Александар Дивовић: Kосовска квадратура круга

Ако је Косово услов поштовања европских вредности и даљих ЕУ интеграција Србије онда изазов решавања косовског проблема све Вучићеве наследнике поставља у исту позицију као и Вучића

Петар Радичевић: Косовска битка

Од убиства Зорана Ђинђића у једном делу српске јавности постоји уверење да је узрок премијерове смрти био његов план за решавање косовског питања

Тај план се у основи сводио на територијалну поделу Косова, која би започела конфедерализацијом севера Косова и остатка његове територије. План је даље подразумевао да се на неумитне албанске кораке ка безусловној независности и дезавуисању идеје о конфедерализацији Косова одговори проблематизацијом Дејтона. Циљ је био да се с тим притиском на међународну заједницу иде онолико далеко колико би њој требало да схвати да јој је боље да подели конфедерално Косово него конфедералну Босну и Херцеговину.

Другим речима, према овом конспиративном наративу, Ђинђић је главом платио своје залагање да се о Косову и Републици Српској одлучује истовремено, по истим принципима, које је за извесне стране центре моћи било неприхватљиво и на које они нису имали другог одговора до убиства српског премијера.

Међутим, колико год Ђинђићева визија решења за проблем Косова била заснована на рационалним аргументима и колико год била провокативна за међународну заједницу, она је много већег противника имала на унутрашњем плану. Ђинђићево залагање да се питање статуса Косова реши демократским путем и на рационалним основама кључног противника је имало у ирационалној природи српско-албанског сукоба и у идентитетској димензији Косова за сукобљене стране.

Једна студија из 2006. године пружила је сугестивне доказе о томе како сукоб који проистиче из „светих вредности“, за разлику од сукоба узрокованог световним вредностима, код људи мења начин размишљања о могућим начинима разрешења. Ако је реч о сукобу због овоземаљских вредности, попут територија, одлучујући може постати резон који води до спремности на препуштање територије уз материјалну накнаду. Примери Аљаске и Луизијане то добро илуструју.

Али ако се сукоб сагледава у категоријама светог – као што је „света земља“ – одлучни покушаји да се сукоб разреши могу да воде у његово заоштравање. Та теза је тестирана у истраживању међу особама умешаним у израелско-палестински сукоб, који многи, на обе стране, сагледавају у категоријама светог. Истраживање је потврдило тезу да ће људи реаговати с ужасавањем и снажно се успротивити сваком покушају компромиса у погледу светих вредности који би водио ка некаквом решењу.

Александар Дивовић

Рационално објашњење за овај парадокс је на трагу религијског морала као еволуционе алатке за учвршћивање веза у сложеним друштвима (видети детаљније у Ara Norenzayan, Big Gods: How Religion Transformed Cooperation and Conflict). Понуда да одустанемо од нечега што нам је свето заправо је понуда да раскинемо моралне везе с друштвом. Ако остали припадници групе доживљавају неког члана као особу спремну на гажење привржености заједници, то ће маргинализовати и поткопати репутацију тог члана у групи или друштву. То је ребус у коме се налази садашња власт у Србији, на шта ћу се вратити касније.

Представа Косова као свете земље у српском наслеђу, историји и култури најснажнија је препрека свим решењима косовског статуса која подразумевају отцепљење или поделу те земље. С друге стране, представа Косова као земље стечене „светом“ борбом за слободу албанског народа тај проблем усложњава из другог смера. На први поглед изненађујуће, у таквим ситуацијама сукобљене стране пре се одлучују за тензију која проистиче из тзв. замрзнутог конфликта, чак и по цену материјалних губитака и угрожавања физичке безбедности.

У сукобима те врсте, завађене стране дају предност нечему што се у међународним односима назива онтолошка безбедност (на интернету је доступан сјајан рад Филипа Ејдуса на ову тему). Појам онтолошке безбедности подразумева искуство себе као целине, ентитета који постоји и траје у времену. Не ради се о безбедности тела или територије, већ о безбедности идентитета и нечијег субјективног осећања ко је он. Онтолошка безбедност се постиже рутинизирањем свакодневних активности, чиме се егзистенцијална питања остављају по страни. Те рутине стварају заштитну чауру која неки субјекат штити од стрепње и неизвесности.

Због тога државе, нарочито у случају дуготрајних сукоба око „светих“ питања (Израел, Палестина, Косово…), радије одржавају рутинизиране или замрзнуте конфликте са својим непријатељима него што желе да их напусте и прекину. Такав прекид можда би довео до повећања физичке безбедности, али би истовремено угрозио контролу и предвидљивост понашања и прекинуо биографски континуитет актера.

Ако би дошло до наглог прекида тих наратива и рутина и ако је осећање идентитета угрожено, а биографски континуитет прекинут, државе бивају „осрамоћене“ и доспевају у стање онтолошке небезбедности и губитка способности за деловање у односима с другима. Због психолошког значаја који имају за одржавање онтолошке безбедности, рутине је тешко променити без обзира на то да ли су оне конфликтне и кооперативне. Ово, на пример, може да објасни зашто Српска и Руска православна црква, упркос астрономској анахроности јулијанског календара, Божић и даље прослављају 7. јануара, а не 25. децембра.

Има, наравно, и другачијих погледа. На сајту Пешчаника, баш на Видовдан 2018. године, освануо је интригантни чланак српске историчарке Дубравке Стојановић „Замрзнути Видовдан“. Она у њему заступа тезу према којој је труд политичких елита да се „замрзне Косово“ мотивисан тиме што су сви режими и све идеологије успевали да у Косову пронађу идеалан простор за манипулације. Другим речима, разлог зашто је важно да се ту нипошто ништа не промени је тај што „замрзнуто“ стање одговара свим властима и свим кандидатима за власт. Вечно отворено питање Косова се од свих свесно користи као средство за спровођење уских политичких циљева и зато нема решења косовског питања.

Нема сумње да у оваквом расуђивању делимично има истине. Али из претходног излагања је јасно да то може бити само један пар рукавица. Разлози за изостанак компромисног решења косовског проблема су много дубљи и тичу се суштинских идентитетских питања једне државе. Иако политика „замрзнутог конфликта“ може деловати ирационално са становишта материјалистичког приступа безбедности, са становишта онтолошке безбедности, она је разумна. Такав избор омогућава одржавање наратива који државе имају о себи. А без наратива, држава нема идентитет, нема целину и концептуално не постоји.

У томе се састоји величина изазова сваке власти у Србији која је суочена с решавањем косовског питања. Писмо проф. Слободана Самарџића колегама с Филозофског факултета у Београду у коме објашњава зашто није потписао њихов текст подршке актуелним грађанским протестима у Србији наишло је на оштре осуде противника Вучићевог режима. Ипак, Самарџић је у једном суштинском смислу у праву, под претпоставком да се Вучићев режим заиста обавезао на правно признање Косова.

Логика је следећа. Решавање косовског питања је услов свих услова који је Запад поставио пред власт у Србији. Све друге тема према теми Косова за Запад су периферне. Косовско питање по својој природи толико је сложено и дубоко да се не може решити демократским путем. До трајног, „одмрзнутог“ решења могуће је доћи једино на недемократски начин у коме кључну улогу мора да има аутократски лидер са изразитом подршком у народу, који не мора да доказује да је „добар“ Србин.

Запад је Вучићу дао одрешене руке да реши питање Косова по сваку цену, па чак и по цену девастације унутрашњег правног поретка земље. Последице његове недемократске и аутократске владавине узрок су оправданих протеста широм Србије. Међутим, ако је Косово conditio sine qua non поштовања европских вредности и даљих европских интеграција Србије, за које се сви релевантни политички чиниоци залажу, онда изазов решавања косовског проблема све Вучићеве наследнике поставља у исту позицију као и Вучића.

Или би они то питање, по ултиматуму Запада, решили на једини могући, недемократски начин или би морали да одступе и уступе место некоме другом да то реши уместо њих, као што је Тадић Вучићу. И то је разлог зашто се у тзв. Уговору с народом који је опозиција у Србији ових дана представила јавности ниједном речју не помиње Косово.

Опрема: Стање ствари

(Нови полис)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:,

2 replies

  1. Citiracu samog sebe:“Kada je KiM izvan Srbije, ono je izvor srpskog identiteta, kada je u Srbiji, ono je izvor politicko-pravnih problema“!Razlog za to je sto tzv. identitet, a radi se samo o oblicima kolektivizma i neslobode, zato je tako lako „pomerati“ identitet iz srpstva u jugoslovenstvo, iz jugoslovenstva u montenegrinstvo, jer kolektivitet je uvek pod dominacijom vodje ili oligarhijske grupe, jeste samo sredstvo vecitog odlaganja podvodjenja politicke vlasti pod zakon i stvaranja pravne drzave.Zato je „srpski identitet“ najvise gubitaka imao u drzavama koje su Srbi smatrali svojim, kojima se vladale srpske dinastije, jedinstvena partija sa vodjom na celu ili danas, u drzavi u kojoj imaju pravo glasa i biraju izmedju mnostva partija.Ako vlast nema problem sa tim da krsi ustav i govori o deljenju teritorijalnog integriteta (da ne ulazimo u pitanje opravdavanja agresije (cime se dovodi u pitanje i smisao novog ustava i krilatice o „suverenitetu i teritorijalnom integritetu“), nasilnog ocepljenja, prava svake manjine da tamo gde je vecina pokusa isto…), onda govoriti o „zamrzavanju konflikta“ ili bilo cemo drugom nema nikakvog smisla.Na KiM se ne brani identitet, nista srpsko, vec ono univerzalno, pravo koje ima svaka drzava, ako je drzava, kao i, ne ustav, vec sam smisao ustavnosti.

    Свиђа ми се

  2. Zamrznuti konflikt ne postoji. Ksosvo i Metohija je okupirana teritorija pod upravom okupatora. Zato se moze ragovarati i pregovarati samo sa okupatorom. Sve ostalo je farsa. Nazalost i ostatak Srbije, koji je pod jugoslovenskom upravom u kontinuitetu vec 100 godina, danas se dobrovoljno nudi potencijalnim okupatorima, zvanicno samo EU, a nezvanicno i NATO, Rusiji, Kini, cak Turskoj? Prica o odbrani KiM moze da pocne tek kada Srbija ponovo stane na noge, ako do tada preostane Srba.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s