Одавно ме вуче мир инока.
Столничким хитрим кораком,
Светосавским босим ногама,
свету земљу газим љубећи.
Пут је мој пут крста.
Видим своју скуфију
у скривеном скиту на Атосу,
док узносим тишином
грешност на прочишћење.
Душа ми иште парман за плећа покајна,
хоће да се обећа светлости.
Порта да буде цела пустиња,
храм Господњи срце покајно и чисто.
Светли се молитва из дубине мрака,
ковитлаво дарујући сузе.
Господе Исусе Христе сине
Божији помилуј ме грешног.

Стефан Лазаревић (1993), од малена се бави рецитовањем и глумом. Пише поезију и учествује на књижевним конкурсима. Заступљен је у зборницима поезије: „Плодиште“ (Књижевни клуб Душан Матић“, Ћуприја, 2014), „Ћирилица, слово српског лица“ (Културно- просветни центар, Петровац на Млави, 2014, 2015), „Сјећање на љубав“ (Књижевни клуб „Клуб умјетничких душа“, Мркоњић Град, 2014), „Богојављење, пливање за часни крст „(Поета, „Стамен и пркосан је мој завичај“ (Република Српска, 2015), ), „Гарави сокак“ (Књижевни клуб „Мирослав Мика Антић, Инђија, 2015), „Мајка“ (Књижевни клуб“ Богољуб“ и Друштво српско–руског пријатељства, Крушевац, 2015), „Фрушка горо, Богу нек` је слава“ (Манастир Бешеново, 2016) „Хиландару с љубављу“ (Поета, 2016).

Аутор је збирке поезије „Из дубине“.

Categories: Аз и буки

Tags: Стефан Лазаревић, Хиландар, монаштво, поезија, православље