Невена Мијаиловић: Кукавичје јаје – о усвајању деце истополних партнера

porodicaПородична заједница одувек је подразумевала родитеље (мушкарца и жену) и децу: током година број деце је постајао мањи али су родитељи (у саставу мушко-женско) остајали као стуб који је изводио пород на пут и стварао услове за изградњу нових брачних заједница.

Времена су се променила а са њима и људи – ступање у брак више не подразумева природно особе различитог пола које ће створити нови живот (или, ако за то постоје сметње, усвојити и подизати туђу децу) већ је ступање у брак особа истог пола постала норма у тзв. развијеном свету. Демократија која обликује сваки сегмент човековог живота – па тако и међуљудске односе – легализовала је оно што је некада сматрано болешћу. Одговор сваког човека на ово био би да свака одрасла особа може да поступа у складу са својим уверењима и жељама, без потребе потчињавања широј друштвеној заједници. Али прича овде не налази крај јер су особе истог пола испољиле жељу да – будући да својим односом не могу да стварају нови живот – усвајају децу, а непостојање овакве могућности називају кршењем својих права.

Пред једном таквом дилемом налази се и Србија и није далеко тренутак када ће се питање законског усвајања деце истополних партнера поставити пред нас. Преднацрт закона којим се регулишу истополне брачне заједнице представља увод у легализацију њиховог усвајања деце. Упитаност за овакве појаве потиче отуда што свако дете у свом развоју захтева утицај родитеља оба пола – да би дете могло да развија све стране своје личности потребан је подједнак мушко-женски утицај. Истополна заједница је лишена ове могућности. Деца која одрастају у оваквим заједницама склона су самоубиствима и јер су од почетка најчешће изложена различитим негативним утицајима, а често и злостављањима.[1]

И оно што је најважније: зашто би се дозволила родитељска брига као природна категорија некоме ко је одступио од природних норми ступања у брак и ко је, невезано за своје склоности, приступио озакоњењу неприродних односа брака? Будући да се деца рађају у природним односима брака у његовим границама – нужно је и да се у тим оквирима задрже; јер, давање деце на старање и на усвајање особама хомосексуалне оријентације могу довести и до тога да деца развијају такве склоности. Ако ништа друго сваки спољашњи утицај у раном добу може довести до развијања неприродних склоности. Из једног јаловог односа настаје нови и тиме се смањује репродуктивна могућност једне заједнице.

Када некога закон штити (у овом случају подржава да особе истог пола усвајају децу) то је или зато што хоће да унизи оне који под тај закон не улазе или да сроза и уништи оне који бивајући обухваћени њиме губе свој значај.

Закони и норме друштва потпуно су се изменили у данашњим временима. Слободе избора постале су неограничене, али тој слободи не би требало у руке давати децу која још нису развила своју личност, норме понашања и – што је најважније – могућност слободног избора.

___________________________

[1] Усвојена деца која одрастају у истополним „браковима“ одрастају као изразито истраумиране личности.  Сагласно подацима истраживања које је спровео професор универзитета у Тексасу, Марк Регнерус, од 2010. до 2012. године показале су се страшне чињенице: 31% деце која су одрасла са мајком лезбејком и 25% са оцем хомосексуалцем била су присиљавана на полне односе (између осталог и од стране родитеља). 24% такве деце планирало је самоубиство, 25% су имали полно преносиве болести. У истраживању је учествовало 3000 одраслих испитаника чији су се родитељи налазили у истополним „браковима“. (православни психијатар Димитрије Авдејев)

Извор: http://www.pravoslavniroditelj.org/pravoslavni-psihijatar-o-gej-paradi-i-homoseksualizmu/


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5VG



Categories: Четири стотине речи

Tags: , , ,

Оставите коментар