Опростила бих вам срушену кућу / и најдражу играчку бачену у цвијећу. / Али мајчину неисплакану сузу, / то вам „браћо“ заборавити нећу!

Извор: ФБ Јелене Вујановић

Пуцкета данас пламен воштанице.
А мајка тврди није јој ништа.
Ал’ видим пуне јој очи Крајине
и Шарова старог крај огњишта.

Опростила бих вам срушену кућу
и најдражу играчку бачену у цвијећу.
Али мајчину неисплакану сузу,
то вам „браћо“ заборавити нећу!

Питала сам је што се тако пуца.
Слага да идемо на свадбу код Раче.
Срце јој пуче, ал’ сузу задржа.
Не дадоше јој ни да заплаче.

Опростила бих вам јабуку своју
и малене стопе у пољу пшенице.
Ал’ не могу њене стиснуте зубе
и сузу што само ороси зјенице.

Пуцкета данас пламен воштанице.
А мајка тврди није јој ништа.
Ал’ видим пуне јој очи Крајине
и Шарова старог крај огњишта.

И најдраже хаљине остале на жици.
И ракије шљиве у подруму старом.
И татиних слика кад је мали био.
И ђеда иза куће, сједи са цигаром.

Све нашим мајкама стане у то „ништа“.
Стоје оне право и моле се Богу.
Опростила бих можда и прађедов гроб
ал’ ту неисплакану сузу не могу.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук профил Јелене Вујановић)

Categories: Преносимо

Tags: „Олуја“, Јелена Вујановић, поезија