Док естрадна елита Београда Србе проглашава зверима а у Војводини започиње борба против малигног досрбљавања, Срби се појављују на најмање очекиваном месту – у влади Црне Горе

Извор: IMDB

Ових дана је уважени господин Габријел Ескобар изразио озбиљну забринутост због изненадне појаве Срба, ни мање, ни више, него баш у влади Црне Горе.

Таман кад се мислило да су Срби у Крајини прецртани из списка постојећих, када су управо у Црној Гори били сведени на ништицу а на Космету остављени у броју таман колико би Курти имао на чему да вежба спровођење савремених метода терора; док естрадна елита Београда Србе проглашава зверима а у Војводини започиње озбиљна борба против малигног досрбљавања, посрбљавања, осрбљавања, усољавања, православљања грађана Војводине, Срби се појављују на најмање очекиваном месту – у влади Црне Горе.

Да је Младен Делић жив сигурно би узвикнуо да би се чуло преко свих радио станица, ТВ кућа са националном и без националне фреквенције, са разних портала, свих друштвених мрежа и независних новина: „Људи моји, па зар је то могууууће“!

У време када се у Новом Саду гласно размишља о измештању споменика краљу Петру и његовом премештању у Мали мокри луг или неку Памбуковицу и, уместо њега, постави споменик коњу на коме би се јахачи смењивали по унапред усвојеном реду. Могло би се почети са Баном Јелачићем па онда Чанак, Грухоњић, Бешлин и Ана Лалић. Мандат трајања јахања јахача апокалипсе био би ограничен на две године с тим што би Ана имала известан попуст јер седло зна да нажуља осетљиве делове тела осетљиве душе каква је Анина.

Српско народно позориште у Новом Саду би морало заборавити на део свог имена (претпоставља се да не би било тешко погодити којег), а Матица српска би постала само Матица која би, због родне равноправности, шест месеци у години носила има Татица.

Православне цркве би биле порушене, ако не све, бар оне изграђене у византијском стилу а оно што преостане могло би се по професору за журналистику на Филозофском факултету у Новом Саду, преиначити у ноћне клубове, коцкарнице, кафиће или за сличне намене које би, по професоровим речима, служиле за заје’анцију.

Динко Грухоњић: Чак су ми измислили и име Сабахудин, иако ја имам једно лепо име Динко – као Динко Шакић (2023)

Према свему изложеном, остаје још да се реши питање Срба у Републици Српској. Њима ништа не може ни високи представник са бонским овлашћењима. Колонијалне власти би се морале постарати да пронађу неког вишег. Можда би ту улогу најефикасније могао обављати нико други до папа Франциско. Он би Србима могао предложити белу заставу, или унијаћење, или прелазак преко Дрине на страну коју би сами изабрали.

По свој прилици господин Ескобар ће имати чиме да се забавља све док Џо Бајден, уважени председник еСАДе-а, не научи да Срби нису из Сибира и да им је бомбардовањем од стране НАТО-а указана свака част и чест. И то на најмилосрднији могући начин. Скоро анђеоски.

Што се тиче могућег председника Трампа, увек постоји опасност да би му супруга, прва дама Словеније, могла угурати у главу чувену словеначку пословицу: Срем, Банат и Бачка – три срца Раденска што подразумева још један могући начин одсрбљавања Војводине.

Вашингтон пост: Бајденова старачка сенилност постаје проблем Америке

Једина утеха господину Габријелу, који тешко подноси појаву Срба у влади Црне Горе, могла би бити ненајављена посета храму српске демократије, Народној скупштини Србије, где би се уверио у постојање Срба, који су за нормалан свет сасвим непознатог кова.

Categories: Гостинска соба

Tags: Војводина, Габријел Ескобар, Драгослав Пакић, Црна Гора, сатира