Над светим Илијом она бди у житу, / Отима му муње и громове крије / Коприви под скуте – да све не побије. / Громовник се, веле, изгуби у срџби, / Нарочито кад га озловоље Срби

Света великомученица Марина – Огњена Марија (Фото: Википедија)

Ако је вероват предању и миту,
Над светим Илијом она бди у житу,
Отима му муње и громове крије
Коприви под скуте – да све не побије.

Громовник се, веле, изгуби у срџби,
Нарочито кад га озловоље Срби;
Загрцну се врела, запене небеса,
И ускипе шуме од његовог беса.

Андреја Мирицки: Света Марина (Огњена Марија)

Како прича каже и легенда учи,
Тај никад не би престо да шенлучи
Унакрсном паљбом, рафалима леда,
Али му огњена, блага, сестра не да.

А можда би и нас сестре греха спасле,
Да нису од туге за нама – угасле.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Срђана Опачића)

Categories: Гостинска соба

Tags: Ђорђо Сладоје, Огњена Марија, великомученица Марина, поезија, свети Илија