Илија узе коверат, гледајући га ћутке неко време у руци. Не рече ни хвала, ни помозʼ Бог, ништа не рече. Не обрадова се што му је враћена изгубљена месечна зарада
Фото: 021.рс
Нешто се белело на цести и Никица М. заустави свој бицикл. Спуштао се мрак али се још јасно видео коверат на путу између два села.
Никица је био један од петнаестак радника који су радили у предузећу из суседног села и путовали бициклима сваког дана у свако доба године. Тада, почетком седамдесетих година прошлог века, плате су се делиле радницима једном месечно, у белим ковертима.
Никица се сагну и подиже коверат. Принесе га ближе очима и прочита на омоту име власника: Илија Ч. Новац је био унутра, мора да је власнику испао из џепа кад се с посла враћао кући. Можда је у повратку свратио с колегама у кафану и попио по које пиће…
Све је било јасно. Не премишљајући се ни тренутка, Никица одмах седе на бицикл и настави пут. Прође покрај своје куће и настави ка Илијиној, на другом крају села. Већ се смрачило кад је стигао.
Чувши своје име с мале капије која с улице води у двориште, Илија се појави из куће, заогрнут старим џемпером. Препозна посетиоца и одговори му на поздрав:
– Добро вече и теби.
Осмехујући се, Никица му пружи коверат с платом. Каза како га је нашао у близини моста на Бијелом Јарку и донео му одмах, без свраћања.
Илија узе коверат, гледајући га ћутке неко време у руци. Не рече ни хвала, ни помозʼ Бог, ништа не рече. Не обрадова се што му је враћена изгубљена месечна зарада. Чинило се да је чак и постиђен. А онда подиже поглед право у очи доносиоцу и гласно изусти:
– Никица, ј… ти мени моју мајку што бих ја вратио твоју плату да сам је нашао! Ето!
И без поздрава окрену се и закорача назад у кућу, поправљајући успут џемпер на рамену.
Никица затвори за њим мала врата, окрену се, седе на бицикл и крену својој кући.
Био је уморан и гладан и само је знао да никад неће заборавити речи које ове вечери од Илије чу.
Categories: Гостинска соба
Ипак огроман човек тај Илија. За Никицу и да не причам, зна се зашто.
Али Илија је увидео да је пред њим бољи човек од њега самог. И имао је и величину да свој увид подели. То је као исповест, а олтар је свуда.
Не треба ти налазачева награда, тих 10%, ако знаш да си тиме помогао неким да нађе себе. Да упозна себе.
А и да није нашао себе, имао је шансу. Никица је нашао себе. Човек који враћа изгубљено учи се да се ослања на себе, на своје властито. Њему никад неће зафалити од туђег дела нити ће се неправедно сматрати закинутим.