Андреј Фурсов: „Косово“, нарко-терористичка енклава на југу Европе

Агресија против Југославије и стварање „републике Косово“ од стране северноатлантских врхушки по свом значају далеко прелазе границе Балкана. Тиме су осветљени механизми управљања светом 

(Livelib.ru)

Насловна страна књиге Јелене Пономарјеве из 2014.

Књига коју читалац држи у рукама, формално је посвећена такозваној „држави Косово“ – нарко-терористичкој енклави коју су формирале северноатлантске врхушке на југу Европе. У суштини, ово је књига о томе како је устројен савремени свет, како светска врхушка, локалним и нелегалним сегментом којем припадају оператори светског криминалног система (везу обезбеђују специјалне службе и неке породице нижег и средњег слоја светске елите), управља историјским процесом. Аутор књиге је наш водећи стручњак за Балкан, „обојене револуције“ и друге облике контролисаног хаоса, доктор политичких наука Јелена Пономарјева.

У првој глави дата је историја проблема. Конкретно, врло добро је приказана заједничка западна НАТО агресија против Југославије, која је решавала два проблема: рушење Југославије и стварање, под маском „државе Косово“, нарко-криминалне енклаве која има велики геополитички, криптополитички и економски (ресурси, транспортне комуникације) значај. Срби су представљали главну препреку на путу решења овог задатка. Уз то, будући православни Словени, на Западу су посматрани као „балкански Руси“; отуда је временом дошло до ирационалне мржње западоида према Србима, посебно Немаца, које су Срби озбиљно тукли током два светска рата у ХХ веку.
У принципу, за време агресије против Југославије и касније, током заједничког истискивања Срба са Косова и Метохије (даље у тексту – КиМ), натовци су поновили оно што су 1942. године учинили Србима нацисти у савезу са Хрватима-католицима и тим истим Албанцима. Пономарјева подсећа да се 21. брдска вафен дивизија „Скендербег“, формирана 1. маја 1944. највећим делом од муслимана-сунита, одликовала посебном суровошћу и да је поклала око 40.000 (четрдесет хиљада) Срба. НАТО агресија против Југославије, као и некада Хитлерова агресија, имала је за циљ уништење српског народа, сламање његовог духа, психоисторијско поткопавање. Карактеристично је да такозвана светска заједница, тј. светска капиталистичка врхушка и средства информисања која контролише (СМРАД – средства за масовну рекламу, агитацију и дезинформације) никада није осудила ни Немце, ни НАТО, ни Хрвате, ни Албанце за уништење Срба, санкционишући на тај начин ово уништење.

Петер Келер: Кукасти крст и двоглави орао

Врло је карактеристично да је загребачки бискуп Алојзије Степинац, који је за време рата позвао хрватске усташе да убијају Србе, због чега је касније у затвору провео 16 година, од папе Пија XII произведен у кардинала и постао члан Курије, а од папе Јована Павла II године 1998, уочи НАТО агресије против Југославије, беатификован. Испада да Ватикан post factum одобрава масовна убиства Срба или, у најбољем случају, не сматра их злочином. Узгред, шта се може очекивати од Ватикана – највеће организације која је 1945-1946. извршила масовно пребацивање нациста у Америку („Ватикански коридор“, „Манастир“)? Шта можемо очекивати од русофоба и совјетофоба Јована Павла II, који је током 70-минутног разговора благословио Горбачова за капитулацију пред Западом, на сусрету са Бушом старијим на Малти? И није важно што је тај папа Словен – главно је да је „слуга Капитала“, слуга „господара светске игре“.

Наслов друге главе књиге – „Ослободилачка војска Косова – бандит у служби ‚господара историје‘“ говори сам за себе. „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК) – љубимица је северноатлантских политичара без обзира на то што је специјални представник председника Клинтона на Балкану Р. Гелбард јасно саопштио: ОВК је „ван сваке сумње терористичка организација“. Али то је ‚господарима Историје‘ (тако је Б. Дизарели звао владајућу светску врхушку) неважно: терористи, исламисти, нацисти – нема никаквог значаја ако је њихово деловање усмерено против историјског противника Запада, било да су у питању Руси или Срби.

У априлу 1994. године Клинтон је лично одобрио испоруку оружја босанским муслиманима и почео пребацивање хиљада муџахедина из читавог муслиманског света. У раду је добро показано како су 1996. године представници једне од затворених наднационалних структура међународног споразумевања и управљања – Билдербершког клуба – почели активно да користе америчку ЦИА-у и западнонемачки БНД за врбовање и наоружавање ОВК, како је ЦИА и команда специјалних јединица Бундесвера обучавала војнике ОВК.

У фебруару 1998. године почео је рат ОВК против Југославије, тј. против Срба, међутим, већ у октобру је југословенска армија разбила од Запада наоружане и нахушкане бандите и довела их до ивице уништења. У том моменту умешао се Запад. У октобру 1998. Савет НАТО-а, претећи бомбардовањем, поставио је Слободану Милошевићу ултиматум, а у јануару 1999. године за „светску заједницу“, заједничким напорима НАТО-а и Албанаца, приређен је спектакл – „инцидент у Рачку“, у коме су откривени лешеви 45 Албанаца које су, наводно, убили Срби. Касније је доказано да су лешеви Албанаца били довезени у Рачак из разних места, да Срби нису имали никакве везе са тим (схема која је разрађена још у Румунији – наводно стрељање етничких Мађара; лешеви „убијених“ били су довезени из десетак мртвачница а онда су пуцали у њих аутоматима). Међутим, лажна вест је пуштена и светски СМРАД (средства за масовну рекламу, агитацију и дезинформације прим.прев.) се дочепао ње.

Јирген Елзесер: „Зербијен мус штербијен“ – „Некʼ цркне Србија!“

НАТО и пре свега САД (посебно је агилна била Мадлен Олбрајт, која је, како се касније испоставило, имала пословни интерес на Косову) почели су да припремају агресију. Нажалост, посредно им је помогла помирљива позиција Јељциновог режима који је већ дисао на шкрге; у том смислу јељцинштина сноси моралну и политичку одговорност не само за оно што се десило деведесетих година у РФ, већ и за оно што се десило са Југославијом. Наравно, кривица јељцинштине само је посредна и не може се ни на који начин поредити са директном кривицом НАТО-а: у случају НАТО-а можемо говорити о ратном злочину и ратним злочинцима – јер како другачије квалификовати оне који су наредили да се бомбардује мирно становништво Југославије? Надам се да ће доћи време да ови људи добију свој Нирнберг или на неки други начин буду кажњени.

НАТО агресија почела је 24. марта 1999. године. Била је то прва акције ове врсте у Европи после 1938. године, када је уз дозволу Велике Британије, Француске и Италије Хитлер упао у Чехословачку. Године 1999. нападачки субјект нису били нацисти, већ натовци, а објект – опет Словени, само не западни, већ јужни. Континуитет.

  1. јуна 1999. године агресија је постигла своје циљеве: почело је повлачење Југословенске армије са КиМ под контролом НАТО-а, праћено етничким чишћењем Срба од стране Албанаца уз прећутну сагласност натоваца.

Пономарјева илуструје ову ситуацију цитатом из рада В. Блума Убиство демократије. Операције ЦИА и Пентагона у периоду Хладног рата: „САД, као и увек, остају верне политици увођења и(ли) подршке најодвратније тираније у свету. […] за америчке лидере већ је постало уобичајено да говоре о слободи и демократији подржавајући све облике диктатуре“. Реч је о двојним стандардима и лажи као карактеристичној црти политике САД, било да је у питању епоха Хладног рата или последње две деценије; „највулгарније у Хладном рату је – пише познати енглески аутор политичких трилера Џон Ле Каре – што смо научили да гутамо сопствену пропаганду. […] У нашем претпостављеном поштењу сопствено саосећање принели смо као жртву великом богу равнодушности. Бранили смо јаке од слабих, усавршавали смо уметност јавног лагања. Од достојних поштовања реформатора и пријатеља правили смо непријатеље, а пријатеље – од најодвратнијих владара. И једва да смо се упитали: колико још можемо да штитимо своје друштво таквим средствима, остајући при томе друштво које вреди штитити“. В. Блум пише о тиранијама које су увели Американци, Џ. Ле Каре о њиховој подршци најодвратнијим властодршцима. У случају „државе Косово“ реч је о подршци одвратним криминалним тиранијама, о свесном курсу политизације криминала од стране САД, о савезу са политизованим криминалом. То је очигледно из наименовања у „републици Косово“. Како констатује аутор „што је већи злочин у прошлости то је виши положај (тог или другог лица, прим. А.Ф.) у политичком систему ‚републике Косово‘“. Ово је принципијелни курс САД и Европске уније, ако реч „принципијелан“ употребимо у овом контексту.

Амерички амбасадор у Приштини: Бомбардовање Србије 1999. године – одбрана америчких и западних вредности

Хашим Тачи, Агим Чеку, Адем Јашари, Рамуш Харадинај злочинци су међународног ранга, бандити на челу бандитске државе. При томе Американци и западноевропљани, који не бирајући стављају Србе на оптуженичку клупу (Међународни трибунал за бившу Југославију је првобитно је основан као антисрпски орган), испољавају дирљиву бригу према косовским лидерима, без обзира на стотине сведочанстава о њиховим тешким злочинима и учешћу у трговини наркотицима и људским органима.

Тако је пред суд доспео Рамуш Харадинај. Пред судом га заступа адвокат Чери Блер – жена једног од главних иницијатора бомбардовања Југославије, премијера Велике Британије Тонија Блера. Данас се мало ко сећа овог верног слуге светске врхушке, неугледног субјекта са лажљивим очима које скривају поглед и манирима макроа из лондонског Ист Енда, који је крајем деведесетих година био један од главних подстрекача ратова на Балкану. Да, брачни пар Блер (Чери је добила седам милиона евра) је добро зарадио на југословенској трагедији. Године 2012. Харадинај је проглашен невиним! Према подацима агенција, на које се ослања аутор књиге, за ослобођење Харадинаја Албанци су потрошили 50 милиона евра. Разуме се, ни северноатлантска врхушка није била спремна да изгуби тако вредан кадар, а још је и зарадила на свему овом.

Овде је, такође, видљив континуитет у политици САД у односу према ратним злочинцима. Године 1945. Американци су урадили све што су могли да извуку хиљаде нацистичких злочинаца. Отпремали су их у САД или смештали у америчке зоне у Немачкој, а најважније је било – да раде против СССР-а, против Руса. Такође бих напоменуо да је амерички капитал, да су корпорације САД сарађивале са Трећим рајхом готово до 1944, а најактивнији је био – рокфелеровски Стандард Оил. А када је Рокфелеров човек, Прескот Буш (деда и отац председника САД), који је имао тесне економске везе са Рајхом, због тих контаката 1943. доспео у САД пред суд, Рокфелерови су одредили да га брани, као адвокат, још један њихов човек – будући директор ЦИА Ален Далс, који је добио спор.

Гардијан: Косово, педесет прва америчка држава (2018)

Трећа глава књиге је у целини посвећена албанској мафији као темељу, системском елементу „државе Косово“ и као важном сегменту светског криминалног система. Аутор испитује принципе функционисања и унутрашњу структуру албанске мафије – једне од најозбиљнијих у савременом криминалном свету, као и различите сфере њене делатности – нарко-трговину (Албанци контролишу 75% испорука хероина у Западној Европи и 50% у САД; сваки месец кроз руке наркодилера пролази четири до шест тона хероина, уз годишњи приход од 2 милијарде долара); трговину људским органима; сексуално ропство (још крајем деведесетих година 75% проституције у Енглеској налазило се под контролом албанске мафије; слична је ситуација и у многим другим европским земљама). Албанска мафија је организовала и бројне услуге за изопаченике најразличитијих типова – од педофила до љубитеља садомазохистичког секса са трудним женама. При томе, највећи број ових перверзњака су представници европске буржоаско-аристократске врхушке и живе у Западној Европи или врхушке арапских, афричких и азијских земаља који редовно навраћају у Европу; о Америци да не говоримо. Како албанска мафија организује сексуалне услуге представницима врхушке добро је показано у филму П. Морела „96 сати“ (2008) – реч је о везама албанске мафије, француског естаблишмента и арапских шеика.

Јелена Пономарјева показује да су за рушење Југославије и стварање нарко-терористичке енклаве Косова биле заинтересоване различите снаге са различитим мотивима.

Јелена Пономарјева: Европа ће платити цех за Косово

Први је геополитички мотив колективног Запада. Рушење Југославије, њено дробљење и стварање Косова повезало је западно и источно крило НАТО-а. У исто време, моћна војна база САД на Косову омогућава остваривање војно-стратешке контроле над значајним делом Балкана. Главни задатак: не допустити повратак Русије овде, коначно је истиснути са Балкана.

Другоекономија. Рејон Косова је богат различитим минералима, суштински ово је балканска ризница на коју су транснационалне корпорације (ТНК) одавно бациле око; ипак, постојање Југославије није дозвољавало да се дочепају укусног парчета. Кроз Косово и земље формиране на тлу бивше Југославије пролазе важни транспортни коридори, могу проћи и гасоводи, нафтоводи. На тај начин Косово постаје центар експлоатације и пљачке балканских народа од стране северноатлантске врхушке.

Треће – светска криминална економија. Косово је најважнија база за претовар наркотика. Налази се на средини „балканске маршруте“ која повезује зону „Златног полумесеца“ са нарко-тржиштем Европе. О овом аспекту треба мало више рећи.

Јелена Пономарјeва: Гутање српских земаља главни задатак НАТО на Балкану

Наркобизнис игра огромну улогу у савременој светској економији. Корпорације и банке зарађују огромне количине новца; узимајући га од трговаца и произвођача наркотика по врло ниској стопи – остварују астрономски профит. Претварајући новац у легалан и ликвидан, банке, у суштини, финансирају нарко-трговину. По мишљењу стручњака, 50% светских банака опстаје (у данашњем облику) захваљујући нарко-бизнису, при чему постоји подела рада: англо-америчке банке „везане“ су за тржиште хероина, немачке – за тржиште вештачких наркотика, банке „романске Европе“, пре свега оне повезане са Ватиканом, за тржиште кокаина.

„Нарко-бизнис цвета зато што – пише Пономарјева – зарађени новац представља гаранцију за инвестирање највећих светских компанија. Нарко-трговци кредитирају политичаре.“ И није чудо што је значајан сегмент светске капиталистичко-аристократске врхушке или непосредно увучен у нарко-бизнис или посредно од њега остварује немали приход. Својевремено је група научника под руководством Линдона Ларуша објавила рад Dope incorporated у којем је показала везе администрације САД са нарко-трговином и изазвала бесну реакцију (Ларуш је провео неколико година у затвору због измишљеног дела).

Насловница књиге Dope, inc. (Дрога д.о.о. – Опијумски рат Британије против света)

Непосредни тутори-контролори глобалног нарко-бизниса су, како сматрају аналитичари, три специјалне службе: МИ-6, ЦИА и МОСАД, које контролишу 90% нарко трговине – осталих 10% припада различитим мафијашким структурама које су, у већој или мањој мери, под контролом наведених служби. Резултат свега је институционализација организованог криминала, срастање криминалних структура и специјалних служби уопште, посебно при стварању бандитске државе Косова. Добијамо занимљиву слику: Косово контролише тандем – албанска мафија и специјалне службе Запада, а све то наткрива Бела кућа и европски чиновници који, по тачном запажању Џ. Лафленда, седе „на бајонетима НАТО војске“. У том смислу, Косово представља важну карику и полугу у управљању светске врхушке светским криминалним системом, која га уз то користи и у остваривању политичких (прекрајање савременог света) и психоисторијских (борба са Словенима као православцима који нису склони животу у капиталистичким формама) циљева.

Коначно, на крају, али не по значају: на широком социо-културном плану питање настанка нарко-криминалних зона типа Косова условљенo је психоисторијском деградацијом Запада, пре свега, Западне Европе, која се одрекла рада и радне етике, религиозног и културног идентитета, која стреми забави (од конвулзија у дискотекама, које су прецизно именоване местима „смрти културе“ до коришћења дрога) и тоне у пороке (проституција) и полну изопаченост (хомосексуализам, педофилија и др.). Европљани – почевши од банкара до обичног народа – потражују услуге које пружа албанска мафија и њено легло – Косово.

„Република Косово“ је нарко-криминални нуспроизвод рушења Југославије. Аутор сасвим тачно истиче чињеницу да рушење Југославије (као и СССР-а) нипошто није било резултат народне воље, националног самоопредељења народа, већ резултат реализације класних, геополитичких и криминалних интереса дела светске врхушке и дела владајућих слојева Југославије. Конкретна форма остваривања ових интереса била је стратегија контролисаног хаоса и војна интервенција, рат под лицемерним изговором „хуманитарне акције спасавања Албанаца“.

Рат у Југославији писац О. Маркејев назвао je „моделом“: „Овде, на Балкану, као лешинари слетале су све више-мање озбиљне светске обавештајне службе. Користећи ситуацију – „рат ће све обрисати“ – као на вежбама су ‚ваљали‘ моделе разрађене за ‚ванредне ситуације‘, гранатирали своје војнике, врбовали и ликвидирали туђе, полагали мреже за будуће операције, када игра буде озбиљнија и улози буду врло високи, тј. када буде реч о баснословном профиту за светску врхушку“.

„Модел“ рата у Југославији није повезан само са Југославијом и Балканом, већ и са Русијом. На југословенском „материјалу“ разрађен је модел рушења политичко-етничке, политичко-религиозне, геополитичке целине активним коришћењем етничког и религиозног фактора. Једини „објекат“ „по конструкцији“ близак Југославији била је словено-турска (православно-муслиманска) Русија, тим пре што је и однос Запада према Русима исти као и према Србима, само са више страха. Још једном ћу цитирати О. Маркејева поводом рата у Југославији: „Неко је поставио за циљ да се разјасни може ли се закувати конфликт мешањем паклене чорбе етничких, религиозних и економских противречности у словенској држави. И ако може, ко и како треба да буде уплетен, које ће сенке прошлости оживети непријатељство, које идеје ће кренути да круже главама, колико крви је потребно док измучено становништво не буде спремно да са цвећем дочека беле тенкове интернационалних снага“.

Јелена Пономарјева: Ако отпор Београда буде сломљен цела Европа ће постати НАТО

Другим речима, рат деведесетих у Југославији, чију кулминацију представља НАТО агресија – без које се држава не би распала – између осталог био је и социјални експеримент који су извршиле одређене снаге. Резултат експеримента било је уништење југословенске економије (коју ће доћи да обнове западне ТНК), њена демодернизација. А оно што се дешавало и дешава на Косову и око њега – класични је пример неоварваризације и футуроархаизације друштвених односа. И постало је јасно: неоварвари које је створила западна врхушка пре или касније ће срушити њихов свет, или га бар опоганити – већ га погане. Како је говорио Шекспиров јунак „иди, иди отровани челику, на своје одредиште“. Решавајући своје задатке, светска врхушка ствара свет у коме ће криминализација постати један од основних друштвених односа демодернизованог друштва које тоне у архаичност. Пред вратима данашњег „Рима“ – Запада – није Ханибал, већ џин неоварварства кога су пустили из боце. Данас Хашим Тачи коље Србе, сутра ће његови наследници клати Европљане.

Поновићу оно што сматрам најважнијим. Агресија против Југославије и стварање „републике Косово“ од стране северноатлантских врхушки по свом значају далеко прелазе границе Балкана – као у своје време пуцањ Гаврила Принципа. Читава ова прича не само да је створила преседан претварања мафије у псеудо-државу, већ и осветлила важне механизме управљања светом. Иза онога што споља изгледа као срастање западних специјалних служби са криминалом, заправо се скрива срастање светске врхушке и криминала. Друга страна политизације криминала је криминализација политичких врхова савременог света, која доводи у склад светску политику са криминалним карактером светске економије. Последња почива на пет „колона“: трговина нафтом (30% је нелегално), трговина наркотицима (100% криминал), трговина оружјем (50% нелегално), трговина златом и драгоценим металима (минимално 50% нелегално тј. криминал), проституција и порно-бизнис (90% криминал). Јасно је да су господари ових пет „прстенова“ криминалци, али не непосредно, већ посредно, преко ланца „специјалне службе – криминал“. Специјалне службе су увек, овако или онако, биле повезане са криминалом. Ипак, кад је почела неолиберална контрареволуција/глобализација на прелазу седамдесетих и осамдесетих година, ова веза добила је системски политичко-економски карактер. То се огледало, с једне стране, у активном уласку криминала у власт у целом свету, а с друге у повећању удела представника специјалних служби и војних кругова у владајућим структурама многих држава у свету.

Све ово врло је слично завршној фази постојања Римске империје, па иако су историјске аналогије пре свега спољне природе, овде имамо над чиме да се замислимо. Стварање криминалних футуроархаичних енклава иде у корак с демодернизацијом самог Запада, која се испољава у деиндустријализацији, уништењу образовања, ширењу екологизма с његовим антихуманим ставовима и много чему другом. Демонтажа друштва Модерна је геостратешки курс светске врхушке, и зато стварање бандитске државе Косово треба разматрати и у овом контексту, поред већ поменутих. И природно, можемо очекивати појаву аналогних власт-криминал новотворевина; то је, такође, у складу с логиком стварања света енклава – најразличитијих: од зона богатих (Дубаи) до криминалних зона (Косово).

Мадлен Олбрајт: Смрт пола милиона ирачке дјеце усљед санкција била је вриједна циља (1996)

И последње. Прича о Косову (као и о Ираку, Либији, Сирији) показала је да имамо посла са, суштински, криминалном светском врхушком – криминалном како по циљевима (смањивање становништва на планети за 80%), тако и по средствима њиховог достизања. Ова врхушка активно прекраја свет и престројава сам Запад, који се у многоме већ претворио у Постзапад, и који не само да пориче, већ потире традиционалне европске и хришћанске вредности, у гнојној рани која трули испуњена вољом за смрт цивилизације. У „љубави“ северноатлантских врхушки према албанском криминалу испољавају се не само геополитички и геоекономски интереси, већ и тешка психоисторијска болест, социокултурна изопаченост. Дубоко у то верујем. Може ли се с овим људима играти по правилима, поготово њиховим? Никада. Историја у погледу Југославије и Косова, да не спомињемо Либију, Ирак и Сирију, сведоче о томе с „кристалном јасноћом“.

Свој рад Јелена Пономарјева завршава епизодом из бриселских преговора 19. априла 2013. године, кад су премијери Србије (Ивица Дачић) и „Републике Косова“ потписали документ који су саставили еврочиновници. По мишљењу аутора створен је опасан преседан: од тог тренутка свака територија коју контролишу мафијашки кланови или терористичке групе може бити проглашена субјектом светске политике, ако то одговара интересима Запада. Бриселски договор, заснован на двојним стандардима, ставио је руководство Србије под међународну контролу, тј. контролу од стране светске врхушке, учврстио посебну улогу НАТО-а на Балкану, и, у суштини, био признање „Републике Косова“ од стране Србије.

Јелена Пономарјева

У овој етапи Срби су изгубили. Победиле су силе Зла – светска врхушка и политизовани криминал који је опслужује. Но, упркос томе, нада увек постоји. У центру Београда, на гробљу, стоји споменик херојима Првог светског рата – величанствена статуа српског војника; у подножју постамента шири се орао на издисају који симболизује срушену немачку моћ – Другог рајха и Аустроугарске империје. Овај споменик за мене представља симбол будућег реванша Срба силама Зла.

С руског посрбио: Александар Мирковић

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору, 18. 8. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , , ,

1 reply

  1. Умро је Привид

    Смрт нам
    Саопшти
    Радосну вијест
    Умро је Привид

    Након
    Тријежњења
    Скинут је
    С апарата

    Ожалошћени
    Мати Лаж
    Супруга Сила
    И дијете Зло

    Дуго је
    Боловао
    И изненада
    Преминуо

    Сви плачу
    Осим Истине
    Она се искрено
    Радује

    Момчило

    10

Оставите коментар