govorim , ali ti slabo kapiras .Za ovih desetak dana predstavnici SL , pa i taj Saicic ni jednu znacajnu temu nisu dotakli drugacije , nego opstim frazama koje nista ne znace .Tu je prednjacio nesrecni nosilac liste , koga su , izgleda , na vreme sklonili .Nigde jasnog plana o Kosovu , medjunarodnoj politici , odnosu prema bratskoj Rusiji , odnosu u regionu , demografskim problemima , pa i borbi sa korupcijom (jer , da jesu , jasno bi rekli da borba protiv korupcije , borba protiv svih kriminalaca , ne zaboravljajuci , jos bolje , podvlaceci i zuti olos )…I ne znam sta ti to znaci da je neko akademik ,Ovde je politicar koji se , za sada , ne snalazi .Na minulim izborima nisam glasao , nisam imao za koga .Moji prijatelji , moja porodica su glasali listom za SL.Trebalo im je desetak dana da se pokaju.
Време је да причамо о томе како сад, шта да се ради а шта нипошто не. Оно јуче је хисторија повијести, и темом шта би било да ни/је било – да се забавља други кружок.
Може ли домаћин куће овде да заведе страховладу, диктатуру и тешки зулум, и да прогласи на овом портикусу ванредно стање?
Да попне коментаторе на брдо, застане, попне се на неку стену, окрене се, и покаже брадом на запаљене бродове у луци, са сунцем и пламеном који му се огледају у очима, песницама на боковима у облику слова Ф (велико Ф, наравно)
И док се ветар поиграва са праменовима његове гриве, шмркне громко кроз нос, тако снажно да се оближња (додуше само млађа) стабла нагну ка њему, пљуне 9 метара у даљ и дрекне:
Од данас само напред!
Куј се биде жалио, има да биде…(овде би ваљало показати неки широко распрострањен народни гест који ће сви коментатори недвосмислено разумети, исти може бити слободно пропраћен одговарајућом ономатопејом, по жељи).
Након збуњеног окретања главом лево и десно, предлажем да ПИТА два највећа ретроградника (ја овом приликом бришем нос надлактицом и при том кажипрстом показујем на Мургила алиас „дај Боже ал сумњам“ – да ли би благоизволели да поведу колону у обећану земљу.
Када ови немајући куд и камо пристану, газда нека им се упадљиво љубазно – захвали.
Јербо само тако моћи ћемо разговарати о томе „шта даље“ а јок о томе „ех да ниси тако лепа, да од тебе лепше има“.
Иначе, све је таштина под небом
@Брате Бојане,
Фали истине. Без истине је све лажно, све лицемерно и узалудно: лажна је љубав, лицемерно је смирење, узалудан је труд.
А иначе, истину носи, предаје и чува Црква (и зато право чини Инспектор Радиша кад „пребројава владике“ – јер кад их све сабереш, добијаш величину која тежи нули, а кад их све одузмеш, добијаш Народ благочестиви и правдољубиви).
А ни памети нема, меншчини, колико се теби чини. Да је има иоле, буљуци ових „трезвених“ и „неутралних“ би разумели: студентски покрет је истовремено покушај Победе (правде и аутентичног Србства над окупационим режимом и сатанистима) и покушај Преваре (нове преваре и новог облика окупације Србства од стране сатаниста).
Разумели би да је то дејство две силе (тренутно) у нестабилној интеракцији, и да од сваког појединца, па и од њих у сваком смислу мањкавих, зависи којој ће сили Србство помоћи – мишљу, речју, делом, солидарношћу и благословом; а којој одмоћи: скепсом, осудом, презрењем и анатемом. Односно да и од њих, најгоре слаботиње и кукавних дефетиста, зависи која ће сила у борби превагнути.
@Евсевије
Памети, што се мене тиче, има на претек. Истине такође има, само свако има своју, мало је заједничке.
Има оно неко писмо/поука Св. Владике Николаја где све проблеме приписује недостатку стрпљења. Да ли би достатак стрпљења моментално све проблеме решио? Тешко.
Потребно је да протекне неко време И да се за то време не праве неке крупне глупости, па да некако све дође на своје. Ломљење преко колена пре времена је по дефиницији пропаст, ломљење преко колена је, вероватно, и само по себи пропаст. Нису та времена. Превише смо усложњени. Ближњи такође.
Треба да протекне неко време у освећењу и обожењу, а Он ће нам надокнадити и исправити управо то што нам недостаје, а што не можемо сами ни да пронађемо.
Ви сте убеђени да се ради о свесном злочињењу. Вл. Илариона Лупуловића, патријарха Порфирија итд. Ја сам, опет, убеђен да се ради о покушају доброчињења. Колико год злоупотребљеном. Вл. Иларион чини нешто јер сматра да је по послушању или да је мање зло, патријарх Порфирије чини нешто што сматра да је мање зло од већег зла које он види а ми не („ко на брду, ак и малом стоји…“)…
ТЕШКО ЈЕ БИТИ ПАМЕТАН. Рекох некоме коме лекари не могу да нађу узрок болести ни лек – причешћујте се (наравно – разумно – а не „приђи и зини“)! Ако они не знају где је проблем, Бог зна… Па у сваком случају неће бити горе, а дај Боже да буде и боље.
Мислим да смо као народ ми у том положају. Држати се Цркве, причешћивати се по савести, па полако да нешто мало-помало дође на своје. И, да, мислим на званичну Цркву, са свим могућим недостојним поповима и владикама. Али и оним достојним, које не умемо увек препознати.
Велики добитак је и један једини Евсевије за Васељенску Цркву! Никад не знамо због чега ће у локалу једно или друго превагнути. Глобално, све је унапред одлучено, све је у Откривењу.
Ово што овај човек прича није читање“ Светог писма“ и апсолутна истина.
Он сами гласно размишља. Не допада ми се што узима Вучића у заштиту али то је његово мишљење. Знам да га је ранио жестоко критиковао.
https://m.youtube.com/watch?v=LqymyFd9sJU
@
Можда и није без основе ова Метанојина прича. На истом трагу је и С.С. раније приказало мапу Србије без Србске Војводине коју је објавила уса војска. Очигледно је да је она нечија мета. Питање је хоћемо ли је знати и хтети бранити?
Ух, колико пророка на једном месту. Ми немамо појма шта ће бити. Бог свети зна. А наша вера ће одредити правац. Без те вере не би нас било, као што је поштовани господин Димитријевић сликовито приказао. Током претходне 2 године студенти су запалили пламен. Демонстрирали смо веру као нико у свету. А ови млаки, ни студени ни врући, пророци нечег што тек треба да се деси, а слепи на дешавања претходних 14+ година, мрмљајте себи у браду, биће свакако у праву, а то је, јел тако, најважније… А можда су таласања изазвана предлогом СЛ за отварањем досијеа УДБЕ? Ко зна каква нас све изненађења тамо чекају, која бледо наслућујемо само кроз спољашње манифестације?
Ја сам за отварање тајних архива СВИХ. Буду ли урадили то што што су обећали одмах ћу престати да сумњам у њихове добре намере.