Писмо оцу Ненаду Андрићу
Св. Нектарије и св. Јустин
Тешко сам ходала… Бол у ногама, куковима, кичми неколико година… Лекови и терапије нису помагале па сам одустала од тога… Дошла сам на Дивчибаре на неколико дана и била на Литургији коју сте ви служили уместо надлежног пароха са Дивчибара. После литургије смо седели у порти, причали мало и ја сам кренула, кажем „Збогом, оче, и видимо се… Како се ВИДИМО помислила сам, рекли сте да сте у Ваљеву… Када ћу ја у Ваљево? О како ме беше стид што сам тако излетела…
Али, после неколико дана, у повратку кући у Бачку Паланку, дођем у манастир Ћелије, а тамо на моју велику радост – ви оче, и док сте чекали докторку којој је требало да читате молитву за исцељење…ЧИТАЛИ СТЕ МЕНИ МОЛИТВУ, ПЛАКАЛА САМ ОД МИЛИНЕ А СИЛА ВЕЛИКА ИЗ МЕНЕ ЈЕ ИЗЛАЗИЛА ОД НОГУ ПРЕМА ГЛАВИ И НАПОЉЕ, ГОРЕ.
Манастир Ћелије
Умирила сам се, поздравила се са Вама и дошла кући. После кратког времена кренула сам на испитивања, пронашли су ми два „туморчића“ на доњем делу кичме. Била сам необично мирна када су ми саопштили … осећала сам да или греше или ће нестати тумори… Тако је и било. Пост, причешће! Добила сам мелеме из манастира Раванице, чајеве…
После три месеца када сам скупила све налазе за операцију, поновљени снимак је показао да је СВЕ ЧИСТО… НИГДЕ „ТУМОРЧИЋА“… Од тада сам добро! Богу и Вама хвала. Ево и сада треперим од милине када се сетим ове лепе приче. Још једном ХВАЛА ОЧЕ , радујем се поновном сусрету! ЗБОГОМ ОЧЕ!
Свако добро Вама и Вашим најмилијим,
Зорка Абаџић
Categories: Једномислије
Оставите коментар