Америка је од 2001. до 2021. помогла Србију са око 800 милиона долара, ЕУ донирала Србији око три милијарде евра, док су у исто вријеме банке и компаније из ЕУ изнеле из Србије око 100 милијарди евра

Енглеска амбасадорка Шан Маклауд, амерички амбасадор Кристофер Хил, министри Весић, Гашић, Антић, председница владе Ана Брнабић и председник Србије Александар Вучић приликом отварања деоницe аутопута Моравски коридор 29. априла 2023. (Фото: Tanjug)

Српски национални корпус је већ дуго у стању губљења времена као мало кад у својој историји.

Деценијама бомбардован и залуђиван митом о такозваном европском путу и упорном, махом домаћом, пропагандом о, у стварности непостојећим, западним вриједностима – дозволио је понижења и увреде као оне аустријске уочи Првог свјетског рата. Али, у ово доба „смјена епоха“ дотјерало се „цара до дувара“ и куцнуо је час да се више не смије губити вријеме.

Прије неколико дана је у Београду уз присуство америчког амбасадора Кристофера Хила Ватрогасном савезу Србије уручена већ коришћена, половна опрема за ватрогасце. Намијењена је добровољним ватрогасним јединицама У Србији. То су послали ватрогасци из градова Толедија, Синсинатија и Кошоктона, а помоћ је стигла преко Националне гарде Охаја. На тржишту, саопштено је, та опрема, када је нова, вриједи око 150.000 долара, а ова је половна.

Кристофер Хил уручује коришћену опрему Ватрогасном савезу Србије (Фото: Све о Српској)

Требало би подсјетити да је Предсједник Србије прошле године одликовао првог човјека те Националне гарде високим српским орденом, али који није коришћен. За узврат, Национална гарда је послала коришћене панталоне, рукавице, шлемове и другу заштитну опрему. Као да је Србија негдје у ћошку Африке.

Наравно, хвала им. Али, уз сву пристојност – не може се избјећи утисак да та ипак ситница открива шта Американци и Америка мисле о Србији и Србима.

За Србе је већ ношена гардероба.

Или, на примјер, амерички амбасадор у Сарајеву сугерише да ће Америка бранити Босну и Херцеговину од демократски изабраног предсједника Републике Српске Милорада Додика. Јавно декларисање да је америчка дипломатија против предсједника Додика није ништа ново, али да ли је амерички амбасадор свјестан да је Америка, или он лично, не знамо, таквом објавом и против већине српског народа који је не тако давно гласао за Додика. Могло би се, дакле, и разумјети да је Америка против већине Срба.

И на коју то Босну и Херцеговину мисли амбасадор? Јер, и Република Српска је дио те државне заједнице.

Да ли Његова Екселенција мисли само на онај дио који чини муслиманска заједница, што би значило да Америка брани босанске муслимане, а против других, јер и Хрвати се не мире са постојећим стањем политичког насиља?

У актуелним глобалним промјенама које свједоче да се исламски свијет окреће против Америке испада да су још једино у Босни остали „амерички муслимани“.

Или када је недавно Америка послала Џејмса Рубина да брани Србе од утицаја Русије и Кине и да се жали на медије и писање штампе. Ако је одбрана од Русије и Кине спала на Рубина онда је ваљда јасно докле је дошла политичка Америка. Ако се зна његова, као и амбасадора у Београду, улога у антисрпским кампањама и бомбардовању 1999. године онда је ваљда јасно шта Вашингтон мисли о Србима када такве људе шаљу у мисије.

Џејмс Рубин: Србија једна од главних база за руске дезинформације у региону

А о играма око Косова и Метохије да се и не говори. Били су ванредни избори у Северном Косову у српским општинама и Срби су бојкотовали гласање али специјални изасланик Габријел Ескобар и Америчка амбасада у Приштини саопштавају да то што ти избори немају легитимитет није ни важно јер – то је демократија. Додуше, у великој мери је за такво стање одговорна и власт у Београду која је до сада практично дала све што је Америка на Косову тражила.

Српска јавност се већ годинама обмањује причама о економској помоћи Запада и како је прије свега Европска унија највећи привредни партнер Србије. Тиме се, међутим, прикрива стварно стање које је енормна пљачка а под изговором такозваног европског пута. Према америчким подацима, Америка је од 2001. до 2021. помогла Србију са око 800 милиона долара. А подаци из Брисела показују да је Европска унија (ЕУ) у том периоду од двадесет година, донирала Србији око три милијарде евра. У исто вријеме су банке и компаније из ЕУ изнеле из Србије око 100 милијарди евра.

Историјска пљачка.

А да се и не говори да Србија диже кредите да би плаћала раднике и субвенционисала стране фабрике па испада да српски порески обвезник финансира западне привреде и то дижући кредите од њих. И то је та наводна економска зависност Србије од ЕУ, како то говоре домаћи бриселски лобисти.

Под изговором реформи и такозваног европског пута Србија је све, сем једне државне и једне приватне, своје банке препустила странцима и у тим банкама је између осам и десет милијарди евра приватне штедње грађана Србије. И сада, како стоје ствари, а то је и јавна тајна, те девизне штедње више нема. Још једна пљачка.

Слободан Антонић: После Вучића Србија ће бити олупина (2015)

У том интересу је и стални притисак и наметање Србији и Србима у основи лажне дилеме да ли су Србија и Срби за Америку, пошто Европа и ЕУ више нису важни, или за Русију и у новије вријеме и за Кину.

То је у основи лажна дилема мада премијерка Србије, Ана Брнабић, каже да Србија није неутрална, осудила је Русију због Украјине али ипак неће санкције. То би се, према њеним ријечима, могло тумачити као милост Србије према Русији иако ју је осудила.

Основно је какав друштвени модел има Србија и шта су Срби. Досадашњи наметнути западни модел је довео до деструкције, уништења домаће привреде и презадужености. А Русија и Кина предводе нови модел и друштва и односа у свијету, и то је модел политичке и економске будућности свијета, а Америка припада једном потрошеном и деструктивном моделу.

То се, на жалост, изгледа још увијек не схвата довољно у добром делу српске политичке и привредне елите.

Наравно, биће разних условљавања, преко банака и Међународног монетарног фонда, али се и то такође може избјећи и издржати. Све је већ у колапсу. Што каже народ „има паса и поред шарова“.

Погодна илустрација је када су Америка и Британија у свом хибридном рату против Републике Српске на Лондонској берзи забраниле трговање и практично спријечиле западне банке да купују њене обвезнице. Циљ је био да се блокира Република Српска јер не би била у могућности да исплати један стари дуг према Лондонском и Париском клубу. Али у помоћ је притекла једна кинеска банка и купила те обвезнице.

Наравно, Запад не одустаје. И, вратио се притиску прије свега на Београд. Активиран је стари метод који се примјењује у Војводини од времена уједињења са Србијом а то је генерисање српско-српских односа као проблема. Тако се у политичким кулоарима блиским властима прича како је Београд „морао да подржи Јелену Тривић а против Додика јер су то Американци тражили а ми сада имамо добре односе са Американцима“. Добри односи за половну ватрогасну одјећу и отимање Косова?

Стање ствари: Вучићев „топли зец“ за Додика

Има, међутим, много сумњи да у делу политичке елите Београда постоји расположење за рушење Републике Српске и самог предсједника Додика. Све је то део „косовског пакета“.

Из тог зачараног круга колонијалне политике, Република Српска је прва искорачила и за сада је, зашто не рећи отворено, једина у српском националном корпусу која више не жели да губи вријеме. Додуше са извјесним закашњењем, али схватила је и одлучна је да се врати на свој пут. Јер, Република Српска и постоји да би одбранила српски народ и заштитила српске интересе.

Без тога она губи смисао.

И Британија учествује у спречавању Републике Српске да слиједи свој пут а у њој самој су све гласнији позиви да и она иде својим а не туђим путем.

Милорад Додик: Енглези највећи национални и државни непријатељи Срба

Ових дана се одржава прва конференција о британском конзервативизму који је основа британског друштва и на којој се захтјева прекид са друштвеним моделом глобализације него да свако треба да се организује и живи према ономе какав јесте. Значи, право на сопствени а не туђи живот. И то је, тврде они, једини услов да би друштво напредовало.

У Републици Српској је очигледно сазрело сазнање да се са Западом никада а поготово сада не може разговарати ни о чему, не може се ништа доказати, то је једноставно тако. Запад и не умије другачије. Не вриједе никакви докази о Уставу Босне и Херцеговине а ни и о правима из Дејтонског споразума. И зато не треба губити вријеме.

Шта Запад у своме бијесу може да уради?

Да ратује? То је скоро немогуће.

Да организује диверзије и терористичке нападе? То може, али ништа не мијења.

Да уведе санкције? И то може али има и других мјеста за новац, поготово што се темељно мијења глобални финансијски систем.

За сада му је преостало да се жали на писање медија и да преко својих клијената у медијима шири митове о нечему што не постоји.

Милорад Додик: Република Српска прекида контакте са дипломатама из САД и Велике Британије

Наравно, нико не може сам и нико не може да буде против сарадње са другима. Али, када је ријеч о Западу – то није сарадња, то је колонијализам. А Срби више нису сами. Истина је такође да су Срби у новијој историји, због географије српских земаља, увијек на неки начин зависили од некога, али знали су и да чувају своје интересе и нису имали илузија о било којем савезнику а камоли непријатељу.

Да ли Срби имају снаге да више не губе вријеме и да се ослободе колонијалних гувернера каквим се представљају амерички амбасадори? Утисак је да добар дио политичке и интелектуалне елите нема те снаге, пропаганда и хибридни рат су учинили своје, али ако се погледају истраживања јавног мњења, чак и она западна, и резултати избора у Републици Српској – српски народ има довољно те снаге. Не вриједи зато губити вријеме.

Да би се та снага преточила у историјске одлуке пријеко је потребно инвестирати у обнову образовања, школства, и духовности српског народа.

Опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 9. 5. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Јелена Тривић, Александар Вучић, Милорад Додик, Република Српска, Све о Српској, Синиша Љепојевић