Аустријска публицистика наставља да Србију посматра кроз колонијалну оптику, настојећи да Србијом овлада у сфери знања
Оливер Вуловић
Аустријска „званична“ публицистика не посустаје у прављењу менталне кланице у својој јавности када је у питању историја српско-аустријских односа. Она упорно контрастно истиче све оно што има мало везе са позитивним геополитичким, културним, етничким, етичким и конфесионалним везама између наша два народа, те и даље опстаје на линији хабсбуршке љутите утрнулости према било каквим српским интересима, радећи тако насупрот и интереса сопственог народа.
Аустријска публицистика и даље распојасаним језиком некадашње шенбрунске, хофбуршке и белведерске клике показује неизлечене комплексе старе геополитичке алавости, политичке надмености, историјске бахатости и шовинистичког простаклука увијеног у фини језик из старине. Говор аустријске публицистике о Србима карактерише строги схематизам нетрпељивости, а век од тираноубиства у Сарајеву и актуелност косметског питања су само помогли да се ниске страсти јасније изразе на вишем академском нивоу и смутније на највишем политичком.
Говор аустријске публицистике о Србима карактерише строги шематизам нетрпељивости а век од тираноубиства у Сарајеву и актуелност косметског питања су само помогли да се ниске страсти јасније изразе на вишем академском нивоу и смутније на највишем политичком.
„ЗАЈЕДНИЧКА ИСТОРИЈА“
Аустријска публицистика има једну страшну онтологију дубоке непромењености непријатељског односа и деловања према било којем српском интересу, што је већ нанело дугорочно непоправљиву штету српско-аустријским односима јер је код Аустријанаца таква индоктринација произвела дубоку историјску свест о Србима као беспризорном народу, са којим још није све завршено.
Најновије дело Заједничка историја – један век српских и аустријских митова ауторке Еве Тамаре Азбот са Института за публицистику Универзитета у Бечу и Силвије Нађиван са Института за дунавски регион и централну Европу у Бечу (Eva Tamara Asboth / Silvia Nadjivan /im Erscheinen/: Im Dienst des Krieges: Der Habsburger und Kosovomythos. Jahrbuch des Mitteleuropazentrums an der Andrássy Universität, 2015; ауторке на слици испод) – у којем је описан, делимично али са разумевањем, однос друштва према „аустријским митовима“ (Хабсбуршки империјални мит). Поред тога, реско је и високо критично посматран и негативно оцењен однос српског друштва према „српским митовима“, погодићете, посебно према „Косовском миту“.
Према закључку „да је европска интеграција Србије могућа тек кад се стари митови оставе по страни и не буду више важни друштву“, види се и осећа стари аустроугарски однос према историји, у којем се смањивање империјалних територија увек некако сведе на низ несрећних историјских околности, а свако откидање од српских територија као достизање космичке правде.
Аустријске ауторке су кроз своје дело тендециозно покушале да кроз „сукоб ова два мита“ насилно паралелишу хабсбуршки мит о великој и значајној империји са „Косовским митом, митом жртве и небеског народа, који Срби негују“ те тако територију рођења староседелачког српског народа – на коју су Албанци дошли као продукт непријатељских миграција и увек под спонзорством и војном заштитом окупационих сила – територије чији је већи део пре петнаест година – а након освајачког рата, војно запосела и окупирала англосаксонска фашистичка армада (која на челу свог тајног вођства има људе који вуку дубоке породичне али и окултне и економске везе са Хабсбурзима) – упореде са путем ослободилачких ратова праведно изгубљеним територијама једне колонијално незајажљиве царевине а са којима царевина пре освајања претходно органски и организационо није имала никакве везе, осим на нивоу личних веза појединаца.
„ПРОИЗВОДЊА ЗНАЊА“
Напор поменутих ауторки је један од логичних наставака аустријске публицистике и историографије да Србију посматрају кроз колонијалну оптику, притом заузимајући један дискурс природности и оправданости потребе за потпуном овладавањем над Србијом у свим сферама, а посебно над сфером знања. Утолико пре што се путем аустријске „производње знања“ о историји Србије – које се после различитим путевима трансферише и у саму Србију и њене институције – користи да се код Срба произведе сасвим другачији идентитет, који подразумева доминацију других, у овом случају самих Аустријанаца и њиховог клијент-народа Албанаца.
Српска публицистика мора да на међународној сцени баци јаче светло на овакве агресивне напоре из Аустрије, Немачке, Велике Британије и Турске, да прати и одговара више и упорније на сваки покушај те врсте, а не само да рад појачава о годишњицама илити по појави медијски крупније пропраћених подметачина.
Германско-англосаксонска „производња знања“ о историји Србије, као и наметање тог „знања“, има своје алатке и институције које га конструишу у иностранству. Има и домаће „просветитеље и ширитеље“, и неопходно је да српска најважнија алатка, звана истина, на домаћем терену више не буде срамежљиво употребљавана од основношколских уџбеника до ретко храбрих у САНУ. Она мора да – од стрипа са Марком Краљевићем до најозбиљнијег научног програма РТС, преко недвосмислених дипломатских наступа највиших државних функционера, и без страха шта ће о томе мислити страни фактор или веома уважени али мањински народи – не испушта из руку истину као основну алатку у интересу одбране нашег идентитета и вековног државног простора.
Косово је срце Србије.
(Нови стандард, 17. 10. 2015/Стање ствари)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-626
Categories: Преносимо
Оставите коментар