Најтрагичнији од свих падова човека је пад Србина у папизам, данас, јер најапсурднији – као прелазак војника херојске Војске Светлости у армију Зла у часу кад је Победа већ извојевана, пише Евсевије

Извор: Стање ствари

Тисућу лета без Духа Света

Испуњава се 1000 година како је западна папска црква из своје среде изгнала Духа Светог – догматизовавши лаж да Он од Сина исходи. Изгнавши Духа Светога и усвојивши дух лажи, поглавар западне цркве предао је самог себе, њу и сав живот њен новом господару, кнезу овога света, оцу лажи. И тај је од свег запада учинио своје царство – колонију пакла на земљи. Коју данас гледамо у последњем замаху, што изгледа као моћни скок (на Восток) самоувереног предатора, а заправо је епилептичка хиперекстензија, прва карика у кинетичком ланцу спектакуларног пада живог мртваца, који је већ почео.

Од тада, 1000 година, од безДушника страдају и Срби. И не само зато што су Звери на којој јаше „жена блудница обучена у порфиру и скерлет и накићена драгим камењем и бисером, са путиром златним у руци својој, пуним гнусоба и нечистота, која се опија од крви светих и од крви сведока Исусових“ (Откривење 17:4,6), најближи и што су древне границе власти западне цркве пролазиле посред србских земаља, па су канџе и очњаци Звери били заривени и у нас.

Никад, заправо, није изговорена сушта истина о томе: која је то помесна Црква од које је папска римска секта отпала? И где је та Црква данас? Јер, Црква је безсмртна, и не може нестати – нестаје само онај ко од Ње отпада. Па чак и ако је некротични аутоампутирани део много већи, као у случају римске свештенотрулежи.

Та западна помесна апостолска Црква, која је од Апостола примила Јеванђеље пре Рима, то је Црква Илирика. А њени прејемници и верни синови су Православни Срби. Ако они тога и нису свесни, Звер зна, и добро зна курва која на њој јаше. И зато, зато Срби страдају.

Римски безДушници и безУмници, обезумљени духом свога оца Сатане, мисле: ако нестане сведочанстава, сведока и – најбитнијег – свести о Црквоубиству, нема ни злочина, јер не постоји corpus delicti. Али постоји Corpus delicti – живо Тело Христово од Срба, исто оно Које је овде било пре 2000 година, 2000 година клано и убијано и 2000 година незаклано и васкрсавано.

Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић: Коловође разарања Православне Светосавске Цркве (2010)

†††

Ава Јустин говорио је о три главна пада у историји људског рода: Адамовом, Јудином и Папином.

Али ако наставимо где је Ава стао и у истом Духу подробније анализирамо историју болести човечанства – падавице, или „велике боље“ како се у древности звала – фазе болести можемо сагледати и незнатно другачије, детаљније.

Адамов пад десио се у Рају, изван кожних хаљина, грубе плоти, и он је тиме посебан; осим тога, он је био преступ само једне заповести, и на неки начин „природан“ (као вољом усмерен на природно, али привремено неблагословено; не у смислу да је склоност паду била Богом дана природи Адамовој). Остали падови човека на земљи били су противприродни.

Али три пада бејаху свакако, јер човек је троједно биће, од плоти, душе и духа – и над сва три му је дата власт и слобода, а с њима и слобода да злоупотреби све што се може злоупотребити.

Први пад човека, у кожним хаљинама плоти на трновитој земљи, био је пад Каинов.

Други пад човечанства био је пад Јудин.

Трећи пад човечанства пад је Папин.

Свим је заједничко једно: намера да се изгна из света сведок истине, и да се „своја правда утврди“ (Римљанима 10:3).

И сви као резултат имаху двоструки плод: једног Мартира (сведока=мученика), и једног мртваца.

Пад Каинов био је по преимућству, симболично, пад тела, у насртају на плот: убиство тела, брата који је био сведок и миљеник Истине, нежељене истине и правде, покушај изгона брата из света (по команди: „убиј, закољи, да не постоји бољи!“). Био је то пад већ палог, и ослепљеног и мртвог човека, иако то олакшавајућа околност није.

Авељ бејаше Мартир, мртвац би Каин (мртвац духовни).

Пад Јудин био је, симболично, пад душе, у насртају на Душу: пад изабраног народа Божјег, старозаветне цркве која се у тезоименом Јуди шизофрено и приљубила свом Богу Који је сишао у народ Свој, и истовремено решила да Га убије, јер јој Он, Брат Сведок нежељене Истине и Правде, није потребан. Било је то Богочовекоубиство, покушај изгона Богочовека из света (по команди: „да човек Син Божји не постоји!“). И био је то пад већ телесно и душевно обновљеног човека, јер Јуда бејаше крштен телом и душом бејаше примио предујам силе Духа Светога (Матеј 10:8).

Мартир би Исус, мртвац телом и душом Јуда (и у њему духом сва синагога јудејска).

Пад Папин био је, симболично и на делу, пад духа, у насртају на Дух: покушај изгона из света другога Сведока нежељене Истине и Правде, другога Утешитеља људског, Духа Светога (речју: „ми, Црква, не верујемо у Духа Светог који од Оца исходи – ми верујемо у спиритус који исходи од сина, и још присније од његовог Заменика на земљи“; по команди: „да Дух Свети у свету не постоји!“). Био је то пад новозаветне цркве, пад савршено обновљеног човека, који је примио сведејство Духа Светога у пуноћи. Био је то покушај Богоубиства (јер суштаство Духа Светога је сама природа Бога Оца) и Црквоубиство (јер Цркве нема где нема Духа Светога). И покушај изгона из света сваке истине, јер где нема Духа Истине, нема никакве истине (ни истине са малим и – тамо је све лаж, управо како видимо у данашњем западном свету).

Мартир би Дух Свети, мртвац Папа и у њему сви из негдашње Цркве који су при њему остали.

Протојереј Жарко Гавриловић у писму Синоду: Да ли знате колико је Ватикан, преко усташа, усмртио православних Срба? (2012)

А затим, кроз тисућу лета, до данас, Мартири у Духу Светом бејаху безбројни који су у Њем остали. Први међу њима, јер стално најближи Духоубицама, Срби Духа Светога.

Пад Каинов био је пад једног и братоубиство.
Пад Јудин био је пад многих у једном, Братоубиство, Христоубиство и самоубиство.
Пад Папин је пад свих у једном, свеубиство: Црквоубиство, убиство свега народа Божјег, и Богоубиство, покушај убиства све Свете Тројице (Духа Којим Отац дела, Сина Који је и Црква, и Оца, Који Јесте у Сину и Духу), убиство сваке светости света.

Стога, закономерно је и логично што Папа и чеда му, они који су с предумишљајем убили Бога у себи и у свима око себе – и који су до сад већ тисућу лета без Духа Света – настављају да то, озверени, без прекида и систематски чине до данас. А нарочито им сведоци Злочина, сведоци Истине, сметају – јер, кукавни, мисле, интелигенцијом не много већом од животињске, и у аналогној алогосној нади која исходи из пасје вјере, грђе од карго-култа: ако успешно уклонимо све трагове и све сведоке злочина, нема ни злочина, па неће бити ни оптужнице.

И ако нема Цркве, осим њих како веле, онда су они Црква, па ће Христос као Глава дати одговор за своје тело, не они (а ако је слагао у својој речи о Цркви, онда је он први погрешив, па нема право да суди ни непогрешивом Папи).
Али Цркве која је остала иза палог Рима има, живе и данас и православствујуће – у Србима Православним, верним наследницима Цркве праотаца својих. И, колико видимо и тврдо верујемо, звери из западне Таме неће успети да нас све потамане, или преведу на своју страну, пре него што Господ дође.

†††

Пад Папин је, дакле, најдубљи и најсвепогибељнији пад човечанства који се теоретски могао десити. Али, у пракси, постоји и дубљи пад, којем смо такође сведоци.

Ава Јустин је, у истом слову у ком је поменуо „три пада“, рекао да је Други Ватикански Концил (са догматом о „непогрешивости“) био „’друга смртʿ папизма“. И у исто време „ренесанс лешева“. То јест, наше време је у духовном смислу заиста, како би се данас популарним жаргоном рекло – зомби апокалипса. А зомби се постаје, како сведочи и савремена „наука“, зомби трансформацијом – додиром са мртвацем.

И у томе ужасу је пад дубљи и морбиднији од папског: пад српских црквених кнезова који Тело Христово свезују за римског мртваца – узама екуменистичке „љубави“, заједничким молитвама у духу несветом, славословима упућеним папском богу (папкару, човекоубици од искона), исповедањем да је папска геноцидна секта Црква Христова.

И стога, заправо најтрагичнији од свих падова човека је пад Србина у папизам, данас: трагичнији од свих, јер најапсурднији – као прелазак војника херојске Војске Светлости у армију Зла у часу када је Победа већ извојевана и само тренутак него што ће све живе мртваце заувек прогутати језеро огњено. Тим падом, авај, падају данас сви Срби што послушно следе своје зомби официре потчињене армади Зла и њеном главнокомандујућем Папи – који своју припадност и да су део „ренесанса лешева“ демонстрирају здруженим борбеним дејствима са армијом свеубица, заједничким молитвама, зомби парадама. И рукољубима Врховног мртваца, наравно.

Categories: Аз и буки

Tags: Јасеновац, Евсевије, Жарков Видовић, карусел, папа