Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Нема дилеме како цариградски патријарх гледа на анатемисаног Дедеића

Може бити да се цариградски патријарх тренутно не разумије најбоље са московским, по питању статуса бившег клирика РПЦ, али тврдим да нема дилема како гледа и како ће гледати на овог анатемисаног свештеник

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић (Извор: СПЦ)

Таман сам мислио да пишем о предстојећим црквеним празницима, о вјери у Божју љубав према нама грешним људима, па и да кажем коју ријеч о успјесима спортских тимова за које навијам („Ловћен“ поново игра Прву лигу, а „Црвена звезда“ – Лигу шампиона…), али ми не дају „поплаве и пожари“ дезинформација и полу-информација које се, у вези са црквеним питањима у Украјини и Македонији, шире Црном Гором и њеним медијским простором. Толико нагађања, претпоставки па и злонамјерних тумачења је поводом ових тема „дегажирано“ (буквално: ослобођено од обавезе; а преносно: испуцано у висину) међу Црногорце, да више не могу са пријатељима ни кафу попити а да не услиједе питања пробуђена кривим тумачењем догађаја из високе црквене дипломатије.

Дај, велики Боже, да се канонска питања у Украјини и Македонији коначно ријеше, послије више деценија (реално, од 1945. па на овамо траје спор око Цркве у Скопљу, а од почетка 90-их се разбуктао проблем у Кијеву)!

Ових година, када дежурам крај ћивота Светог Василија Острошког, слава му и милост, свједок сам непрегледних колона (на десетине аутобуса у току дана) православних вјерника из Македоније, који долазе под Острог на молитву и благослов. То је побожан народ, по много чему и црквенији од нас Црногораца – који својим доласком и начином опхођења показује да припада истој Светињи којој припадамо и ми. И то вјековима. Више од једног миленијума. А у посљедњих 50 година, тамошњи епископат и свештенство нема канонско јединство са остатком православља. Зашто? Зато што су македонски послератни декларисани атеисти и заклети комунисти кренули да се баве теологијом. (Ови наши – њихове колеге из Црне Горе – били су „поштенији“, па кад су једног овдашњег партијског функционера питали зашто црногорски комунисти не „одвојише“ цркву попут оних у Македонији, он је рекао да су у Комитету мислили да је Црква на самрти и да ускоро више неће постојати!!!) А како тај канонски проблем са Македноцима изгледа у пракси? Изгледа тужно и мучно за сваког нормалног хришћанина. Можемо да читамо молитве код Свеца, и да причамо као људи – а не можемо да се причешћујемо из исте Свете чаше, која и јесте темељ наше црквености.

У Украјини – све то исто тако, само помножено са хиљаду! На територији државе Украјине тренутно дјелују макар три организације које се зову „Украјинска црква“ – а да не помињемо унијатске и протестантске хришћанске групације. Нема броја свештеницима и хришћанским душама који су уплетени у овај жалосни чвор неразумијевања, национализма и политичких сплетки… а који су оличени у сукобима, (пре)отимањима храмова, међусобним рашчињењима и анатемисањима. Међу свим тим такозваним „црквама“ само је једна – канонска и православна, призната од свих других – Кијевска митрополија Московског патријархата. Ова Кијевска митрополија станује и служи Богу у 90% православних храмова Украјине. Њене свештенике ћете наћи у Кијевско-печерској лаври (Његошево „Свето Кијево“), у Почајевском манастиру (једној од највећих светиња православља), у Чернигову… и да сада, у ери интернета и брзог приступа информацијама, не набрајам податке до којих сви могу лако доћи. Кијевска митрополија има 40-ак архијереја и огроман број свештенства, монаштва и вјерног народа. Она је аутентична, права Христова црква у Украјини наших времена, а тако је била кроз вјекове.

Током ове 2018. дошло је до значајних помјерања на релацијама међуцрквене дипломатије, па се у рјешавање ова два тегобна проблема укључио и Васељенски патријарх, „први међу једнаким“ поглаварима аутокефалних цркава у православљу. Богу хвала! Нешто што је до јуче био искључив унутрашњи проблем СПЦ (Македонија) и РПЦ (Украјина) биће разматрано на међуцрквеном нивоу. Такво разматрање, уз Божију помоћ, може донијети помак, па и коначно рјешење – иако може да покаже и неке савремене слабости црквеног јединства Православне цркве. Као што је рецимо, размимоилажење између Москве и Цариграда по питању улоге „првог“ – да ли је то питање „части“ или „власти“… и сличне теме. Рекло би се да Васељенски патријарх ствари разумијева тако да он има „власт“ да суди питање канонског статуса бившег епископа Руске цркве (и кандидата за патријарха у Москви) Филарета Денисенка (који се, незадовољан исходом избора за патријарха – одвојио од Московске патријаршије) – а да такву власт нема сама Црква у Москви!?!

Паметне су и побожне главе и у Москви и у Цариграду, ријешиће то они и без „попа са Цетиња“ – али сам осјетио потребу да све ово напишем због наших црногорских медијских кривотворења свега поменутог. А оно изгледа отприлике овако: 1) ако Цариград „призна“ канонски статус Цркви у Македонији, и ако почне да општи са бившим свештеником Денисенком – то ће имати посљедице и по Црну Гору?! 2) ту претпоставку „доказује“ и писмо српског патријарха упућено Цариграду, гдје Његова Светост г. Иринеј црногорске политичке вође карактерише „атеистима (безбожнима) и некрштенима“…

Ех… Црна Гора је имала благослов као ни једна друга већински православна земља на свијету! Саборни храм у Подгорици су заједнички освештали васељенски, московски и српски патријарх, уз саслужење бројних поглавара и архијереја из других помјесних цркава. Московски и цариградски – на једном мјесту и заједнички освећују један храм! Па то се није десило никад у историји Цркве, и нигдје друго на свијету – без овдје код нас! Али авај – „грађански“ ДПС (то је она мултиконфесионална партија која на свом конгресу разматра питање Цркве у Црној Гори), нашао је начина да сједне „на двије столице“ и да упркос благословеном скупу у Подгорици, истог тог дана на градско цетињско гробље пошаље сами партијски врх (на челу са тадашњим градоначелником), са задатком да подрже бившег свештеника Мираша Дедеића.

Е па за тог Дедеића, управо овај цариградски патријарх са 9 чланова Цариградског Синода, још 1997. каже:

„Да се нико не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи или саслужује са њим, нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља“.

Може бити да се цариградски патријарх тренутно не разумије најбоље са московским, по питању статуса бившег клирика РПЦ, али тврдим да нема дилема како гледа и како ће гледати на овог анатемисаног свештеника, кога је управо он, овако недвосмисленим и јасним формулацијама, лишио било какве могућности да икада икога крсти, вјенча или благослови. Нико, кога је тај човјек „рукоположио“ – није поп, ни пред Богом ни пред људима. Јер Дедеић је био управо свештеник Цариградске патријаршије у Риму – па је све горе наведене „похвале“ зарадио од црквених власти које су њега лично и увеле у свештену службу.

А што патријарх Иринеј пише Свјатјејшем Вартоломеју? Свакако му није писао о економским, идентитетским ни политичким темама из Црне Горе, него о чињеници да је неприкосновени домаћи политички лидер сам, лично, више пута поновио како је атеиста и како, самим тим, није ни крштен. Е сад, све се то може промијенити. И да вјерник не дај Боже, изгуби вјеру, и да атеиста повјерује. У питању су лична увјерења и слободна воља и „цара и војника, и богаташа и просјака“… али не иде онај који себе тренутно не види у Цркви, да такав „ствара“ неку своју цркву. О томе је патријарх из Београда писао патријарху у Цариграду. И то је тако нормално.

А ако неко пита, шта има српски патријарх са Црном Гором, и зар он није симбол „окупације из 1918“ – па ево и на то да одговорим: ми Црногорци имамо историју и прије 1918! Сваког нашег владику, од оснивања Зетске епархије, хиротонисао је српски патријарх или Пећки архиепископ или неко у њихово име – све до укинућа Пећке патријаршије 1766. И митрополите са Цетиња (Данила, Саву, Василија), и херцеговачке владике (међу њима Светога Василија Острошког, слава му и милост), и оне владике из Пиве – Соколовиће, који су и сами касније постајали пећки патријарси… Коначно, Црна Гора (Зета) је добила митрополију, буквално истога дана (и баш због тога) кад је Пећ добила патријарха – па су те двије титуле и столице, за свакога ко је писмен – неодвојиве. Светог Петра Цетињског су завладичили карловачки митрополити (насљедници пећких патријараха) „само зато што у Пећи тада није било патријарха“, а Његош, Иларион, Висарион… памтили су „чији су“. Митрофан Бан у својој владичанској титули носи назив „егзарх пећког трона“. Дакле, тако је то било кад смо били самостални, прије 1918.

Толике благослове и толику подршку, вјековима, давао је српски патријарх бројним „господарима Црне Горе и Брда“, и то је управо радио под претпоставком да су вјерујући и побожни, да сад има пуно морално право и обавезу – извјестити свога брата, патријарха у Цариграду, како наши савремени политичари „умију“ и без Свевишњег…

Извор: vijesti.me, Митрополија црногорско-приморска

Наслов и опрема: Стање ствари

(СПЦ, 12. 9. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s