Радисав Ристић: Некажњени злочини у Словенији

У низу злочина који заслужују најстроже санкције спада и бестијално стрељање ненаоружаних деветнаестогодишњака на караули Холмец, и то на Видовдан

Моменат када ТО Словенија пуца на војнике ЈНА који се предају (Фото: Снимак екрана)

Од дана када су јуна месеца 1991. године словеначки злочинци починили гнусна убиства над тек завојниченим припадницима Југословенске народне армије (ЈНА), протекло је близу тридесет  година. Данас готово нико не помиње, нити се, нажалост, сећа времена када су многе породице младих војника завијене у црно. Многи од  монструозних примера, што спада у посебан грех српских званичника и српске националне историје, нису до данас нигде забележени. Сви ти злочини, међутим, врло добро су били познати хашким истражитељима, претходном и актуелном словеначком руководству, баш као и српском, али у вечном незабораву остају само породицама мучки убијених, рањених и обогаљених војника, људи, жена и деце. Не заборављају их, наравно, и многи који данас као инвалиди, са трајним здравственим последицама, живе са траговима нечовештва бруталних словеначких убица.

Словеначки злочини посебно добијају на тежини што су почињени грубим кршењем одлука савезне државе. Савезно веће Скупштине СФРЈ и Савезно извршно веће јасно и недвосмислено су наложили ЈНА да, поред осталог, спречи прекрајање земље и промену  њених граница, супротстављајући се тиме једностраној и незаконитој одлуци Скупштине Словеније о отцепљењу Републике Словеније од СФРЈ. Наведена одлука није имала снагу закона, јер је, супротно федералном закону, угрожавала територијалну целовитост СФРЈ, њене државне границе и суверенитет у међународним односима.

Поступајући у складу са одлукама савезних органа, нешто мање од 2.000 припадника ЈНА, кренуло је на извршење задатка који није подразумевао било какве провокације, сукобе и борбена дејства. Радило се о чисто мирнодопском задатку ограниченог карактера, који је у сваком погледу почивао на одредбама Устава СФРЈ. Пре поласка јединице на извршење задатка ради обезбеђења 35 копнених граничних прелаза, једне поморске (Копар) и једне ваздушне луке (Брник), правовремено је обавештено словеначко руководство. То руководство је, међутим, као одговор организовало масовна запречавања на правцу кретања јединице ЈНА и, истовремено, извршило мобилизацију своје територијалне одбране, која је, у конкретном случају, представљала паравојну формацију.

Радисав Ристић (Извор: Политика)

Убрзо је та паравојска, супротно свим међународним законима, почела са извођењем терористичких акција. У Словенији називана републичком војском, паравојска је у том тренутку бројала око 35.000 људи који су похитали у хајку не само на војнике који су кренули у извршење мирнодопског задатка, већ и на породице старешина ЈНА, не штедећи чак ни жене и децу, чија је једина кривица била што су чланови породица активних војних лица.

Непосредно по пријему обавештења о задатку јединице ЈНА, словеначко је руководство предузело мере које се, у најмању руку, називају не само нецивилизованим, већ сасвим оправдано терористичким и варварским. У низу злочина који заслужују најстроже санкције, а до данашњих дана несанкционисане, спада и бестијално стрељање ненаоружаних деветнаестогодишњака на караули Холмец, удаљеној десетак километара јужно од Блајбурга. Збивало се то на Видовдан, а тај монструозни злочин снимила је аустријска телевизија ОРФ. Да тог дана, на том месту, не беше те телевизијске екипе, готово се ништа не би знало о хладнокрвном убиству недужних војника. А ево како је камера забележила наведено злочинство. Тројица младих војника истакли су белу заставу сачињену од креветских чаршава. Све то није било довољно злочинцима да одустану од животињског нагона за убиствима која су реализовали рафалном паљбом. Словеначки Хелсиншки комитет за људска права оквалификовао је тај догађај као „први документовани  ратни злочин на простору бивше СФРЈ”, али је словеначка власт ћутке прешла преко те бестијалности. Пред тим доказаним ратним злочином, као и многим другим које су починили Словенци, очи је затворио и хашки трибунал.

Злочин почињен на караули Холмец, званично словеначко руководство је оквалификовало као инцидент, а републичко тужилаштво је констатовало како „никакав злочин није почињен”. Посебно ваља истаћи да се председница словеначког Хелсиншког одбора, госпођа Неве Миклавчич Предан, обратила Тужилаштву у Хагу са предлогом да се починиоци и организатори тог злочина приведу правди. У одговору, испод чијег текста стоји потпис Карле дел Понте, наведено је поред осталог да се „веома цени племенит рад словеначке хелсиншке организације”, али да је „рат у Словенији прекратко трајао да би се починили бројни ратни злочини”. Очигледно, одговор Карле дел Понте, имајући у виду његову бесмисленост, не заслужује никакав коментар.

Припадници словеначке паравојске, уз благослов републичких челника, нису имали милости ни према рањеним војницима и старешинама, као ни према медицинском особљу које им је притицало у помоћ. Масу таквих примера регистровали су оперативни, обавештајни и медицински органи ЈНА. Један у маси тих примера је и Казнено-поправни дом у Добу при Мирни, где су Словенци сместили велики број ухапшених војника и старешина – тешких болесника. Према званичним војним изворима ту су, поред осталих, били заточени: капетан Сахудин Лалић, са акутним погоршањем чира и тешком депресијом; потпуковник Раде Оташевић који је ухапшен непосредно после извршене операције – у време када је, са инфицираном раном и високом температуром, био на боловању у свом стану, Драган Благојевић са загнојеним прострелним ранама у пределу рамена и подлактице и, такође, високом температуром.

Осим њих, у веома тешком здравственом стању били су пуковник Вучковић, капетан прве класе Благоје Мировић, заставник прве класе Петар Радан,  потпуковник Милан Сарачевић, старији водник Шаћир Бећири и  мајор Ђорђе Петровић. У свим цивилизованим земљама чак се и најокорелијим криминалцима указује у таквим случајевима неопходна медицинска помоћ, али девела је свесно кршила све међународне хуманитарне норме. Управник тог казамата, хладнокрвно каже да му је познато здравствено стање поменутих старешина, „али да је то затвор, а не болница”.  Доктор Врбанић каже поред осталог да су „општи услови смештаја изразито лоши – затвореници су смештени у самицама по двоје, а у затворским собама набијени као сардине”.

Заставник Момир Стојановић и још неколико старешина ухапшени су у Домжалама. После дуготрајног  испитивања, узимања отисака прстију и сликања, везане су им руке и укрцани у контејнер-фургон на моторном возилу којим су пребачени у напуштени рудник Дол при Храстнику. У току превожења, због недостатка кисеоника и удисања издувних гасова, многи су током пута, дугог шездесетак километара, изгубили свест. У катакомбама напуштеног рудника, смештени су у просторији од тридесетак квадратних метара – без воде и тоалета, у којој је било смештено више од сто ухапшених.

Низу словеначких нечовештава придружују се и  примери Наде Сворцан и Љубице Саше, грађанских лица на служби у ЈНА, које је, у њиховом приватном аутомобилу зауставила паравојска, не дозвољавајући им да наставе пут према касарни у Шентвиду где су биле запослене. Наређено им је да се врате кући. Оне су, међутим, биле упорне у инсистирању да им се омогући несметан одлазак на посао. „Ако већ морате на посао, изволите идите”, рекао им је један од злочинаца и упутио их у правцу у коме су биле посејане противоклопне мине. Експлозија је разнела аутомобил, наневши тешке повреде Нади и Љубици. У Универзитетском клиничком центру у Љубљани није им пружена благовремена помоћ.

Припадници словеначких паравојних снага, 1991. године (Фотодокументација „Политике”)

Словенци су, да закључимо, прекршили све што се назива човечношћу и хуманошћу. Врло добро се знају и наручиоци и извршиоци великог броја почињених злочина. Словенци и Хаг о свему годинама мудро ћуте. Није јасно, међутим, што се ћутању годинама придружује и држава Србија, мада је врло добро познато да ратни злочини никада не застаревају.

Аутор је пуковник у пензији

Опрема: Стање ствари

(Политика, 1. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

5 replies

  1. Можете бити сигурни да су Словенци ту служили само као икебана, а да су главну реч водили специјалци НАТО-а, наравно све уз благослов и кооперацију словеначких власти. Још се по налогу дода мало гнусног и непотребног злочина – не би ли се народи боље завадили.

    3
    11
  2. Зашто мислите г.дулебг да г.пуковник РАДИСАВ не зна ко је био све умешан у злочин извршен над војницима,официрим и цивилним лицима на служби у ЈНА и њиховим породицама.Зар ви мислите да СЛОВЕНЦИ нису довољно „храбри “ за тако нешто,ти германизовани ***** који су нас патолошки презирали ,аки нису мрзели.Шта би они ставили својој деци у читанке како су створили своју дежелу СЛОВЕНИЈУ,у којој буни,рату?,кога су непријатеља победили?,чију су крв пролили?па наравно СРБЕ,СРБСКУ КРВ,ја чију би .На швабе се никада нису наканили подизати јер би било болно и катастрофално по њих,СЛОВЕНЦЕ,па по узору на браћу им по тамничару швабскоме ХРВАТЕ , потегоше „див јунаци“кубуре и јатагане на везане СРБЕ.Везане првенствено својом глупошћу,плитком памећу,безпотребним расипањем СРБСКЕ КРВЉУ и свих других људских ,природних ,других материјалних и политичких ресурса,све зарад лудоглавих „великих визионара“,почев од краља АЛЕКСАНДРА,све до СЛОБЕ.ЈУГОСЛАВИЈЕ СУ БИЛЕ ТАМНИЦЕ И ГРОБНИЦЕ НАРОДА СРБСКОГА,нама СРБИМА НА НЕСРЕЋУ И ГЛУПОСТ А СЛОВЕНЦИМА НА СРАМОТУ.

    14
  3. Уз захвалност пуковнику Ристићу, треба се ипак подсетити, да су злочини словеначких зликоваца били ( на жалост ) много већи…………

    Логор Крањ: око 40 војника ЈНА раздвојили по националној при­па­д­но­сти – у један угао Хрвати, у други Шћиптари, у трећем Срби, Македонци и Цр­ногорци. Он­да је настало садистичко иживљавање над младићима (19 – 20 го­дина старости!) Србима, Македонцима и Црногорцима: туча у гомили мо­т­кама, бејзбол па­лицама, металним шипкама, дебелим шумским ланцима, свим и свачим, шу­ти­рање чизмама и цокулама, описивање на „узорку“ вој­ни­ка како ће их ноћу кла­ти!

    Један војник ЈНА, заробљеник, убијен на лицу ме­ста!

    Ненаоружане уби­ја­ли метком у потиљак.

    Посебно зверско уби­ство једног цивилног лица на слу­жби у ЈНА и једног војника српске националности!

    Војницима Хр­ва­ти­ма, Му­сли­ма­нима и Шћиптарима су дали кар­те за пут, цивилно одело и пу­ш­ти­ли кућама.

    Скидали војнике до гола, па им за 10. 000 (!) динара продавали дроњке ци­ви­лне одеће, ко није имао новац морао је у логорима на најпонижавајући на­чин да заради.

    Одузимали им ствари као у фашистичким логорима Ау­ш­виц и Дахау, вој­ницима српске, црногорске и македонске националности пре­гледали и вадили зу­бе под позлатом (два војника да­ла писане изјаве).

    Војници ухваћени на пре­ва­­ру, сву­чени у пи­џаме, мучени, а потом уто­ва­ре­ни у теретне ва­гоне за Београд, уз натпис „Стока за Ср­би­ју“. Вагони су при­ка­че­ни за међународни воз Љубљана – Бео­град. Срећни што су уопште жи­ви, при­ми­рили су се док нису стигли у Бе­оград.
    Виком су дозвали же­ле­зн­ичаре који су от­­во­ри­­­ли вагоне. Војници су прошли вишемесечну тор­­туру у ло­горима. Део Ср­би­­ја­на­ца (Срба, Ма­ђа­ра и Му­слимана) до куће је сти­гао пре­ко Мађарске. Такође су били ух­­ваћени на пре­ва­ру, мучки, у време при­ми­р­ја.

    Према сведочењима вој­ни­­ка – на подсећања о уло­зи Срба у спа­ша­ва­њу Сло­ве­на­ца у Другом светском рату, пре­з­ри­во би одго­во­ри­ли: „То је било за тада ово је са­да!“, уз погрдне псовке. Исто је го­во­рио и „први пред­се­д­ник не­за­ви­с­не дежеле“ Милан Кучан који је на питање но­ви­­нара признао да је лично био прихваћен у с. Заклопача код Краљева, а део фа­милије у Новом Се­лу код Врњачке Бање.

    После одлуке Владе СФРЈ о по­в­ла­че­њу ЈНА из Сло­ве­ни­­је, састави су премештени у Хрватску и Босну и Хер­це­го­ви­ну, а само ма­њи део у Србију. Тиме је „словеначка ратна епопеја“ за­вр­шена.

    Исти ужасни злочини, кажњиви по међународном ратном праву и Же­нев­­ским конвенцијама догађали су се и у логорима: Домжале, Доб при Мир­ни згра­де Казнено–поправног дома, затвор у Песници, у свим оп­штинским ми­ли­циј­ским станицама (подрумске ћелије) …

    Поступци којима су, без преседана, кршене одредбе међународног ху­ма­ни­тарног права према цивилима:

    Киднаповање возача камиона са шлеперима и постављање пред јединице ЈНА. Ако се возачи супроставе, убијани су уз повике: „Убиј стоку, убиј бан­ди­те, ако не­ће на барикаде да их побијемо овде на паркингу!“
    Када су во­за­чи 27/28. јуна 1991. код места Требње покушали да побегну, на њих је от­во­ре­на ватра, све­до­чи Милан Судимац, возач „Југопревоза“ из Крушевца.

    У то­ку 26. јуна на ау­стриј­ској граници заустављена је колона од преко 100 ка­ми­она југословенских и стра­них и под оружјем натерани да возилима пре­пре­че пут. Они који су по­ку­ша­ли да напусте возила уби­јени су на лицу ме­ста.
    Јединицу ЈНА на путу према гра­ни­ци по­бу­ње­ници су напали са свих стра­на. При пробоју јединице ЈНА до­ш­ло је до уништења камиона. Више во­за­ча је животима платило бес­кру­пулозну по­вре­ду правила оружаног су­ко­ба, од стране тзв. Словеначких ору­жаних снага.

    У Ружној долини побуњеници су испред својих положаја, под претњом ору­ж­ја, до­вели жене и децу из несловеначких породица и преко њихових глава от­ва­ра­ли ватру на колону ЈНА!
    У Випави, преко 300 цивила, жена и деце, породица припадника ЈНА, месец да­на је затворено у стамбеним зградама, без хране, во­де, ис­к­љу­чена и с­т­р­у­­­ја. На оне који су пошли по хлеб и воду, пуцали су сло­веначки снај­пе­ри­с­ти.
    У Љубљани, насеље Коседе, припадници ТО и МУП Словеније су из војних зг­ра­­да извели жене, децу и пензионере, постројили их у строј за стрељање, пси­хи­ч­ки и физички малтретирали уз отварање ватре из оружја!
    У насељу Звезда у Шентвиду хапшени су цивили који су улазили или из­ла­зи­ли из зграда где су становала војна лица, а потом одвођени у логоре!
    Пред касарну у Марибору побуњеници су довели жене и децу војних лица и ци­вил­них лица на служби у ЈНА, са упереним цевима пиштоља у главу натерали да позивају своје очеве и мужеве на предају!

    На свим граничним прелазима које су побуњеници заузели, цивили, слу­ж­бе­ни­ци Савезне управе царина, су киднаповани, тучени, извођени на стрељање, ве­зи­ване им око врата траке за дављење, пуцано из пиштоља са цевима уз ухо.

    Пред касарну Словенска Бистрица 30. Јуна око 19. 00 часова припадници Јан­ши­не ТО су жену и децу капетана Драгана Стојановског довезли са упереним ору­жјем, уз претњу да ће их све побити.
    У Постојни масовна тортура 35 жена са децом војних лица несловенаца.
    У Сежани минирана (!!) стамбена зграда припадника ЈНА. Везаним и пре­м­ла­ће­ним женама, деци, старим пензионерима, Зденко Латин, официр дезертер из ЈНА стављао нож на грло и урлао: „Све ћу вас поклати!“ Послао је ау­то­мо­бил са озвучењем који је цели дан 30. јуна градом емитовао поруку: „Срби, на­пу­стите Словенију! Бићете поклани!“

    После пребијања, сексуалног напаство­ва­ња, пљачке свега и скидања одеће, гушећи их у фургонима без вентилације, слао их у логоре у рудницима! Беби српкиње су искључили инкубатор, а потом је са мајком породиљом избацили на улицу: назови лекари су убили бебу!

    Пред­се­д­ник ове општине је на улици премлаћивао несловеначку децу!

    Уз примену перфидија забрањених Повељом УН (возила са ознаком Црвеног кр­ста, лажних парламентара са белом заставом, живог штита од жена и деце при­па­дника ЈНА, ничим изазвано отварање ватре и др.) , одмах по потписаном спо­ра­зуму о прекиду ватре нападнуте су касарне Ајдовшчина, Випава, Постојна, Љу­бљана, уз одмазду над породицама припаданика ЈНА, бранилаца. Том при­ли­ком су чињена кривична дела ратних злочина дела вероломства, коришћени за­брањени начини и коришћена забрањена средства ратовања као што су не­по­штовање договорених прекида ватре и беле заставе, употреба забрањене му­ниције која наноси сувишне и непотребне патње (набављене новцем Ва­ти­ка­на, Немачке и Аустрије од НАТО продаваца наоружања и муниције)…

    Санитетском возилу са тешко рањеним војником Бјелогрлићем побуњеници за­бра­њују пролаз и он умире.
    Капетану Драгану Благојевићу особље болнице у Ма­рибору не пружа лекарску помоћ иако има прострел плућа, метак у плућном кри­лу и врло високу температуру, а црвене беретке МУП не дозвољавају ње­го­во пребацивање хеликоптером за Загреб!

    Потпуковника Радоицу Оташевића, на­кон тешке операције десне ноге, 29. јуна киднапују и одводе у логор Доб при Мир­ни.

    Побуњеници су блокирали Војни рехабилитациони центар у Римским То­плицама и преко 150 болесника оставили без хране и лекарске неге! Ди­рек­тор Клиничког центра у Љубљани забранио је мајци покојног војника Слободана Стој­ковића из Матарушке Бање који је погинуо 27. Јуна у Грзину, да преузме те­ло свог сина!

    Припадници Јаншине ТО читаво време сукоба су држали под бло­ка­дом Војну болницу „Младика“ у Љубљани, оставивши болеснике без хране, во­де, лекова!

    Поручника др Сенада Дураковића побуњеници хапсе при пру­жа­њу помоћи повређеним цивилима, тучен да приступи ТОС.

    На санитетско возило ко­јим је др Горан Голубовић превозио рањеног поручника Дарка Булатовића испа­љена је ракета!

    Др Вукица Булатовић ухапшена при пружању лекарске помоћи на граничном прелазу Шентиљ и одведена у затвор у Песници.

    На хеликоптере са ознаком Црвеног крста отварана ватра у Илирској Бистрици и при превозу
    пос­мртних остатака водника Рама Салихуа за Љубљану, затим 3. Јула хе­ли­ко­п­тер погођен са 10 метака.

    Дана 3. Јула тромблонском мином нападнуто са­ни­те­т­ско возило: рањени војник преминуо, рањени мајор Александар Стефановић и ка­петан Бранко Тркуља одведени без пружене лекарске помоћи у логор у руд­ни­ку.

    Дана 30. Јуна у време прекида ватре мучки рањавају поручника Драгана Бу­бала и његовог војника: побуњеници нису дали да им се пружи помоћ, па је по­ручник издахнуо чије тело нису хтели предати док пуковник Ђуровић није до­бро­вољно остао као талац у замену за тело поручника!

    Тела посаде хе­ли­ко­п­те­ра пилота капетана 1. класе Миленка Јоргића, поручника Елдина Храповића, ста­ри­јег водника 1. Класе Мирослава Шандора, одбија да преда Јелко Кацин ми­ни­стар за информисање Словеније, већ тела користи у пропагандне сврхе: поред њих се сликају високи функционери „дежеле“!

    У центру Љубљане, 29. јуна по­бу­ње­ници малтретирали чланове делегација Међународног Црвеног крста из Же­не­ве и Југословенског Црвеног крста СФРЈ!

    Притворени војник Небојша Триван: „Негде око 19:20 припадник ТО вртећи пу­ш­ком убио је на лицу места једног војника коме не знам име, али је био у са­с­та­ву моје страже. Хтели смо му помоћи али нам нису дали.“

    Сијасет је докумената и сведочанстава о повреди међународног права према при­твореним лицима, у бројним логорима, где су на најзверскији начин мучени и убијани ци­вилни службеници савезних установа (Савезни СУП, Савезна управа ца­ри­на..), цивили несловеначке националности, цивили чланови по­ро­ди­ца војних и ци­вилних лица на служби у ЈНА, заробљени припадници ЈНА, итд.

    Оваква и још тежа поступања била су масовна! Наређивао их Јанша и ње­го­ви „команданти“, министар унутрашњих послова, а одо­бравао Кучан и његови са­радници у политичком и државном врху.

    Тиме су тешко повредили: члан 3 Же­нев­ске конвенције 1 – 4 из 1949; Правилник о за­ко­ни­ма и обичајима рата на ко­п­ну – прилог Четврте Хашке конвенције из 1907; Мартенсову клаузулу из исте кон­венције; одредбе Допунског про­то­ко­ла Женевске конвенције од 12. Августа 1949. (Протокол II) , одредбе Повеље ОУН, о забрани перфидија у примирју и спо­разумном прекиду ватре; злоупотреба знака Црвеног крста превожењем цр­вених беретки МУПС; напади на возила са ознаком Црвеног крста и убијање ле­кара и медицинских сестара при превозу рањених војника и цивила…

    Почињена кривична дела ратног злочина над цивилним ста­нов­ни­ш­т­вом у оружаном сукобу су: насиље над животом, здрављем и физичким или мен­та­л­­ним благостањем људи; узимање талаца; акти тероризма; вре­ђање и га­же­ње људског достојанства; недопуштене претње; повреде пре­ма рањеницима, бо­лесницима, мртвим лицима, лекарима и са­нитетским тран­с­п­о­р­­ти­м­а.

    Остаје, очигледно само за историју отворено питање: Зашто утврђена и документована, кривична дела ратног злочина, према одредбама међународног ратног права, Тужилаштво Суда УН за ратне злочине у Хагу није процесуирало злочине побуњеника и званичника СР Словеније?

    Да је ова тема забрањена у Европи, па и у Србији, говори чињеница, да је чак и само помињање ове теме довољан разлог да ауторизован и потписан чланак аутора, савременика догађаја, не објави ни један медиј. И тако више година… Жртве и њихове породице остају без правде и спокоја… Над народима бивше Југославије и њиховом стварном помирењу остаје тамна сенка неправде и горког сазнања Срба, Мађара, Муслимана, Македонаца, Црногораца да смрт невиних није једнака пред Правдом Европе.

    Гш. Пуковник
    Живомир Р. Подовац

    А на питање пуковника Ристића: „ Није јасно, међутим, што се ћутању годинама придружује и држава Србија, мада је врло добро познато да ратни злочини никада не застаревају „.
    ++++
    Два одговора:

    Лично је, бивши председник Борис Тадић на месту министра војног забрањивао да дођем до списка стрељаних војника. Обратио сам се Светозару Маровићу, председнику Скупштине Србије и Црне Горе са жалбом због тога. Он ми је уговорио састанак у Генералштабу где сам објаснио шта тражим и због чега. Због бахатог понашања присутних војних лица замало да није избио физички сукоб, да би га спречили, делегацију Еколошког покрета су одвелу до Комисије за потрагу за убијеним и несталим војним лицима. Тамо нас је примио п.пуковник Мрковић Љубан који нас је љубазно саслушао и дао је чврсту реч да ће нам списак доставити, јер је и сам прошао ту голготу протеривања из Словеније, а потом и из Хрватске.
    Морали смо чекати да Борис Тадић пређе на другу функцију, а када је смењен, а пре доласка Давинића, новог министра војног, списак сам добио, није био потпун, јер су ми се јављали касније родитељи војника који нису били на списку. Кривична пријава је била поднета на молбу родитеља стрељаних војника, пошто нико од државних органа до данас није хтео да покрене питање одговорности за злочине у Словенији приликом насилног одцепљења. Поднео сам кривичну пријаву Јавном тужиоцу Србије и Јавном тужиоцу Словеније против словеначких злочинаца Јанше, Кучана и Дрновшека. Од словеначког Јавног тужиоца сам добио одговор да ,,нема основа,, а од Јавног тужиоца Србије до данас, 19.08.2013. нисам добио никакав одговор, ако изузмем безброј покушаја ликвидације. Та пријава је једина пријава од 1991. до данас.

    Када се у Новом Саду отварала робна кућа Меркатор, уговорено је да словеначки зликовац Јанез Јанша дође у град одакле је прва жртва словеначких злочинаца Горан Малетин, војник ЈНА стрељан на граничном прелазу Холмец, и да свечано отвори робну кућу. Дневни лист Курир је на насловној страни објавио мој позив грађанима Новог Сада да га ухапсе чим га виде и предају га полицији као злочинца одговорног за стрељање више од сто војника ЈНА. Злочинац се уплашио и није се појавио у месту одакле је прва жртва његовог злочина. Страшније од стрељања више од сто војника ЈНА метком у потиљак, како је већини писало у обдукционом налазу, јесте ћутање о том злочину. Ако је ћутао Милошевић, зашто су ћутали сви до сада председници и министри војни тзв. демократске власти после 5. октобра 2000-те? Ћутање о злочину је исто као да га поново чине.

    То су била наша деца, ко има права да их заборави и Србију поново претвара у техничку колонију Словеније?

    Николa Алексић, Еколошки покрет из Новог Сада
    https://fbreporter.org/2015/03/01/зашто-се-ћути-о-словеначким-злочинима/

    Словеначки крвави трагови у десетодневном рату против ЈНА нису заборављени. На то подсећа и недавна ( 2019 године ) кривична пријава коју је Тужилаштву за ратне злочине Србије поднео адвокат Душан Братић против бившег председника Словеније Милана Кучана, због злочина против ратних заробљеника. Кривичном пријавом обухваћени су и команданти територијалне одбране Јанез Слапар и Франц Андерлич.
    https://srbin.info/drustvo/28-godina-od-krvavog-rata-u-sloveniji-vojnike-jna-u-dezeli-ubijali-teroristi/

    А да и од ње неће бити ништа, јасно је………………
    …………….Словенија тренутно подржава Србију на путу у ЕУ, а заузврат од Србије очекује да јој не прави проблеме. То је главни разлог зашто кажњавање одговорних за злочине над припадницима ЈНА у Словенији – већ 28 година тапка у месту……………
    http://www.pecat.co.rs/2019/07/afera-holmec/

    Тек после ослобођења наше јадне, опљачкане и окупиране отаџбине и комплетног демолирања садашњег злочиначког система, биће правде за све жртве ( и словеначких зликоваца ) и за њихове породице.

    Даће Онај, ко је Пут, Истина и Живот !

    30
  4. Некад се питам, да ли смо ми као народ сасвим без свести, лоботомизирани и мртви пре смрти?

    Док нас други оптужују за злочине које нисмо починили ми ћутимо о злочинима, укључујући масовна убиства, почињеним против нас.

    Схватам да смо окупирани, уцењени и под дневном тортуром антипропаганде и понижавања индукованог споља а спроведеном домаћим рукама. Али, наставити овако ропски лижући окупаторсек цокуле и звецкајући робијашким ланцима неће нам донети ничег доброг…

Оставите коментар