Јелена Марјановић је одавно мртва. Ако се препустимо суровом закону бизниса, који каже „биће гледано, снимај!“, хоћемо ли је убити по други пут

Александар Апостоловски (Извор: Политика)

У опасну црну рупу на ободу Београда, која је прогутала црнокосу певачицу Јелену Марјановић, средину мусаву и задимљену, као да је мртва, иако изблиза видиш да пулсира животом, док уморни радници на црно промичу каљавим улицама до својих дивље изграђених кућа, које као страшила вире изнад површине, стигао је пре мрака. Видео је усамљену гомилу и дубоку воду, осетио црну магију, страсну љубав и патолошку мржњу које кључају и готово могу да се осете, као додир.

У почетку му се учинило да су створени једно за друго: балканска метропола и специјални истражитељ Федералног истражног бироа, вашингтонски обавештајац с видовњачким моћима који прориче будућност и детектује сенке иза завесе оностраног.

Током лета специјалним авионом имао је времена да проучи судске списе, а како је до сада решавао и компликованије случајеве веровао је да ће се у Београду и насељу Борча, ту реч је тешко изговарао, задржати највише десетак дана. Шта није знао специјални агент ФБИ? Да је црна рупа у коју је слетео прогутала и много веће фрајере од њега.

Хоће ли оваквом или сличном сценом започети серија „Певачица”, чије је снимање за пролеће најавио Предраг Гага Антонијевић? Сјајни режисер није одолео да се не упусти у снимање серијала о убијеној певачици Јелени Марјановић. И не само то, већ је рекао да ће се, осим уметничке интерпретације нерасветљеног злочина, бавити феноменом беле и црне магије, а да ће у трилер убацити и стварну личност: америчког агента који уместо ракетним, барата вуду штитовима!

Да компанија „Телеком” не финансира ову серију, олако бих прескочио уметничке визије једног од мојих омиљених редитеља, али како ће он трошити новац пореских обвезника, питам се да ли је морално да и држава експлоатише употребну вредност свирепог убиства певачице? На стотине насловних страна таблоида потрошене су на злочин у дивљем насељу Црвенка, али полиција и даље тапка у месту. Јеленин супруг Зоран, композитор и продуцент народњака, који је поново осумњичен за убиство, гостовао је у ријалитијима, надавао се интервјуа, а жута штампа се није либила да сумњичи не само њега и чланове породице, већ је, с времена на време, набацивала трагове на разне скитнице и протуве.

Тиражи су расли, али је истрага стајала. У игру су убацивани и мистериозни тајкуни, неименовани али познати политичари, зле силе и страшила, тако да Јелена, до трагичног џогинга на насипу готово непозната певачица у свету естраде, постаје далеко славнија као мртва! Како њена постхумна слава расте, тако наше друштво тоне у блато борчанских мочвара. Финансијски ефекат серије ће свакако бити велики. Уосталом, загребачки „Јутарњи лист” је писао да, ако Срби желе да сниме своју верзију „Твин Пикса”, могу је снимити по истинитој причи. Заиста, сви елементи су ту: лепа, сиромашна певачица, естрадa и љубав с младим композитором који ће, како ће се касније испоставити, за опскурне часописе као дечак говорити о својим паранормалним моћима.

Неке од насловних страна н а којима је тема убиство певачице Јелене Марјановић (Фото: Цензоловка)

На дан нестанка звезде „Гранда”, њена свекрва Зорица наводно је погледала у карте сину: „Зоране, Јеленину енергију не осећам, не видим је међу живима, мртва је.”

Крај мочварне обале Дунава стоји приземна кућа Марјановића у којој станују три генерације. Први део припада „црквици”, како комшије зову велику просторију пуну икона. У њој свекрва Зорица чита судбину и лечи биоенергијом. Пре много година, прича се, пала је у кому. У таквом стању јавила јој се Света Петка и рекла јој како да помаже себи и људима. Кад се вратила међу живе, почела је да ради као бели маг. Испред куће су често редови, а муштерије су јој бројне познате личности и политичари.

За све време истраге, писали су таблоиди, нико није навео њене изјаве, осим препричане верзије престрашеног комшилука. Ваљда су колеге цвикале да им животе може усмерити у нежељеном правцу. Новинари њену делатност ретко помињу, а неки од колега признају да не смеју да се потписују испод текстова. Можда се плаше да им не порасту уши?

Кућа Марјановића није велика и не изгледа богато, али је типични дом српске селебрити касте нове генерације, у предграђу из којег клинци сањају да се извуку тако што ће их регрутовати у ријалити програме, као националне дворске луде. Ако имају више среће и краћи минић, девојчице ће учествовати на аудицијама за нове генерације певачица. Само неке од њих ће постати хероине силиконског неолиберализма, последње фазе културолошког и музичког правца који симболизује пљачкашку транзицију европског истока.

Јелена Марјановић налазила се негде на половини тог пута. Недостајао јој је хит и естрадни лоби који би је избацио на насловне стране и у тривијалне емисије комерцијалних телевизија, где се пропагирају простаклук и насиље као друштвено пожељни модел понашања. Оне и они постају узори нашој деци, а сада ће постати воајери уметничке реконструкције монструозног убиства, неспособне полиције и тужилаштва који три и по године не успевају да открију убицу помраченог ума и челичних нерава, док се бели и црни магови боре за превласт, уз асистенцију агента ФБИ.

Јелена Марјановић је одавно мртва. Ако се препустимо суровом закону бизниса, који каже биће гледано, снимај, хоћемо ли је убити по други пут?

Опрема: Стање ствари

(Политика, 23. 9. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Јелена Марјановић, Александар Апостоловски, Предраг Гага Антонијевић, естрада, неолиберализам