Сукоб Српске напредне странке и „студената“ је сукоб између два крила „друге Србије“, у којем национални људи не би требало учествују
Миша Ђурковић (Фото: Соња Ракочевић)
У дане када почиње велики Васкршњи пост и када људи праштају и рашчишћавају наслеђене грехове, увреде и свађе, дозволите ми да покушам да рашчистим неке недоумице и себи и другима.
Елем, овај наслов који је често понављан у руској револуционарној традицији, од романа Чернишевског, па до Лењиновог програмског памфлета из 1902. године, узет је намерно да би се јасно одредили према тој традицији која стоји и иза данашњих „студентских“ протеста. Узгред, и Војислав Шешељ је 1985. у Лондону, у издању емигрантске Наше речи, објавио књигу под истим насловом.
Хајмо редом. О овој власти сам чини ми се врло јасно све написао и пре него што су власт преузели и то управо на овом порталу. Наиме, покојни Жељко и ја смо били први колумнисти портала који је он покренуо крајем 2009. године. Годину дана сам писао редовне колумне и престао сам када смо се он и ја разишли око односа према СНС.
Он је веровао и надао се да то може да буде боља политичка опција, док сам ја сматрао да странци припремају нову превару и да ће у кључним питањима бити још гори од тадашње власти. Мој последњи чланак објављен 2011. био је „Зашто Тома мора да се увлачи Дерети“ и врло је лепо нацртао да напредњаци долазе како би предали Космет и како би још више промовисали идеологију „друге Србије“. Још га има негде по интернету…
Преглед вештачке интелигенције
Такође мислим да сам први у јавном простору, у Утиску недеље 2014. године, објаснио како је Меркелова, као главни извршилац, 2011. године после посете Београду рекла да је са Тадићем готово и да мора да се почне са довођењем СНС на власт. Целу причу су оперативно, наравно, одрадили Енглези, односно тадашњи амбасадор Европске уније Мајкл Давенпорт. Велику улогу у томе имао је и тадашњи београдски одбор жутих, али то је друга прича.
Шмитовска подела
Против овог режима и његове погубне политике борим се откад су дошли на власт, при чему се не сме заборавити да је Мировићева екипа у Војводини урадила доста на сузбијању Пајтићевог и лигашког сепаратистичког наслеђа и елиминацији сексуалног васпитања и џендера из образовања.
Но, београдска централа је све више и више постајала идеолошки центар „друге Србије“, „жутих“ и ЛДП кадрова који су сада сви у СНС и фактички воде све сегменте политике. Обланда је, наравно, шатро проруска и шатро национална, јер се у Србији једино тако добијају избори. Ево прост тест: све телевизије које је СНС узео или покренуо у последњих десет година су изразито про-ЛГБТ и изразито антируске.
Узгред, изненадих се што видим да се сада на Н1 и Новој кука како власт таргетира Верана Матића. Па зар он више није специјални саветник и специјални изасланик председника државе? То је као и са Зораном Михајловић, доказ како исти кадрови флуктуирају у власти и ван ње од ситуације до ситуације. Не заборавимо да је главни режимски бот у јавном простору човек који је 1998–1999. тражио бомбардовање Србије.
Кад смо код тог „таргетирања“, ови из Центра за друштвену стабилност заправо раде исто оно што је покојни Славиша Лекић радио управо на Н1. Ово њихово Зло доба је чак и визуелно реплика Јунака доба злог. И да се подсетимо и тамо је такође била Љиљана Смајловић, а тада се нико није бунио што се „таргетирају новинари“… У тој борби нема никаквих принципа нити норми, све се своди на шмитовску диференцијацију о томе ко је где.
О природи СНС режима неколико година сам писао колумне под називом „Шта после Тита“ на порталима Стање ствари и Правда, па ко хоће да чита све је доступно. Исто као и бројни моји наступи, коментари и сл. Не мислим да то опет стално морам да понављам. То раде политички активисти, што мени није посао. О овима све знамо, о чему најбоље говори да странци држе по 90 посто тржишта банака и исто толико процената тржишта уџбеника, што је ситуација какве нема нигде у Европи.
Напад на Матицу
Хајмо сад на актуелне протесте и став о њима. Борба против овог режима не значи да треба да подржим сваког ко је такође против њега. Ако ико ишта зна о мени или о Зорану Чворовићу и ономе што радимо 35 до 40 година, ни у лудилу не може да помисли да ми можемо да подржимо нешто што се зове „пленум“. Побогу, цео живот се боримо против комунизма и његовог малигног наслеђа у Србији, а сад би требало да подржимо анархистичке и комунистичке идеологије и покрете?!
Дакле, ако ћете нашу подршку можете да направите Студентске летеће одреде. Ако правите пленуме и зборове радних људи и грађана, онда наравно тражите подршку друга Јове Бакића или његовог некадашњег партијског друга Борка Стефановића, који је имао Левицу, и то је у реду.
Чак и национал-либералима западне провенијенције пленуми не сметају као што демократама пред рат нису сметали комунисти на Универзитету, све док их нису побили после 1944. Но нама са деснице и те како смета јер сматрамо да је комунистичко наслеђе у било ком облику и даље највећи проблем, уз југословенство. Стога не долази у обзир да учествујем у било чему сличном. То што деца на улици носе Светог Саву и крстове нема никакве везе са идеолошком и организационом природом ових протеста.
Као што сам прошли пут писао, део протеста је била и идеја да се уведе Кризни штаб у Српску православну цркву и смени Патријарх. Такође, једна група, углавном Динкових активиста са Филозофског у Новом Саду, је пробала да на силу преузме и Матицу српску. Оно што се десило у понедељак 16. децембра је просто наставак тога.
Миша Ђурковић: Искључење Пантелића и Милићевића из СПЦ потез који треба поздравити
Наиме, протестанти су без икаквог повода пробали да униште и дезавуишу Свечану академију поводом два века Матице српске, притом звиждећи српском Патријарху. Да подсетим, Матицу смо једва сачували ових година од лигаша и аутономаша, пре свега због ауторитета покојног Чеде Попова, а онда и садашњег председника и свих нас који се око ње трудимо. Протестанти, наравно, управо на њу ударају, а не на „реформисану“ САНУ која је данас све само не српска.
И сад неко очекује да ја подржим унука Јеврема Брковића који кидише на Матицу и Српску православну цркву? И да ми Јелена Клеут објашњава ко је Карађорђе? Хвала лепо. (С друге стране, не заборавимо, власт такође на овај огроман јубилеј за српски народ није послали ниједног од највиших функционера државе, него председника странке…)
Корени проблема
Ко хоће да разуме стварну идеолошку позадину ових протеста треба да иде на сајт Прогласа и да изучи ставове људи који су тамо окупљени. Такође, можда још важније, треба да посети сајт Института за филозофију и друштвену теорију и да види врло занимљив идеолошки оквир који доминира код уважених колега, а који чине марксизам, квир, феминизам, подршка трансродним теоријама и оно што заговара доктор Миливоје Бешлин.
Почетак свега овог што се сада дешава налази се у дешавањима око ИФДТ-а 2019. године. Тада је, након сазнања да се тамо одржавају тренинзи „Министарства простора“, део државе решио да покуша да то сузбије и да стави фирму под своју контролу. Но, након што се појавила петиција коју су потписали Чомски, Балибар и сл., држава је од тога одустала, вратила ИФДТ Пери Бојанићу, и не само то него Ђокића, који је део целог тога система, поставила за ректора, дајући му фантастичну позицију и огромну моћ. Е онда су кренуле „школе демократије“ по Србији као систем прављења инфраструктуре за све ово и након одговарајућег повода ствари су експлодирале у „студентске“ протесте.
Код целе те структуре, као и код њихових медија попут Нове, Данаса, Н1 итд, моја маленкост има статус „фашисте“ кад су лепо расположени, а кад нису онда могу и још горе придеве да ми смисле, попут нацисте, мизогина, неког ко се залаже да се бију деца итд. Нова С је у више наврата водила бруталне кампање против мене лично. Да скратим, код целе те екипе ја важим за вероватно највеће зло у Србији.
Свештеник Владимир Вранић: Осврт на покушај „поништавања“ др Мише Ђурковића
Дакле, то све бих подржао само ако сам мазохиста, што баш и нисам.
Коначно, о односу националне интелигенције према протестима и свему овоме. Кад знате горе наведено, (нпр. знате ко стварно води протесте у Новом Саду), онда вам је јасно зашто је врло мало националних интелектуалаца подржало све то. У Новом Саду их има двојица и то из врло личних разлога, има један у Чачку и двојица релевантних у Београду. Снага те двојице и националне опције у протесту и организацији протеста је апсолутно никаква. Они се не питају ни за шта, немају новац, немају медије и било какав утицај на организацију и креирање листе. Имали сте добар тест, а то је покушај избора чланова РЕМ. Од пет имена, наравно, ни једно једино није било национално, него је била „хард кор“ екипа Пешчаника и Прогласа.
Да скратим, сукоб СНС и „студената“ је сукоб између два крила „друге Србије“ и у томе национални људи не учествују, нити би требало да учествују. Наравно, ако неко мисли другачије, срећно му било.
Треба такође нагласити да је локал друга прича. Већина људи тамо нема појма ко шта води у Београду и гледа да се некако разрачуна са локалном мафијом, јер на локалу је овима из власти углавном то остало.
Интелектуалац и политика
На крају о улози интелектуалаца. Интелектуалци нису политичари и не треба очекивати од нас да радимо посао политичара. Политика је прљав, бруталан посао који не може свако да ради озбиљно. Захтева да лажете, улазите у корупцију да бисте нашли новац, обећавате свима све да бисте дошли на власт, итд.
Ко хоће озбиљно да се бави политиком овде, мора да зна од кога је и како Вучић набавио новац да би дошао на власт 2012. и да му парира на сличан начин. Све остало је смешно. Садашња опозиција, као и протестанти не раде ништа од тога, и чекају да их странци доведу на власт. Коме се не свиђа ово што износим, слободно може да настави да верује у Деда Мраза.
Оно што пак ми радимо, јесте да стварамо и развијамо интелектуални програм опстанка и обнове овог народа у Србији и ван Србије и боримо се против разних болести које странци покушавају да нам увале. А он тражи да се политика и идеологија избаце из породичног дома, школе, универзитета и цркве, а не да се све те институције политизују још више. И с обзиром на никаква средства, успеси нам уопште нису занемарљиви. Штавише, у региону се сматра да имамо врло озбиљну националну интелигенцију, а слобода са којом радимо разне ствари које иду против глобалног мејнстрима изазива поштовање.
Ево да наведем само неке од конкретних ствари које сам са колегама, сарадницима или сам успевао да за ове две и по деценије урадим, поред свог основног научног посла: покретање српског питања у ЦГ после 2006. и успешно лобирање за увођење двојног држављанства у Србији; спречавање да се Срби у региону прогласе за дијаспору и стварање савремене и ефикасне политике према Србима у окружењу; заустављање Грађанског законика у три наврата; заустављање увођења сурогације и еутаназије у Србију; спречавање увођења ЛГБТ пропаганде у школе са образовним пакетима 2017; убеђивање Цркве да почне озбиљно да се бави питањима џендера (требало нам је десет година); измена уџбеника из биологије за осми разред (чишћење од џендер пропаганде); организовање две конференције након којих је суспендована примена џендер закона; убацивање, у Закон о продаји земљишта странцима, одредбе којом је забрањена продаја унутар простора десет километара од границе; итд.
Више од тога не можемо без политике, а то није наш посао. Отуд сад можемо само да констатујемо како и последњи остаци српске државности нестају са севера Космета, како режим предаје Универзитет у Митровици у руке Приштини, да то осуђујемо и бележимо и објашњавамо како смо и зашто довде дошли. И још нешто: задатак интелектуалца није да се свиђа масама, него да говори истину, отвара нове видике и бори за оно у шта верује, па шта кошта да кошта.
Дакле борба траје. Свако нек уради колико може, а на Господу је да види шта ће са тим. Срећан вам Часни пост.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
“ У региону сматрају… “
Не постоји „регион“. ПОСТОЈЕ отете, издане, окупиране, продане СРБСКЕ ЗЕМЉЕ. Не постоји „десница“. Постоји отета, издана, окупирана, продана СРБСКА десница. У њој, мишо ђурковић. Њему, „интелектуалном десничару“ Часни Пост нека је на „срећу“. Србској ваљаној чељади, коју и даље води и крепи Дух Истине, мени, сиротоме и лишеноме Духа, нека је на радост, здравље и спасење. Ради Истине, Слободе и Правице, Крста и Завета ради. Христа ради…
П.С.
Душе ради, да се прене, да устане, да не спи, нећу више ни словца мишиног прочитати. Ни букве чути, макар и преко „глувијех телефона, абера, торокања, интелектуалног, десничарског торокања…
@ Миша Ђурковић.
Да ли можете дати додатно објашњење, господине Ђурковићу, нама који слабије разумемо ту прљаву страну политике коју наводите? Како то „протестанти“ чекају да их странци доведу на власт? Јер, исто то што сте навели, говоре и присталице АВ-а, па је из истог разлога управо овај аспект вредан додатних аргумената са Ваше стране.
Хвала унапред!
Ја са први и тада једини указивао на… Ја сам заслужио и требао да будем члан САНУ… Ја вам сад кажем…
Готово, Мишо, потпуно је свеједно шта пише, где се објављује. Па макар се свало интелектуално.
Порука текста је јасна: не треба се бавити политиком, барем не ако сте поштен човек. То морамо да препустимо криминалцима. Али, од тих истих криминалаца треба да очекујемо и тражимо да воде часну у родољубиву културну политику…
„Да скратим, сукоб СНС и „студената“ је сукоб између два крила „друге Србије“ и у томе национални људи не учествују, нити би требало да учествују. Наравно, ако неко мисли другачије, срећно му било.“ – ево и ја да скратим, али ја Заиста да скратим 🙂 – ово ми се ни мало не свиђа. Јер. нигдје не видим да писац чланка има алтернативу. Све док се ти његови „национални људи“ не уједнине и представе свој програм, раде нечињењем за власт. А тиме и за скору пропаст наше земље, јер времена немамо. Срећно вам било!
За разлику од Мише Ђурковића, наш брат у Христу, Владимир Димитријевић је искрени православни хрићанин. Свако његово писаније, само потврђује да је гдин Ђурковић атеиста и да није припадник литургијске заједнице, а да је његово позивање на Господа – фарисејско.
Што се мене лично тиче, не видим нигде рупу у аргументима које наводи Миша Ђурковић. Лако је волети букаџије а још лакше мрзети људе који говоре непријатну истину.
Ако бих нешто уопште имао да додам на његов чланак, тиче се малигног комунистичког утицаја. Рекао бих да је то ипак појава од другогазредног значаја. Прворазредни значај има чињеница да Енглези у краљевини Србији, републици Србији, првој, другој и трећој Југославији већ знатно више од сто година постижу шта год желе, кад год желе. Закулисна власт англомасонаца је до те мере неприкосновена да је чак ни победа Руса у другом светском рату није могла сузбити на више од три године! Како, зашто…
Мислити да ћемо сад, фактички потпуно обезглављени, слуђени, проређени, неорганизовани, проћи другачије него икс пута до сада… Некаква је несхватљива наивност.
Неко од коментатора је рекао како „немамо времена“. А англомасонци имају времена? Зар није дошао час да мало лижу своје ране на свом пропалом острву, па да мало попусти и тај свемалигни утицај у Србији? Не видим начин да се ишта код нас ПОПРАВИ до решавања ситуације у Украјини и нове прерасподеле интересних сфера, а која више није питање деценије, вероватно ни године. Лако је наћи начин да се ПОКВАРИ, у томе су англомасонци већи мајстори и од Немаца, који су све живо уништавали при повлачењу.
Украјинци исто „нису имали времена“. Мајдан, држ-не дај, наврат-нанос у Европу и Нато, више од МИЛИОН мртвих, и опет сматрају Енглезе за пријатеље! Волшебно! 2022. договорен мир после рецимо 20 000 мртвих Украјинаца и вероватно толико Руса, Енглез дође и ПОНИШТИ мировни споразум, гурне Украјину (савезника!!!) у још МИЛИОН мртвих, знајући да тај вајни савезник има НУЛТЕ шансе на успех. И опет ведре и облаче истом том Украјином!
А ми мислимо да нама не могу да направе игру да се чешемо петсто година? Ако нас уопште буде. Да то можда нисам за „председника“ због оваквог става? А који је директно енглески постављеник и највећа досадашња несрећа у српској историји.
Уколико су нулте шансе за успех, треба се једноставно једно време притајити, стицати неку снагу, најбоље духовну, или је бар не трошити. И сачекати да се најкрупније ствари мало искристалишу, па после терај банду за све паре. Дотад, колико год била племенита жеља… доведе до потпуно нежељених последица.
Часни је велики пост и требало би да ћутим али живимо у време које не дозвољава ћутњу чак ни у посту опрости Господе мени грешном.
Опет Ђурковић на СтСт.
Да ли АЛ жели да од нас направи мазохисте или да Ђурковића тотално понизи. Мада нико не може да те понизи као што можеш сам себе….
Мало је људи који су ми даљи по схватању од Дикића али
https://youtu.be/XgqF9xAl0Sc?si=7KNerc1guIAvCapR
Свако са пре свега националног пола треба да послуша 32-40 минут а посебно 33-34.
„Није њихова улога да буду за Вучића него против оних који су против Вучића и да унесу смутњу и сумњу и спрече их да гласају ПРОТИВ“
Јер АВ не може да повећа број гласова које уз све манипулације може да добије. АВ једино може да (покуша) да смањи број гласова који су против њега.
И томе служе Антонић, Ковић (Брдар је небитан као и Гајић) Ђурковић, Чворовић, звезде јутјуб канала… настави низ практично је неограничен.
И зато се проф. Ломпар (ипак) разликује
А брат Влада Димитријевић не либи да храбро износи православну истину…
А ми да се замислимо на коју ћемо страну….Мени се чини да је избор лак и логичан, но сваком на његову душу (мени првом грешном)
Како чинили тако нам Бог помогао!
Удба и чланови њихових фамилија, као најмоћнија друштвена структура, су, из чисто лукративних разлога, пактирали с окупатором и дозволили странцима да раде све то што раде код нас и да имају велеиздајника, криминалца и клептомана као господара Србије. И прва и друга Србија су Удба. Удба је дубоко и у структурама СПЦ, која је сходно томе, дубоко у чељусти екуменистичке свејереси, сергијанизма, давање аутокефалије МПЦ итд. Миша је… Сви знају његов незванични надимак. Тзв. десни интелектуалци су просто удбашки пилићари. Из своје пилићарске позиције муте ионако мутну воду и терају је на господарову велеиздајничку воденицу. Но, Удба није свемогућа, а Господ јесте. Што наравно не значи да ће бити милостив нама грешним Србима. Наше је да се молимо да буде милостив Господ и да буде што више преумљења, ко што кажу за владику будимског Данила Крстића, Бог да му душу прости. Има она реченица од старца Гаврила из Бошњана, кога Удба својевремено умало не уби од тортуре, да нам никакво добро неће доћи од политичара. То наравно важи и за глобалне „играче“. То, чини ми се, како важи за страначке политичаре тако важи и за тзв.интелектуалце и ине „друштвене раднике“. Треба се суочити с тиме да само Бог може да нам помогне и на личном и на друштвеним плану. То значи да од користи нису никакви софизми него само пост, молитва и покајање. А покајање је кајање и промена понашања. Дакле, мора доћи до промене понашања – смањења грехова. Кајање није довољно. У противном, вртимо се у круг, у пакленој спирали лажи и самообмане.
Сваки човек, обичан или школован, бар некако, који афирмативно говори о злочиначкој ЕУ, (4. реицх) је против Србског народа. Тачка!
Често се врши замена теза па испада да су искрени родољуби за АВ, у крајњој линији.
Слушах, недавно, како овај вајни др Дикић, управо прича како је ЕУ за нас незаобилазна, усуд скоро! Раније сам , неколико година пре, слушао и Ломпара како верга исту тзв. мантру о ЕУ, а и недавно кад је позвао да „неки бог“ из ЕУ дође да се и он за нешто пита око, већ, пропалих студентских протеста, на моју велику жалост.
Никада нисам чуо а ни видео да су,(у коментару Ј.П. Антовић) Ковић, Антонић, Брдар, и многи други, макар благо протежирали запад, уопште.
Напротив!
Ви пацијента који је у метастази упозоравате да се чува богиња које је прележао пре ко зна колико година. Тако се и од начина организације студентских протеста, зазире да друг Стари не узјаше на белом коњу.
Одбрани сте Матицу српску, ево како кидише и бори се за Коосово. Између осталог народ се скупио да извижди вучића а и патријарху многи његови поступци не служе на част.
А кад сте се Ви и бројни (срећом не сви, набројасте их) Вама слични истакнути интелектуалци оградили од студената на самом почетку (дал да се не би упрљали или што већ), ко је сад крив што разни прогласовци облећу око универзитета и студента. Оставили сте их ткао јагањце без икакве алтернативе, при том не мислим само на Вас него на готово читаву генерацију зрелих, националних интелектуалаца.
Интелектуалци нису политичари а нису ни војници али кад запуца пред вратима хвата се пушка у руке па у ров. Тад креће и сељак и занатлија и доктор а на првом месту интелектуалац. Ми смо се уздали једино у људе као што сте Ви кад смо видели шта се дешава са политичком сценом. Ако интелектуалца нема сада у пресудним моментима, онда нам и не требају.
За све што сте до сада лично урадили хвала Вам, а за то што сада не радите за то вам не хвала. Ако је улога интелектуалца да само збори са дистанце онда ништа.
Прочитах, свакако са великим закашњењем, речи уваженог филозофа Мише Ђурковића („Коначно, о односу националне интелигенције према протестима и свему овоме. Кад знате горе наведено, (нпр. знате ко стварно води протесте у Новом Саду), онда вам је јасно зашто је врло мало националних интелектуалаца подржало све то. У Новом Саду их има двојица и то из врло личних разлога, има један у Чачку и двојица релевантних у Београду.“) и остадох, мало је рећи, затечен. Затим сам набасао на гостовање: Грбић и Антић у емисији „Директно са Мињом Милетић“ ( https://www.euronews.rs/srbija/politika/216519/sta-je-tzv-studentska-lista-bunt-ili-politicka-strategija/vest) и остадох, безмало, запањен! Езотерични псеудојуродиви историчар се одавно прославио својом интелигентном, али ипак провидном подршком Великом Шибицару; али ево сад и Филип Грбић, млади филозоф и већ признати романописац (нисам читао, али кад штиво хвали Мило Ломпар, онда ту заиста нема дилеме!) још директније и бестидније користи сличну матрицу као Антић, Антонић, а у овом тексту и Ђурковић: студентска борба за праведнију Србију се проглашава и своди на левичарство, либерализам, анархију, комунизам, а пошто су сви ови критичари (и њихови слушаоци), јасно опредељени против поменутих идеологија, јасна је функција ове методе: манипулативна производња непријатеља и то директно за рачун власти. То што је неко од њих некада искрено критиковао власт и директно Великог Шибицара, није довољан доказ њихове објективности. Стара слава није доказ данашње непоткупљивости. Нико од поменуте четворице (од којих су макар тројица доктори наука, а двојица су универзитетски професори), није довољно глуп да не разуме да ово нису идеолошки протести, да имају хетереогени састав и да је свако њихово свођење на левицу или десницу потпуно беспредметно, осим ако не желите да манипулишете. Овде је намера кључна реч. Филип Грбић у поменутој емисији почиње са неким феминисткињама које су вриштале код споменика Стефану Немањи и одмах изводи генијалан закључак како је годину дана протеста било као некакво хистерично вриштање?! И читав тај игроказ је постављен уз, разуме се, одобравање режимских сарадника Миње Милетић и Чедомира Антића. Уважени млади колега је одлучио да каже „све што му лежи на срцу“, није више могао да ћути и срдачно је примљен у војску већ прекаљених, не претерано вешто сакривених и високоуважених „интелектуалних“ медијских ботова чије учмале бљувотине против студената више нису довољне – потребне су свеже снаге попут младог, полетног и надареног Филипа Грбића. Од силног трансфера блама – како један „национално орјентисани“ филозоф може да говори о значају Логоса док подземно, рукама и ногама, покушава да прокопа некакву апсурдну излазну стратегију за високоугроженог Великог Шибицара (призор заиста потресно-трагичан) – нисам могао да одгледам емисију до краја. Ако неко има херца за то, нека нам јави колико је хепиенд био срцепарајући. Али, размишљајући о овом случају, сетио сам се једне приче коју сам објавио пре шест година. Прича је првобитно објављена у књизи: „Философија физикалије у кругу двојке“ (ауторско издање, Београд, 2020, стр. 503-514), а затим прештампана (уз незнатне измене) у књизи: „Философија глобалне паланке у светлу физикалије“ (ауторско издање, Београд, 2021, стр. 268-280.). Осим пар ситних стилских корекција, овде је објављујем у готово неизмењеном облику. Прича се бави замишљеним будућим тренутком, тачније баш овом, 2026-ом годином. Можда не би било згорег данас, из перспективе те „досегнуте, радикално-напредне будућности“, поново прочитати причу коју, дакле, први пут објављујем као посебан текст у неком електронском медију. Заправо, можда је баш сада (нажалост!) прави час. Да закључим, господине Ђурковићу, то што вам се чини да јако мало „релевантних интелектуалаца“ данас подржава студенте (иако смо ми, нажалост или на срећу, више физикалци него интелектуалци), можда је само илузија? Ако нема много правих интелектуалаца на медијској сцени који подржавају студенте, можда их има ван сцене? Мислите о томе! А студентима, шта да кажемо, сем: многаја љета! Ако је неко заслужан што се црне прогнозе из ове приче (за сада!) нису оствариле, онда су то свакако студенти. Прича се зове:
Story from progressive Serbia. – Београд 2026, Круг Двојке. Близина бивше Главне железничке станице (претворене у музеј). Радници у небеса дижу мегаломански споменик Стефану Немањи, који својим драстичним пропорцијама треба родољубиво да засени вишеструко сумњиве послове у Београду на води и да истовремено уздигне његово Шибицарско Величанство на пиједестал оснивача нове „српске“ државе без Косова и Метохије и помогне му да, притом, буде упамћен, не као издајник, већ као највеличанственији Србин, градитељ и патриота у читавој националној историји. Сцена. Његово Великошибицарство са двогледом на очима, нетремице је уочило траженог непријатеља како се шуња улицом. Његова приватна војска у одећи државних службеника распоређена је en masse по крововима зграда, оближњим улазима, продавницама, трафикама и локалним кошаркашким теренима. Хеликоптери надлећу маркирано место. Ботови скупљају информације. Све је спремно за спектакл уништења последњег унутрашњег непријатеља пред финални, вечито-финални обрачун са каменчићем, каменчином или стеном у његовој ципели званом – Косово и Метохија. Његове слуге маскиране у државне министре облећу око њега са свежим, тек пристиглим информацијама о положају, карактеру и супермоћима непријатеља, вести које он у својој унутрашњој шаховској партији са самим собом обрађује брзином муње. „Последњи непријатељ увек је најопаснији јер се човеку чини да је, на корак од победе, сигуран у њу. Управо то превремено поуздање може га уништити“ – цитира он у себи неког од незнаних древних мудраца док посматра непријатељево, зачудо, споро шуњање између оближњих трафика и кафана. Уједно, Његово Великошибицарство потајно се нада да ће од овог последњег вансекташког Мохиканца, пре него што га ментално уништи, чути и неку велику тајну, неку исконску мудрост која ће Његово Шибицарство учинити још јачим, неустрашивијим и истрајнијим на путу у светлу будућност која се састоји, гле чуда, углавном из раскида са прошлошћу. Пресек муњевито сабраних чињеница о непријатељу, сажето је изгледао овако: „Сиромашан. Неугледан. Ненаметљив. Небитан. Неразумљив. Бесциљан. Тихо безобразан. Болесно правдољубив. Непоткупљив.“ Знао је то. Више није било никакве дилеме. Решење последње и највеће загонетке било је у његовој глави. Наредио је покрет. Нека се из скривених углова свих двадесет хиљада камера упали, нека почне последњи велики ријалити, велика битка на живот или смрт из које ће, ако одлучи да икада буде емитована у масовним медијима, бити избачeни сви досадни и, разуме се, непријатни делови. Уз телохранитељску свиту од двадесетак крупнијих навијача – и будућих кољача, чија ће веза са Шибицарем бити насилно порицана, када од САД стигне захтев да буду пуштени низ воду – који су поискакали из оближњих бутика и продавница хране за животиње, кренуо је храбро да корача ка свом огорченом душманину. Међутим, када му се приближио, имао је шта и да види. Биће да га је двоглед преварио. „Знао сам то, неко ми је подметнуо лажну оптику. Или су неспособњаковићи опет заказали. У овој земљи изгледа само ја радим!“ Непријатељ, тај најстрашнији охоли непријатељ, како се у том трену показало, био је неки обичан просјак који претура по контејнерима. У земљи је остао само још он, тај просјак. Једино он још из земље није побегао главом без обзира. Једино он још није продао свој глас за петсто или пет хиљада динара. Једино он није хтео да подигне сто евра помоћи. Једино он није хтео напредни пакет са брашном, уљем и пиринчем. Сви су други отишли или се продали. Његово Шибицарско Величанство је био згрожен пред тим небивалим призором: просјак а неће ни петсто ни пет хиљада динара – неће чак ни сто евра! „Како је могућ овакав човек у Србији 2026. године?! Стварно се питам, шта се то са нама дешава?! Када смо коначно постали најразвијенија економија у космосу, ја одговорно тврдим – ако постоје ванземаљци и ако имају напредне технологије, ни они нам сигурно нису равни! – када смо се коначно сви ујединили око једне моћне идеје (дајем 95% територије Косова и Метохије за 5% територије Косова и Метохије), одједном нам се на путу испречи оваква једна сподоба! Е па нећеш вала! Има чика и за тебе лекић. Кексиће да лепо ручкаш и да се једном заувек смириш. Да видимо, дакле, од каквог си материјала саздан! „Добар дан, добри човече! Како је?“ Сувоњави старац, који је баш у том тренутку шацовао унутрашњост контејнера, једва је бацио поглед ка лепо обученом странцу – у сакоу од тричавих 2.817 евра – који се чудно и непријатно смешкао. „Видим да си у тешкој невољи. Видим да ти заиста није лако! Копати по контејнеру и трагати за корицом хлеба, поготово кад око тебе хлебова има у изобиљу, заиста, нећу претерати ако кажем да си ти безмало херој нашег доба!“ Старац је мало застао са претурањем, као да је хтео да се увери да ли је добро чуо, али већ након секунд-два, наставио је своју уобичајну делатност са још већом преданошћу. „Али да пређем на ствар! Ја имам решење за тебе! Знам да су те сви разочарали, претходна власт, лопови и којекакве вуцибатине, сви су обећавали и лагали, али, ето, времена се мењају, сада су на власти поштени људи (пре свега сам ја поштен и још можда неколико људи око мене), и наш циљ је да увек идемо напред и увек само напред, па макар и главом кроз зид. И ма колико болело, зид мора бити срушен, а ако је глава мало и оштећена, уф, јака ствар, ми смо борци, идемо даље! Да скратим причу, ово сам хтео да Ти саопштим: Од сутра специјална екипа доноси свеж хлеб директно са пато-са, печен по најновијим специјалним технологијама, мекан као душа. Сваки дан (може на ову адресу?), само за тебе! Шта кажеш, имамо договор? Ако би ме баш питао шта тражим заузврат… Ти добро знаш да сам ја познат по томе да не волим околишања… Такав сам, шта ћу, једноставан, искрен и надасве скроман човек са чиме је, путем мас-медија, добро упозната читава Србија. Дакле, обавезе. Па ништа, готово ништа. Само на историјским изборима, који се одржавају што чешће то боље, увек треба да заокружиш редни број један, за нашу децу, за децу која просе по контејнерима, да више не просе, да редовно добијају хлеб од странке – једино тај ће сигурно бити редован! – уосталом, кад сви људи заокруже тај број, више нико неће просити. И тада ће се сви, или скоро сви придружити тој чудесној екипи добрих људи који неуморно, на челу са мојом Величанственошћу, већ годинама, дан и ноћ обилазе ову напаћену земљу нудећи фантастичне пакете помоћи за све угрожене и жељне напредовања и осигуравања себе од могућности потпуног финансијског краха. Е тада ће читава Србија постати један велики сигуран глас и сви ће постати једно монолитно железно истомислеће здање, чврсто и грандиозно попут овог велелепног споменика, који ће још колико данас директно из моје главе бити преточен у ову, сваким даном, све лепшу стварност.“ Старац, не окренувши се, копао је све дубље. Више није било јасно ни шта тражи ни да ли уопште тражи нешто, изгледало је као да уместо копања бежи негде далеко, што даље бежећи од трансфера стида који је претио да га нокаутира брже, јаче и боље од несносног смрада из контејнера. Његово Шибицарско Величанство, схвативши да прва идеја није упалила и гледајући гладног како дубоко и страсно копа негде ка апсолутној дубини, брзо се прегруписао у својој бујној и надасве креативној машти и као из топа испалио следећи спектакуларни предлог: „Да… али заиста, шта је један хлеб дневно? Ево рецимо, шта мислиш о идеји да читав овај контејнер од сутра буде само твој?! Да сва законска права на њега полажеш искључиво ти? Како Ти се чини та идеја? Не мислим да буде баш у твом власништву (то би већ био акт отуђења државне имовине, а Ти знаш колико смо ми поштени!), али да ти га бесплатно изнајмимо на једно деведесет и девет година, а после куд који мили моји, ионако ћеш већ бити у гробу! Значи, да практично буде само твој читавог твог живота! Него, кажи, јесам ли те ујео за срце, а?“ Жвале само што нису кренуле са његових од слатких лажи набреклих поцрвенелих усана, жвале од среће пред мишљу да је његовим последњим мукама коначно дошао крај, јер ће непријатељ, још колико у наредним секундама, како је чврсто веровао, бити сахрањен једном заувек. Старац се зауставио и, не вадећи главу из контејнера, гласно се и „намештено“ – како се Великом Шибицару учинило – накашљао, као да му се руга или, можебити, тражи нешто више од једног обичног контејнера?! „Па добро, да, баш сам наиван, у својој скромности ја заправо и не помишљам… шта је бре један контејнер?!“ „Хајде, нека сви контејнери у Кругу Двојке буду твоји – а ту живе богати, веома богати људи, знаш ли братац какав се големи плен ту обрће?! – и све ће то бити само твоје, ти ћеш бити краљ београдских контејнера, ако само, заузврат, пад-неш и поклониш се пред бројем један на свим будућим гласачким листићима. А тај број један, један и једини, сам наравно ја. Разуме се, у случају тог аранжмана, морао би понекад малкице и да агитујеш за странчицу, наговориш све превртаче контејнера да гласају за твог великог добротвора а и неких цирка двадесетак процената од пробраног плена, разуме се, ишло би странци. Ти си паметан човек и добро разумеш да су то готово безначајни уступци. Онда, имамо договор, шта кажеш?“ Будући да Старац ни овог пута уопште није реаговао, „Његово Шибицарско Величанство извадио је марамицу из џепа и видно нервозно обрисао зној са чела. „Уф, човече, ово ће ићи теже него што сам претпостављао. Ипак, будући да је последњи непријатељ у питању, мораћу да употребим специјално оружје. Никада нећу одустати. Све или ништа. До победе!“ „Добро, па чекај, ако добро разумем, тебе уопште не интересују контејнери? Па што не кажеш, човече? А ето и ја будала, мислио да ти из страсти копаш по контејнерима! Наравно, па ниси се ти школовао за тај деликатан посао… Не, не, наравно! Него, нешто сам размишљао… шта мислиш да ти нађемо радно место, неки мало озбиљнији посао? Да видимо, рецимо… А шта би ти волео да радиш? Можда нешто у јавном сектору? Ма то није ништа страшно, не… Гледај, имам сјајну понуду за тебе! Види овако. Седиш по цео дан, куцкаш по тастатури, плусић овамо, минусић онамо… Овде највећи син свих народа и народности у читавој историји, тамо тајкун, фашиста, олош и највећи издајник у новијој историји. Брзо се то научи, као песмица, као два плус два, буди без бриге, не мораш бити геније да би то запамтио. Или те, ипак, више привлачи приватни сектор? Ту нема плусића и минусића, ту примењујемо другу методицу. Рмбачиш од јутра до мрака, по потреби носиш пелене да не би неправедно закидао газду, плата прескромна али редовна (све док моћни инвеститор не дигне сидро – кад искористи све стимулансе које је добио по радном месту). И то је сасвим поштена варијанта, онако од срца. Ми сви заједно градимо ову предивну земљу… Па ипак, уколико уђеш у пирамидалну шему моје прогресивно растуће странке, уз рмбачење ти не гине и харач од најмање десет одсто сваког месеца као и обавезни долазак на митинге подршке онима који су ти омогућили тај посао – а тај неко сам, разуме се, ја. А, па чекај, сад знам зашто си одабрао да будеш просјак. Не би ни да седиш у канцеларији да удараш плусиће, не би ни да арбајтујеш од јутра до мрака. Да, знам, Срби су постали пробирљиви, неће оно, неће ово, па шта хоћете ви? Променићу ја вама свест пре или касније, па ће из године у годину ваша могућност избора бити све више и више сужавана, све док је једног лепог дана засвагда не укинем. Па ипак, у овом прелазном периоду, ја сам, веровали или не, ипак пронашао решење и за такве међутипове попут тебе. Бићеш, дакле, посланик у скупштини! А, шта кажеш? Из контејнера право у посланичку клупу! Не, молим те, не згражавај се, није то ништа необично, имамо већ пар таквих који изгледају као дојучерашњи копачи по контејнерима или учесници ријалитија, уопште потпуно нетипични забављачи а сва та комерцијална занимања, убеђен сам, не могу ни да присмрде твојој узбудљивој непрофитној делатности! Најзад, дакле – посебно, знаш, нама фале кадрови! – највише за месец дана седећеш у скупштини и дизати ручицу кад год она дивна слабовида бакица притисне звонце и позове драге козе да заблеје, да ли да пљуцну по опозицији, да ли да причају на кинеском или мене хвале, свеједно. Уз пут, усвоји се ту и понеки закон, али немаш ти ништа с тим, немој да те то брине. Дакле, ево руке, мајсторе!“ Утом је Старац, схвативши да је овај незвани гост са својим непристојним понудама очито превршио сваку меру, извукао главу из смрдљивог ђубрета и његово Шибицарско Величанство удостојио једног преког погледа. Када је, међутим, коначно осетио да је густо, наш небивали Шибицарски Јунак је схватио да ће ипак морати да посегне за крајње озбиљним мерама не би ли остварио свој циљ. „Нисам, признајем, претпостављао да си толико тврд орах, заиста! Али добро. Свашта сам већ прошао у животу, тако да, на крају крајева, нимало нисам изненађен. Хајде да разговарамо сасвим отворено. Сада је и врапцима на грани јасно да је ово претурање по контејнеру било само маска уз помоћ које си себи дизао цену. Не, молим те, не труди се да ми објашњаваш, све сам разумео. Знаш, чича још никада није погрешио у својим проценама. Хајде, дакле, да се договоримо као људи. У коверти на означену адресу – ниси ми рекао имаш ли је? – сваког месеца ти стиже по хиљаду евра. Не десет, не сто, већ – нисмо деца! – тачно хиљаду евра. Не једном, већ сваког месеца, и то стално, докле год сам ја на власти, а то значи, највероватније, заувек. И не питај одакле ми. Створио се неки вишак у буџету, рецимо то тако. Знаш, повољно смо се задужили, радикално повољно, две милијарде свеже незарађених евра позајмио сам да бих поделио овом напаћеном народу пред изборе, да би гласао за мене и да бисмо онда, кад ову земљу подигнемо из жутог пепела, лепо, сви заједно – више они него ја – удруженим снагама враћали тај дуг уз, разуме се, екстремно високу камату. Дакле, ево моје понуде, хиљаду еврића за тебе и крај. Ово је моја последња понуда. Узми или остави.“ Будући да је Старац од преноса срамоте и силног црвенила као загњурио главу у контејнер – у то једино прибежиште у које је глас његовог шибицарског величанства допирао спорије и тише – одбијени насртљивац је пао у такав излив хистерије да су се његове слуге ухватиле за главу и повикале: „О не, не опет! Само то не!“ Повикао је: „Па чекај пријатељу, шта би ти хтео? Две хиљаде, пет хиљада? То би ти хтео? Шта, нашао си краву музару, је ли?! Можда десет хиљада евра, можда би ти то било довољно, а?!“ Старчево лице сакривено у ђубрету – када је открио да у контејнеру поштеније смрди него напољу – покриле су сузе. Сузе гнева, бола, у безгласном крику и некој неверици… Није му било јасно шта га је снашло. Али Шибицар свих шибицара није одустајао. „Ох, па теби ни десет хиљада евра месечно, сваког месеца, не би било довољно?! Можда би ти, пријатељу, један стан на поклон, а? Можда господин преферира стан у Београду на води?! Аха, ту смо дакле, један фини станчић, онако, из егзотичног латиничног „U“ комплекса, са погледом на реку? Шта велиш? Чекај да видим, ево случајно, баш за тебе, имам ту једну минијатурну гарсоњеру – сви остали станови су наравно одавно разграбљени! – квадрат кошта тричавих, свеже опраних и већ осушених осам хиљада евра. Значи, само за тебе! Пази, ако ме овог пута разочараш, озбиљно ти кажем, силно ћеш ме насекирати, а онда свашта може да буде!“ Слуге су стискале палчеве, сви су нападно искрено навијали да ова понуда буде прихваћена, јер су се на-редног таласа Великошибицаревог гнева озбиљно прибојавали. Но, Старац је тог трена као опарен скочио, али не од радости, већ директно у контејнер, покушавајући некако заувек да побегне од свог страшног мучитеља који је тек сада, након старчеве непромишљене реакције, био већ потпуно ван себе. „Па шта хоћеш ти?! Какав си ти бре мегаломан!? Ко си ти да од мене тражиш сто хиљада евра у кешу?! И одакле мени толике паре!? Човече, ја већ годинама градим ову земљу за све људе који су гласали за мене, то је једна огромна чудовишна машинерија у коју свакодневно упумпавам вртоглаве количине свеже присвојеног државног новца и онда тако, једног лепог дана, појави се неки бедни просјак, попут тебе, да ми каже како му ни двеста-триста хиљада евра не завршава посао?! Чекај, да те питам ја нешто: Да ли си бре ти нормалан?!“ Када је видео да Старац нема намеру да изађе из контејнера – али да, за дивно чудо, има довољно ваздуха и да се у скорије време ипак неће угушити („Каква спасоносна, али залудна идеја!“, помислио је Шиби, још увек не у потпуном очају) – у очима његовог Шибицарског Величанства се појавио неки чудно светлуцави сјај. То је био знак да се у његовом бритком уму појавила нова и од свих претходних неупоредиво оригиналнија идеја. Нешто ирационално га је, наиме, вукло у амбис абнормалних понуда, за које је још до јуче мислио да му никада не би пале на памет. Док је Кант, на пример, хтео да испита границе људског сазнања, Велики Шибицар је пред себе ставио скромнији, али ипак неупоредиво луђи циљ – да испита границе непоткупљивости последњег просјака. И као сваки радикални идеалиста, решио је да иде до краја. Уосталом, Велики Шибицар је био, уједно, и сурови реалиста. Знао је да се налази на корак од апсолутног тријумфа. Па зар да одустане сад, на корак од победе? „А милионче? Шта кажеш, а? Ја теби милион евра а ти мени заклетву до гроба да ћеш скакати на сваки миг моје леве обрве. Заклетву да ћеш до детаља научити које се вино сипа у коју чашу (пази, за грешке у тој области скидам скалп)! Уосталом, треба ми такав један тотални увлакач, ови моји робови, иако још увек веома агилни, почели су некако да ми малакшу на путу апсолутне оданости. И разумем их, није лако мене пратити. Мој темпо је неиздржив. Убитачан. Нико ми није раван. Не могу тимови из Жагубице и Бабушнице да се носе са Реалом. Ја сам дарежљив као Деда Мраз, али истовремено захтеван као сам ђаво. Ја ти прво дам слатке пролазне поклончиће, а после ти узмем вечну душу. То је филозофска тајна моје дуговечности. Али, да видимо од чега се живи. Дакле, милион евра само за тебе. И сада заиста добро размисли, три пута ако треба, ти контејнерски човече! Овакве бајковите понуде не добијају се сваког дана. До краја живота ово нећеш доживети, је л
ти то јасно?“ Из дубине контејнера зачуо се снажан плач, страдални плач, тако страшан да је Његово Шибицарство, ваљда да би угушио тај неподношљиви тон, повикао снажним гласом: „Шта бре ти хоћеш од мене?! Шта би незајажљивац хтео? Милијарду евра можда? Или је и то мало? Две милијарде? Хоћеш све моје богатство да ти дам? Значи то би ти хтео? Шта, да ме опљачкаш, да из политике одем го и бос и на крају останем сам, без кучета и мачета?! Такву си ти судбину, значи, мени наменио?! Па би онда хтео да, у очајању, можда, извршим и самоубиство? А што сам се онда уопште бавио политиком ако ћу све што сам поштено стекао – мудро позајмљујући од државе и народа и још мудрије никад им не враћајући – да дам једном просјаку очекујући његову апсолутну верност?! Где је ту логика? Је лти мислиш да сам ја идиот? Ко си бре ти да од мене захтеваш милијарду евра? И шта ће теби уопште толики новац? Чујеш ли ти мене? Ти си изгледа неки провокатор, шта ли? И што си се бре сакрио тамо у тај контејнер, излази напоље кад ти кажем!“ Одмах након тих речи и осећајући да се његово Шибицарско Величанство крупним корацима приближава, старац је брже-боље затворио поклопац од контејнера у нади да ће некако побећи од несносног урлања, што му је делимично и пошло за руком, за разлику од обезбеђења које је у очајању притискало уши. Најзад, доспевши на одредиште, Његово Шибицарство је, почевши јаким покретима да дрма ту велику смрдљиву кутију, наставио са својом пакленом тирадом: „Шта је било бре, шта хоћеш ти од мене? Ни две милијарде господину нису довољне? Шта би ти, цео свет да ти дам на тацни? Е па, зини да ти кажем да ли ћу да ти испуним жељу! Јер ја, за твоју информацију, не поседујем читав свет. И, међу нама говорећи, сувише сам ја мали да бих поседовао читав свет. Али уколико га једном, ипак, будем стекао – што ни у ком случају није искључено – мало морген ћеш добити читав свет од мене! То, братац, само преко мене мртвог! Али, и то да знаш, ако ја још увек не поседујем читав свет, поседујем ипак, на твоју велику жалост, читаву Србију. Једино још дијаспора представља последње неопљачкане џепове отпора, а то, пази, није мали ресурс. Моја битка, дакле, тек почиње. А дијаспору ти не дам. Ето, не дам и тачка! Србија, укључујући дијаспору је моја! То је моја територија, моја земља за коју сам дао читав свој живот. Све што имам, све што сам узео од ње ја сам уложио у њу да опет узмем од ње и то са добитком. Док милијарде јавног дуга расту, расте и моје богатство. Једино су џепови грађана празнији, али шта ја ту могу. Цену овако величанственог пројекта неко мора да плати (нема ништа за џабе!) а то могу бити само грађани ове предивне и, ускоро, за Косово и Метохију заувек скраћене земље. Пошто ја живим од Србије и Србија, заузврат, живи од моје милости – а то кошта. Србија је моја банка, моја лична банка, и ја сам задужен за контролу тог система. Грађани треба да ми буду захвални, јер би та банка без мене отишла у стечај. Ето. И, реци ми, шта ћеш сад да урадиш? Знам. Повезаћеш се са тајкунима и фашистима који су онако храбро збрисали у иностранство, сви до једнога. Кукавице бедне. Јадници који су продали и издали своју земљу. Тајкуни, фашисти, лопови, рушитељи српског народа гори од усташа у НДХ. Ја то добро знам, из поузданих извора – и ти си се повезао са њима. Они те финансирају. Они су те наговорили да овде глумиш просјака да би ми кидао живце. Шта си ти друго, до, заправо, њихов гласноговорник? Овај контејнер, просјачко одело и твоје ћутање… – ћутање, да, е то ме је уништило! – све је било само најобичнија маска! Удружили сте се да бисте ме уништили. Све је ово било организовано као својеврсни покушај атентата на мене. Ментални атентат! Знате да ми не можете ништа и онда сте ударили тамо где сам најтањи – на психу! Какви подли играчи. Свет још није видео такву подмуклост. Не, ви хоћете моју главу, тачно сте хтели да се ја заразим боравећи поред контејнера! Ви хоћете физички да ме ликвидирате без трагова крви, да оставим моју вољену Србију на цедилу, да народ умре без мојих хиљадарки, без спасоносних сто евра, без дивних зелених коверти са издашним свотама, без све скромнијих али увек редовних пензија (са покојом премијицом пред изборе). Ето, то хоћете – да Србија без мене изврши колективно самоубиство! Фашисти, тајкуни, олош најгоре врсте, који сте се накрали, који сте читаву Србију уништили, који сте узурпирали све медије! Рекламирате се дан и ноћ, не скидате се са екрана у ударним терминима и сада безочно лажете овај изманипулисани народ који нема где да чује реч истине! Како ће Срби знати шта се тачно догађа ако ја немам где да се огласим и објасним им како ствари заиста стоје? Колико сте клевета изрекли на мој рачун, поткупљивали сте људе да гласају против мене, највећи простор имали сте у медијима пре избора, ја практично нигде нисам ни постојао…“ Један од сарадника га је прекинуо да би га подсетио како је у земљи једини преостали непријатељ Његовог Шибицарства – просјак који стоји поред њега, али он је наставио: „Не причајте ми бајке! Па нисам ја од јуче! Овај превејани лажљивац се повезао са тајкунско-фашистичком хунтом у иностранству не би ли их вратио у земљу а у згодно време и на власт! Ево их видим – као у измаглици блиске будућности – они стоје на граници и чекају да ја добијем инфаркт од нервирања па да се истог трена врате и наставе да краду! Приближило ми се, ја знам како ћу скончати, знам, јер познајем свој народ који много волим, баш зато и знам како ћу скончати, јер ови људи не знају да цене велике људе, људе који на велико позајмљују од државе и никада не враћају. Тешко мени кад сазнају шта радим! И ти ћеш ми доћи главе, ја то знам, ти који представљаш тајкунског портпарола у контејнеру! Ви сте моји смртни непријатељи и борићу се против вас до гроба! Па, бандо једна! Све сам вас раскринкао! И знајте, ма колики лопови ви били, никада, али никада вас нећу стрпати у затвор да бих могао бесконачно са страшћу да вичем да сте лопови! Али ево, постављање овог монументалног споменика мојој непоновљивој личности – једино Стефан Немања би се могао мерити са мном – ближи се крају. Обавили смо то, практично, брзином муње! Укључите, укључите камере! Укључене су? Нека иде од сада у директном преносу. Може? Ево драги гледаоци, баш у тренутку подизања овог монументалног здања, наш последњи непријатељ је коначно разбијен у парампарчад. Правда је коначно задовољена. И немојте се чудити што се овај пацов крије у контејнеру, то је његово природно станиште. Сви наши непријатељи – ако таквих у земљи још уопште има – пре или касније ће завршити на сметлишту историје. То је моја порука. И немојте да се чудите што се они тамо крију. То је нова перфидна метода у борби против мене, против Србије. Али мене неће преварити. Ја сам освајао шаховске титуле док су они још какили у гаће. Све сам их разбуцао. Ја 99,99%, они 0,01%. Ја – историјска личност; они – избрисани из историје. Победа. Проглашавам победу. Србија је најзад срећна, богата и правно уређена земља која гарантује неприкосновеност имовине сваког грађанина, стабилност, право избора и свеопште благостање. Живела Србија!“ И тада, на врхунцу своје медијске славе и неспутане моћи, сетио се оног једног питања које би хтео, након свега, да упути Старцу. Замолио је да угасе све камере, приближио се том обиталишту физичког смрада и, претходно оћутавши десетак секунди, промењеном, вештачки смиреном бојом гласа, отворивши поклопац контејнера, обратио се Старцу: „До сада сам ја причао, а ти си ћутао. Реци ми, молим Те… Да ли имаш ти нешто мене да питаш или да ми кажеш, било шта? Знаш, ја много волим да читам књиге (особито ценим Гебелсову литературу, рецимо), па хоћу понешто и да научим од својих непријатеља, ако је могуће. Уосталом, ја сам те зато и оставио у животу да бих нешто научио пре твог нестанка. Штавише, ја сам те помиловао да бих имао против кога да се борим и због тога треба да си ми захвалан. Дакле, само једну реч, молим те, чекају ме огромни уносни послови у изградњи земље и разградњи нових непријатеља који долазе на викенд из дијаспоре и овде-онде изненадно искачу и прете самим својим постојањем. Чини ми се да их, ипак, никада нећу истребити и то сазнање ме ужасава, да ти право кажем. Дакле, Старче, гукни дедер, огласи се, питај, кажи шта год и не бој се. Из свега што смо заједно прошли до сада, јасно ти је ваљда да ја нисам нимало осветољубив?“ Преплашени уплакани старац склупчан на дну огромног модерног контејнера марке „Progressive Serbia”, изненада проницљиво погледа Великог Шибицара, као продревши до сржи његовог бића и, осетивши да је коначно дошао тренутак да прекине ћутање, да, заправо, проговори из ћутања, упитао га је само: „Реци ми, да ли си ти срећан? Да ли си сада, након велике историјске победе, срећан?“ Као покошен тим ненаданим речима, Његово Шиби-царско Величанство се у трену сручио на земљу и као у бунилу понављао: „Да ли сам срећан? Да ли сам ја срећан? Он мене пита, да ли сам ја срећан?“ Када су га, на путу ка специјализованој установи затвореног типа, упитали зашто га је то, безмало безазлено питање, толико онеспокојило, одговорио је: „Није мене уплашио могући одговор – који уосталом нисам ни имао – на то питање. Мене је ужаснуло схватање да ја никада себи нисам ни поставио то питање! Да никада нисам имао ни времена ни воље да га поставим. Да сам, заправо, све време трчао, бежећи од постављања тог питања, наивно верујући да би то сумануто бежање могло да се прогласи за историјски успех. Али сада је касно за све. Зато идемо, још брже, јаче и боље, сумануто напред, из прошлости у будућност, из кеца у двојку, у разградњу изградње, нека се вечно врти дијалектички точак судбине. Ако и пропаднем, овај монументални споменик остаће иза мене да свима јасно сведочи колико је велики човек његов идејни творац био. А све друго ће, дубоко сам уверен, покрити тама заборава.“ Епилог. Кажу да је Његово Шибицарско Величанство још дуго, дуго управљао тим захвалним народом, али од тог тренутка – из луднице.„Знате да ми не можете ништа и онда сте ударили тамо где сам најтањи – на психу!“